Београдски књижевни часопис: broj 64-65-66-67

By Književna radionica Rašić

Четвороброј Београдског књижевног часописа за пролеће-лето-јесен-зиму 2022.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Dec 30, 2022

Book preview

BEOGRADSKI KNJIŽEVNI ČASOPIS

Proleće – leto – jesen – zima 2022.

Broj 64–65–66–67

PROMENADA ■ ■ ■

Milovan Marčetić

VOZOM KROZ SRBIJU

San

Bilo je pred zoru, dakle pre svanuća,

Prošao je tiho kraj usnulih kuća.

Činilo se spolja da je sasvim prazan.

Da li je to voz, ili je sablazan?

Stanica kraj šume

Kao u noći Tolstojevog bega

1.

Na pustoj stanici, naspram mokre šume

Drhti od hladnoće, a još ne zna kuda

Krenuo je noćas. Kroz tamne zaume

Zvalo ga je nešto da ode nekuda.

Pita se kud bludi zenica mu oka,

Koju je sa sobom skovao zaveru,

Vodi li ga žudnja, mračna, preduboka,

Ili duša traži izgubljenu veru.

U zenitnu tačku sasvim bezvazdušnu

Zašto ove noći ne bi verovao,

Toliko visoku, toliko majušnu

Da bi u nju skoro ceo svemir stao? 

„Nek mi zaklon bude trešnja ukraj polja,

Nad kojom se nebo povazdan odmara,

Da pod krošnju stanem i dok mi je volja

Slušam vrvež pčela iz cvetnog oltara?"

2.

Čeka voz kraj šume, na peronu samac,

Iz staroga filma tajanstveni stranac.

Iznad šume Mesec, sve bleđi u licu,

Osvetljenom stranom zuri u Danicu.

Nema kog da pita: „Zašto opet kasni?"

Kad stiže, uspe se u taj voz sablasni.

Kraj prozora sede, raširi zavese.

„Nek me ova pruga što dalje ponese."

Polazak   

Najzad, onaj trzaj kad se voz pokrene,

Kad se rastajemo s polaznom stanicom, 

Sila inercije iz misli kad prene

Putnika što kreće na put železnicom.

U ramu prozora dan niže postere,

Prođe vodotoranj i na njemu vrane,

Unazad krenuše breze i bandere,

Prominu i stablo jabuke obrane. 

Ubrzaše prolaz živica i jarak,       

Neke krošnje već su gotovo bezlisne,

U stampedu stiže bagremov šumarak,

Livada pod plašćem prolazeći kisne.

Prizori se nižu, čas jave, čas snova:

Jednorog u trku iz sna iščezava, 

Vozu s puta mašu dva noćna lopova,

Od jutarnje rose srebrna je trava.

I crkva i zvonik brdom, eno, žure

Na molitvu prvu. I spuštena rampa

I pružni signali kraj voza projure.

Zasvetli poslednja, pred tunelom lampa.

Kondukter

Svanulo je najzad, sinu danja plavet.

Tihim je korakom, pod službenom kapom

I sa kožnom torbom u voz ušla avet.

Pištaljku je za vrat vezala kanapom.

„Voznu kartu, molim", reče ona skrušeno.

„Bušenje je nužno ako nema rupe.

Za mnom kontrolori već dolaze, eno.

S rupom si bezbedan kada u voz stupe."

Putnik kartu pruži, pita što voz kasni.

„Ne kasni, već rani. Uvek je vanredan."

„A gde su putnici? Neko nek objasni",

Reče on aveti u dugme zagledan.

Avet kartu buši, gleda ka izlazu,

Pa niz vagon ode, izađe iz voza.

Krenu prema šumi, naiđe na stazu,

Zakloni je šiblje i hmeljova loza.

Polulopta Sunca iznad brda plamti,

Putnik sebi reče: „Ovaj prizor pamti."

Industrijska zona

Nad sedištem, desno, fotka čeličane

Slavi dostignuća petoletke rane.

U srednjem okviru visi i harizma ‒

Vođa iz vremena mladog komunizma.

Levo od portreta presvetloga lika

U ramu dimnjaci i nova fabrika.

Ređaju se duge ledine uz prugu,

Ruševine neke već u vidokrugu.

Ne varaju oči: sad je to fabrika

Koju naspram njega prikazuje slika.

Iako tu nema stanične „postaje"

Voz, izgleda, uvek na tom mestu staje.

Mislio je dosad da je sasvim prazan,

A izađe čovek. Ili je sablazan? 

Pored pruge ide, pa prešavši šine

Kroz gvozden-kapiju figura promine.

„Je li to jedini radnik prve smene?",

Pita se dok čeka da se voz pokrene. 

Fabrika

U raspuklom stablu stršljenova roj,

Na kapiji tabla: „Ulaziti nemoj!"

Petokraka zvezda na zabatu zgrade

Bez imalo sjaja – pogoni ne rade.

Davno još su u njoj umukle mašine,

Čame instrumenti operete njine.

Prostorom su drugi ovladali zvuci,

S kraja na kraj mreže raspeli pauci.

A kroz drugu halu lud vetar zavija,

Gvozdeno sve što je grize korozija.

Strmoglav je život i na mestu ovom:

Kolonija slepih miševa pod krovom.

Povrh drugog krova nanizane ptice,

Između bandera vise strujne žice.

Ti kablovi dugo nemaju napona,

Topole i lipe rastu iz betona.

Lastavičja gnezda pod prokislom strehom,

Dva prozorska stakla zamenjena plehom.

Nekim čudom dimnjak još uvek je ceo,

Crnotravski majstor njega je izveo.

Ali, da se, ipak, graditelj ponizi, 

Drugi toranj liči na onaj u Pizi.

„Sa stanice ove nek se voz pokrene,

U Daljinu šine nek prenesu mene."

Danilo Lučić

TRI PRIČE

Mudrac

Danima je pod sobom gledao crne oblake. Zloslutno su se gomilali, pa se razbijali, rasli pa se rasipali, pa se opet skupljali u preteće gromade. Nešto mu je u komešanju tih tmastih džinova reklo da je selo u opasnosti.

Gore, nad njima, u svojoj planinskoj pećini, proveo je onoliko godina koliko je dovoljno da čovek prestane da ih broji. Polako je zaboravljao jezik ljudi, učeći kako govori prašina, žubor vode, lisice i sove. Učio je kako se jede bez začina i vina. Učio telo da zaboravi telesnost. A sada je došlo vreme za njegov povratak.

Hitajući strminom, pitao se šta će zateći. I pred onim što zatekne, ima li sa čime da izađe. Na samoću je utrošio mnogo vremena, planina mu je postala majka, a ta majka osim njega nije imala dece među ljudima. Kako god da bude, znao je jedno – zahvatanje mudrosti isto je kao zahvatanje reke šakama. U strahu biće je premalo, u halapljivosti preliće se kako ne treba.

Na pragu sela dočekali su ga, poput davnašnjih prijatelja, stari mirisi. Vatra sa ognjišta, konjska balega, prašina na putu, jela čiji je miris mislio da je zauvek zaboravio. Nije očekivao da će biti toliko stvari koje se nisu mi za trunku izmenile. Ljudi su se isto gledali, kuće se isto dimile, konji i psi isto terali dlaku.

Poziv koji sam čuo, lažan li je? Kako? Ili je muka preduboko u njihovim grudima, pritajena kao zmija koji vreba u šiblju. Moram im pomoći.

Rešio je da će najpre pomagati jednom po jednom čoveku. Selo je malo i ako se potrudi, hitro će ispraviti šta gde treba. Krenuo je tako od jednog do drugog seljana. Najpre ga dojučerašnje komšije nisu prepoznavale, a kada bi shvatili ko je pred njima, nasmešeni bi mu se obradovali. Poneko bi ga lupio po ramenu, nekoliko žena povuklo ga je za bradu, pola tuceta pijanaca pred krčmom dobaci mu da je red da časti. Srca im naizgled nisu potpuno otvrdla, ali samo se grčevito trude da ništa ne pokažu, pomislio je.

Podučavao je, pomagao, prosvetljavao, revnosno obilazeći seoske pragove. Avaj, reči bi mu se obično raspršile kao letnji oblaci. Ljudi su ga slušali i raspravljali se s njime. Nakon nekog vremena su samo slušali i ćutali. Potom su slušali i odmahivali rukom. Zbog toga je počeo da prekoreva, grdi, srdi se i viče. Seljani su onda potpuno prestali da slušaju i počeli da ga izbegavaju.

Pogrešio sam što sam išao od jednog do drugog, pomisli sneveseljen. Ipak ih je mnogo za mene jednoga. Moram da odjednom doprem do više ušiju. Samo tako će obratiti pažnju. Samo tako će mi se otvoriti i poveriti se o nevolji koju su mi oblaci predskazali.

Seo je na gradski trg. Tu je počeo da govori, javno obrazlažući i razlažući probleme, sitneći ih dok se u prahu u koji ih je pretvarao ne ukaže njihovo rešenje. Ali obraćao se samo onima koji sami dođu k njemu. To je bio njegov jedini uslov.

Za tih nekoliko dana uspeo je da okupi oko sebe par seoskih derana i spadala koja nikakva druga posla nisu imali. Oni bi ga ponekad, u pijanstvu i obesti, ili iz dosade, gađali kamenčićima i brabonjcima, koji bi mu ostajali u kosi, a da on to i ne primeti. Osim njih, bilo je tu i nekoliko razbarušenih mladića, mahom stihotvoraca, tamburaša i frulaša, koji su se, iako ne bi uvek razumeli njegove reči, plašili njegovog pogleda. A bio je to pogled čoveka koji je previše vremena proveo bez ljudi.

Nije odustajao, iako se u njemu uveliko valjao gnev. Učiniće svoje reči ubojitijim, ali i kitnjastijim, rešio je. Svaka misao će mu se na ustima pojaviti kao zagonetka. Govori su mu postajali sve duži i duži, protezali se naizgled do beskraja i, kao neumoran potočić, tekli po glavama onih njegovih čudnih sledbenika, kao i slučajnih prolaznika. Za druge je mario više nego za prve. Ali oni bi skretali pogled i hitro prolazili. Poneko bi mu i mahnuo, ili ga kratko pozdravio i upitao za zdravlje, ali bezmalo svi bi, čim se udalje, odmahnuli glavom negodujući. Oni seljani koji su radili najteže poslove, trgom bi koračali kao da je prazan, čak i kada bi on vikao na sav glas. Nekolicina je tražila od stražara da ga uklone, a ako treba i da ga bace u seosku tamnicu.

Uveče bi se povukao van sela i spavao pored potočića. Njegov žubor bio je jedina stvar koja ga je ovde podsećala na planinu. Ali on sam nije mogao da mu donese sreću u srce. Da se moje seme ne primi niti u jednoj njivi! govorio je razočarano u sebi. Umovi su im zaparložene njive, ispošćene i jalove. Međutim, sada je kasno da se povučem, moram pokušati još jednom.

Sutradan se na trgu pojavio sa limenim sudom koji je odnekud pokupio. Počeo je svom snagom da udara u njega, ne bi li tako skrenuo što više pažnje. Privukao je, istini za volju, najviše ljudi otkako se vratio u selo.

Ako sam pred vas došao skroman i skrušen, nisam došao glup. Napustio sam svoju majčicu planinu da plamen iz svoje pećine upalim u vašim srcima. Zauzvrat od vas dobijam samo okretanje glave. Je l’ to strah? Od mojih reči? Ili ipak uvreda? Njih bi drugde merili zlatom, a vi da možete merili biste ih pomijama. Utekli ste u ružnoću svog bića i mislite da ja o tome ne znam ništa, da ja to ne vidim. Svetlosti nemate u očima, toplote nemate u žilama, pameti nemate u glavi. Ali imate vosak u ušima. Imate kost u srcu. Imate žabe i zmije umesto jezika. Bićete prokleti! A, ako budem morao, ako me na to naterate, ja ću vas prokleti silama prirode kojima sam ovladao u planini, o kojima ne znate ništa, ali koje će vam uterati strah u kosti, toliko da izgubiti pamet.

Kudravi mladići spustiše tambure i frule kraj sebe i padoše pred njim ničice u prašinu. Seljani i seljanke su se došaptavali, trljajući bradu, češkajući se po temenu i gledajući ga ispod oka. Jedan od njih prišao je stražaru, mahao rukama i pokazivao na govornika, ali ovaj je samo slegnuo ramenima. Po prvi put, među okupljenima se pojavi i grupa neke dečice. Ona su se slatko smejala, valjajući se u prašini na svojim golim trbusima. Kako je smešan ovaj čiča, reče jedno od njih. Drugo, najvragolastije, prišunjalo mu se iza leđa, spustilo prašnjave pantalone, pa pustilo mlaz na otrcane haljine čoveka koji je pred njim mahnito mahao rukama.

U publici odjednom nastade graja i cerekanje seljaka i seljanki, pa čak i onih seoskih sanjalica. Kikot je dolazio sa svih strana a mnogi prsti upirali su u njega, podrhtavajući od smeha. On isprva ne shvati šta se događa, a zatim se okrete i vide onog derana kako u trapavoj hitnji navlači gaće i sprema se za beg. Iako se tresao od nemoći i posramljenosti, stigao ga je u par koraka i udario nadlanicom po licu. Šamar je bio tako silan, da se dete od njega pljoštimice pružilo po putu, a na nos mu udari krv.

Masi naroda na trgu zastade dah. Podignute ruke im se ukočiše, a otvorena usta im onemeše. Njemu je trebalo vremena da savlada bes u sebi, da bi tek tada shvatio šta je uradio. Skamenio se od svog postupka i prizora. Trgom se nakon nekoliko mučnih trenutaka tišine razlegao otegnut detinji jecaj.

Hteo je da se sagne do uplakanog deteta, obriše ga i umiri. Međutim, taj naum osujetila mu je mlada žena koja je žustro razgrnula gomilu oko sebe i ustremila se na njega.

Ko si ti? Ko misliš da si ti? Došao si ovamo sa te tvoje planinčine da arlaučeš na nedužne ljude. Da li te je neko zvao, tražio tvoju pomoć? Danima nam pretiš nekim svojim vradžbinama i čudiš se što te izbegavamo. Niko nije kriv što mu tvoje reči znače kao crno ispod nokta. I nakon svega toga si, tako bedan i ojađen jer te nismo primili nazad kako si želeo, udario dete. A ovamo govoriš o propadanju, bolestima duše i razvratu. Je l’ ti vidiš da se ovde išta izmenilo bez tebe? Živimo kao što smo uvek i živeli i hoćemo samo da nas niko ne dira. Ali, eto, čudna mi čuda, kako da nam tvoje mudrosti ne zafali? Skini tu dronjavu odeću i baci taj kvrgavi štap, nisi veći mudrac sa njima nego bez njih. Uredi kosu i bradu pa se prihvati posla. Ima u ovom selu dece koju treba nahraniti. Jesen je i njive treba duboko uzorati. Ako ti se ništa ne radi, nego ti se samo mudruje, a ti se lepo vrati na svoju planinu pa tamo umudruj sove i lisice!

Rekavši to, podiže dete sa zemlje i privi ga na grudi. Dok se udaljavala od njega koji je ćutke stajao kao gromom pogođen, ljuljuškala je dete tako nežno, da se ono odmah umirilo.

Nastavio je da nemo posmatra devojku. Dok je hodala primetio joj je oble kukove i jake listove. Primetio je i da su joj ramena snažna, a vrat, iako opaljen suncem, lep. Ispod marame virili su joj pramenovi boje klasja, a stegnuta pregača isticala joj je struk.

Poželeo je devojku. Ničeg drugog u njegovoj volji nije bilo, do te želje. Podigao je pogled. Na plavoj ploči nad svetom ne beše ničega, osim sunca.

Ne znam zašto je to tako

Ne znam zašto je to tako. Ljudi imaju dosadne, jednolične poslove, a kada im se dogodi nešto nepredviđeno, nešto što nisu očekivali, znaš – nešto prema čemu ne znaju kako da se postave, kao da im je neko izmakao ceo svet ispod nogu. Ali nemam ja ništa protiv njih. I ja sam takva.

Smena ko smena. Kad konobarišeš tamo gde prolazi mnogo gostiju, svaki dan je frka. Za početak, uglavnom radiš s pijanim ljudima. Onda, žena si, nije isto. Konobarima niko ne dobacuje gadosti, ne pokušava da im uvali broj telefona, da ne pričam o kao slučajnim pipkanjima i vaćarenjima? Pritom, menadžera interesuju samo gosti, da su nasmejani, da su zadovoljni i da se vrate opet i spucaju kintu kod njega. Šta ti trpiš od njih, i da li ti je ugrožena sigurnost, da li te neko siluje u mozak ili planira posle stvarno da te siluje, to ga previše ne zanima.

Takav je i ovaj moj menadžer, ovaj Laki što se nalaktio na šank i kezi se ko debil jer misli da je to strašno šmekerski. Pored njega je Kiza iz kuhinje, sa rukama prekrštenim na grudima (to uvek radi kad mu je neprijatno). Laki nešto očima pokazuje na mene. U fazonu Pazi ovu foricu.

– Treba ovde da uvedemo dozvole za nošenje tesnih farmerki za ribe s dobrom guzom – dobaci mi preko ramena.

– Treba ovde i mobing na radnom mestu da se uvede, ali jebiga... – odgovaram, iskežena kao Džoker. Laki se smori. Nije smešno, znam. Nije ni on, tako da... Kad se pribrao, pregrupisao, opet je krenuo da napada, tako tvrdoglavo neduhovit:

– Jaooo, mala, šta mi radiš. Krvi ću ti se napiti!

– Laki, aj’ sačekaj da dobijem pa mi se napij.

Na drugom mestu bih verovatno odmah popila otkaz, ali ovde to prolazi, jer on nema kičmu. A nema ni dovoljno mozga da mogu da mu objasnim bar ove dve stvari. Prvo, da je on tip frajera zbog kojeg je nastala fraza Ne bih ga ni da je poslednji muškarac na svetu. I drugo, da se već više od šest meseci tucam po restoranu sa tim Kizom pored njega. Mislim da se samo na plafonu nismo dohvatili. Recimo, ostavu Kiza zove „spavaća soba, a kad ponekad uletimo u apartmane to zove „medeni mesec. Inače, znam da mu se povraća od bljuvotina koje sluša od Lakija, tako da bi mogao nekad i nešto da mu kaže. Međutim, Kiza ima sestru koja je prevremeno rođena i zbog toga je ostala kao neki polu invalid, ako sam dobro shvatila. Tako da zbog gomile lekova, patronažnih sestara, terapija, pregleda, Kiza uglavnom pokušava da iskulira ovog krembila, jer treba mu kinta, a ona ipak nije loša kod nas. Mislim, čega sve ima...

Ne znam što nisam s njim u vezi, znaš. Nije da mi nije palo na pamet. Ali, nemam pojma. Sav je nekako smušen, izgubljen... Dobar je, baš je nežan, ali plašim se da će jednog dana krenuti po pljuge i završiti na Novom Zelandu. Onda, stalno je u fazonu da bi hteo nešto, ali i ne bi, moglo bi – ne bi moglo, aj’ sutra – aj’ prekosutra... Mislim da ga to sa sestrom baš ubija, mnogo je voli. Videla sam jednom njenu fotografiju u Kizinom novčaniku. Slatka klinka.

Otišla sam na zadnji izlaz, u uličicu, da zapalim pljugu pred početak smene. Naslonila sam se na zid i gledala dim kako mi izlazi iz usta. Pokušavala sam da pravim one kolutove, kao moj pokojni tata što je znao. Ne vredi, ne umem, ne znam zašto. Dok sam gledala dim kako se dizao ka uličnoj svetiljci, koja kao da ga pojede kad je dotakne, iznenada mi se javio neki osećaj. Kako bih ga opisala... Kao da u mom životu istovremeno ima nečega previše, a nečega premalo. Praznina, a pritom se sve oko nje preliva. Znam da nije nešto tipa karijera ili deca. Volim ja ovaj posao na neki čudan način, ne bih ga menjala. Što se tiče ovog drugog, znam da ću jednog dana imati porodicu. Možda i buljuk nekih musavih malih divljaka koji će da mi troše živce, ali će taj dan doći kad ja kažem da je došao. Ni sekund ranije, ni sekund kasnije. Za sada mi je sasvim okej da se jurcam gola po restoranu sa Kizom posle smene.

Ova smena je bila smor od samog početka. Hoću da kažem, imali smo mnogo posla, ali jednolično sve u svemu. Pića, hrana, escajg, piksle, karafindli... Menjaj, puni, prazni, sklanjaj, iznosi... Nas nekoliko u smeni već duže vreme radimo zajedno i baš smo uigrani. Sviđa mi se kad smo kao savršena partija tetrisa – svako zna gde mu je mesto. Dogovaramo se pogledima u mimohodu, ko gde treba da ide, kad neko treba da se skloni ili ubrza, kad treba da se od nekoga preuzme sto ili gost, kad je izbilo neko sranje i koliko je urgentno. I to sve niko ne izvaljuje. Osim toga, to je vrhunska taktika da se ubije vreme. Provalila sam jednu stvar – kad smo tako efikasni, organizovani i brzi bakšiši budu veći. A realno zbog toga smo svi ovde, jer niko ne živi od konobarske plate. Bar se nadam...

Dok stojim tako u velikoj sali, bacim pogled na malu, sporednu. U njenom večitom polumraku promiču crne siluete, a predvodi ih otromboljena Lakijeva figura. Izgleda kao onaj mali đavo sa kozjim nogama što pravi bahanalije. I ove noći te senke koje lelujaju među prigušenim svetlima pripadaju elitnim prostitutkama. Sve je u tom delu jako zamračeno, jer među klijentelom ima javnih ličnosti, političara, lidera ovoga-onoga, šta ja znam, koji ne bi da budu viđeni. Devojke se penju na prvi sprat i kucaju na vrata nekog od apartmana. Iza vrata maljave, znojave muške ručerde i mlohava tela malo bi da se opuste, relaksiraju. Jako je stresno imati toliko para, moći, uticaja, znaš.

Onda primetim nešto drugo. Iz hodnika koji vodi do kuhinje vrebaju me poznate oči. Pošto ne smemo da koristimo mobilne pred gostima, Kiza se šćućurio i čeka da pogledam u njegovom pravcu. Uzvrpoljio se, jer je verovatno opasno mnogo vremena proveo van kuhinje. Skonta da sam ga videla, pa napravi u vazduhu polukružni pokret rukom i znam da hoće da se nađemo u ve-ceu. Ja mu pokažem četiri ispružena prsta i zna da mogu tek za četiri minuta.

– Haos večeras? – pita Kiza čim sam ušla.

– Nije kako ume, ali nije ni naivno. Šta je bilo, što si me dovukao ovde? – govorim dok mu provlačim prste kroz kosu, jer mislim da hoće da se malo mazimo.

– Dođi u kabinu, nabavio sam nešto brutalno.

Kad smo zaključali vrata za sobom, izvadio je iz čarape kesicu sa belim prahom. Toliko verujem Kizi da ga nisam ni pitala šta je to, samo je l’ dobro.

– Strava je – cereka se, kao da se oduševljeno priseća kako ga je poslednji put odradilo.

– Zorane, otkinuću ti glavu ako se raznesem od toga! Moram da ostanem prisebna do kraja smene.

– Iskuliraj, ne dajem ti esid.

– Okej – kažem sumnjičavo, a vidim da je Kiza je malo razočaran tom mojom sumnjom. Izvadim kreditnu karticu i ubodem ćošak u beli prah. Prinesem ga nosu. Duboko se inhaliram, pa onda još jednom. Ubrzo osetim da mi gore nozdrve.

– Aaa! Jako je, bre, majmune!

– Daj, neće ti biti ništa. Samo je mnogo čisto.

Kad sam se vratila u salu, osetila sam da mi kroz noge šiba lagana strujica, a vid kao da mi se dodatno izoštrio. Primećivala sam stvari koje inače ne bih. Tako sam u videla pauka kako se polako spušta u tanjir na jednom stolu. Pomislila sam da gubim razum, jer je taj sto bio daleko od mene. Nikad nisam videla pauka kod nas u restoranu, ali kada sam prišla i pogledala bolje, stvarno je bio pauk.

Primetila sam još nešto. Gosti su te večeri bili veoma čudni. Izgledali su kako nikada nisu izgledali. Standardnu ekipu koja ovde izlazi lako je zapamtiti, pošto se većina njih pre ili kasnije, iz ovog ili onog razloga, pojavi u medijima. A tada mi je bilo promaklo da smo služili drugačije goste. Obične ljude, kao mi. Bile su to uglavnom neke bakice i dekice, koji su se očigledno baš potrudili da se srede za ovu proslavu. Sa njima su sedeli neki normalni klinci, pričali, smejali se, ali potpuno neizveštačeno. Nisu se folirali, prenemagali... Zbunjeno sam otišla do Lidije i Tonija.

– Šta se ovo dešava večeras? Ko su ovi ljudi?

Toni me je pogledao belo i odmahnuo glavom. Lidija je napeto podigla pogled.

– Jao, pokušala sam da zapamtim, ali nema šanse. Neko društvo ljubitelja nečega. Sačekaj, sad ću da vidim u kalendaru.

Prišla je glavnom laptopu, kuckala nešto onim svojim izlivenim kandžama i onda uradila ono što nesvesno uvek radi kada se jako skoncentriše – gurnula je kažiprst među sise i trljala gore-dole. Ali polako, u ritmu koji je nešto između masaže i češkanja. Laki ju je jednom prekinuo dok je to radila i pitao da li može da joj pomiriše kažiprst. Ona ga je približila Lakijevom licu i kada je ovaj sklopio svoje svinjske okice, Lidija mu je opalila takvu šamarčinu po nosu da su mučeniku momentalno krenule suze na oči. Još mu je rekla: Lepo miriše, je l’ da? Lidija inače ima najlepše grudi koje sam videla u životu i strašno sam joj zavidela zbog toga. Inače, ona mi je nedavno priznala da je bilo nešto između nje i Kize, ali „samo platonski", i da je Kiza bez obzira na sve jedna mica i divan dečko. Kiza je majmun, odbrusila sam joj.

– Evo ga! Udruženje nastavnika i nastavnica filozofije „Majeutika"! Zaboraviću ovo za pet minuta opet, garantovano – pomirila se Lidija i slegnula ramenima.

– Kako li su oni zalutali ovde? – rekao je Toni u neverici.

– Večeras ćemo napokon usluživati fine ljude. Zaboravila sam da gosti ne moraju biti svinje. Vidite ih kako su slatki – topila sam se od miline tog prizora. Ili od Kizine gudre.

– Ja sam u gimnaziji imao peticu iz filozofije i išao sam na takmičenja. Mislim da sam dobio i neku nagradu jednom. Jebote, šta se dogodilo između tog vremena i ovog sad – rekao je Toni kao foru, ali osetilo se da je ogorčen.

Stvarno, gosti su bili divni, znaš. Fini, tihi, kulturni. Niko nije fotografisao hranu za TikTok i niko se nije prežderavao, a to mi je postalo baš bitno. Ne mogu više da gledam ljude kako jedu, muka mi je od toga. A ovi su jeli kao ptičice. Bili su mi čak i slatki dok su klopali.

Ispratila sam pogledom jednu stariju gospođu koja je krenula ka ve-ceu. Kada je ustala od stola bila je nasmejana, ali čim je okrenula leđa lice joj se iskrivilo od neke muke. Blago se zateturala kada je prišla vratima od hodnika. Očajnički je zgrabila kvaku. Deo ovog posla je da izvežbaš oko za te stvari, znaš. Moraš da budeš obazriv, u sekundi može nešto da se desi. Dala sam znak Toniju da me zameni, mada je već bio shvatio gde sam pošla. Zabacio je oči unazad i gurnuo dva prsta u usta kao da povraća, misleći da ću time morati da se bavim sa ovom bakicom. Kamo sreće da sam joj samo držala glavu nad šoljom.

Pratila sam je kroz mračan hodnik, koji je spajao veliku salu i onu manju, gde je prolazila poslovna pratnja. Kada je gospođa otvorila vrata ženskog ve-cea, zapljusnula ju je svetlost i tada sam videla da joj se ruke, noge, glava, prosto da joj se celo telo grči i trese. Zalupila je vrata za sobom, a zatim sam čula grebanje po ključaonici. Nije uspela da se zaključa, pa sam se uhvatila za kvaku i upala unutra. Ona je već stajala na sredini prostorije i mlatarala rukama. Usta su joj bila širom razjapljena. Ali ljudska usta ne bi trebalo da mogu toliko da se rašire, ne znam kako joj vilica nije pukla. Ramena i kukovi su joj sumanuto podrhtavali, a iz grla joj je kuljalo neko šištanje, stenjanje, zavijanje. Izgledalo je kao da joj je nešto zaposelo telo. Prišla sam samo par koraka da pitam da li mogu da pomognem nekako, kada je ona počela stravično glasno i neartikulisano da se dere i jauče. Šta god da se u njoj događalo, postajalo je sve intenzivnije. Činilo mi se kao da će izbiti nekakva erupcija iz nje. Digla je ruke uvis i neprirodno se raskrečila. Nabila sam se uza zid, jer je sve to počelo neviđeno da me plaši. Krenula sam ka vratima, da istrčim i pozovem nekoga, nisam više mogla da budem sama sa ovom ženom. Zaustavilo me je ono što se dogodilo.

Kako da ispričam šta se dogodilo, a da ne ispadnem nadrogirana ludača sa potpuno sumanutom pričom.

Dogodilo se to da je odjednom iz te stare žene ispala druga žena. Starica je bukvalno izbacila iz sebe neku devojku, koja se sva mokra i sluzava koprcala po podu. Gospođa je pala na kolena i borila se za vazduh, a devojka pokušavala da ustane. Bila je strašno bleda, kosa joj je bila slepljena, a prekrivao ju je tako debeo sloj sluzi da uopšte nisam mogla da provalim da li je gola ili nosi nešto na sebi. Ma ništa ja nisam mogla da shvatim, kamoli to. Gospođa, koja je i dalje bila četvoronoške na podu, ispružila je drhtavi dlan ka meni.

– Molim vas. Molim vas. Nemojte nas prijaviti – rekla je promuklo i škripavo.

– Mama, mama... – stenjala je devojka, dok je pokušavala da odvoji kukove od poda.

Tražila sam rukama zid da se naslonim na njega, jer sam osećala da sam paralisana. Izgubila sam glas. Starica je nekako stala na noge i krenula ka devojci, bacajući pogled u mom pravcu. Kao da hoće da proverava gde se nalazim u svakom trenutku. Uhvatila je devojku pod ruku, ali je bila preslaba da je podigne.

– Hajde, zlato, ustani.

– Ne mogu, mama!

– Hajde, pile moje. Ne možeš da ostaneš tu. Moramo da idemo.

– Ali videla nas je – reče plačno devojka.

– Neće nas prijaviti, ona je dobra. Je l’ tako, gospođice? Evo, neće.

Da budem iskrena, ne sećam se baš jasno tog dela, verovatno jesam vrtela glavom levo–desno, ali ne znam da li je to bio odgovor na pitanje ili šok. Devojka i dalje nije mogla da stane na noge. Starica ju je iz sve snage vukla gore, ali bezuspešno. Bespomoćne i uplašene, počele su da plaču. Od njihovih suza osetila sam kako su mi se noge otkravile. Posegnula sam ka vratima.

– Ne, molim vas! – vrisnula je starica očajno.

– Ne brinite – rekla sam i okrenula ključ u bravi – Da ne može niko da uđe. Šta se ovde događa, hoćete li mi reći?

Starica je sklonila slepljen uvojak kose sa devojčinih očiju. Govorila je tiho, kao za sebe.

– Moja ćerka. Uvek je nosim sa sobom. Moram. Majka je majka do kraja života. Do kraja smisla i vremena. A ja sam majka koja ne zna šta sa svojom ćerkom. Za nju izgleda nema budućnosti. Ljubavi, zdravlja, posla... Nema ničega. Sve sam pokušala. Svi su nas odbili. Sama je na ovom svetu, ima samo mene.

– Zašto ste je... poveli večeras?

– Kada god idem negde gde ima hrane, nosim je u sebi, da i ona jede. Ceo radni vek sam provela kao nastavnica. Penzija mi je mizerna. Teško mi je da nas izdržavam obe.

Čučnula sam pored devojke. Nije prestala da upire rukama o pod i pokušava da se pridigne. Ali one bi klonule i vratile je na pod. Zagledala sam se u nju. Imala je lepe oči, ali bile su potpuno sive, kao da im je strah pojeo boju.

– Kako se zoveš?

– Marta – rekla je, gledajući bojažljivo u majku.

– Koliko imaš godina, Marta?

– Ne znam. Mnogo.

– Da je neko bolje vreme, već bi imala svoj život, prijatelje, radila... Imala nekoga kraj sebe. Ovako je kao... Ne znam, kao neka životinja kojoj priroda nije dom nego gubilište. Nemam kome ovo da objasnim. Niti bih ikada pokušala. Da vi niste upali za nama ovde, tajnu bih odnela sa sobom u grob. A verovatno i... – rekla je starica gledajući ćerku onim bolnim pogledom koji možeš da vidiš samo na licima roditelja.

– Marta, je l’ si gladna?

Devojka je odmahnula glavom.

– Nije, sigurno. Na večeri sam previše hrane unela u sebe, da bude dovoljno i meni i njoj. Ali preterala sam. Zato se sve ovo dogodilo. Kakva sam glupača! – rekla je starica.

Tada se neko uhvatio za kvaku. Srce mi je sišlo u pete.

– Zauzeto je! – viknula sam.

Opet se začulo potezanje kvake. Nervoznije.

– Rekla sam da je zauzeto!

– Šta, bre, zauzeto? Šta radiš ti tu? – začula sam muški glas koji je zaplitao jezikom. Potpuno sam se zbunila. Devojka je počela da se trese, a starica ju je privila uz sebe. Umislila sam u panici da neko sa druge strane naslućuje da šta nije u redu.

– Ne možete unutra! – htela sam da budem odsečna, ali mislim da sam zvučala samo veoma uplašeno.

– Ti ćeš da mi kažeš. Izlazi odatle, popišuljo jedna! Hitno mi je.

– Pa idi onda u muški ve-ce, retarde pijani! – odbrusila sam mu kad sam shvatila šta je u pitanju.

– A? E, jebiga, mislio sam da je ovo muški. Izvini, popišuljo – reče glas groktavo.

Bilo mi je jasno da ne možemo još dugo da ostanemo ovde. Trebalo je hitno nešto smisliti. Napolju u hodniku je mrak. Proći ćemo kroz njega. I šta onda? Sinulo mi je! Izvadila sam mobilni i pozvala Lidiju. Ona je jedina smela da se javlja na telefon, zbog primanja rezervacija.

– Što me zoveš, ludačo?

– Treba mi usluga i nemoj ništa da pitaš, objasniću ti posle. Sedi za komp i pogledaj da li je neki od apartmana prazan večeras.

Lidijini dugački nokti kuckaju po tastaturi.

– Trojka!

– Okej. Trebaće mi večeras, nemoj da ga rezervišeš.

– Neću, đavole, ali sve ćeš da mi ispričaš posle.

Verovatno je mislila da hoću sa Kizom da odradim neki quicky. Klimnula sam potvrdno starici i devojci.

– Moram napolje po ključ. Usput ću uzeti nešto za Martu da obuče. Moraćete da budete ovde kod nas dok se ne završi smena. Ne mogu da vas vodim kroz punu salu. Videće vas osoblje, videće vas menadžer, postavljaće pitanja. Vašem stolu ću reći da vam se slošilo, pa sam vam zvala taksi i izvela vas na zadnja vrata.

Jurnula sam ka sali, i srela Tonija. Popizdeo je očigledno.

– Izdrži još malo, stižem – dobacila mu, a on mi je pokazao srednji prst.

Zgrabila sam u prolazu jedan duži deo gornje uniforme i jednu crnu kecelju. Kad sam se vratila u ve-ce, starica i ja smo nekako podigle Martu na noge. Izgledala je kao da će se svakog trenutka sručiti na pod. Ruke su joj bile tanke, stomak upao, noge bez ikakvih mišića. Ogrnula sam je uniformom i zakopčala. Dobro sam pretpostavila – pošto je bila toliko mršava, kecelja joj je stajala kao suknja.

Polako smo krenule napolje ka manjoj sali. Martu smo držale pod ruku. Dok smo išle ka stepenicama, shvatila sam da možda sada nas tri izgledamo nekome kao mračne siluete prostitutki. Kod prvog stepenika smo shvatile da Marta neće moći da se popne. Odlučila sam da je uzmem u naručje i odnesem do apartmana. Ne znam odakle mi snaga. Kada sam je smestila u krevet, skapirala sam da je zaspala dok sam je nosila.

– Moram što pre da se vratim. Ključ će biti kod mene i niko vas neće uznemiravati. Imate ovde sve što vam treba. Ne brinite . Odmorite se.

Starica me je uhvatila za ruke i poljubila mi dlanove. Njene izborane staračke usne bile su hladne. Bilo mi je jezivo neprijatno, toliko starija žena da mi ljubi ruke, kao sluga gospodaru. Čim sam uspela, izvukla sam šake i pogladila je po ramenu.

– Ne znam kako ćemo moći da vam se odužimo za ovo – rekla je.

– A što biste morale da mi se odužite? Pa i ovo je deo ugostiteljstva, zar ne? Idem nazad u smenu. Poslužite se mini-barom.

Kad sam krenula ka stepenicama, iz susednog apartmana začuli su se teški, ritmički uzdasi. Neko je šapatom molio za još.

– Šta je bilo u onome? Šta si mi to dao, majmune? – urlala sam na Kizu u kuhinji.

– Šta ti je, bre? Što si poludela?

– Odgovori!

– Ma ništa, bre, spid najobičniji. Amfetamin – procedio je dok sam mu stezala revere uniforme.

– Zorane, ozbiljna sam!

– Stvarno, jebote! Šta ti je, ne bih te lagao za tako nešto – rekao mi je razrogačenih očiju. Znam taj pogled na ljudima, naučila sam vremenom da strahu koji tako izgleda možeš verovati. Bilo mi je teško da se smirim. Sve me je stiglo.

– Nešto od početka nije u redu sa ovom smenom. Odlepila sam. Kapiram