Ljubavno pismo

By Radojka Rea Sartori

Ljubavno pismo je priča o čoveku koji je u komi i dok se bori s odlukom da li živeti ili odustati od života, nešto ga vodi kroz daleka sećanja na možda prošle živote. Kroz čudne puteve povremenog buđenja i odlaske nazad u nesvesno prati ga nevidljivo prisustvo jedne žene i njena pisma puna bezuslovne ljubavi.

• Language: Српски језик
• Publisher: Radojka Rea Sartori
• Release date: Jun 29, 2019
• ISBN: 9781370296972

Radojka Rea Sartori

Radojka Rea Sartori, rodjena je 1967.godine. Živi i radi u Beogradu, Srbija. Pisanjem se bavi još od školskih dana. Objavljivala je rane radove u školskim novinama, a kasnije u raznim časopisima, zbornicima, almanasima i elektronskim medijima. Pored književnosti, uživa u slikarstvu, muzici i mnogim drugim stvarima. U svojim pričama i romanima bavi se najčešće položajem žena u društvu i pokušava da osvetli ženski pogled na život i ljude. U poeziji, akcenat je na ljubavi, univerzalnoj i bezuslovnoj, s porukom da samo ljubav može promeniti svet na bolje. Autor je brojnih knjiga poezije i proze koje objavljuje u elektronskim i papirnim izdanjima (smashwords and createspace).

Book preview

Ljubavno pismo

Radojka Rea Sartori

Smashwords Edition

Copyright 2019

Lektura

Radojka Rea Sartori

Korice

Marat M'saev Daan

Sadržaj:

Mom Čoveku

Ako te je Gospod na ovo tle spustio

i Junakom krstio

nemoj pred onom koja ti se raduje

da poklekneš i ledja okreneš

Vuci zavijaju od kad je veka...

Hrabro koračaj sine Neba i Zemlje

jer to je jedini put do Čoveka

a ona što te voleti ume

znaće i da čeka

Rea

On više nije bio on. On više nije znao ni gde je, ni šta želi, ni kako je uopšte dospeo tu, u taj svet nepostojanja ničega. Izgubljen u tami sopstvenog bića čekao je odgovor. Pitanje nije znao a čekao je odgovor na njega.

LJUBAVNO PISMO (prvo)

Dragi moj,

Vi ste za mene tek sada potpuna nepoznanica. Posle toliko godina, posle toliko reči ljubavi koje smo jedno drugom uputili, vi ostadoste moj Neznanac do kraja.

Mnogo puta sam, zapravo, previše puta sam imala utisak da me niko ne poznaje bolje od Vas, da nikog ne poznajem bolje nego Vas, da smo srodne duše i da se razumemo na fantastičnoj talasnoj dužini, na neotkrivenoj frekvenciji na kojoj samo nas dvoje uspevamo da čujemo nešto. Ali, čovek se lako prevari. Čovek lako sam sebe prevari. Ja više ne znam jesam li sve sanjala. Jedno znam, dragi moj, Vi tako lepa pisma pišete. Vi mene tako lako dovodite u stanje ushićenosti. Odakle Vam taj talenat? Godinama već, svakog četvrtka čekam poštara, zatvorim onog svog psa jer opasno mrzi poštare i sa strepnjom čekam. Uvek mi je bila najgora mora pomisao da poštar neće imati pismo za mene jednog od tih četvrtaka. Znate li da sam se pretvarala u isposnicu, nisam mogla ni da jedem, ni da pijem, toliko sam dugo molila za milost božiju pre svakog dolaska tog sasvim običnog poštara, tog sasvim običnog pisma. Obično... Ništa u vezi s Vama nikada nije bilo obično. Ne bih se tek tako pogubila u običnom. Vi ste neverovatno divni i neobični bili. Vi ste u meni budili svojim rečima vulkane, izazivali erupcije. Smešna sam. Koliko sam Vas puta samo naivno preklinjala da gasite te uzavrele vulkane u meni. A evo, godine prolaze. Ja ću iz tih godina imati snove, najlepše snove koje jedna žena može da usni. Bila sam u tim pismima Vaša kraljica toliko puta da se osećam kraljevski. Zaslužujem ja to, verujte mi. Svaka žena zaslužuje da bude nekad nečija kraljica, makar na kratko, makar u snovima, makar u pismima. Ja ću Vaša pisma ljubomorno čuvati. Nemojte mi to zameriti. Tako ću zauvek biti Vaša kraljica i to će biti moj lek od svih bolesti. Jer, od čega bi se smrtonosnijeg mogla razboleti žena kao ja, ako ne od ljubavi? Da mogu, neke od tih reči bih zauvek britvom na grudi same urezala. Ali, kao da jesam! Urezane su u moju dušu, u moje srce što je tuklo i tuče još uvek za Vama. Ah, pitate me čime ste Vi to zaslužili? A čime sam ja zaslužila da mi Bog podari život? Ne znam. Ja sam ga, čini mi se, molila da to ne čini, da me ostavi na miru, da me ostavi sklupčanu (u Vašem krilu, jer tamo Vi meni niste Vi, Vi meni niste Neznanac). To, o onom tamo, je sigurno priča koju ne želite ni da pominjem. Previše je apstraktna za Vaš analitički um. Ja jesam često razmišljala i o onom praktičnom delu čitave ove ljubavi, tako nestvarne, tako pune iluzija i nejasnih slutnji. Plašila sam se da bi Vas moja preterana strast mogla prebrzo oterati. Da, ne čudite se, oduvek sam znala da ćete se iz ovoga jednom povući i podići barikade medju nama. Ja odavno nisam mlada. Starost (neka bude tako, mada mi se ta reč nimalo ne dopada jer smatram da vreme ne bi smelo imati nikakvog uticaja na božanska stanja) je prokleta iskustvom. Deo mog zanesenog bića je ipak povremeno prevrtao ta iskustva i plašio se njihovih zaključaka. Sklona sam idealizovanju. Sklona sam sanjanju. Slikala sam Vas bezbroj puta. Na tim slikama nema crne boje. Vi ste svetlost svih mojih slika. O, niko Vas neće tako romantično, zaslepljeno i zaludjeno voleti, kao što sam Vas volela ja (ne dajte se zavarati, ne verujte u ovo vreme prošlo koje sam upravo upotrebila).

Nikada Vas voleti nisam prestala! Nikada!

Uvredili ste me u onom poslednjem pismu. Verovatno sam to i zaslužila. Uvek sam preterivala kad su osećanja u pitanju, kad je izražavanje ljubavi u pitanju. Uostalom, Vi ste mi dali onaj nadimak, onaj koji toliko govori o mojoj preteranoj strastvenosti. Neću da ga pominjem, čuvaću ga u srcu, tako neizgovorenog glasno. A želela sam bezbroj puta da ga čujem iz Vaših usta. Eto, od svih žena na ovom svetu, stradah ja koja Vas volim do beskonačnosti. A one, koje ničim nisu zaslužile da budu Vaše društvo i slušaju Vaš glas, imale su nebrojeno puta tu čast. Bog mi se ruga! Da nikada nisam otvorila ova usta, ova usta, ostala mi pusta, možda bih i sama bila maleni deo te rulje koja je smela s Vama popiti kafu, razgovarati i čak Vas nehotice dodirnuti. Vi dobro znate kako na neke dodire samo ja imam prava i da mi je Bog svedok da je to tako.

Ej, pominjanje nekih stvari zaista... Bili ste u pravu. Uguših se u rečima, u suzama, u čežnjama, a nemam prava da bilo šta od Vas očekujem u ovom odsudnom trenutku.

Okolnosti u koje nas je sudba smestila verovatno i jesu suštinski dovele do nesporazuma. Možda je moglo drugačije. Ali, iskreno kad bih trebala reći, ja bih priznala da ne bih smela da se zakunem da bih ostala u Vašem društvu trezvena. Ja to jednostavno ne bih mogla izjaviti pred Bogom, s rukom na Bibliji i pred sudijama. Ne, ne bih mogla! Vi ste, zbog toga, u pravu kada mi pretite rastankom i onim uvredama. Nema veze, u afektu, u očaju, sve je to nevažno. Morate znati da sam Vas ludo zavolela, ne zbog fotografija koje ste mi slali, nego zbog reči, zbog pisama, zbog onog divnog medjusobnog razumevanja u koje smo oboje, kao nespretna deca, neočekivano upali. Drhtala sam zbog svega što ste činili, zbog boje mastila koju ste koristili, zbog mirisa parfema koji bi na pismo malčice stavili, zbog ukrašenog prvog slova mog imena, zbog slučajnog otiska Vašeg prsta, zbog vapaja da ćete zbog mene preseći vene! O, zaboga! Ja sam i dalje za Vama luuudaaa!

Možete me mrzeti zbog ove nemoguće ljubavi. Mislim da sam bila u nekoliko navrata spremna da čitav svoj dosadašnji život okrenem naglavačke i nestanem s Vama. Ali, to bi bila strašna pogreška, očito. Iluzija o meni, koju ste tako lepo gajili, nestala bi brzo. Ja sam ipak samo čovek, nisam kraljice nikad ni videla a kamoli bila jedna od njih (osim u Vašim, plemenitim rečima, ponekad). Ubeđena sam da Vi u mojim očima ne biste mogli biti umanjeni ničim. Ali, zar to nije toliko nelogično uverenje?

Ne mogu više. Umorila sam se od pisanja pisama, najuzaludnijih koja sam ikad napisala i najsladjih u isto vreme. Uprkos svemu, ja ću još jednom pokušati da ostanem u Vašoj milosti. Preklinjem Vas da me ne prezirete zbog ljubavi!!!

Jednom, davno, kafu ste mi obećali, sasvim običan odlazak dvoje poznanika na kafu. Ako ste me svega ostalog lišili, možda bi ste mi taj mali plezir ipak nekad učinili i tim činom moje ludo srce malko umirili.

Zauvek Vaša...

Ah, zovite me kako hoćete! Toliko ste mi imena do sada nadevali da zaista ne znam hoću li ovaj put biti kraljica, kurva ili prosjakinja za Vas. Nek sam prokleta! Opet onaj vulkan počinje da kulja.

p.s.

Sećate li se? Sećate li se Francuske? Sećate li se Lisabona? Znate li ime onog kafića? Reći ću Vam samo još jedno. Tad sam Vas volela tako nežno da je nad Lisabonom pala najtoplija kiša. Posle sam Vas, u Parizu, toliko strasno ljubila da se istopila pred našim očima ona stara peć što nas je tako dobro grejala sve te zime. Strašno je biti kad na kapiju kucaju vojnici. Strašno je voleti kad vas svetlost odaje, kad ste sigurni samo u svoje sirotinjske odaje. U Lisabonu, nismo bili u istoj koži ali smo bili u istoj duši. Možda se ipak jednom setite...

Klinička smrt (sekunda prva)

Nešto ga je snažno udarilo u grudi i izbilo mu dah. Alex je osetio da mu niz lice klize krupne suze i odmah potom je uronio u njih. More. Duboko, plavo i slano more. Osvrnuo se oko sebe. Više ga ništa nije bolelo. Pokušao je da dodirne sopstvenu glavu. Kroz kosu mu je prolazila gusta voda zasićena solju i uljem. Video je ispred sebe samo titraje svetlosti i tame, predivnu igru, ples večno zaljubljenih. Osećao je kako tone i kako se iznad njega pojavljuje oreol bele svetlosti, tik iznad njegove glave. Na mestu gde je trebala biti otvorena rana osećao je samo blago nagrizanje soli i tiho, sasvim tiho bubrenje zalutalog zrna pirinča. Nije mu bilo jasno šta se dogadja ali je osećao čudesnu blaženost i želju da zaroni još dublje. Nije mogao da se okrene i glavom na dole krene u morske dubine. Nešto ga je vuklo za noge. To nešto je imalo nežne, ženske ruke i hvatalo ga je za stopala. Čuo je pesmu. Prepoznao je. Bila je to pesma sirena. Čitav hor sirena je pevao i dozivao ga u mastiljavo carstvo zaborava. Pokušao je da pogleda prema svojim nogama i vidi kako izgleda to stvorenje što pevuši dok ga vuče za stopala i odvlači u čudesno toplu tamu. Svetlost iznad njega nije prestajala da pleše ali su titraji koje prenosi voda bili sve snažniji. Kao da je i sam postajao deo tog plesanja. Pogled mu dopre nekako do crvene kose i beskraja tih vatrenih kovrdža poškropljenih solju, potom do grudi koje su bradavicama sekle vodu i mrak, do pupka, mekog, ženskog, pa ispod pupka gde se već nazirao breg. A onda, ni sam ne zna zašto je bio iznenadjen ali zateče ga spoznaja da vidi samo veliki, lepo zaobljeni, zadnji deo srebrne ribe i njene fine krljušti rasute niz rep sirene. Pustio je da ga vuče. Tek tada, shvatajući da možda više nikada neće biti muškarac, on se prepusti sili koja ga je nežno vukla u dubine mora. Kao da mu se pena zalepi za oči. Video je nejasno, kroz mehuriće, kako kraj njega prolaze slike života na Zemlji.

Zabolela ga je glava. Bio je zbunjen. Zamutio mu se vid sasvim. Nešto je mirisalo na školjke i letnje popodne. Čuo je glas devojčice:

-Dimitris, da li si dobro?

Dojurila je do njega mala plava lepotica i zagrlila ga. On je klečao na kolenima i držao se za glavu. Setio se. Jurili su se oko fontane i on se sapleo na odlomljenu i bačenu granu masline. Poleteo je i udario glavom u kamenu izbočinu odakle je tekla voda. Pogledao je svoje ruke. Bile su pune krvi. Ona je drhtala kao prut, panično cepala svoju suknju i tom poderanom tkaninom obavijala mu ranu na glavi. Niz njeno lice tekle su suze, tihe kao poslednji strah. Šaptala je, jedva:

-Dimitris, Dimitris, da li si dobro?

On gurnu ruke pored nje, prema fontani i voda mu ispra krv s ruku. Uhvatio je oko struka devojčicu, zagledao se u njene plavo zelene oči, nasmešio se i rekao:

-Adriana, smiri se, sve je u redu. Samo par kapi krvi i čvoruga. Malo sam odrao kolena pored toga i to je sve.

Adriana je i dalje drhtala. Zavezala mu je čvor ivicama tkanine, spustila se na kolena, zagrlila ga jako i uronila svoj detinji, mokri nos, u njegovo rame.

-Tako sam se uplašila... -mrljala je kroz suze.

-Sve je u redu, mila! Ne boj se! Ne može meni ništa malo pijaće vode i jedan običan kamen. Da bi mi naudili, ova voda bi morala da bude more a ovaj kamen bi morao da bude planina.

-Volim te, Dimitris! Ne želim da te izgubim.-govorila je kroz plač.

-Odakle ti takva ideja? Nigde ja ne idem. Jesam li ti obećao da te nikada neću napustiti?

-Jesi. Ipak...

-Nema ipak. Ipak ne postoji kad sam ja u pitanju. Postoji samo zanavek.

Kako miriše lipa u maju? Kako miriše lipa u Dubrovniku? Njegovom glavom kolale su čudne misli. Nije ih mogao povezati. Osećao je samo da sve na ovom ili bilo kom svetu jeste vezano malim Adrianinim čvorom, onim ivicama tkanine odcepljene s njene haljine. Pipao se za glavu. Tamo više nije bilo ničega sem temena čoveka koji lagano tone u morske dubine.

Hajde s nama mladi čoveče

da ti pokažemo modre ivice

trenutak kad sve nestaje

i deo tebe postaje

Hajde s nama umorni putniče

da odmorište nadjemo mirisno

da te u krilo Adrianino

još jednom spustimo

Pevale su sirene. On je plakao i nije više znao šta je more a šta su njegove suze.

-Adriana moja, vodi me...

-Dimitris! Dimitris! Dimitris, probudi se!- dopirao je do njega slab i dalek Adrianin glas.

Nije nalazio snagu da mu se odazove. Utonuo je u