Padaju zvezde za Bobija: poezija

By Aria Roster

Aria Roster je pseudonim pesnikinje iz Srbije, Ree Sartori. Autor je brojnih naslova, što poetskih, što proznih. Piše na srpskom jeziku. Poezija je uglavnom ljubavna, lirska. U njenim delima se na emotivno topao i saosećajan način neposredno izražava čovekov doživljaj života i sveta, ali i samoga sebe u svetu. Ljubav je fokus njenog interesovanja, kao i uticaj okruženja i mentaliteta u kojem živi na duhovni život i razvoj čoveka. Metafizika, onostrano, telesno i vantelesno iskustvo, sve to ima svoje mesto u njenim pesmama i pričama. Ako volite dobru knjigu, poeziju ili prozu, ako vam je srpski jezik blizak, onda ste na pravom mestu. Uživajte!

• Language: Српски језик
• Publisher: Aria Roster
• Release date: Apr 6, 2023
• ISBN: 9798215780893

Book preview

Aria Roster

––––––––

PADAJU

ZVEZDE

ZA BOBIJA

molitva pred san

o ti sine neba i zemlje

što klečim da rekom

mijem ti stope umorne

probudi me da ljubiš me

talas nedostajanja

promukla je noć

uvijena u ćebe drema

i srce

šerbet s malo limuna

jeza nas sustiže i probija

puste svetiljke

deru okna prozorska

reka je sve tužnija

duni nekad prema njoj

da ugreješ ovaj promrzli talas

nedostajanja

meni samo on treba

vama trebaju kola

lepe cipele haljine

odlazak na večeru

u neki skup restoran

putovanje

ogrlica od zlata

nov tepih nova vrata...

meni ne treba ništa

čak ni kora suvog hleba

meni samo on treba

nemanje

gledala sam čežnjivo u male prljave prozore. bedna garsonjerica u staroj beogradskoj zgradi. neko je zaboravio valjda da poseduje tako nešto. možda ima toliko da mu to malo ništa ne znači. a možda više nikom i ne pripada jer je poslednji uživalac tog skromnog mira preminuo. nečije malo, ništa , zaboravljeno, neželjeno, drugome bi bilo čitav njegov svet. onda zamislim priču u kojoj okrečim i skromno uredim tridesetak kvadrata. unesu majstori krevet i sto. nakačim bele zavese i upalim noćnu lampu, onu za čitanje. mesec se nadvije da mi mirom krov pokrije. ti si uvek tu. kuvaš kafu i puštaš muziku. ti si uvek tu. govoriš mi o nekom dnevnom dogadjaju, o stvarima koje ćeš uraditi koliko sutra. ne mogu da pratim. tvoj glas je poput plime nežnosti i ona nahrupi u moje grudi. ne čujem. samo moram da ti pridjem i da te s ledja zagrlim. sklizne suza... da me probudi.

nažalost, samo gladam ko zna koliko dugo u prljave prozore neke napuštene beogradske mansarde. u mom džepu ima tek toliko da kupim paklo cigareta i žvake. pocepane patike znaju put u moje nepripadanje ničemu. nemam te.

možda nisu isto tvoj i moj pogled

u ovom besmislenom magnovenju od života

mogu samo da činim ono što mi duša nalaže

nekakav mir pokušavam da nadjem

znam od prvog trena šta želim

i znam da u takvim stvarima ne grešim

ipak puštam

biće što biti mora

to više nije stvar mog izbora

to je golubica u tvojim rukama

tvoj put

tvoj način

tvoja odluka

nemam šta da promenim

u duši koja je u ljubav sigurna

nit bih išta menjala drugima

svako je sam sebi svetlost

i prozor u novi dan

možda nisu isto tvoj i moj pogled

možda je moj na tebi ostao

a tvoj ko zna gde pošao

previše svega za njega

ispričali smo previše

radosti tuge bolesti slabosti želje

da sam sa samom sobom govorila

sebe bih umorila

nismo ćutali jedno kraj drugoga

nismo zagrljeni prećutali

svu ljubav zaborave i sećanja

nismo podelili trenutak

kad duše se spoje u jedno

a tela izgube osećaj da to nisu

to mirovanje u kom više nisi siguran

jesmo li tu ti i ja

ili neko biće tek sastavljeno

tek pronadjeno

potpuno ispunjeno i čedno

znaš

nije vrhunac vrisak

vrhunac je tišina

za koju zaboraviš koliko dugo traje

i da je s nekim deliš

vrhunac je onaj