Kuća duhova: poezija

By Aria Roster

poezija

 

jedna žena tiho peva blues

i ne zna bez tebe kako i kud

iz kuće duhova tek eho se čuje

to ona u snu plače 

to ona tebe snuje

• Language: Српски језик
• Publisher: Aria Roster
• Release date: Apr 3, 2022
• ISBN: 9798201649548

Book preview

kuća duhova

mi kupimo nove čaše

pa ih rasparimo brže-bolje

polomimo za svaki slučaj

sve što vredi i liči na kuću

jer ovo je kuća duhova

i ovde šetaju samo rasparena tela

zauvek razdvojeni čaršavi

na kojima smo izerzali male proreze

za oči

za krv u njima

mi kupimo činiju za voće

ali u njoj držimo samo kilo ili dva limuna

da zakiselimo što već kišeljeno nije

cepamo čarape da ih rasparimo

gadimo se nad njima

nemamo kućne ljubimce

osim dva kojota

što glodju kosti

što podvaljuju lešine jedan drugome

mi živimo kao aveti

u kući duhova

i odavno je moja duša daleko otišla

da ukleta ne nadje nikada

ono što je jednom davno poželela

hranimo se

hranimo se neobično

svako iz svoje činije kusa

u mojoj je uvek zeleno kao da je trava tek nikla

kao da je proleće krenulo da buja i zove me

kod mene miriše na ruzmarin i bosiljak

na umešen hleb od celih zrna pšenice

miriše čaj na jabuku i cimet

kolač na vanilu

ima i one male braonkaste tragove

kod njega je krv zgrušana

i meso je živo ili polupečeno

kod njega se nešto kreće na tanjiru

i kao da je nedorečeno

to krvoproliće

krompira i mesa

mi smo dva sita svega sveta

pismo koje nije ljubavno

(ali ljubav jeste)

javljam ti se iz kuće duhova

nekoć sam smatrala da tamo živi samo senka mene

i da je sve ravna linija smrti po kojoj hodam

izgubljena usamljena...

čuj

dobro sam

čak i mrtva te nalazim

kopam te iz starih zidina

u kojima odavno ničega nema

samo je ljubav nekako preživela

i procvetala iz napuklina ove prošlosti

koja nije nikad bila naša

a danas mi govori kako nije bila ničija

jer je sve što je nešto zapravo naše

sve što se ikad dogodilo ili će se dogoditi

naše je

ove zidine mi šapuću da nisu ni postojale

da je sve varka

da je sve samo opsena

da ovaj meterijalni svet pun malih stolica

postoji drugima

a mi postojimo radi nas

javljam ti se odavde jer nemam kud

jer sam zarobljena nemanjem adrese

na kojoj mi stanujemo

znam da je to sve što me veže

za ove zidine

ta prokleta svejednoća bivstvovanja ili ne

zovem te da dodješ po mene

da poneseš hvataljku za snove i uloviš me

zovem te

za sada za sutra za zanavek

zovem te

jer ne umem da napišem pismo koje nije za tebe

jer ne umem da govorim reči koje nemaju tebe

jer ne umem da dišem vazduh koji iz tvojih usta ne izadje

jer ne umem