Putem

By Milica Janković

Zbirka priča: „Čudna pratnja“, „Kao stvar“, „Đoka“, „Sinovi sudbine i deca života“, „Pokora“, „Putem“, „Prošla je“, „Žena od zanata“, „Prvo putovanje“, „Pozorište“, „Slikarka“, „Sektaš“, „Tuđa pripovetka“, „Mala Francuskinja“, „Derište“, „Trovanje“, „Umetničke ludorije“, „Tajna“, „Komandant“ i „Lepota“.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Dec 20, 2021
• ISBN: 9791220877039

Book preview

Milica Janković

PUTEM

Copyright

First published in 1932

Copyright © 2021 Klasika

Čudna pratnja

Da li vam se dešavalo da vas sâm događaj pozove da ga vidite? Istina, ovo nije baš bio neki događaj, ali... Nešto me je diglo od stola i dovelo prozoru, da ga otvorim u ovaj tmuran hladan dan.

Neki slabo odeven dečko žurno je nosio put groblja jedno na krst razapeto muško ime koje mi odmah s njim iščeze iz pameti. Za dečkom je zabrinuto hitao pop – rekao bi čovek da na nekom drugom mestu, a ne ovde, ima posao, pa trči. Kola sa sandukom išla su polagano i dostojanstveno – mrtvi više nemaju za šta da se žure.

Odozgo je sipila hladna, jesenja kiša, sitna, uporna i mučna kao briga i nemaština.

Kola sirotinjska, sanduk prost, tamnokestenjaste boje. Neznani žitelj neprimetno odlazi sa ovog sveta. Iza kola sa sandukom dva čoveka, nisu ožalošćeni, ozbiljni su i nekako odvažni. Jedan je visok, ima kratak kaput kafene boje i jako crvene ruke. Odelo mu je više letnje, ali sasvim ispravno, te ne izgleda da od nevolje nije obukao toplije. On se drži tako kao da se sprema za borbu s jesenjom hladnoćom: zateže ramena i otvara i steže crvene pesnice. Drugi je manji, ima dugačak polovan zelenkasto-žut zimski kaput, šareno šalče oko vrata, dugačke bele prste, i džepnu maramicu na ustima. Njih dvojica razgovaraju, upravo ovaj sa crvenim rukama priča nešto vrlo živo ovome s maramicom na ustima. Oni se ne pretvaraju da su ožalošćeni. To je simpatično.

Iza njih sa obe strane po jedno tridesetorica mladića i sredovečnih ljudi s kačketima, i pohabanim šeširima, u raznovrsnom sirotinjskom, ali čistom odelu. I naposletku četiri žandarma. Svi oni mese nogama blato s nekim surovim zadovoljstvom kao da su svesni da najzad mogu da se osvete onoj prašini koju je vetar sve do danas oko njih zavitlavao i koja im je još juče škripala pod zubima.

Čudna pratnja. Ni jedne jedine žene. Zar taj čovek nema ni majke, ni sestre, ni žene, ni prijateljice? Zar kod ovoliko drugova nema nijedne drugarice ili poznanice? Originalna pratnja. Nigde jednog znaka žalosti, osim perjanica na konjskim glavama. Ta promena nije neprijatna. Uvek jauci, velovi, presamićena tela i bolom iznakažena lica, ili pod skupocenim krepovima sakrivena ravnodušnost. Evo najzad jedne pratnje bez cveća, bez suza i bez crnine. Počeh da se interesujem za pokojnika. Ko je taj čovek, za kojim nijedna žena ne plače? Neki ženomrzac? Ili je udovac, a majka mu ostala negde daleko? Od čega je umro? Da li ga je tuberkuloza godinama pila, ili ga je mašina zdrobila i svršila s njim začas, ili za nekoliko sati strašnog mrcvarenja?

Niko ne pita, niko čak po ovoj kiši i ne gleda sprovod. A drugovi njegovi ćute ozbiljni i zamišljeni. Nijedan među njima nije star; svi su sumorni, osim onoga za kolima koji jedini govori. Htela bih da čujem šta to govori.

Neki otmeni gospodin pod amrelom prođe, skide kapu i saže glavu. Da li se on to klanja smrti, ili pozdravlja čoveka koji odlazi iz života?

Gle! Ipak... Za pratnjom polagano idu jedna kola s podignutim košem, čija se oprana mušema sija na kiši. To će svakako biti majka, bolna, malaksala od žalosti. Ne, u kolima je dete. Bleda devojčica od šest, sedam, ili osam godina nije lako siromašnom detetu odrediti godine. Ne vidi se kolika je: sva je umotana u veliki zeleni šal kojim joj je, sudeći po kosi, i glava bila povezana, ali ju je ona izvukla, jer joj je to smetalo da se slobodno kreće. Ona izviruje iz kola, isteže vratić, okreće se na obe strane i gleda radoznalo ljude pred sobom, kuće i vrtove pored kojih prolazi. Moglo bi se reći da je vrlo zainteresovana, i još što drugo, ali se nikako ne bi moglo reći da je ožalošćena. Na tankom mršavom licu oskudica je ostavila dubokog traga, ali od žalosti, od suza, od bola i straha nema ni pomena.

Zašto je to dete samo u kolima? Zar nije bilo nijedne bliske žene da sedne danas pored nje? Nijedne rođake ili kakve dobre susetke? Ko se do sada starao o njoj, ko ju je negovao? Je li moguće da je živela sama sa ocem? Ako je tako, on je morao biti mnogo dobar i blag, jer ovo malo biće izgleda tako spokojno i zadovoljno. A majka? Sve mi se čini da ona nije umrla. Ovo dete može biti i ne zna šta je to majka. Ona ih je možda ostavila davno, otišla nekom drugom, bogatijem, lepšem ili jačem.

Počinjem da osećam neko poštovanje prema ovom nepoznatom pokojniku. Da je tu bila u blizini kakva žena, malu bi verovatno poveli za ruku za sandukom i povezali bi joj glavicu kakvom crnom krpom. Odsustvo svake formalnosti ovde govori protiv žene. To je on pred smrt izjavio, zabranio. Jedan neće parastose, drugi neće govore i vence, ovaj mora biti da nije hteo žene na pogrebu. Nije ih trpeo više pošto ga je, možda, njegova kratkovečna sreća i ljubav obmanula. Ko to zna? Možda onaj sa crvenim rukama. Svakako će on nešto znati. I opet mi se jave pitanja, na koja malopre ne stigoh da potražim odgovora: Zašto su njemu tako crvene ruke? Da li od hladnoće, ili je on možda bojadžijski radnik?

Ah, čudna mala! Kako me je pogledala svojim velikim sivo-plavim očima kad je prošla pored mene. Duša mi se osmehnula kao da je svetla zraka pala na ovu žalosnu sliku. Pogledom mi je kazala: Ti sediš na prozoru velike kuće i imaš lepo cveće, ali vidi: ja se vozim u fijakeru!

Gde li ćeš skloniti svoju bezazlenost kad siđeš ispod tog zaklona od mušeme, siroto ptiče bez gnezda?

Pa, ipak ima neko ko se brine za malu. Inače otkud ova kola? Zacelo onaj sa crvenim rukama, niko drugi nego on. Mala bi im smetala da ide peške, a da je ne povede ocu na pogreb bilo mu je žao. Ovo je bilo najsrećnije rešenje. Zapamtiće kad su joj oca sahranjivali, još kako će zapamtiti.

Kola se zaljuljaše, naišla su na izlokanu kaldrmu. Devojčica se uplašeno prikupi na sedištu. O, kako je njoj tu bilo dobro i kako je bila svesna tog svog blaga. Jedan od žandarma, stariji čovek dobrih očiju, okrenu se i pogleda je ljubazno. Ona se malo trže (žandarmi i deca nikad nisu bili u velikom prijateljstvu), ali se pribra i odluči da treba i ona da bude učtiva i nasmeši mu se neuspelim prisiljenim tužnim dečjim osmehom. Otkuda ti žandarmi za pratnjom? Mislila sam da su pokojnikovi poznanici, upravo nisam ništa mislila, a ono možda oni... po dužnosti.

I on se okrenuo jedared, onaj visoki čovek za sandukom, da vidi je li sve u redu. O, kako njeni pogledi, kao plavi golubići, prhnuše k njemu. On je lako pozdravi glavom, dade znak da je zadovoljan, a ona se osmehnu s takvim poverenjem da i meni bi toplo oko srca. Taj čovek nije bio lep, njegovo otvoreno mlado lice izražavalo je neku tako dobru odlučnost da je bilo prijatnije nego najlepše muško lice. Izgledalo je da je on prečistio sva pitanja života.

Devojčica nije mislila na oca, nije se brinula za sutra; ona je uživala danas. Izvukla je ručicu iz šala, podigla čuperke sa očiju, zavalila se u meko sedište i smešila se blaženo ko zna kakvoj dečjoj mašti. Bez sumnje ona se sad prvi put u životu vozi u tako lepim kolima. Oca može žaliti i sutra i svih drugih dana kad iskusi da ga nema, da ga niotkuda nema; a danas, ona je srećna i gorda, jer se vozi u fijakeru, sama, kao velika gospođa...

Sve je to prošlo pored mene i svega je nestalo. Samo je kiša padala neutešno kao da je nebo žalilo pokojnika koga niko na zemlji ne žali. Sve je, kao letnji oblak, samo za časak minulo, ali ko ima mašte mogao bi od toga stvoriti čitavu priču, pa čak i roman i dramu. Što se mene tiče, meni je dosta što se više ne brinem za malu, jer i ja imam poverenja u onog čoveka.

Kao stvar

Ja sam neko čudovište. Trebalo je da se rodim u kakvom žarkom predelu. Udarila neka pripeka, neka jara i vruć vetar, kao da je pakleni plamen liznuo po našoj varošici, svi kukaju, svi se guše od vrućine, a meni lepo. Rano popodne. Oko dva i trideset. Ne čuje se ni glasa. Tišina kao da se ceo narod moli Bogu. Moji se zavukli u sobe, spustili zavese, pa, što se može lakše obučeni i bosi, ko leži, ko čita; svi ćute. U sobama polumračno, oseća se da je vazduh zasićen ljudskim dahom, znojem i vrućinom. Polako se iskradam iz kuće i silazim u baštu.

Sedim pod drvetom u vrućem hladu i nalazim da je napolju ipak bolje nego unutra. Gusto zelenilo naše bašte zasula prašina sa ulice, šimširi oko mene osedeli. Osećam se savršeno sama, kao da nikog živog nema u ovoj varošici. I, čudnovato, to osećanje je prijatno, svakako zato što je samoća samo prividna, i što nas je u kući tako mnogo, i što nam mnogo gostiju dolazi, i što mnogo govorimo u ovo poodmaklo doba ropstva pošto smo dugo mnogo ćutali.

Nešto tupnu. Sa vrha jabuke ilinjače pade jedna u travu, jedna od onih nekoliko koje nisu mogli ni da otresu, ni motkom da dohvate. Došao joj je dan. Bila sam lenja da se dignem da je uzmem. Prijatan je šum kad jabuka s visine padne u travu. Uzeću je kad ustanem da idem u kuću. Zacelo je zrela i slatka.

Sa druge strane čuje se drugi topot. Konj bije nogom po kaldrmi koja se ne vidi od prašine. Opazila sam konja kad sam silazila niz naša četiri stepenika. Stajao je preko puta pred jednom velikom kućom. Visok, lep konj, opremljen, čeka gazdu da ga uzjaše. Topot se ponavlja i ja se sećam toga što sam nesvesno snimila, i sećam se da od svih životinja najviše volim konja, ali me mrzi da se pokrenem i da ga bolje pogledam. Znam, videla sam; lep je. Klize mi kroz glavu neke polumisli, i kroz telo neki poluosećaji, i prijatna mi je ta obamrlost od vrućine, prijatna mi je u ovom teško neprijatnom ropstvu.

Ali konj ne prestaje. Poče da me nervira, prvo nesvesno, polusvesno, pa svesno. Konj je lepa i pametna životinja, to je istina, ali šta je okupio da udara nogama o zemlju? I to nekako naročito, neobično. Sve mi se čini da se tamo preko tarabe nešto dešava. Neko trupkanje, neko premetanje. Ali, šta se to mene tiče? Glavno je da mene niko ne dira. Ja sam sama, odmaram se u bašti, toplo mi je i dobro mi je. I baš kad sam to pitanje tako pravilno rešila, pomaknem se na klupi, pokrenem glavu, istegnem vrat i preko zelenila pogledam na ulicu.

Jedan čovek pokušava da se popne na konja. I nikako mu to ne polazi za rukom. Sjajan ti je to konjanik za ovakvog konja: mali, sitan, mršav. Batrga se, pokušava da se uspuže na njega, da ga opkorači, i uvek ga nešto omete. Lice mu ne vidim, jer mi je leđima okrenut. Odeven je praznično, čak bogataški, ali skromno, u lepo seljačko odelo od finog sukna. Na konju s jedne strane sedla visi ukusno šarena puna torba, za drugu je privezan nekakav svežanj nečega kupljenog u trgovini zavijenog u papir. Najzad i moj mozak proradi na ovoj vrućini i počeh da se čudim i da se pitam: otkuda to da konjanik ne može da se popne na svoga konja? Dotle nisam na njih obraćala dovoljno pažnje. Ali kad, seljak skliznu sa konjskih sapi i pade ničice u prašinu, ja se zainteresovah i odgovor na moje pitanje dođe sâm. Čovek ustade s mukom, zagleda u svoje prašinom ubrašnjavljene ruke, okrenu se oko sebe i poče, ćuteći, ponovo da se penje na konja. Oprezno koliko je mogao, ali je mogao vrlo malo. Bio je pijan kao stvar.

Ranije sam ja mislila da je izraz „pijan kao stvar vrlo nelogičan, a „pijan kao stoka nezaslužena uvreda za životinje. Sada, iznenadnim saznanjem, pojmih oba ta poređenja. Biti pijan kao stoka ne znači piti kao stoka, nego biti toliko pijan da se ponašaš kao stoka. A pijan kao stvar znači biti nesposoban, ne moći se kretati, ne moći po svojoj volji ništa učiniti, ne biti više čovek nego stvar. Da je ovaj bratac pijan kao stoka, on bi se svakako već popeo na konja. Čudan neki čovek. Ne liči na druge seljake koje sam često viđala da se u pijačne dane vraćaju u selo nakresani. Vrlo pristojan, ostariji, bled u licu kao smrt, nekako preneražen, kao da mu se to prvi put u životu dogodilo, pa se i sâm čudi šta ga je snašlo.

Teturao se, pokušavao da se uspuže na konja, opkoračivao ga i sklizavao se, ali ni psovka, ni kletva, ni gunđanje čak nije se čulo, kao da se bojao da glasom koga ne privuče. Mene nije mogao videti. A ja sam njega sve pažljivije posmatrala.

Otkud njemu ovakav konj za vreme ropstva? Nije izgledalo da ga je sad kupio od kakvog potrebitog austrijskog oficira za preskupe novce. Videlo se da mu je konj stari prijatelj. Bogzna kakav je otkup on morao dati za njega. Konj se obrtao i ovako i onako (to je taj miran, strpljiv topot koji je mene najzad uznemirio i iz strpljenja izveo), gledao ga je i mahao glavom, samo što mu ne kaže: „Ja ti pomoći ne mogu; vidiš da si pijan kao stvar. Da je samo nekako da se možeš popeti, lako bi mi posle bilo s tobom."

I seljak je, izgleda, tako mislio, jer je uporno neprestano pokušavao da se popne. Bez uspeha, i bez gneva. Ja koja sam se uvek ljutila na one koje pijan čovek zabavlja pratila sam s tako isto upornom pažnjom njegove napore i s nekom vrstom očajanja sam mislila da će on to tako raditi dok se ne istrezni. Koliko će za to vremena biti potrebno? Nije bilo u mojoj moći da taj zadatak rešim.

Dugo je to trajalo. Tri puta je ljosnuo u prašinu, inače je uvek uspeo da se održi na nogama, hvatajući se konju za rep, ili za nogu, što je ovaj dragovoljno podnosio.

Ulica pusta. U dva maha je samo neko prošao. Oba puta seljak bi se primirio i okrenut leđima tobož opremao konja. Želela sam da se sklonim, da se više ne jedim, ali nisam mogla. S njim i s konjem zajedno sam želela da ga jednom već vidim u sedlu, i bojala sam se da ne prođe koji mangup i ne izloži nesrećnika podsmehu. Prvi put u životu imala sam simpatija za pijanog čoveka.

Još više nego njegova upornost poražavalo me njegovo ćutanje. Da nije nem? Ali, nemi imaju svoj naročiti izraz.

Sa dna ulice je dolazio jedan visok, visok austrijski vojnik u prljavoj, plavoj uniformi. On je izdaleka nešto zapazio; obazre se i požuri. Na šum njegovih koraka seljak se sasvim okrenu leđima ka ulici, i pričeka da prođe. (On je, izgleda, samo telesno postao stvar.) Vojnik mu priđe i dobrodušno vojvođanskim naglaskom reče čisto srpski:

– Tȁ čekaj, prijatelju, da ti pomognem. Nisi vičan konju. Ti si malena rasta, a on je suviše veliki. Taj bi bio dobar za mene.

Konj je stajao kao ukopan. Seljak se uznemiri i poče da se penje. Vojnik se osmehnu – tek je sad video u čemu je stvar – podiže ga kao dete i udobno namesti u sedlo. Svima nam laknu. Seljak poleže po konju, obgrli mu vrat i nasmeši se srećno. Zatim dodirnu rukom kapu i s velikim naporom progovori:

– E, va... va... vala ti... ko bratu!

– Ja i jesam brat – odgovori vojnik tiho, više za sebe, i pomilova konja.

Konj mahnu glavom kao da reče: sad više ne brinite. I pođe svojim gospodstvenim hodom. Da, ako ga istrezni do kuće, da izbegne i bruku među svojima. Vojnik, prolazeći pored moje tarabe, dovršavaše polušapatom svoju rečenicu: „... kao stvar". I odnese osmeh mio, pitom i širok kao banatska ravnica.

Đoka

Ovo nam je pričao jedan stariji gospodin, nekadašnji komordžija osmog pešadijskog puka, nekoliko godina posle velikog rata na jednom malom poselu.

– On nam je tada bio opšti ljubimac. Snažan, poslušan, izdržljiv i hrabar. I pametan, mada ponekad malo tvrdoglav. Ovo poslednje mu je nasledna osobina i za nju on lično nije ništa kriv, međutim, jedanput