Sabrana dela II

By Radoje Domanović

Ova knjiga sadrži sledeće pripovetke: „Demon“, “Pozorište u palanci“, „Ukidanje strasti“, „Ne razumem“, „Ozbiljne, naučne stvari“, „Danga“, „Hajduk Stanko“, „Vođa“, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“, „Naša posla“, „Nigde spasa“, „Glasam za slepce“, „Sima penzioner“, „Stradija“, „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“, „Mrtvo more“, „San jednog ministra“, „Moderni ustanak“, „Uzgrednice“, „Priča o tome kako je načelnički položaj bez ikakva zazora i stida nasrnuo na dobrog i valjanog građanina gospodina Đoku Kara-Jovanovića“, „Ko ugušuje štampu?“, „Ne mešaj se u tuđ posao“, „Ča-Đorđev đogat“, „Domišljan“, „Baš je bezobrazluk“, „To je narod“, „Pismo gospodinu Savi Šibaliću“, „The, šta ćeš?“, „Kao u Stradiji...“ i „Mitropolitov mačor“.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Mar 7, 2018
• ISBN: 9788827501658

Book preview

Radoje Domanović

SABRANA DELA

druga knjiga

Copyright

Copyright © 2018 Klasika

Demon

Slika iz društva

I

Slatki su dani detinjstva, slatki su snovi mladosti. Blago onome ko se nikada i nije budio i poznao svu gorčinu jave i života.

Naši dani teku brzo, vreme leti, i događaji jure pored nas munjevitom brzinom, pa u čudnom tom vrtlogu prilika i događaja ne može se ni sanjati; moraš se probuditi, pa ako nisi prospavao i najslađe snove najsrećnijih dana mladosti.

* * * * *

Naš se junak još u dvadeset prvoj godini svojoj upoznao s javom života, i to još kao đak Velike škole.

Nastao je školski odmor, i Đorđe ode svojoj kući da provede leto uživajući u divnom šumovitom mestu svoga rođenja, u zagrljaju svojih roditelja!

Prvo jutro po dolasku svome iziđe uskom putanjom kroz šumu, što vodi izvoru na vrhu brega, sa koga je divan izgled na celu okolinu.

Seo na klupu koju je sam napravio pod lipom kraj izvora, pa sluša žuborenje, napaja se mirisom i svežim dahom letnjega jutra. Gleda šume, staze i livade, po kojima je toliko puta detetom trčkarao. Gleda bele kućice svojih seljana, što proviruju iz voćnjaka i šumovitih brežuljaka. U duši se njegovoj budi čitav roj najdražih uspomena detinjstva.

Čini mu se da ga u tom kraju sve poznaje, sve voli, pa ga i sunce ljupkije greje, i vetrić nežnije pirka i kao da ga sva priroda tihim šapatom kroz romor vrela i tajanstveno šuškanje lišća pozdravlja: „Dobro nam došao!"

Hiljadama najlepših stihova kružilo mu je po pameti, i on ih zanosno izgovaraše, te time kao da je hteo naći pomoći da izrazi svoje osećanje.

Vratio se kući svež i veseo. Lice mu blista i odsjajuje od unutarnje sreće i zadovoljstva.

Po doručku leže na jedan divančić i uze u ruke Ljermontova. To je njegov najmiliji pesnik, možda i zato što ga sad tek čita, ili i inače.

U kujni sedi njegov otac i još dva-tri seljanina, pa razgovaraju o cenama žita i ostalog berićeta.

Đorđe je čitao i nije slušao šta govore, iako su vrata od sobe što vode u kujnu slučajno otvorena.

Prekidoše razgovor i Đorđe prekide čitanje, pa pogleda na tu stranu.

Neko nazva boga i ču se zveckanje sablje.

Seljaci poustajaše i skidoše kape.

„Mora biti da je sreski pisar", pomisli Đorđe ravnodušno i produži čitanje.

Stari Jakov, Đorđev otac, odmah se pohvali pisaru kako mu je došao sin s nauke i pun sreće i ponosa uvede ga u sobu.

Đorđu kao da ne bi baš pravo što ga uznemiriše, prekide čitanje, te se pozdravi s pisarom.

– Čitate nešto, a mi vas uznemirismo! – veli pisar kad sede, skide policijsku kapu i zagladi pažljivo kosu.

– Ništa, ništa! Ja rado čitam, ali mi je i društvo još milije! – govori Đorđe.

– Pa da, mi školovani uživamo u tome! Ja veoma mnogo čitam, pročitao sam, da ne slažem, punu onoliku korpu knjiga! – reče pisar ponosno i pokaza korpu za veš pod stolom u sobi.

Starac Jakov stao uz vrata, pa i ne diše čisto od silne pažnje uživajući kako njegov sin ume da govori s velikom gospodom.

Seljaci stoje; u kujni kod sobnih vrata, slušaju pažljivo i kao da očekuju nešto novo i dobro za njih, kao o porezu ili drugom čemu.

Đorđe uze preturati po knjizi lišće.

– Šta gospodin čita, ako smem pitati? – prekide pisar ćutanje.

– Ljermontova – odgovori Đorđe.

– Ta...a...a...a...ko...o! Baš mi je milo, to je divan roman, ja sam ga pre negde čitao! Koju svesku vi čitate?

– To je pesnik! – kaže Đorđe.

– Da, da pesma, kud sam se ja prebacio! Uh, tako poznata stvar! – izgovori živo pisar i udari se rukom po kolenu, a zatim se nasmeja, čuknu se prstom po glavi i odmahnu rukom kao da ismeva sebe kad zaboravlja stvar koja mu je poznata kao i ime svoje što zna.

– Koja je sveska velite izišla...? Mislim i ja sam kupovao do pete sveske!

– Ovo su skupljeni spisi, a ne izlazi u sveskama!

– A, ja, ja pravo, uprav tako, kud sam ja pomislio na jednu dramu od Branka Radičevića, baš će tako biti... Koje mesto baš sad čitate?

– Sad čitam „Demona". Stvar vanredna, a stihovi zvučni ne mogu lepši biti! – veli Đorđe.

Najedared pisar ućuta i stade trljati čelo mršteći se kao kad se čovek nečega seća.

„Čini mi se da je to zabranjena knjiga!, misli u sebi i odjednom uze pozituru vlasti. Htede da skoči i zgrabi knjigu, a Đorđu da vikne: „Napred u ime zakona!

Uzdržao se, jer ne beše siguran da li će baš to biti, pa se reši da to vešto policijski isledi kako Đorđe neće ni primetiti kud ga on šiba i da odmah ode i referiše o svom važnom otkriću.

Opet se stade smeškati i najljubaznijim glasom reče:

– Gospodin će biti dobar da mi pročita neko lepo mesto. Ja vrlo rado slušam takve stvari!

– S drage volje – veli Đorđe, a i on rad što će čitati, samo da ne bi s njim razgovarao, jer mu gotovo već i dosadilo. Seti se da pisar ne zna ruski, pa ga i ne pita, već uze Zmajev prevod „Demona" i poče s početka.

Tužni demon duh izgnanja!

leteo je brzim letom,

a nad ovim grešnim svetom

u mukama očajanja.

Pisaru nekako nejasno, pa baš veli da u tom i leži opasnost.

„Čekaj da ga malo zakačim ovako!", pomisli u sebi, pa prekide Đorđa rečima:

– Vrlo lepa stvar!

– Divota! – kaže Đorđe.

– Al’ nekako da nije samo protiv postojećeg stanja u zemlji!

Đorđe ga i ne sasluša pa, i ne znajući šta ovaj hoće, produži dalje čitati. Čita on, a pisar sluša i tek poneka reč izazove kod njega grozne slike pune strahote.

„To je, to je!", misli u sebi, al’ ipak nekako mu sumnja u duši zbog Tamare!

„Koja je to i otkud Tamara! A, ha!, priseća se on u sebi objašnjavajući na svoj način, „znam koja je!

Crni duše, ko je tebe

u po noći zvao amo...?!

Ovde nije tvoje mesto,

Tu su čiste duše samo!

„E to je!", pomisli pisar u sebi i ustade. Sad je više verovao no što je sumnjao.

– Lepa, lepa stvar, baš divota! – veli i smeška se, pa se ljupko izvini kako mora ići, i baš mu je žao jer se prijatno proveo.

„Sad ćeš videti tvoje veselje, ribice mala!", mislio je pun pakosti kad je izišao iz kuće.

II

Veliki zaranci. Zapad se rumeni, a šume kao da gore plamenom najlepših boja.

Đorđe sve dotle čitao, pa tek izišao u baštu da se odmori i da uživa najlepše doba dana.

Sećao se Turgenjevljevih opisa takvih lepota u prirodi, pa uze razmatrati svaki oblačak, svaku nijansu čarobnih boja zapada, šumu, nebo, što se ovde-onde vidi kroz šumu, kao i sunce, što gde jače, gde slabije prodire zracima i izgleda kao da iza šume teče neka usijana krvava masa. Gleda čak i grančice što ih vetar lagano nija, pa i listak što treperi.

Čini mu se kao da cela priroda ima dušu, neizmernu, silnu, pa da se duša njegova s njom stopila, pa se predala tihoj, slatkoj čežnji i tajanstvenoj, velikoj, veličanstvenoj tišini i miru.

Odjednom se začu bahat konjski i on pogleda uz put. Dva konjanika dojuriše u oblaku prašine i odjahaše pred njegovom kućom.

Opet jedan pisar iz sreza sa žandarmom.

– Dobar dan! – procedi pisar kroz zube naduveno i gordo, gledeći Đorđa gotovo preko ramena, pa i ne čekajući otpozdrav upita još zvaničnim oštrijim tonom:

– Jeste li vi Đorđe Andrić, filozof?

– Jesam – veli Đorđe i gleda začuđeno u pisara i žandarma što još važnije napućen šetka tamo-amo kraj njega.

– Vi proturate po narodu nekakve knjige koje govore protiv postojećeg stanja u zemlji i današnje vlade?! – govori pisar autoritetom vlasti.

– Ja?! – pita Đorđe uprepašćen tako neočekivanim pitanjem i čisto čovek ne veruje da se to sve zbiva.

Žandarm se malo nakašlja, ali tako važno kao da hoće reći: „Pripazi, i ja sam u uniformi i svoj sili i veličini svojoj pred tobom!"

– Izvol’te u kuću! – naredi pisar, a žandarm priđe bliže i isprsi se.

– Ali ja ne znam šta vi hoćete, ja upravo vas ne poznajem...!

– Upoznaćeš me sad! – dreknu pisar i mahnu glavom na žandarma.

Žandarm ga uhvati za ruku, gurnu napred i izgovori još važnije:

– Ulazi kad ti se govori, šta se benaviš! – pokazujući rukom vrata.

Đorđe uđe.

U kući mu bila samo mati i sinovčić od tri godine, a ostali ukućani otišli na rad, pa će na njivi i ostati da vetrenjaju celu noć.

Kad pisar uđe, sirota starica se prikloni i priđe smireno da se pozdravi, ali je ovaj i ne pogleda, već uđe u sobu za Đorđem.

Žandarm istom nadutošću za njima.

Nastade pretresanje. Kupe svaku knjigu i harticu. Smrče se. Zapališe sveću pa preriše i zgrade i podrum, pa čak i ikone podizaše, da nema čega pod njima.

* * * * *

Mesec obasjao i zvezde izgrejale. Lupaju vetrenjače a preljske pesme bruje sa sviju strana Milina čoveku pogledati divote oko sebe.

Starica sama pred kućom plače i moli se Bogu, a mali Ivica sedi na pragu, i igra se razmotavajući klube iz bakine kotarice.

Đorđe je tad koračao pred žandarmom, daleko od kuće.

Nije imao kad zamišljen i potresen čudnim događajem da uživa u najmilijoj mu preljskoj pesmi.

Sjaj meseče, sjaj lade!

* * * * *

Tek mlad sanjalica može osetiti težinu Đorđevih misli i osećanja.

Neki seljak tera pred njima kola puna žita. Medenice na volovima udaraju jasno kako volovi korače, a seljak peva naglas:

Tamna noći puna ti si hlada,

srce moje još punije jada!

Nikad Đorđe nije tako živo i jako osetio i razumeo tu pesmu, koju boli iskresaše iz grudi narodnih.

* * * * *

Sutradan, pošto je tu noć milošću kapetanovom noćio pod nadzorom u kafani, stajao je gologlav, bled i iznuren od čudnih misli i nespavanja, naš Đorđe pred gospodinom kapetanom.

Kapetan pita, a jedan praktikant piše.

– Kako se zoveš?

– Đorđe Andrić.

– Čime se zanimaš?

– Učim školu.

Kapetan mu je sigurno to računao u otežavajuću okolnost.

– Koliko ti je godina?

– Dvadeset jedna.

– Jesi li kažnjavan?

– Ostao sam u zatvoru, kad sam učio prvi razred gimnazije.

– Zbog čega?

– Zvao sam jednog druga Šiljom!

Kapetan se nešto zamisli, pretura po knjigama, pa tek promrmlja za se:

– Dakle, uvreda časti! Ko te kaznio?

– Razredni starešina!

Kapetan se trže i kao da ga bi sramota samog sebe.

– Je li te građanski sud kad god kaznio?

– Kako će me kazniti kad sam još đak?!

Kapetan opet ućuta, misli, misli, pa tek promrmlja:

– Ovo je krivica hitne prirode – i produži ispit pošto se iskašlja, ispuši celu cigaru i popi čašu vode, kao kad se čovek sprema da preduzme nešto krupnije.

– Šta ste čitali juče?

– „Demona"!

– Piši tamo! – ciknu kapetan.

– Jeste li još kome čitali?

– Nisam, ali bih je preporučio svakom kao vrlo lepu stvar.

– Razmislite dobro jer ste pred vlašću, i ponovite da je to lepa, vrlo lepa stvar!

– Vrlo lepa!

– Smete da kažete?! Piši tamo da je čitao i da još tvrdi protivno zakonima građanskim da je lepo ono što se zabranjuje.

– Za ime boga, gospodine, šta je to strašno reći za Ljermontovljevog „Demona" da je lepa stvar i zar zakoni to zabranjuju?

– Šta iskrećeš? Ko te pita za Ljermontova? Pazi da te ne odnese đavo, ti misliš da teraš sprdnju s kapetanom?!

– Pa to je to o čemu me pitate!

– O čemu?!

– Pa o Ljermontovljevom „Demonu" da li je lepa stvar?!

– Pa?!

– Ja velim da je to genijalan pesnik i da je proslavljen.

– Nemojte vi meni govoriti gluposti kojekakve, već mi kažite šta se vama dopada u toj knjizi, to ja hoću, to ja hoću, razumi! – viče kapetan i lupa nogama o pod, sve se trese.

Đorđe se našao u čudu, ali mora da citira, uze slučajno stihove:

Kunem ti se zorom ranom,

prvenčetom božjeg stvora,

kunem ti se belim danom

što po redu doći mora.

– Dosta! Nemoj ti mene praviti ovde ludakom da mi pričaš i gluposti! – viknu kapetan i tresnu besno rukom po stolu.

– Pa vi to tražite!

– Znam ja šta tražim, nego govori dok nisi video šta ja umem.

Ćata čačka zube i gleda izbečeno u kapetana i đaka čudeći se čudu šta se radi.

– Ja vas uveravam, da je to „Demon"! – govori Đorđe a sav se uznojio od jeda.

Kapetan se stade misliti, pa tek upita:

– Daklem, to je u pesmi?!

– Jeste, Ljermontov je pesnik!

– Ti opet izvrćeš!

– Pa to je on pisao!

– Ko?

– Ljermontov.

Kapetan zazvoni u zvono i naredi da se Ljermontov potraži u Policijskom glasniku.

– Prevod je Zmajev!

– Kakav prevod?

– Pa te knjige.

– Šta je taj Ljermontov?

– Rus.

– A-ha, dakle to je Rus?! – veli kapetan i izbeči se od čuda ne znajući šta da kaže sada.

Vrati se ćata i veli da nema toga u Policijskom glasniku.

Kapetan posle još dugog objašnjavanja se urazumi da se pesnici ne slikaju u Policijskom glasniku i da je to javna knjiga svakome pristupačna.

Naredio je čak da se donese iz knjižare jedna Pevanija Zmajeva da se uveri da toga ima tamo.

Naposletku uze mekši i gotovo ljubazan ton:

– Dobro, dobro, gospodine, mi ćemo već videti; ja ću zadržati, znate, za slučaj onu rusku knjigu, dok je pregledam! Naš je posao, eto vidite, težak. Zameramo se ljudima i to sve zbog zvaničnog posla. Ljudi posle ne razumeju, misle, to ja tako hoću!

– Zbogom.

– Zbogom, pozdravite kod kuće, mi vas baš namučismo!

* * * * *

Ovo je možda bilo negde, nekada u nekoj čudnoj zemlji, a možda i nije bilo nigde na Zemlji, ako slučajno na Mesecu ima ljudi. Što je najpre verovati, ovo je moj san. Slatko mi je sanjati i ne želim da se razočaram kao Đorđe. On sad već malo drugojačije misli, a ne sanja samo pesme.

Beograd, 16. septembra 1898.

Pozorište u palanci

Vele neki ljudi: „Mnogi se talenti gube u palankama i ostaju neprimećeni!" Uostalom, svaki sme govoriti što hoće, samo ako ne dira u vlast; ali meni se čini da nemaju pravo. Da ne počnem odmah sa umetnicima koje sam ja pronašao; treba da znate, dragi čitaoci, da se tek u palanci vodi o svemu računa i ceni svačiji talenat više no u prestonici.

Svi mi ovde znamo kako Ljuba knjigovođa ume napraviti meze od rotaka sa zejtinom i sirćetom i, verujte, da ga neobično cenimo i poštujemo, pa čak mu dajemo redovno prilike da svoj dar usavrši! Šta mislite tek o Vasiljku „ćevabdžiji"? Mislite što god hoćete, ali mi njega i njegov dar više cenimo no Beograđani dar kakvog svog lirskog pesnika!

Ja sam pre neki dan dugo razmišljao čak i o tome: što li ne preleće više u moje dvorište šareni petao Laze šustera? Lupao sam glavu možda više no kakav istorik dok objasni neki događaj; i naposletku doznam od momka da je petao zaklan kad je Lazi dolazila u goste tetka Caka. Meni to momak priča, a moja susetka stoji na prozoru, javi se, pa odmah dodade: „Šteta za onakvog petla, ja baš juče govorim s Mitom. Navikli smo, znate, na njega – jelte da je vama neobično?!"

Mnogo smo o tome razgovarali; a eto, to je petao i ništa više.

Javno mnjenje budnim okom prati svačiji pokret. I najsitnija stvar podleži oštroj kritici. – U Beogradu napiše kakav novinar najbolji uvodni članak, pa o tome niko ni reči: učini, recimo, neki državnik pogrešku, od koje pati ceo narod, pa ipak mu niko ne veli ni potamo se, i još mu skidaju kapu.

A u palanci: sednu trojica da igraju sansa, i već se ostali stolovi u kafani prazne i skupljaju svi oko igrača. Svaki odmah uzima svoju stolicu u jednu, a piće koje je počeo piti, u drugu ruku, pa prilazi igračima. Ako ne bude dovoljno mesta za sedenje, revnosni „kibiceri" stoje okolo, i budnim okom prate svačiji pokret i propraćuju igranje najburnijom debatom, koja je često mnogo oštrija no kad se u Narodnoj skupštini rešavaju najvažnija pitanja!

Miša pisar je jedanput odbacio desetku „trefa, a čuvao damu „erca, i izgubio četvrti štik Peri apotekaru, koji ga „zvao za račun. „Uplatkao čoveka, i javno mnjenje ga tako grozno izbrusi i izgrdi, da čovek, tako mi boga, nije ceo dan izlazio u kafanu. Stidi se svoje pogreške.

Eto, kako se ljudi brinu o svemu i prate svačiji rad; pa da li bih ja smeo propustiti ovu retku i značajnu pojavu u našoj palanci.

* * * * *

Kafana kod Orača je obična kafana u našem mestu, gde obično odsedavaju seljaci kad dolaze u grad. Drveni stolovi bez čaršava, velike nezgrapne stolice oko njih; u sredini me’ane velika blehana peć, oko koje zimi sede seljaci, greju se, puše, pljuckaju i piju rakiju; svud po zidu povešane nekakve objave i opštinske naredbe; pod je od cigle, prozore upljuvale muhe. Po prostoru je velika, i puna je samo subotom, kad je pazarni dan, a inače tek po troje-četvoro prekodan sedi za „čokanjem komove" i zeva revnosno, a poneki u podne jede kupus ili paprikaš i pljeska ustima tako da se razleže po celoj me’ani. Ništa, dakle, ne bi bila važna ova me’ana da nisam primetio na vratima što stoje levo od kelneraja, kredom napisano, malo nakrivo i ružnim rukopisom: Zanatlijska čitaonica. Ispod toga stoji: „Koji nije član zabranjeno da ulazi bez dozvolu, a ispod toga piše drugim rukopisom: „Janča Đ. iz Zlatokop ostade od subotu 5 groša i 30 para.

Unutra, u čitaonici, nije bolje namešteno nego u me’ani. Na sredini je veliki sto i oko njega nekoliko stolica; uza zid stoji drvena polica i u njoj nekoliko knjiga i listova, koje je davno popala prašina; uz knjige, u jednom kraju police, stoje dva „špila" karata i tablice za beleženje.

Čitaonica ima oko dvadeset članova, mahom samih zanatlija. Predsednik čitaonice je neki Steva berberin, a blagajnik i neka vrsta knjižničara Laza obućar. Radnim danom slabije dolaze, a praznikom gotovo redovno.

Danas je praznik, i eto ih na okupu. Hladan februarski dan, te su sto primakli bliže peći. Za stolom sede Jova moler i Vasa kubedžija, te igraju „žandara". Steva predsednik seo uz peć, te razgrće žar da peče meso za doručak. Laza čas čita novine, čas gleda kako ona dvojica igraju karte.

– Kalino džube zeleno! – pevuši Jova i misli se šta da baci.

– Kalino džube... – poče i Vasa pevušiti, pa tek prekide rečima: – Ne može sedmica sa osmicom.

Meso u peći cvrči i počinje mirisati. Steva ga prevrnu, oliza prste i reče: – Oh, al’ je meraklijski ispečeno!

– Uh, šta je žandara, veru im njinu! – govori Jova, i baca kartu.

– Što mi pljusnu voda na usta za mesom – kaže Vasa, pa pogleda na Stevu.

– Vidiš, svinje poskupele – reče Laza prekinuv čitanje.

– Daj, me’andžija, malko hleba – ište predsednik.

– Kalino džube zeleno! – peva opet Jova igrajući karte.

Tako su se otprilike provodili dani u čitaonici mirno i tiho, i ko bi se još nadao da će to društvo osnovati pozorište, ali valjda je samo proviđenje tako htelo.

Dođe u naše mesto nekakvo putujuće pozorišno društvo i objavi da će davati samo tri predstave. Ulazna cena dosta mala, te jedno zato, a drugo, bog bi ga sâm znao zašto, tek pozorište dupke puno sveta.

Tu su bili i naš Laza i Steva i mnogi iz čitaonice, i odmah po prvoj predstavi Steva i Laza su vodili u čitaonici ovakav razgovor:

– Palo je sinoć na pe-šes’ banke! – reći će Laza zamišljen, i izgleda kao da nešto računa sâm za se.

Steva takođe nešto misli, vrti glavom, računa na prste, pa posle dužeg ćutanja reče:

– Vi’š kako se oni provode!

Opet nastade dugo ćutanje, koje prekide Laza potmulim uzdahom, a zatim dodade:

– Tako to: protuve iz beli svet, pa ćare; a ja se mučim i radim, pa ništa!

– Džib-džaba tolike pare digoše! – prihvati i Steva zlobno.

Taj njihov razgovor bi bio i prošao, kao i toliki beznačajni razgovori u svetu, da se nije drugo nešto desilo nekoliko dana posle toga.

Jedared predveče dođu Steva i Laza kod Orača na rakiju. Kad tamo, a za jednim se stolom šćuškalo nekoliko kalfica, i među njima jedan od onih istih glumaca što su davali predstave.

Glumac je mlad čovek od dvadeset i nekoliko godina, visok i snažan, a lica vrlo prijatna. Zabacio šešir na zatiljak, velika crna, nakudrana kosa pala mu po čelu, mlatara živo rukama, i govori vatreno i s deklamacijom. Okreće se svima redom i svakom gleda jasno u oči. Svi za stolom ćute, slušaju ga sa otvorenim ustima i gledaju netremice u njega, i gutaju svaku njegovu reč. U glavi svakog od njih razvijaju se čudni planovi usled njegovih reči, i svaki, prema svojim mislima, stavlja pokadšto tek pitanje, očekujući odgovor s još većom pažnjom.

– Koliko može da se zaradi? – upita jedan.

– Živi se slavno – eto koliko; ali mi ne težimo za bogatstvom – izdeklamova glumac odgovor.

– Al’ kad bi štedeo čovek? – pita jedan češljarski kalfica.

Taman njemu da odgovori i potpuno zauzme propisnu pozituru, a zapitaće sapundžijski kalfa:

– Grdi li vas ponekad starešina?

– Ja da trpim grdnju? – viknu gromko glumac, pokazujući prstom na sebe.

Nastade ćutanje, a on gleda u svakog redom; diže se sa stolice, pa još važnije ponovi: – Ja da trpim grdnju...? – a zatim se usturi malo nazad, klimnu nekoliko puta glavom i ironično dodade: – Ha, ha, ha, glumac sme da trpi grdnju?! Koješta!

Zatim se nasmeja tako kao kad bi se čovek nasmejao detetu koje ne zna ono što izgovara.

Dok se sav taj razgovor vodio, Steva i Laza su stajali uz peć i pažljivo su slušali.

Ućutaše svi.

– Al’ stariji mora da ima čes’! – uplete se Steva.

– Ja moje šegrte grdim, pa ako ne slušaju, izjurim! – reče gotovo u isti mah i Laza.

– Ja ću za pravdu da ginem i ne trpim nikog! – oseče se glumac ljutito, pa, poćutavši malo, dodade tiše, razvlačeći svaku reč u rečenici:

– Moja je država na daskama; sa ovom veštinom ja mogu obići ceo svet i da živim bolje nego ijedan ovdašnji gazda. Ja sam napustio družinu zbog nepravde, jer upravitelj hoće da utrapi meni komičnog junaka, a ja sam tragičar.

Laza se prekloni nekoliko puta, praveći se da je vrlo lepo razumeo sve što ovaj veli, vičući:

– Da, da, da, razume se, razume se – a u stvari muče ga reči komičar i tragičar.

– Neću ja da mi on utrapi komičnu rolu! – opet će glumac jačim i važnijim glasom.

– Razume se, razume se, to je bezobrazluk, to baš nije lepo – prihvata Laza i misli u sebi: „Šta li je to hteo da mu utrapi? – zamišljajući reči „komična rola kao nešto vrlo gadno.

– Pa, naravno – procedi kroz zube Steva predsednik više nehotično, a posle kratkog ćutanja dodade življe:

– Koliko veliš može da padne od predstave?

– Pa, ovaj – poče glumac – može, može, kako da kažem... – Ovo izgovori, žmureći na jedno oko, glavu zaturio malo, a stopalom desne noge lupka po podu.

U glavama mladih kalfica razvijaju se čudni planovi. Svaka reč mladoga glumca razvija pred njihovim očima nove svetove, pune neke draži, a dosadašnji posao njihov sve im više i više izgledaše odvratan. Naročito bejaše živa mašta u Milivoja i Sime, koji behu bez rada. Milivoje zna zanat tišlerski, a Sima krojački.

Milivoje se zažario i poručuje rakiju za rakijom, ispijajući naiskap; a Sima izgleda nešto zlovoljan, i sve se nekako vrti na stolici, kao da jedva čeka da ostane s glumcem nasamo. Srkuće i on pomalo rakiju i pljucka neprestano.

– Može da se zaradi mnogo, ali treba pravo deliti! – izgovori glumac svoju početu rečenicu.

Laza i Steva se nešto zamisliše, ali s lica im se čita kao da i sami ne veruju u ono što misle.

– A ima li lepih glumica? – pita Milivoje zažaren, namignu na Simu, a češljarskog kalfu udari po ramenu i uzviknu:

– Jao, Tomo, šta veliš?! – Zatim prsnu u smeh, ustade sa stolice i poruči opet rakiju.

– Da je ona što beše carica Milica! – kaže mu Spira mehandžija.

– Bolja je Vukosava, more! – dodaje Toma, a i on se zažario.

– Kiselo grožđe, deco! – veli Steva i proteže se.

– Zato su obrazovane dame! – reče glumac basom, s neke visine.

– Naravno, razume se, da, da, razume se! – odobrava Laza, klanja se i klima glavom...

Razgovor se tako vodio još neko kratko vreme. Raziđoše se svi, samo ostaše glumac, Milivoje i Sima.

Razgovarali su se živo i vatreno preko pola noći, i Milivoje se od oduševljenja tako napio da ga je jedva Sima odveo kući.

Na ulici mračno, hladan vetar duva i nanosi sitan sneg u oči. Milivoje se povodi i štuca, a Sima ga pridržava da ne padne.

– Da svratimo kod Krune! – viče Milivoje, a ovaj mu ne dade.

– Da vi’š, Vuče, kako Miloš tuče! – viknu Milivoje i gurnu Simu od sebe.

– Hajde, more, da spavamo, ne mlati se noćas – viče Sima.

– Na-a-atrag, Vuče, ili ću te raseći! – viče Milivoje i podiže desnu ruku u odbranu, kao kad drži sablju, levu nogu opružio natrag, a desnom iskoračio napred, savivši je u kolenu.

* * * * *

Od ovoga večera nije prošlo ni tri-četiri dana, pa isteraše iz službe nekog Jovu Ivića, praktikanta. Ko zna zašto. Neki vele da je poslanik naš hteo tu da namesti svoga sestrića, nekog isteranog učenika iz sedmog razreda gimnazije, pa, da se načini mesto, bude isteran siromah Ivić.

Sada se Ivić poče najčešće viđati s glumcem, odmetnikom od svoje družine, koja je još pre nekoliko dana otputovala iz našeg mesta.

Iviću ima oko trideset godina. Nosi dugačku kosu i kapu zaturenu natrag. Pričali su da je on još pre nekoliko godina bio statista u nekom putujućem pozorištu, a svršio je šest razreda gimnazije. Provodio je ljubav i s nekom glumicom, te ga otac primora da taj posao napusti, i odvede ga kući. Otac mu je prilično imućan, a onda su bili njegovi ljudi na vladi, te on pomoću prijatelja izradi Jovi za praktikanta, na kom je mestu bio do pre tri-četiri dana.

Sad svima izgleda kao da se u njemu pojavila stara ljubav ka pozorišnoj umetnosti.

I glumac (zbilja zaboravio sam da kažem da se zove Gavrilo Mihajlović) i Jova odlazili su u čitaonicu i tamo vrlo često vodili duge razgovore sa Stevom, Lazom i ostalim članovima. U kafani su se opet uvek predveče sastajali sa onim kalfama, a poglavito sa Simom i Milivojem.

Iz tog njihova razgovora ponikoše jednog dana objave po našem mestu sa ovakvom sadržinom:

Članovi L...čke čitaonice odlučili su da se staranjem istih obrazuje građansko pozorište pod upraviteljstvom gospodina J. Ivića, biv. ovd. pisara, a pod stalnim rediteljstvom publici dobro poznatog, izvežbanog glumca gospodina Gavrila Mihajlovića, a uz sudelovanje članova čitaonice; a prihod od istog stavlja se na rukovanje upravi pomenute čitaonice za nabavku novina i knjiga, a naročito šaljivih predstava za našu publiku, kao i patriotskih komada.

Javljamo ovo poštovanom građanstvu i molimo da nas obilato potpomogne, kako bi se ova plemenita ustanova na diku našeg mesta mogla održati.

Prva predstava će se davati kod Orača, za koju će građanstvo dobiti za sada autografisane plakate sa imenima lica, a docnije će se i štampati u ovd. štampariji.

„Pozorište će se zvati Građansko pozorište Jug-Bogdan.

Uprava

Ispod toga je dodato:

Kako oskudevamo u glumicama, to ko želi neka se obrati upravi radi probe i prijema s dobrom nagradom, a može prekodan raditi i svoje poslove.

Gornja uprava

I postade pozorište. Kavana kod Orača postade slavna i čuvena, a ulica u kojoj je ona, življa nego obično. Svaki iz radoznalosti prođe tuda, i tek zaviri u me’anu da vidi šta se tamo čini. U samoj stvari u me’ani bejaše kao i obično; a za prvo vreme pripreme su vršene u čitaonici. Upravitelj pravi od hartije kalpake, Jova moler zasukao rukave u jednom ćošku pa moluje šumu na nekim daskama obloženim hartijom; Proka šnajder u drugom kraju šije odeždu za Svetog Savu od nekih starih postava; Milivoje tišler pravi sablje i mačeve od čamovine; glumac tuca neku smesu, te pravi bengalsku vatru. Jedni trče po varoši, te traže staro odelo, pištolje, crnogorske kape, turske sablje. Kad pogledate, a ono se samo radi, i to sa žurbom.

Puno je dece na prozorima i radoznalih građana unutra u čitaonici: jedni odu, drugi dođu. Svaki kad pođe, tek slegne ramenima, nasmeši se, pa rekne: „E, ajde, ajde, videćemo!"

Radilo se tu ne samo danju nego i noću, naročito kad, posle dugih pregovora, društvo izdejstvova kod Koste bakalina da dobije petroleuma na veresiju.

– Gadni ćifta! – ljuti se glumac. – Kao da će pozorište uteći zbog njegove kile gasa! – a zatim poče grditi mehandžiju što mu traži novac za hranu unapred.

– Svinje jedne, i za njih vredi raditi! – viknu i tresnu nogom o pod s takvom žestinom kako samo dolikuje onome što igra „tragične junake".

Kako-tako prekršiše sve prepone i otpočeše probe.

Jedna je od najvećih teškoća bila dok se pogodiše ko će igrati Pelu u Sterijinoj Zloj ženi, jer se nije nijedna ženska javila. Svaki se oseća muško, pa neće da igra ženu. Umalo nije bilo i boja, ali, bogu hvala, glumac nadvika sve, i zapreti da će on posao bataliti ako ga ne slušaju, i tako se ta uloga dade Jovi moleru, jer su pronašli da on liči na Pelu.

– Pelo, sedi do mene! – dirnu ga Milivoje kad on, posle podele uloga, ljut, kao vatra, dovršavaše molovanje nekih prozora.

– Marš, džukelo! Ne laj! – odseče se ovaj oštro, i zamahnu četkom.

Svi su se napeli od smeha, a niko ne sme da se nasmeje, jer se boji svađe. Poneki se tek dočepa vrata, pa vikne:

– Pelo, ne ljuti se!

Psuje Jova sve što mu na um dođe; a češljara gađa četkom i skoči da pocepa u ljutini sve što je radio.

Opet nova vreva i galama. Jedva se sporazumeše da je to šala i da se ne ljuti, posle dugih glumčevih objašnjenja.

– Svaka uloga mora s ljubavlju da se igra – deklamuje glumac, završujući svoje pouke o umetnosti!

* * * * *

U kafani kod Orača sve je spremno. Napravljena je bina od dasaka uz vrata čitaonička, na koja će glumci ulaziti i izlaziti pred publiku.

Pred vratima kavanskim je gospodin Ivić, te pričekuje goste kao upravitelj.

– Nek ti je sa srećom, Jovo! – veli mu jedna tetka, ulazeći unutra, vrlo ozbiljno.

– Hvala! – odgovara ovaj u basu još ozbiljnije.

– Počesmo, a? – govori gospodin Spira, zdraveći se sa upraviteljem.

– Trči još za jednu klupu – viče glumac češljaru.

– Pa u ime boga! – odgovara Ivić Spiri i okrete se unutra kafani, te reče da se ide kod Steve berberina za klupu.

Kao što vidite, tu šale nema. Došla već i publika.

Ušao i upravitelj unutra, jer se ne nada više poseti. Čeka se samo na početak. Jedan dečko nosi vino u stakletu i po naredbi upraviteljevoj služi publici.

– Dede, služi gospodinu Spiri.

– Hvala; neka ti je dugovečno! – odgovori ovaj, pošto ispi čašu.

– Daj čiča Gavri jednu.

– Neka, more, baš ne mogu nešto; tek dođoh tebi za ljubav!

– Hvala ti, al’ de popi jednu: dobro vino!

– E ajde; srećno vi bilo i dugovečno! Dabogda na veliki stepen došli! – blagosilja Gavra.

– Daj bože! – odgovara smireno Ivić sav srećan.

– Hajde, počinjite, Vaso! – viknu kubedžijskom kalfici stric, kad Vasa izviri na vratima čitaonice.

Počela je i predstava. Dečko služi i dalje vino, a publika pije i smeje se, da već misliš sve će pući. Naročito Jovi što igra Pelu.

Sretu šustera igra glumac, i da bi ga bolje predstavio pijana, to se i sâm opio.

– Kako se ovako napravi pijan, pa istina kao pijan čovek?! – čudi se čiča Gavra.

Ostali glumci na bini prsnuše u smeh kad to čuše, a naročito oni što vire kroz oškrinuta vrata čitaonička.

Sufler govori iz rupe između dasaka, koja je tome i namenjena, ali glumci i zapitaju kad dobro ne dočuju.

– Pela mu poleti u oči – govori sufler.

– Ne muvaj se! – viče jedan u čitaonici, jer hoće da ga gurnu oni drugi, da bolje vidi.

– Ćutite vi tamo, ne čuje čovek! – savetuje ih sufler, a Pela klima glavom i čeka da joj sufler nanovo kaže.

– Pela mu poleti u oči! – izgovori Jovo melanholičnim, tužnim glasom, klimajući glavom.

Glumac sevnu očima od ljutine i značajno odmahnu glavom dok se tek Pela priseti, ciknu koliko ga grlo donosi, i potrča na Sretu.

Gromoglasan smeh razleže se u publici.

– Gle ti opakog Jove! – viču neki.

Igra