A što si sam ljubavi moja: poezija

By Aria Roster

Aria Roster je pseudonim pesnikinje iz srbije, Ree Sartori. Autor je brojnih naslova, što poetskih, što proznih. Piše na srpskom jeziku. Poezija je uglavnom ljubavna, lirska. U njenim delima se na emotivno topao i saosećajan način neposredno izražava čovekov doživljaj života i sveta, ali i samoga sebe u svetu. Ljubav je fokus njenog interesovanja, kao i uticaj okruženja i mentaliteta u kojem živi na duhovni život i razvoj čoveka. Metafizika, onostrano, telesno i vantelesno iskustvo, sve to ima svoje mesto u njenim pesmama i pričama. Ako volite dobru knjigu, poeziju ili prozu, ako vam je srpski jezik blizak, onda ste na pravom mestu. Uživajte!Aria Roster je pseudonim pesnikinje iz srbije, Ree Sartori. Autor je brojnih naslova, što poetskih, što proznih. Piše na srpskom jeziku. Poezija je uglavnom ljubavna, lirska. U njenim delima se na emotivno topao i saosećajan način neposredno izražava čovekov doživljaj života i sveta, ali i samoga sebe u svetu. Ljubav je fokus njenog interesovanja, kao i uticaj okruženja i mentaliteta u kojem živi na duhovni život i razvoj čoveka. Metafizika, onostrano, telesno i vantelesno iskustvo, sve to ima svoje mesto u njenim pesmama i pričama. Ako volite dobru knjigu, poeziju ili prozu, ako vam je srpski jezik blizak, onda ste na pravom mestu. Uživajte!

• Language: Српски језик
• Publisher: Aria Roster
• Release date: Dec 23, 2022
• ISBN: 9798215452349

Book preview

Aria Roster

A ŠTO SI SAM LJUBAVI MOJA

U TIŠINI NEZVANE ISTINE

nađe me slabost nezvana sama

sačeka mrak skrije se u tišinama

odonud se privuče kao mačka

uđe u vene da pronađe duboku mene

da rovari cmizdri stražari

nađe me bol niotkuda

uveri me da je ima svuda

da nema tog puta nit dostignuća

gde neće boleti gde neću s bolom bol svoj voleti

nemam gde pobeći

ko da se sama sa sobom u bolno mesto pretvorim

i tavorim pred strahom da takva postojim

nađu me sva razočarenja

u ljude užasnih uverenja

u ljude bez ičeg ljudskog da pruže

u laži gluposti prevare

obećanja i laka odustajanja

razočaram se u hiljade izgovora

nad spaljenom livadom i punim mesecom

nad samom zemljom i nebom

razočaram se njim i sobom

jer kad se odmaknem i kad nas pogledam

u meni se nešto rastuži

ko u duši deteta kad ga iznevere roditelji

i samo najtiše na svetu mogu da plačem

reči mi tad ništa ne znače

klečim na gomili slabosti bola i razočarenja

na kratko potpuno sigurna

da za mene ljubavi više nema

ZLATNO DOBA

mesec je čekao zlatno doba

kad saturn dođe onoj koja teče

da prospe mesečinu na sva dobra

da ljubav obasja i ljubav proba

o zaštitniče ljudi

proguta li kamen kad rodih ti boga

gde je naše zlatno doba

K VRAGU

ušao mi je u život đavolasto

pustivši da ga đavolovim slugom krste

al videh odmah

đavliji samo

smeje se kroz razigrane prste

krio je tugu iza vražijih reči

šio zakrpe od starih slika

pokrivao se dekom što ga samoćom šiba

skupljao led da na glavu stavi

da utrne mozak da bol zaboravi

ušao mi je u život ko miš kroz rupu

progrickao kožu i kost do same srži

htedoh da pobegnem od sebe i njega

al me ta pusta žica još za njeg drži

mi nemadosmo zlatni dan

ni noći vrele zlaćane

imadosmo prste drhtave varljive

i konje i ljude i volove i bregove

i nebeska skloništa i ljubavne udice

imadosmo jedan celi rat i hiljade bitaka

pero mastilo i hrpu svitaka

zrikavci nas uspavljivali

petli budili

mrzeli smo jedno drugo jer smo se bez daha ljubili

ušao je u moj život kao topli vetar juga

kao junak besmrtni iz stare priče

bio mi je i ostao onaj što se ćuti

i kad srce od želje za njim kliče i viče

i limun i med i šećer i so

do vraga

bio mi je i ostao bog

ušao je na mala vrata moje lude potrebe za njim

i rekao mi da ostati neće

da nikad neću biti s njim

al šta zna žensko srce ko pamuk meko

šta zna ova duša što se uz njegovu svija

ne ume đavola iz sebe oterati

ne ume više biti ničija

i klela sam ga i volela

i kamenicama i suzama gađala

htela sam ga iz sebe oterati

da čeznju u meni više ne porađa

ne možeš vragu ništa do pustit ga da vražiji bude

ako je tako suđeno crć ću za njim

od ove glave zaljubljene blesave lude

eto ti vraže sve moje muke

sama ih za tebe na pladanj ko sardine složih

umesto da bežim ko đavo od krsta

ja sebi bol za tobom do bestragije umnožih

al srećni ti puti i srećan ti bio svaki dan

ja odoh do vraga ni mrtva ni živa

da te zaboravljam

DA SI SAMO STVARNO HTEO

postala sam stroga prema sebi

onda kad sam uvidela da daleko na horizontu

stoji to da za mene poverenja nema

strogo sam naredila sebi izolaciju

sklonila sam se od pogleda sa svih onih

seljačkih kibic fenstera

sklonila sam se od tuđih ljubopitljivosti

i mog zanesenog nemanja odgovora

svakog ko te je makar samo mrkim ošinuo pogledom

spakovala sam u kartonsku kutiju od cipela

potpalila i niz vodu pustila

bilo mi je toliko svejedno za sve njih

natucače i kovače slovnih i pravopisnih grešaka

da si samo stvarno hteo ko što tvrdiš

ne bih hodala po kiši satima i plakala

ne bih gradove prehodavala

samo da otarem crvenilo i nadutost s očnih kapaka

samo da nekako ponovo prodišem i ne otkrijem

da sam svaki put iznova umrla

jer sam od tebe odlazila

ne bi ti nikud žurio

ne bi bilo iznenadnih sastanaka

ne bi bilo tog autobusa na koji moraš stići

bila bih ti bitna samo ja

šta je bes i ružna reč

tek izraz nemoći da dohvatim jedino za čim čeznem

nije mi nikad bio problem izboriti se s probisvetima

oterati u pizdu materinu koga treba

makar išla pocepana i gladna ulicom

makar prosila

prošnja je dostojanstvena i prkosna kad si ja

u inat nisam poklekla pred ponudama

a mogla sam biti bogata gospođa

po nekim nemačkama kiprima švedskama il novim zelandima

čak me ni časti ne bi koštalo

al to sam ja

ostajala sam ovde gde kad vetar dune od avale

meni se učini da mi zanosno mirišeš u nozdrvama

ovde gde kad na koži osetim vlagu s reke

meni se ovlaže usne kao da sam te celom rekom ljubila

ovde gde sam mislila da će nam se ulice ukrstiti

da ćeš ih ti jednom namerno

jednu s drugom uplesti u svoj lepi topli šal

birala sam da radim poslove koje ću lako napustiti

birala sam da se izborim za slobodu lakog odlaska

tebi sam se nadala

ružne reči

bes iz samog dna

nemoć je to da se proguta sirće u ustima

nemoć je to da se umiri telo koje cvili za tvojim

kao keruša

da si samo stvarno hteo

ne bi me uporno gurao do dna

ne bi se igrao mačke i miša

ne bi mogao da gledaš mirno

kako kopnim i samu sebe pred tvojim očima ubijam

ne bi mogao

znao bi da sam zbog tebe luda i zla

znao bi da moraš da me otmeš sad ili nikad

ali ti si uvek nešto drugo morao

korake koji do mene ne vode brojao

mene u sve ostale strpavao

s nekom drugom delio osmehe nežnost

s nekom drugom spavao

nisi se nikad zapitao šta za sve to vreme činim ja

ništa

baš ništa sem bolesnog isposništva

molitava samoće i sna koji se ne prekida ni kad sam budna

spavala sam na svojoj tankoj ivici kreveta

terala neki inat baš onako kako sam i sazdana

ljubav ili ništa

ništa

baš ništa nisam radila

na čemu bi mi pozavideo neko

jer sam čekala

sulude naznake da bi neko proleće

moglo procvetati za nas

a ti...

vlasnik svih mojih proleća

čvrsto si držao to moje proleće u džepovima

i nekoj drugoj ga darivao

da ti raširi noge i da ti malo razbibrige da

možda i čistu sobu

možda i toplu čorbu

možda košulju da ti opegla...

ej, jednom ću i ja zaspati i neću se probuditi umorna

ZAR TO...

te bele kraljice provincijalizma i kičeraja

vladarice nad tricama i kučinama