Srčanost

By Vukašin Štreker

Novi roman Srčanost Vukašina Štrekera donosi beskompromisnu priču o mačizmu koji ne želi da se izvinjava zbog onoga što jeste. Radnja ovog romana smeštena je u svet borbi pasa, a njene ključne reči su hrabrost i strast: odnose se jednako na životinje kao i na ljude. Autor dobro zna da romaneskno istraživanje koje zalazi ovoliko duboko u ljudsku – mušku – dušu ne može da trpi obzire političke korektnosti; zato Srčanost traži čitaoca koji će znati da takve obzire ne očekuje.
Neka očekuje uzbuđenje!

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Apr 6, 2016
• ISBN: 9788663510234

Book preview

Književna radionica Rašić

Beograd, 2016.

© Vukašin Štreker

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Vukašin Štreker

Srčanost

Joletu…

How much can you know about yourself

if you’ve never been in a fight?

Chuck Palahniuk

PROLOG

Ponekad žalim za tim danima. I nije to puka nostalgija, varljivo sećanje uveličano nepouzdanom lupom vremenske i prostorne distance. Nisam zaboravio ratne užase i politička previranja, nemaštinu i bezakonje, nisam zaboravio mrtve. Ali danas, posle svih ovih godina, znam da onakvu slobodu i strast više nikada neću doživeti. Još uvek bih se mogao smatrati mladim čovekom, ali znam da ih više neću doživeti.

Odrastao sam bez oca, sin jedinac. Majka je bila učiteljica u lokalnoj osnovnoj školi, predavala je i meni, i svim mojim drugarima. Nikada mi nije povlađivala, naučila me je da sam u školi samo đak kao i drugi, da naš privatni odnos prestaje unutar školske kapije.

Baneta sam poznavao otkad sam znao za sebe. Bili smo komšije i išli u isti razred. Naše majke su se družile, onoliko koliko je to Banetov otac, Stole, tolerisao. Stole je bio pijanac, grub čovek i duboko nesrećan. Osećao se bolje samo kad prebije ženu i sina – to bi ga uvek primirilo, barem na nekoliko dana. Bane je zato često noćio kod nas, a ponekad bi mu se pridružila i tetka Vera, njegova majka. Voleo sam te noći, ostajali smo budni do kasno, igrali video igre i gledali crtane filmove, dok su naše majke sedele za kuhinjskim stolom, pile kafu, pušile i šaputale.

Čika Stole je samo jednom došao da ih traži. Moja majka mu je otvorila vrata držeći kuhinjski nož u ruci. Rekla mu je samo da bude spreman da se brani ako prekorači prag. Okrenuo se i otišao kući.

Kada je počeo rat, Stole je mobilisan i otpremljen na front, gde je ubrzo nestao. Posle šest meseci je zvanično proglašen mrtvim. Imao sam utisak da su Bane i tetka Vera odahnuli. Usred građanskog rata i bizarne, virtualne sahrane nikad pronađenog tela, naš mali svet je odjednom postao udobniji.

Ni ja, ni Bane nismo imali očinsku figuru u svom životu. Ugledali smo se na muškarce iz filmova i stripova, hrabre, jake i pravedne, bezgrešne spomenike čojstvu i junaštvu. Dok je trajalo detinjstvo, trajao je i njihov uticaj. Sazrevanje je neminovno donosilo sumnju u njihovo pretpostavljeno savršenstvo, bez ikakvog uporišta u stvarnosti, i bilo je vreme da potražimo nove uzore.

Svet oko nas se menjao vrtoglavom, hipnotičkom brzinom. Menjale su se granice, nazivi država, gradova i ulica, nastajale su nove nacije i jezici…

Rađali su se i novi uzori.

Ne zameram Banetu na svemu što se desilo. Nisam ja bio ništa pametniji niti bolji. Samo sam imao više sreće.

FLORIDA

Nikada se neću navići na ovu klimu. Ni na usiljene osmehe, lišene organskog entuzijazma. Pre dvadeset godina, kada sam dobio stipendiju za Florida Stejt, pomislio sam kako će to biti idealno mesto za novi početak. Sunce, palme, more – ko nije poželeo da živi u takvom ambijentu? Ali, postoji razlog zašto su takva mesta slabo naseljena. Vrućine su daleko pogubnije po živčani sistem od hladnoće. Prouzrokuju nervozu. Pogoduju mentalnim oboljenjima, rastu kriminala, nasilju u porodici. Prate ih lenjost i nemaština, malodušnost.

Morao sam da odem. Krivica me je razdirala. Morao sam da raskrstim sa starim životom. Izbor se sveo na smrt ili odlazak. Novi početak. Nisam želeo da ostavim majku, ali je postalo neizdrživo. Znala je ona šta mislim i osećam, iako sam odbijao da govorim o tome. I podržala me je. Insistirala da odem. Da iskoristim šansu, mislim na budućnost. Bilo joj je draže da ima živog sina u inostranstvu, nego mrtvog na lokalnom groblju.

I pomoglo je, u početku. Preporodio sam se. Nova sredina, nove obaveze. Prijalo mi je to što me niko ne poznaje. Što poštuju moje znanje i iskustvo. Bio sam im neizmerno zahvalan na stipendiji, osećao duboku lojalnost prema toj ustanovi i tim ljudima.

Nisam imao težak početak u inostranstvu, kao većina imigranata. Od prvog dana sam živeo u Sunčanoj Državi, o kojoj radnička klasa širom Amerike mašta čitavog života. Dođu kad se penzionišu. Iznajme stan i negu u jednom od onih sterilnih staračkih domova, kakvih ima na svakom ćošku. Čekaju smrt pod velikim, nemilosrdnim Suncem, zureći u tirkizni okean.

Od samog početka sam imao boravišne papire. Studentsku vizu. Punu stipendiju za nostrifikaciju diplome Veterinarskog fakulteta. Naravno, morao sam da radim kako bih pokrivao životne troškove, nevezane za školarinu, ali mi se čak i na tom polju posrećilo. Dobio sam posao pomoćnika u lokalnoj veterinarskoj stanici. Plata je bila mala, i morao sam da obavljam zadatke za koje sam bio previše kvalifikovan, ali sam radio u struci i, što je najvažnije, savlađivao stručne termine na engleskom jeziku.

Tu sam upoznao i svoju sadašnju suprugu. Pamela, Pem. Tipična Amerikanka. Plavuša, bivša čirlidersica, misica maturske večeri. Iz Džeksonvila, na Floridi. Nije preterano bistra, ali ima dobru, neiskvarenu dušu. I optimista je, veruje da su ljudi dobri i da je život lep, da ima Boga.

Zato sam je i zavoleo.

Pamela je računovođa. Između ostalog, ona nam je obrađivala plate tada, u toj veterinarskoj stanici u Talahasiju. Znala je da imam najmanju satnicu u firmi. A ja sam znao da ona ima najveće sise i najduže noge i da svi žele da budu s njom. Pa ipak sam je pitao da izađemo. I pristala je, bez razmišljanja. Od tada smo nerazdvojni.

Rodila mi je dvoje dece, sina i ćerku. Dobra je domaćica i majka. I nije se zapustila. Još uvek izgleda kao model. Ja sam otvorio privatnu praksu, najpre u Tampi, a potom u Aventuri, elitnom predgrađu Majamija. Shvatio sam da je lakše i isplativije lečiti kućne ljubimce bogatašima nego živinu i stoku sirotinji.

Tu i danas živimo. Imamo kuću u ograđenom naselju, s obezbeđenjem. Dva automobila, bazen, teretanu. Imamo divne komšije – ljudi iz celog sveta, zanimljivi, uspešni. Okruženi smo terenima za golf i tenis, marinama, luksuznim buticima i ekskluzivnim restoranima. Život je lep.

Nedavno sam uzeo psa. Imamo mačku u kući, ali sam hteo psa za dvorište. Pit bul. Mužjak. Štene, nema ni četiri meseca. Nazvao sam ga Jenki. Kad žena i deca odu na spavanje, ja izađem na trem da popušim cigaretu. Posmatram ga kako jurca po travnjaku. I plačem bez glasa.

ČIKA– JOLE

Pit bula sam prvi put video još pre rata. Bane i ja smo išli u drugi razred. Te zime, u kraju se pojavio napušten nemački lovni terijer, zaražen besnilom. Motao se oko škole i kidisao na decu. Žalili smo se učiteljima i roditeljima, ali nas niko nije uzimao ozbiljno. Činilo se da niko od odraslih nikada nije video psa koji odgovara našem opisu i pripisali su dečijoj mašti priču o lutalici s penom oko usta. Jednom smo uspeli da alarmiramo uspavanog domara, kada se terijer pojavio u školskom dvorištu. Domar je upasao košulju u pantalone, izvadio češalj iz džepa, začešljao dugačke repove preko ćele na temenu i izašao u dvorište, noseći težak francuski ključ. Kada je video malenog terijera, kojeg su mu deca opisala kao aždaju, oteo mu se osmeh. Terijer ga je fiksirao i zarežao, ali nije kidisao. Domar se odjednom namrgodio i zafrljačio francuski ključ u pravcu psa, psujući. Uspeo je da ga zakači i terijer se dao u beg, cvileći. Deca su se cerekala i aplaudirala, nesposobna da sakriju olakšanje pred prizorom ponižene džukele i novonastalo divljenje prema pijanom domaru. Ja nisam delio njihovo oduševljenje. Bilo mi je jasno da će se terijer vratiti i da ćemo ga se otarasiti jedino ako ga ubijemo. Ali ko će to da uradi? I kako?

Narednih dana sam i dalje bio na oprezu. Put do škole i nazad prelazio sam kao minsko polje. Bane je bio daleko opušteniji. Tvrdio je da se terijer više nikada neće vratiti. Pričali smo i s drugim klincima u školi. Niko ga nije video otkad ga je domar najurio.

Zima je bila oštra. Vejao je sneg, duvao vetar. Bane se prehladio i morao je da ostane kod kuće. Uplašio sam se od same pomisli da ću do škole morati da pešačim sam. Majka je izlazila iz kuće sat ili dva pre mene. Sastančili su u zbornici i pripremali dnevnu nastavu. Da ne bih priznao kukavičluk, pokušao sam da odglumim simptome prehlade. Majka mi je izmerila temperaturu i lupila čvrgu.

Krenuo sam u školu pitajući se da li je bolje da trčim ili da se šunjam. Ako budem trčao, stići ću brže, ali ću privući terijerovu pažnju. Ako se budem šunjao, biću skoro neprimetan, ali će se put do škole odužiti. Na kraju je ispalo svejedno. Terijer mi je preprečio put čim sam zamakao iza prvog ćoška.

Iskezio se i zalajao. Histerično, besno. Bale su mu se rastezale do zemlje. Prskale su na sve strane. Onda je počeo da kidiše. Zamahnuo sam nogom, jednom, pa drugi put. Terijer se povlačio i nasrtao veoma vešto, činilo mi se. Zamahnuo sam školskom torbom i pogodio. Pas je ciknuo, ali nije odustajao. Onda sam bacio torbu na njega i dao se u beg. Terijer me je sustigao i mogao sam da osetim kako pokušava da me ugrize oko članaka. Ugledao sam parkiran stari fijat topolino i bez razmišljanja skočio na haubu, pa na krov. Terijer je ostao na zemlji, zavijao je kao divlja zver.

Ne znam koliko sam vremena proveo na krovu tog fiće, ali dovoljno dugo da pomislim kako ću se smrznuti ako uskoro niko ne bude naišao. Terijer je skakao oko auta, obeznanjen od gladi i ludila.

Tada sam začuo nešto kao šapat, tihu ali odsečnu naredbu, a onda i topot šapa po asfaltu, brz i silovit, smrtonosan. Crn, mišićav pas, bez ušiju i repa, sa sitnim, belim ožiljcima po čitavoj glavi zakucao se u terijera kao teško bojno koplje. Za trenutak se videlo samo komešanje, kao da su oba psa uključena u strujno kolo. Terijer je cvileo i škljocao zubima u prazno. Drugi pas je ostao nem. Delovao je promišljeno i ozbiljno, metodično. Sve je bilo gotovo za manje od jednog minuta. Terijer je bio mrtav. Beživotno telo se pušilo na okrvavljenom snegu. Drugi pas, pas kakvog nikada ranije nisam video, okrenuo se prema svom gazdi. Gledao ga je upitno. Tada sam ga i ja prvi put osmotrio. Visok, krupan čovek, kratke kose, crne kao imalin. Bokserski nos, lomljen. Rošavo lice, neobrijano. I pitome oči, kao u srne. Smešile su se.

– Jesi dobar, mali?!

Uzeo me je u naručje i spustio s krova. Bio sam u šoku.

– Dobro sam… Dobro… – promucao sam.

– Delovao je besan