Plava gospođa

By Milica Janković

„To nije istina. Vi to ili svesno lažete ili nesvesno zavaravate i sebe i nju. Eto ti vaše ravnopravnosti: ona ostala da umire od ljubavi za tobom, a ti si se bacio u vrtlog pariskoga života, da zaglušiš svoju savest. Žena zavisi od ljubavi – to je njena sudbina, njena tragika, ili njena sreća – od ljubavi prema roditeljima, braći, mužu, deci. Eto ja, na primer, nikad nisam bila slobodna od ljubavi i od bola, prema kući, tebi, Zori i gospodinu. Ti govoriš da žena ima pravo da voli, da se odazove ljubavi, a ti isti koji nikad ne bi ukrao i ubio ubijaš jednom čoveku sreću, jednoj ženi uništavaš život, dovodiš je do ludila i do smrti – zašto? U ime čega? Da se malo provedeš, pozabaviš, da naslikaš sliku, da stvoriš sebi epizodu. I ti si poštovan i pošten pred svetom, niko te ne tuži i niko ti ne sudi. Tȁ, ona je onda nešto tražila valjda od tebe u zamenu za sve ono što ti je žrtvovala. „Odazvala se“ – kažeš ti. A kuda si je zvao? Šta si joj dao pod imenom te ljubavi?“

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Jun 9, 2020
• ISBN: 9788835845980

Book preview

Milica Janković

PLAVA GOSPOĐA

Copyright

First published in 1924

Copyright © 2020 Klasika

Prvi deo

Duvao je „jugo", sunce je zalazilo i, kao uznemireno njegovim odlaskom, more se valjalo jače i stresalo svoje pene na kamenje niskog bedema ispred opustelog kupatila.

Niotkuda ljudskoga glasa. More je hujalo, zemlja je ćutala, pritajila se kao da osluškuje. Nijednog prolaznika po prašljivom putu koji vodi od kupatila u grad.

Podalje, na steni koju nije pokvarila čovečja ruka stajala je mlada žena i gledala u more. I dok su se vetar i sunce zabavljali njenom kosom, ona je žudno upirala pogled u daljinu, tamo gde se iz zaliva izlazi na otvorenu pučinu.

Sunce je zašlo, more je upilo sve boje zalaska i onda pobledelo, utulilo se i zlatno treperenje oko njene glave, i ona je još stojala i gledala tamo, kao da čeka lađu koja će joj dovesti davno neviđenog dragog, ili možda ljubljenoga muža.

Odjednom, kao da je napustila svaka nada, naglo se okrete i, lepršajući belom haljinom, gotovo utrča u jednu susednu vilu, kao da hoće što pre da pobegne u svoju sobu, da plače.

Nije plakala. Sela je i nervozno žurno napisala ovo pismo:

Mila moja Olga,

Kad bi moje misli mogle da polete preko mora kao galeb i da dolete k vama; kad bi talas mojih osećanja mogao da vas zapljusne kao što morski talas zapljusne lepotom i svežinom mene i kad me ne dodirne, kad se samo raspadne ispred mojih nogu – ja bih danas bila sasvim srećna.

Otrgla sam se silom od širokoga mora i dotrčala u tamnu sobu, da pišem vama. Da me to vaše misli i vaša ljubav nisu tako neodoljivo pozvale k sebi? U očima mi se još ljulja more; hartija treperi pred mojim pogledom i ja ne vidim reči koje hoću da pošaljem vama. Zaslepile se moje oči od nagle promene, ali su one danas videle toliko lepote, da nikakve pomrčine, ni godine, ne mogu učiniti da se te slike istaru. Ustalasala se moja duša i učinila mi se duboka.

Stojala sam čitave sate na steni nad morem i osećala sam se ponosita kao orao i tužna kao najnesrećnija žena. Čini mi se da sam ležala na njegovim moćnim talasima i da me je ljuljalo i nosilo kroz večnost i odnosilo do beskrajnosti, iza kojih su druge plave beskrajnosti. Ljuljalo me je i pevalo mi, ali ne da me uspava, već da razbudi sve što, kao miris u pupoljku, spava u mojoj duši, sve što još nije niklo i što nikad možda neće procvetati. Ima u mojoj duši nešto lepo što hoće da živi, ali ja ne znam od čega ono živi i raste i plače i vene, pa će tako možda i umreti. Mala moja Olga, da li vi razumete ove ludosti koje vaša prijateljica ni sama ne razume iako je vi zajedno sa „gospodinom" ubeđujete da je vrlo pametna?

Svemu je tome krivo more. Meni se čini da ono dvostruko daje: da ima i telo i dušu. Telo mu je božanski lepo i ja mu se divim u svakom pokretu, u svakom izrazu. Duša mu je duboka i moćna; ja je ne razumem, ali ludim od ljubavi za njom. I srećna sam i mučim se. Osećam se bogata pred ovim sjajnim slikama stvarnosti i bedna pod svojim bolnim željama koje ne znam šta žele.

Kad se bliži zalazak sunca, slike se tako naglo menjaju da to skoro izgleda neprirodno. Iz daleke plave daljine dolazi barka i približuje se luci. Vetar dube jedrilo i sunce ulazi u belo udubljenje, oboji ga sedefastom bojom, te izgleda kao da kakva krilata školjka klizi vrh talasa. Ljudi veslaju. Skladno kao u pesmi spuštaju se i podižu vesla i blistaju se na suncu i prosipaju se u plavo more srebrne kapi. Ivica barke sija kao pozlaćena. Odjednom barka se okrene nasuprot suncu koje malaksava i sedef i zlato pretvore se u ugalj, jedrilo pada i vidim samo crne siluete čamca i ljudi i jednostavne, mehaničke, kao beživotne pokrete crnih ruku i crnih vesala i hvata te neka strašljiva misao da to nisu živi ljudi, već senke, mračna priviđenja koja su došla sa dna mora. Ah, ne! Barka brzo pristaje, preplanuli ribari savijaju platna, dovikuju se sa svojima na obali, dolaze žene i odnose na glavi pune korpe ribe u ribarnicu.

A jutra su tako nežna kao što bi trebalo da bude moje dete kad bih ga imala. I ja ih, mislim, tako i volim. Mirna veličina, blaga toplota, nemom srećom ispunjena tišina, kao da lebdiš nad snom najmilijega bića. Bledo plavo nebo, jasno plavo more i zagasito plava brda dalekih obala. Sve je plavo i da mi oči nisu plave, čini mi se poplavile bi od ovolikoga gledanja u plavilo.

Tako sam srećna što sam ovde i tako tužna što sam sama ovde. Moj muž me je, kao što znate, doveo, posavetovao me da se lečim kao kakvo dobro dete, u čiju poslušnost on ne sumnja, i posle dva dana otputovao na svoj posao. Ponekad se ljutim na njega: on je uvek tako vedar, tako mnogo veruje u mene i tako je zadovoljan svojim radom. Dođe mi ponekad želja da mu pomutim tu vedrinu. Vidite, draga moja, kako sam rđava. Tome su krivi nervi. Jer vi vrlo dobro znate da je moj muž najbolji čovek koga poznajem. Pa šta onda hoću? Ah, mala moja, kad se budete udavali, udajte se samo iz ljubavi; od poštovanja se ne može živeti.

Vi mi mnogo nedostajete! S vama bih bila ovde srećna. Bile bi same i opet imale bi jedna drugu. Mi ne bi jedna drugoj smetale, jer je naše prijateljstvo tako duševno, tako lepo, tako dobro, da ništa ne nameće i ništa ne iziskuje, ono samo daje, kao sunce, kao more, kao maestral. Malopre sam htela da plačem što nemam da stegnem nečiju ruku kad mi se srce prepuni uzbuđenja i da pogledam u nečije duboke crne oči, pošto sam se nagledala mora.

Čini mi se da ne bolujem od pluća, već od čežnje za životom, od neutoljive želje za nekim duševnim pokretom, za nekom značajnom aktivnošću. I čini mi se da su ove brdovite obale što se preko mora naziru, kao senke, daleke ali postižne obale sreće. Zašto meni život nije dao nešto što ne znam šta je, ali što znam da mi treba? I zašto mi sudba ne pošalje vas koju znam zašto volim?

Slušajte, Olga, dođite k meni! Hoću! Da vas vidim, da vas poljubim, da uskočim s vama u barku, pa da jurimo po moru. Hoću da se smejem s vama! Eto vidite, sâm čovek ne može da bude radostan; ja ovde nemam na koga da se osmehnem. Pristajem da budem sama kad sam nesrećna. Dođite! Šta vas vezuje za Beograd? Da tamo nekoga volite, ne bih vas ni zvala. Ali vi ste sami kazali da najviše volite svoga brata i mene. Znam već, više njega, ali dok on nije s vama i dok se sprema da postane slavan, hodite k meni. Dođite brzo!

Eto ta me je želja odvojila od mora i dovela u potamnelu sobu. Da vidite more i jedrilice kako odlaze kao moje misli i nade, da vidite ciprese, vitke i tamne i tužno uznemirene kao vi. More je široko i dobro, ono sve voli; moje je srce uzbuđeno i samo, ono voli more i vas, ima more i želi vašu dušu koja je takođe puna tajne. Dođite!

Vaša

Zora

Posle nekoliko dana dobila je ovakav odgovor:

Draga moja dobra gospođo, Vaše pismo me je i obradovalo i bol mi pričinilo. Vi me zovete; mene ste se, okruženi lepotom, zaželeli. Kako bih rado doletela, da vam se zahvalim i da vidim more! Ne mogu, ne mogu. Eto otuda i bol. Došao mi je brat. Zovem i njega, a on neće. Zbog njega sam u velikoj brizi. Oprostite što u vašu lepu atmosferu hoću da pošaljem deo svoga uznemirenja. O drugome ne mogu da govorim sada, a treba da vam objasnim koliko želim i koliko ne mogu da dođem. A posle vi ste moj prijatelj, moj zaštitnik i savetnik – pa kome ću se u nevolji obratiti ako ne vama?

Moj brat se mnogo promenio: oslabio i nekako ostario, i nije više lep. On je svega četiri godine stariji od mene. Još je suviše rano za starost. I duševno nije više onaj moj mili, predragi brat: za svakoga ima po jedan ironičan osmeh, podrugljivu reč ili ravnodušno sleganje ramenima.

Bio je kod kuće. Kaže da je kod nas strahovito dosadno: večito tandrkanje mašina, puna kuća tuđih glupih lica, i neiscrpnih savetovanja o nekakvim tričarijama. (Vi znate da mi se udaje sestra, a kod nas se malo preteruje sa spremom.) „Kod tebe je, kaže, „mnogo prijatnije; ti bar umeš da ćutiš, i onda opet jedan ironičan osmeh.

Ne znam šta da mislim. Uplašena sam i zbunjena. Htela bih da govorim sa njim o tome, a ne smem. Kako ću govoriti kad ne umem ni da mislim? Da ga pitam šta je to, on će se činiti začuđen i podrugljivo pitati o čemu to govorim. Ah, najteže je to kad u životu odjednom naiđe među ljude nešto što im ne dâ da se razumeju; najbolnije je to, jer čovek onda gleda kako sve što je bilo najdraže pada u bezdan, a on nema snage da ga spase.

Mene obuzima očajanje kad gledam pred sobom svoga brata koga ne mogu da poznam, koji kao da želi da mi bude tuđ i uspeva, i koga ipak tako mnogo volim. Da li je to neka bolest? Ili kakvo razočaranje, posledica nekog velikog stradanja, ili prosto promena na gore? I hoće li to tako ostati? To bi bilo strašno. To bi bilo tako kao da on ima smrtnu, neizlečivu bolest i ja ga volim još uvek isto, ali više nikad mira i sreće ne mogu da nađem u njemu i u mislima na njega.

Vi znate da sam ja imala veru u svoga brata, veru u njegov talenat i um, veru da je on jedan od onih kojima je suđeno da vode druge i da im se drugi dive. On je i sad slikar, mislim s naročitim darom. Ali duša mu se promenila. Izgleda mi da on više nikoga ne voli i trpi samo one koji mu ne smetaju. Počeo je da me slika. Prvog dana bilo je tako lepo da sam osećala sreću zbog njega i zadovoljstvo zbog sebe. Slika je bila mnogo idealisana, a opet je mnogo ličila na mene, kao da je izvadio nešto najlepše od mene i dodao mu nešto najlepše od sebe – mislila sam njegovu ljubav prema meni. Sutradan je pokvario sve to, naljutio se i ostavio. „Ima u tebi neki đavo koji se ne da naslikati – ili anđeo" – dodao je zatim ironično.

Ali da vidite njegove slike predela! Tako lepih i nežnih slika ja nisam videla i mislim da nisu obične ni tamo gde ima mnogo lepoga i gde ja nažalost nisam još bila. Profesori u Parizu su mu kazali da ima jedan originalan talenat i da ga čeka lepa umetnička budućnost. Meni se čini kao da ti predeli misle i tužno se osmehuju. Izgledaju kao gledani kroz svetlost opala ili kroz proletnje zorine magle.

Kaže da ga drugovi tamo zovu „plavi slikar", ne što je on plav, već što neki plav vazduh veje kroz njegove slike u kojima ima nešto od sna mladosti i od idealnosti duše.

Samo kad mi je pokazivao te slike bio je isti kao i pre i mislim da mu je bilo milo što sam ih osetila onako kako ih je i on osetio. On mi uvek govori da razumem slikarstvo dok, međutim, ja ništa ne znam, samo volim lepo, volim ga do bola.

Ah, kako bih ja volela, draga moja gospođo, da sam kraj vas; znam da biste me umeli utešiti i ubediti da je to prolazno neraspoloženje. On kašlje. Zovem ga, molim ga da se odmori kraj mora, a on kaže: „To ne bi bilo rđavo: kupati se, ležati na suncu, ne raditi ništa, gledati u more i u nebo. Išao bih s tobom, ti prosto imaš talenta da nikome ne smetaš, samo da nije tamo ta tvoja gospođa. Dama! Hvala lepo da budem kavaljer! Da idemo kad se ona vrati." I onda opet jedan ironičan osmeh, kao da hoće da me jedi. Oprostite mu; on vas nikad nije video.

Uveče plačem za mojom slikom i ona mi se čini kao simbol moje vere u njega i moje sreće zbog te vere. Šta meni vredi umetnik ako izgubim brata u njemu!

Pošto vam ne mogu doći, pišite mi još puno o sebi i o moru i kažite mu da ga volim i ako ga ne znam.

Vi vidite da ne umem da pišem ni blizu kao vi. Žao mi je, jer osećam potrebu da vam kažem šta ste vi meni, koliko vas volim i koliko vas poštujem.

Vaša odana

Olga

Mlada žena koja je živela sasvim sama na moru u vili blizu kupatila odmah je odgovorila svojoj prijateljici.

Draga moja Olga, vi ne znate šta znači za mene vaše pismo. Tako sam se uzbudila kao da ste za trenutak došli i odmah otišli. Ali su ostale vaše misli. Mila moja mala je tužna i celo pismo sve o tome nevaljalom bratu, zbog koga ne mogu da vas vidim. Ne volim ga iako sigurno mnogo liči na vas, i ljubomorna sam na njega. I zavidim vam što ste tako mladi i smejem vam se što ste tako naivni.

Ništa nije vašem bratu. On se samo, možda, umorio od pariskoga života. A ako je nemirna umetnička duša, možda ga još muči kakva neispunjena želja ili kakav neuspeh. To je baš zato što je i on mlad i još nema iskustva. Meni je dosta vaš sud, pa da verujem u njegov dar, a kad znam da je taj čovek vaš brat, onda mi se čini da ga potpuno poznajem i razumem.

Smejem se kad vas zamislim kako ste se zaprepastili što on neće vašoj gospođi da bude kavaljer.

Eto ja nisam umorna, osim od praznine života u Beogradu, pa ipak sam često tako zlovoljna i jetka. Vi imate prava što volite i žalite svoga brata: čovek je tako često rđav prema drugima samo zato što je nezadovoljan sobom. Činite se nevešti i budite nežni kao uvek.

Pre tri dana neka gospoda iz Beograda tražila su stan u našoj vili. Verujte da sam se uplašila da im vratar ne obrati pažnju na mene i da oni ne smatraju za patriotsku dužnost da se upoznaju sa svojom zemljakinjom. No, hvala bogu, nisu našli šta su hteli i otišli su. Taj strah od nepoznatih ljudi je jedna vrsta kulture: ne treba mi niko nov, umem da živim i sama. Uvek je bolje biti sâm, nego u rđavom društvu. Volim da se ne upoznajem, da bih izbegla bedu dosadnih ljudi.

Ali vaš brat nema pravo. On će biti kažnjen time što neće naslikati mnoštvo božanski lepih plavih slika i što neće videti jednu lepu plavu ženu. Ja sam lepa, zar ne? Čak i ovde gde ima tako mnogo lepih devojaka poglédaju me sa osmehom zadovoljstva.

Ništa on meni ne treba, ni on, ni njegovo kavaljerstvo; vas sam se ja zaželela ovde. Lepa žena, moja mala, uvek može imati kavaljera koliko hoće, ali su oni dosadni. Zato i opraštam vašem bratu; znači da nije ograničen. Da ste došli, ja bih svuda išla sa vama, a on neka leži na pesku, to bi mu dobro činilo. Ali kad neće, moram se pomiriti. Uostalom da sam znala da je gospodin kod vas, ne bih vas ni zvala, niti se toliko zagrevala tom idejom.

Ipak ako se nekad upoznam s njim, biću vrlo gorda. A sad doviđenja – idem na kupanje!

Vratila sam se i posle podne nastavljam pismo. „Kupalište" je tako zanimljiva velika slika