Beogradski književni časopis br. 60–61, proleće–leto 2021.

By Beogradski književni časopis

Beogradski književni časopis br. 60–61, proleće–leto 2021.

Rubrike: Domaća i prevodna književnost, temati, književna kritika

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Oct 2, 2021

Book preview

Beogradski književni časopis broj 61–62

godina XIII / proleće – leto – jesen – zima 2020.

■ ■ ■ DOMAĆA KNJIŽEVNOST

Slobodan Tišma

RIZLING, MAG

Danas, dok sam se šetao šumicom, setio sam se neke slike, koja me je opsedala kada sam imao dvadesetak godina. Bila je to razglednica, ili isečak iz nekog magazina, u osnovi, težak kičeraj, ali radila je posao: klupa od kovanog gvožđa u parku, jesen je, okolo je puno uvelog opalog lišća, na klupi mlad čovek u tamnom ogrtaču, mogao bi to biti Pol Verlen ili Dragotin Kete, prislonio je glavu na naslon klupe, ispružene ruke vise, očigledno je pritisnut tugom, možda čak teškom melanholijom, ili je možda zaspao. Najverovatnije ljubavni jadi su u pitanju, bolest na smrt, duboko je uronio u ljubavnu tugu večeri, na klupi, nema kuda da ide, a i ne mari ni za ničim. No, moguće je čak da je ta ljubavna tuga samo paravan iza koga se krije još dublji jad zbog besmislenosti postojanja.

Šejla Stanković beše moja prva velika ljubav, njoj beše osamnaest, meni dvadeset jedna. Bili smo i suviše zgodan par i to nije slutilo na dobro, privlačili smo pažnju svojim izgledom, pomodarstvom. Iako to beše samo na prvi pogled, što bi se reklo, spolja gladac, unutra jadac: ja sam bio, praktično, bez prednjih zuba koje je još u detinjstvu uništio karijes, uzrok je bila ovisnost o šećeru. Šejla iako mršava, imala je, već tako rano, dupe načeto celulitom, volela je da jede plesnive masne sireve, rokfor i gorgonzolu, ali bila je zbilja manekenski tip, klatila se kao nekakva ptičurina kojoj velika krila smetaju u hodu. U modi su bile mini suknje i maksi kaputi, što je sjajno pristajalo Šejlinim dugim nogama. Sećam se njenog svetloplavog maksi-kaputa sa cinober postavom koja se pojavljivala, zapravo, sevala je ispod dubokih proreza. Ja sam uvek bio u svom crnom maksiju, po čijoj su se podignutoj kragni spuštali pramenovi moje kestenjaste kose. Vreme smo uglavnom provodili na Limanu, na samoj obali Dunava, u kraju u kom smo i stanovali, u grad skoro da nismo odlazili. Uveče bismo se sastajali ispod džinovskih topola koje su šumele, u čijim krošnjama su s jeseni ćućorile ptičice, u maju su grgoljali slavuji, početkom leta čula se kukavica. Malo koje veče sreli bismo profesora Marića koji se šetao sa svojom gospođom, madam Nikol, izvodili su svog kućnog ljubimca, smeđeg dugodlakog jazavičara, da obavi fiziološke potrebe, da se istrči, uvek bi se zaleteo na mene, podižući svoju njuškicu prema noćnom nebu osutom zvezdama, pritom opasno zavijajući. Ljubazno smo se pozdravljali, a profesor bi nas uvek podsećao da nekad navratimo kod njega na kaficu ili čaj. Jedno poslepodne smo ga posetili. Odmah je pitao Šejlu da li govori neki strani jezik. Odgovorila je da se služi francuskim, što je za njega bilo prijatno iznenađenje, obično, svi govore engleski. Počela je konverzacija, Šejla se dobro držala. Profesor je zaključio: Pa ovo je sjajno, ako ste toliko naučili u srednjoj školi. Bravo! Šejla je pušila na muštiklu, što mu se posebno svidelo, pošto je i on pušio na muštiklu. Na kraju je rekao: Sve Parižanke puše na muštiklu, da ste slobodni, strpao bih vas odmah u auto i pravac Pariz, našao bih vam tamo odličan posao. Pomislio sam: Kakav posao? Jednom prilikom mi je priznala kako joj je san da otvori burdelj u Parizu. Profesora je privlačila Šejlina harizma, znao sam to ali nisam u tome video ništa loše, nije mi to smetalo, on je bio samo trojanski starac koji uzdiše sa zidina, gledajući Lepu Jelenu, i inače je za sebe uvek govorio da je Stari Grk, zatočnik Sunca, večne vatre. Predavao mi je Svetsku književnost, pretežno antiku, što beše dragoceno, ali on je pre svega bio veliki poznavalac francuskog simbolizma koji je bio moja najveća fascinacija još u gimnazijskim danima. Artur Rembo i Pol Verlen behu moji književni idoli, i ne samo književni, njihov životni stil je bio uzor, pokušavao sam tako da živim, što naravno nije bilo lako, a ni pametno. Malo sam ja mario za komuniste, ni za živu glavu ne bih se učlanio u Partiju. U ideološkom smislu nisam imao ništa protiv svega toga, ali estetski plan je bio katastrofalan, a to je za mene u to vreme bilo najbitnije. Možda je Tito bio dobar političar, ali je bio skorojević, težak kičer, kao nekakav lik bio je apsolutno neprihvatljiv, komična figura. Takođe, ljudi kojima je bio okružen za mene su bili gomila prostaka, čak tako sam video i književnike koji su mu bili, što bi se reklo, uz nogu. Sa ocem sam, još dok sam bio u gimnaziji, imao rasprave oko toga. On je bio komunista, zapravo, morao je da bude, pošto je bio sudija, ali imao je dosta razumevanja za moje stavove. Možda mu je čak sve to imponovalo, da njegov sin tako slobodno razmišlja. U osnovi, mene politika nije interesovala, književnost, tj. poezija je bila sve, sama suština života, moja religija. A danas mladići preziru poeziju i pesnike, samo obriju tintaru i gledaju kako da se učlane u političku partiju koja je na vlasti.

Lepo smo živeli nekih pola godine, ali onda nas je načela dosada i počeli smo da izlazimo u grad, da posećujemo diskoteke, što je bio pogrešan korak. Kačili su nam se razni kreteni, Šejla je svojim izgledom plenila muška srca. Sve je to bilo na prvi pogled dobronamerno, čak zaštitnički, ali iza se krila zavist i vrebanje pogodnog trenutka da neko od tih tipova dođe na red, jer, bože moj, nećete se zabavljati doveka. Desilo se da sam jednom prilikom bio odsutan iz grada, nekih nedelju dana, i kada sam se vratio čuo sam nešto, neki moj prijatelj posejao je seme sumnje, rekao mi je da je jedno veče video Šejlu sa nekim tipom na klupi u Dunavskom parku. Nisam hteo ništa da je ispitujem, da pokušamo da raščistimo čitavu stvar, bilo mi je to ispod časti, ali sumnja je ostala da tinja. Posle izvesnog vremena, taj isti prijatelj mi je pokazao Šejline fotografije snimljene u njegovom ateljeu, ništa kompromitujuće, ali jasno je bilo da je ona bila tamo bez moga znanja i to je sad bilo previše. A i poznato je šta su bili ti ateljei tih nazovi umetnika, najobičniji jebarnici. Morali smo se rastati, a voleli smo se. Bol je bio neizbežan. Nisam želeo ništa da joj prebacujem, bez objašnjenja sam seo u očevu crvenu bubu i otputovao. Lutao sam Jadranskom magistralom, razmišljao sam da se ubijem, da se survam autom u more. Pošto sam imao para, prešao sam granicu kod Kopra, vozio sam se autostradom sve do Napulja, otišao sam u Pozilipo gde je kadgod boravio i Žerar de Nerval, skrhan ljubavnim jadima, navodno, tamo je i poludeo. Da li sam i ja bio pri čistoj svesti, ne znam? Hteo sam samo da pobegnem od bola, od patnje. Čuo sam još ranije za Vergilijevu morsku pećinu, mislio sam da bih mogao tamo da se utopim. Setio sam se početka Ulisa kada se Stiven Dedalus šeta zalivom i čuje sa pučine vapaj utopljenika. Džojs je tvrdio da je to najlakša, tj. najlepša smrt. Dok sam uveče sedeo na nekom trgu, odjednom, takoreći niotkud pojavio se neko poznat, štaviše, prijatelj, bio je to Jovica Rizling zvani Asasin, pisac, sa kojim sam se družio kao dečak, bili smo vršnjaci. Inače, on beše ljubimac profesora Marića. Nije on bio njegov student kao ja, ali je često dolazio u Novi Sad i posećivao ga u njegovom stanu, gde su vodili dubokoumne razgovore. Izgleda da mi se Rizling nije baš puno obradovao, znao sam da nema dobro mišljenje o meni, smatrao me je netalentovanim pesnikom, razmaženim sinom porodice. Rekao mi je da je došao s namerom da se popne na Vezuv. Naravno, pitao me je otkud ja tu? Rekao sam mu bez okolišanja da hoću da se ubijem. Odvratio je: Aha, da se udaviš u Vergilijevoj pećini, nisi baš originalan, to su mnogi pokušavali. Ja ti predlažem nešto mnogo spektakularnije: Posle Vezuva, idem na Siciliju, da se penjem na Etnu, možeš sa mnom, skoči u grotlo vulkana kao Empedokle, to je najelegantnije i najbrže samoubistvo, utapanje mnogo duže traje. Rekao sam mu da ću razmisliti. On je samo kratko zaključio: Ma, ti si seronja, ništa od toga neće biti. Sutradan smo iznajmili čamac i odvezli se do pećine, prošli smo je uzduž i popreko, ja sam samo nemo zurio u vodu, shvatio sam da nemam petlju. Posle dva dana, ukrcali smo se na trajekt i prešli na Siciliju. Autom smo otišli u Kataniju, a zatim autobusom do podnožja Etne. Žičarom smo se popeli blizu grotla vulkana, dalje se nije smelo. Međutim, mi smo platili ilegalnog vodiča koji je trebalo da nas odvede do ivice grotla, usmeravao nas je da se ne bismo otrovali isparenjima. Ipak, osećao smo miris užarene lave i to me je stravično krepilo, probudilo je u meni žeđ za životom, sa idejom o samoubistvu bilo je svršeno. Stajali smo na samoj ivici ponora i gledali u vatreno oko. Rizling je stajao iz mene, a vodič sa strane. Odjednom osetio sam nešto čudno, Rizling je pokušao da me gurne. U magnovenju sam se izmakao a on se stropoštao u ponor uz stravičan vrisak. Vodič je samo povikao na italijanskom, toliko sam mogao da razumem: Non ho visto niente, non ho visto niente! (Ništa nisam video, ništa nisam video!) Potpuno slomljen vratio sam se žičarom u podnožje vulkana. Kada sam izašao iz kabine, na moje veliko iznenađenje ugledao sam Rizlinga koji se smejao kao lud. Shvatio sam da ovo nisu čista posla. Rizling je bio mag. Setio sam se da je njegova omiljena knjiga bila Balzakova Serafita u kojoj je glavni lik skandinavski mag Svedenborg koji je kao i svaki mag imao moć da se pretvara. Ili je Rizling bio utvara, samo nekakva moja halucinacija? Pravio sam se kao da se ništa nije dogodilo. Pošto smo prenoćili u nekom hostelu, Rizling me je ujutru pitao da li može da se sa mnom vrati kući, inače nije baš najbolje stajao sa parama, mag bez kinte u džepu. Klizili smo autostradom i ćutali, nismo imali o čemu da razgovaramo. Odvrnuo sam stereo, sve vreme puta slušali smo Vagnerovu operu Tanhojzer. Znao sam da je Rizling imao sličnu ljubavnu epizodu samo nekoliko godina ranije, njegove rane su već bile zaceljene, iako se on u sličnoj situaciji poneo mnogo dostojanstvenije od mene, zapravo, viteškije, tukao se, branio je čast. Odvezao sam ga u Beograd, gde je on u to vreme živeo, a onda sam se vratio kući.

Posle izvesnog vremena, sreo sam se sa Šejlom. Zvala me je telefonom. Našli smo se jedno veče na Limanu, kod Ðačkog igrališta, beše bablje leto, zagrlili smo se, osetio sam mlakost, gnjilost, bili smo mrtvi, ohlađeni. Nikada se više nismo videli. Posle izvesnog vremena, čuo sam opet, od onog mog nazovi prijatelja, da se Šejla smuvala sa nekim Podbarcem koji je veoma ličio na mene, jedino što je bio malo tamnije puti, izgleda da je tražila utehu, nije mogla da me zaboravi. Misliš? On je bio jedan od onih opasnih momaka iz predgrađa koji nam je nekad dosađivao po diskotekama. Pričalo se da je bio dve godine u turskom zatvoru zbog šverca hašiša. Inače, Podbarci su tukli sve, niko od viđenijih momaka u gradu nije mogao da izbegne da ne prođe kroz njihove šake. Tako se i meni desilo da sam na korzou fasovao teške batine. Moguće je da je Šejlin novi momak to naručio. Dobacivali su mi i pošto mi đavo nije dao mira, odgovorio sam im, unakazili su me. Otac je bio strahovito ljut i povređen zbog toga. Hteo je da on ide da se razračuna sa njima, što je bilo krajnje naivno, jedva sam ga odgovorio. Bilo je to vrlo loše vreme za mene. Bila je 68, godina studentskih nemira. Radio sam u Studentskim novinama kao urednik za književnost. Objavljivao sam neoavangardnu poeziju koja je bila aktuelna. Cela redakcija je politički bila nepodobna i bili smo ubrzo svi smenjeni. Ostao sam bez posla, u grad više nisam smeo da odlazim u strahu od novih batina, sedeo sam kod kuće potpuno izgubljen, bilo je krajnje vreme da se selim. Rekao sam roditeljima da hoću da idem u Beograd, da tamo studiram, što su oni teška srca prihvatili. Te jeseni sam se upisao na Filološki fakultet, stanovao sam u Dositejevoj ulici na Dorćolu kod neke gospođe Mime, udovice. Ali od studiranja nije bilo ništa, skoro da nisam odlazio na fakultet. Ustajao sam oko podne i odlazio u kafanicu Bled, iza Narodnog muzeja, gde sam sedeo sam. Jednog dana kada sam se približavao kafanici Bled video sam da je policija ogradila prostor žutom trakom, naravno, odmah sam skrenuo u bočnu ulicu. Posle sam saznao da je ženu koja je u podrumu kafanice naplaćivala ve-ce zaklao nevenčani muž. Živeli su u nekom šumadijskom selu, ali porodično nasilje beše uzrok njenog bekstva u velegrad, nagrada za svakodnevno rintanje bile su teške batine, tukao ju je ne samo muž, nego i rođeni sin. Više nikada nisam otišao u kafanicu Bled, preselio sam se u kafanicu Ohrid koja beše sestra bliznakinja kafanice Bled, nalazila se sa druge strane trga, na početku Makedonske ulice, kao u paralelnom svetu. Kada bih silazio u ve-ce ispod oka sam gledao ženu koja je sedela na ulazu, pomislio bih: možda je baš sad muž traži u nameri da joj presudi po kratkom postupku. Počeo sam istrajno da pušim hašiš koji sam kupovao kod tzv. Konja. Setio sam se Rizlinga, on je bio urednik u beogradskom Studentu. Posetio sam ga u redakciji, bio je ljubazan, ali nije znao šta će sa mnom, možda sam mu izgledao kao neka utvara, a možda sam i bio utvara a da to nisam ni znao, ili sam samo znao nešto što drugi nisu znali. Međutim, nije to njega brinulo, čak mu je imponovalo, u ostalom, već u to vreme masoni i rozenkrojceri su se u javnosti etablirali bez ikakvog zazora, nije bilo ništa neobično predstavljati se kao beli mag, ili čak kao crni mag, Alister Krouli beše idol mnogim mladićima. Članovi redakcije su me popreko gledali, jedan mi je otvoreno savetovao da više ne dolazim, međutim, Rizling mu je rekao da me ostavi, da sam ja došao kod njega u posetu. Više nikada nisam otišao tamo. Počeo je moj život na ulici, skitao sam se zaogrnut svojim crnim maksi kaputom, zapravo, zaogrnut teškom melanholijom, beznađem, potamneo sam, kosa mi je postala crna kao zift, ten mrk kao u Arapa. Sedeo sam u Botaničkoj bašti na klupi, baš u pozi sa one slike koja me je nekad opsedala svojom patetikom. U Novi Sad više nisam odlazio. Mama je jednom došla u Beograd. Našla me je u parku iznad autobuske stanice. Sela je pored mene i počela da plače, šminka joj se razmazala, rekla je tiho: Čula sam nešto. Zagrlio sam je, odgovorio sam: Mama, sve su to glasine, dobro sam, nemoj da brineš.

(Ćutali smo. Odmaknuo sam se, rekao sam joj: Kako znaš da sam ja tvoj sin? Bože, kakvo je to pitanje? Osećam se kao neko drugi, sam sebi nepoznat, stran. Odgovorila mi je: Ti se šališ sa mnom, ko bi mogao biti? Često se osećam čudno, ne volim vas više, ni tebe ni tatu. Ako je tako onda treba da se lečiš, odvešću te kod psihijatra, znam jednog dobrog ovde u Beogradu. Ustao sam, ona me je držala za rukav. Otrgao sam se, bežao sam iz parka prema nekoj mračnoj ulici koja se odjednom stravično izdužila. Čuo sam samo njen vapaj: Nesrećni sine moj... Nestao sam u mraku, u lavirintu ulica, grad me je progutao. Činilo mi se da dole u dubini kosmičke noći svetli velegrad u koji padam i da je taj velegrad moja istinska majka.)

(Odlomak iz neobjavljenog romana Astal tiš riba friš)

Aleksandar Petrović

PESME

AMBULANTA NOAR

tragao sam

za asimetrijom

na licu

upokojnih ikona

noar filma

majčinska figura u lateksu

dojki mekših od putera

bila je moj

strogi učitelj

ugledao sam je

u ambulanti

kako šamara

medicinskog tehničara

bio je to kosplej

teških manira

peć kafilerije

postaje jedino sunce

negujem svoj ten

boje plodova

stoletne masline

dokumentaristički pristup

snimio sam

povijene vrbe

pod mesecom kontura

Bouijevog lika

strah je koristio moj um

kao jo-jo igračku

ostale su samo

oštre konvulzije

u Zigijevom naručju

pod oblakom

raspršenog heroina

DOBAR RIF POGREŠNIH NOTA

zgražavao sam se

mirisa duvanskog dima

znojavih tela

dinstanog luka na nagorelom tiganju

seckao šargarepu

cedio špagete

razmišljao o starom susedu

koji se zgrbio

i sada bio iste visine

kao i njegov totemski pas

zbog albuma

Love Supreme

umalo sam poverovao u Boga

ali nije bilo vremena

za gnozu

moj ples po kuhinji

više je ličio

na shizoidno rastakanje

nego na gipke pokrete

mladog tela

dok udovoljava naumu ritma

izmoren sručio sam se

na stolicu

i mislio o devojci

u tankom džinsu

dok kao surfer klizi

po dobro regulisanoj

asfaltnoj pučini

pokraj obala svoje

anksioznosti

načinio sam bungalov

i prizvao turiste

najtužnijih očiju

polio sam verandu benzinom

i zapalio je

o, kako su samo

trčali

pod modre talase

Bili su to dani velike buke

papučica za distorziju

otišla je pravo

pod oteklo

Božje stopalo

i ceo grad je zaglušio

stravično atonalni rif

svaka duša je zadrhtala

pa i tvoja

GROBLJE TESTERA

čekali smo njenu otpusnu listu

olinjali oficir ispred bolnice

igrao je polku

sa lejdibojem

kome studentska stipendija

nije bila dovoljna

nešto tu nije bilo u redu

beskrajna obamrlost

ušunjala se u moju utrobu

bio sam tek

odbačena testera

u uglu đavolje radionice

sada je sve u redu

doktorima je dosadio

ovaj užurbani dan

otišli su na branč

i pecanje

smuđ se već koprcao

među njihovim šakama

u praznom koferu za gitaru

nosio sam masku

svakodnevnice

više nije bila potaman

tako lako bi skliznula

s mog lica u blatište

pretrčali smo makadam

tankom prolećnom jaknom

štitio sam nas od kiše

uleteli u auto

i dugo ćutali

zagledani u račvanje puta

vertigo ponirućih ulica

staroga grada

bio je jedina konstanta

patrola straha

i sećanja

zarila se svom snagom

u zgužvanu kutiju haube

u dnu barice vrelog ulja

Sveti broj Pi

providio se

kroz masne mehurove

bio sam siguran

da me Manitu sprema

za nešto zaista veliko

nemam smisla za humor

ali priroda je duhovita

okomiti pejzaži

vrteli su me oko sebe

kao jezik

tvrdu bombonu

Dobio sam imejl

od bivše devojke

iz inostranstva

pisalo je

zašto su vaši gradovi tako neugledni

naročito na jugu

sasušeni zidovi u sivim listovima

padaju na prolaznike

glina istorije

zalepljena je za prste

tamni stećci popuštaju

pod nanosima snega

pseća fuga odzvanja

hrabri su zalajali na groblja

planine mogu postati

mondenski ski-centri

ili bar lovišta

za patricije

željne dobrih kukova

zamisli, uloviš medveda

i ogrneš se njegovom

prepariranom kožom

jak si, visok

prevela bih te preko

Velike vode

bio bi striper

na srebrnom podijumu

sa medveđom maskom

i obrednom kandžom u šaci

Arkamlija

plećat, prsat

a ne pomada na dlanovima

u kojoj se davim

čim otvorim oči

tamo je sve tako aseptično

rat je zaboravljen

a gladuju samo pesnici

kako je i propisano

za društvo u Zlatnom dobu

„Entropija",

bilo je izvrsno ime

za indi bend

koji će uspavati

motocikliste apokalipse

zašto više ne sviraš?

bezazlene igre ne postoje

surovost je prva igračka

na mekim

bebinjim dlanovima

gitara dolazi tek potom

Lara je razbila ekran

i dugo plakala

nad komadićima

oštrog stakla

postali smo grafit

koji se ponavlja unedogled

večni oglas

na bilbordu

sajberpank samoće

POSLEDNJI KLASTER

lekovima sam grlio strah

balavac u četrdesetoj

željan dobre

ali uzaludne

jutarnje erekcije

tog jutra

probudio me je

mehanički petao

koji je zobao

velike grumene asfalta sa ulice

bio sam slomljen čovek

ležao u memljivoj bolnici

mokrio po čaršavima

ima nečeg razvratnog

u jutarnjoj higijeni

medicinski brat

pomogao mi je da ustanem

rane na bokovima

pocrnele su

kao korice Biblije

Dekubitus pank

tutnjao je

niz povijeno

stablo kičme

umio sam se

i zatekao svoje lice

izvrnuto na dlanovima

vinulo se i ponovo zavuklo

u vlažne oči ogledala

pretukla me je krv

tekstura presečenog nara

pretukao me je vrisak

koji je skliznuo s jezika

i ovladao prostorom

neonke su treperile

prozorska okna

ravnomerno klepetala

kolena drhtala

poput razvaljene ljuljaške

medicinsko osoblje

uletelo je u kupatilo

i čvrsto me zgrabilo za mišice

ne bi bilo prvi put

da sebi pregrizem zglobove

bela od pare

bela od neona

Grupi smrti

nasmejala se

iz raspršene izmaglice

podigla je haljinu

tik iznad kolena

ničega tu

nije bilo

Danica Vukićević

IZBOR IZ KRATKE PROZE

RASTKO KOMADINA, PESNIK STRUGA I FREZE:

… u velikom je kvalitetu. Gvožđe. Snaga tenzije… Skilovo električno rende kao mali abrihter… kupio sam od Ciganke za 800 dindži… diht… pleksiglas planovi… kopirni nož sa kuglagerom… glodalica sa deset noževa kod Kineza… Posebno sam ponosan na šrafilice onda napravim napajanje… Na otpadu radio-amatera

… Ako singularitet nadigra čoveka, bićemo privesci za ključeve…

Samo u visokonemislenom može da se dogodi – čudo.

Zato me izbezumljuje planirano zastarevanje…

MIRIS JUTARNJE NICE

Ulazak u strane gradove, uvek je gubitak nevinosti, uvek je promena iznutra. Kako i zašto se to dešava?

AUTORITET ZNANJA

U razgovoru kakav se uobičajeno vodi u zemljama postapokaliptičkog postsocijalizma o svetskom poretku (a o čemu bi drugom), o željenom odlasku sopstvene dece na Zapad i ko-je-kriv za razorenu Siriju, nekad rajsku Libiju etc. etc. bila je ovakva konstelacija: naspram politikologa koji je završio pravi fakultet, dvojica sa novim vidom formalnog obrazovanja, tzv. „kupljenom diplomom", i pripadnik poražene, a privilegovane vojne kaste… Onaj klasično obrazovan, humanistički isprofilisan naglo je prekinuo diskusiju jer ga je pijani niži oficir, uvredio nazvavši ga siromašnim. I zaista, sva trojica, vesnici drugačijeg sveta, materijalno su bila superiorna nad klasično obrazovanim… Okreni-obrni, najjači argument je materijalni status. Ili, što bi Čehov rekao: Pobediće (u ratu) oni koji se bolje hrane…

GADOST FRAZE

Umrla mi je sestra. Komšinica u prolazu, misleći da me teši: Odmorila se… Kako, šta to znači odmorila se, želela je da živi, a ne da se odmara… u grobu.

DUH MATERIJE

I materija je neka vrsta duha.

NE VOLIM VIŠE VIRDŽINIJU VULF

Često prečesto pisci se u svojim dnevnicima žale na nedostatak nečega (to je najčešće vreme, najsjajnija moneta; kod nekih, to je ipak novac) i višak (kontakata; briga; banalnih zadataka) kako bi pisali pisali još pisali skicirali pisali…

IDILA JE SVA SIVA SPOLJA

Perem sudove, mačor jurca, muzika se čuje s jutuba, razmišljam kao Šeling–Fihte, s TV morbidne vesti utišane do neraspoznatljivosti, napolju turobnost hiljadu puta proživljene tranzicije ubijanja Boga u nama, staro socijalističko sivilo ojačano surovošću pseudokapitalizma sliva se kao gusti cement s neba i zaliva život u nepokretnost… Livade psihodeličnog cveća šire se u meni, vetar mudrosti ih povija, sunce radosti greje…

ISTINO

Istina laže. Moja istina je snaga mojih zabluda. Nema teksta izvan teksta. Nema čestara izvan čestara. Ni češljugara.

HUMUS, PIJANINO, JOHANESBURG

Lula je rekla da Levi ima prijatelja koji ima ispravan pijanino, kupljen za sina, specijalno dopremljen iz Štutgarta, nov-novcijat, jer sin, koji je davno napustio zemlju, svoj život završio je u Johanesburgu pod nerasvetljenim okolnostima. U Zucama, u letnjikovcu oca koji je kupio sinu… Odatle su ga prevezli pa uneli kod nas samo s dve gurtne, na malim kolicima, u novobeogradski soliter, otac i sin, prevoznici iz Sremčice. Sedoše da se odmore. Grdosija je našla svoje mesto u „dečjoj" oboističkoj sobi. Ponudih oca i sina humusom, specijalitetom naše kuće. Probaše i videh da im se humus uopšte nije svideo. Odoše, neraspoloženi. Bečki štim, i duboka unutrašnja trulost, ubrzo učiniše pijanino nepoželjnim. Ipak, on je crn i velik zauzeo mesto, oholi kit. Poklonismo ga kažedžiji-glumcu, prijateljevom prijatelju, nakon godinu dana. Odvezli su ga otac i sin iz Sremčice.

ŽETVA DIJAMANATA

Svako je na svom mestu.

VEST, POLITIKA, 7. 2. 2019.

Predsednik Brazila ima upalu pluća.

IRIGATOR NJENE MAJKE

One su ju ispirale i ispirale i bile nekako božanstvene…

ČOVEK KOGA SU PONIZILI PA NAGRADILI NOVČANO NJEGOVU KNJIGU KOJA SE BAVI TIME KAKO SU GA PONIZILI ONI KOJI ĆE GA KASNIJE NAGRADITI

Behruz Bučani.

TI USPLAHIRENA USPOMENO

Uspomene, souvenirs, suveniri (iz) prošlosti su crne kutije aviona koji pada svaki dan, iznova, u džungli, u džungli…

Jasna Kinđić

PESME

DOČEKIVAO SAM OPET SEBE U ISTOJ TIŠINI

soba je puna tvojih odlazaka

i mekih zagrljaja

svaki put sam se kući vraćao

tvom provetrenom odsustvu

voleo sam kako ćutke gledaš

moje veštine, ushite i zaborave

kako tvoja senka prolazi

kroz moje zidove i kako nestaješ

bila si sve lepša i sve manja

a ja dovoljan, miran, i sasvim sam

INTERMECO II: PISMO IZ ZEMLJE

hteo sam da ti kažem

da ispraviš pogurena leđa

dok si navlačila modrinu

na oči i obraze i skrivala se

ispod maske ptice –

telo ti treperi i miriše

pod zagrljajem zavoja

koji ti ne daju da dišeš

koračaš oholo kroz živo blato

rumena prkosiš umiranju

i uvijaš kukovima da bi uz ples

brže i strasnije bila grljena

bube si na prozoru poređala

da žude za tobom

dok mastilom zastireš

svoju belinu

Svake noći slušam tvoje bajke

u našoj bolnici za lutke

SAMO PRIVID

zgrade nedostaju

na svojim mestima

u njima ti i ja pijemo

jutarnji čaj

 jutra su nova i puna

kao kristal pred pucanje

stojiš u gaćama i pevaš

ruševinama četvrtka

danu koji je srušio

veliki betonski strah

 krijemo se od vlage ispod

ispranih platna prošlosti

drhtimo u mokrim snovima

puštamo balone s lanca

ISUS U BOLNICI ZA LUTKE

Moja omiljena lutka Ruskinja

Kojoj je moj brat otkinuo glavu

Zvala se Ptica

U mojoj bolnici

Zalepili smo joj glavu

Zavojem sam joj previjala grudi 

Mama je rekla

Da je