Uvek dobiješ ono što nećeš - knjga VII. - Legenda o braći muzičarima (You will always get what you don't want - book VII. - The Legend of the musician brothers)

By Magdalena Bodnar

Aurorin odlazak za Moskvu donosi nova i zanimljiva poznanstva...
Poznanstva, zbog kojih se i pažljivo čuvane i skupo plaćene tajne prošlosti ipak otkriju...
I dok ruka sudbine iznova okreće listove, zanimljiva letnja turneja se završava, ostaju samo posledice...
Ali uvek se dobije ono što se neće...

• Language: Српски језик
• Publisher: Magdalena Bodnar
• Release date: Aug 4, 2021
• ISBN: 9781005212322

Magdalena Bodnar

My name is Magdalena Bodnar.I was born 26. September 1978, I live in Kula, a small town in Serbia, and I'm still attending the interesting school of life in which the most important things to me are my family and all that is good, beautiful and honest.I am a married woman with three kids and I'm currently working as a creative florist, while my real passions live in the books and stories.I put a lot of effort into writting about lives of regular people, which are always full of happenings, drama, romance, comedy, life lessons and most of all fun.

Book preview

Kišni dani su se spustili na Moskvu. Aurora je zamišljeno pravila korake po pločicama obloženom hodniku gimnazije.

Mesec dana je prošlo od početka školske godine i ona se još uvek nije uklopila. Većina je iz zavisti zbog nastupa sa Angelsima ne podnosi, dok neki bi da se druže s njom, samo da bi preko nje upoznali ostale članove benda.

Iz tog razloga, uglavnom ne priča ni sa kim, a na odmoru sedi sama, najčešće u biblioteci.

Trgla se čuvši zvuk električne gitare koji je blago dopirao iz sale sa instrumentima.

Prišla je potpuno ubeđena da je to isti taj smeđokosi momak iz viših razreda, koji svaki dan na velikom odmoru sam svira.

Upadljivo dobro svira.

Nije ga nikad upoznala, bilo joj je posve glupo da mu prilazi, mada joj je upalo u oko da ga viđa i u biblioteci. Uz to, učinilo joj se da i nema baš društvo ili je on taj koji ne voli da se druži, pošto je zapazila da, kad mu priđu neki, kratko vreme priča s njima, potom ode.

Stajala je ispred zatvorenih vrata i udahnula duboko. Naredni čas ima ruski, a nastavnica ruskog je malopre javila da ne dolazi zbog gripe.

Razvukla je usne, sad nastavnica ruskog, a pre dva dana nastavnik istorije nije došao.

Stajala je ispred zatvorenih vrata i skupila oči čuvši melodiju pesme Gusta tama. Trepnula je u neverici jer je zvučalo skoro kao kad Aki ili njen tata svira.

Pružila je ruku ka kvaki i još uvek se dvoumila, ali...

Narednog trena, taj neko je svirao težak solo od Sibirske zime i ona je donela odluku.

Stisnula je kvaku i otvorila vrata.

Već viđen smeđokosi momak je svirao. Pretpostavila je i spontano se osmehnula, premda nije bila potpuno sigurna zašto.

Momak ugledavši je zastao i nastupila je potpuna tišina. Čuli su se samo njeni koraci po trošnom drvenom podu sale za vežbanje iz koje su, po nastavniku Istorije, izašli najveći muzičari svih vremena, mada ona iskreno nije zapamtila ni jednog tog njegovog velikana, još manje njihovu muziku i na poslednjem testu je dobila nedovoljnu ocenu, pa sad mora da popravlja.

– Zdravo. – rekla je shvativši da je red, već kad je momak prekinuo da svira i gleda u nju.

– Zdravo. – toliko je i on rekao i ona se čudno glupo osećala.

Stajala je i gledali su se trenutak.

Pretpostavila je po njegovom pogledu da zna ko je ona, ali...

Postojana činjenica je bila da momak očigledno veoma dobro svira i to rok, ne neku klasiku i tako dalje, a ona ne zna ko je on. I ta činjenica je bila dovoljno dobra za početak da bi ipak znala zašto je ona sad tu.

– Ja sam Aurora iz prve godine i izvini što sam ovako uletela, ali čula sam te kako sviraš i koje pesme sviraš. – rekla je i osmehnula se mučno shvativši da je ipak donekle zvučala zaista glupo.

Momak se osmehnuo.

– Drago mi je, ja sam Aleksandr Levin, ali svi me zovu Saša i da, sviram malo. Volim to, pogotovo taj žanr... Još kao mali sam imao želju da naučim da sviram tu čuvenu Gustu tamu, ali mislim da sam za dlaku još uvek sporiji od originala, a sad imaju još teže i zanimljivije pesme. – odgovorio je.

Aurora je trepnula i četrdeset pet minuta ruskog praznog časa je doslovno proletelo.

Zvonilo je i morala je da ide, mada je iz sale izašla sa tim da Saša Levin izrazito voli Angelse i njihovu muziku, štaviše dosta pesama zna i da odsvira. Pohađa četvrtu godinu gimnazije i isključivo svira gitaru, premda tu i tamo zna i ostale instrumente. Uz to, voli zanimljive knjige i živi sam sa majkom, a vikendom radi u nekom baru kao konobar.

Naredni dan ga je srela u biblioteci, dan kasnije za vreme užine ga je srela i u trpezariji, a na kraju nedelje su već zajedno užinali i razmenjivali mišljenja o svemu, najviše o muzici.

***

– E ljudi, htela bih da upoznate i vi jednog momka. – rekla je Aurora ušavši u podrum gde su je već čekali da bi vežbali.

Aljoša se osmehnuo.

Znao je o kome je reč, pošto mu je ona već sve u detalje ispričala o novom prijatelju koji, pored toga što je dosta povučen, savršeno svira, voli Angelse, izrazito gotivi njega i ima problema.

Majka mu je bolesna, pa mu trebaju pare za lekove.

Iz tog razloga radi vikendom u nekom baru, ali namerava da napusti školu da bi našao konkretan posao.

Nije bio siguran šta da misli o svemu tome, pogotovo što je očigledno da ga Aurora prilično gotivi.

Činjenica da je verovao Anji, a ona ga je varala je bila postojana i na trenutke bi se prikrala u njegov um, izazivajući tu neku iritantnu sumnju zbog čega se pre svega glupo osećao, posle i pobesneo na sebe ubeđen da Aurora nije Anja i nikad neće ni biti.

Verovao joj je i hteo je da veruje, premda je jedva čekao da upozna tog Sašu koji ima veoma bolesnu majku.

Ta stavka ga je negde duboko iznova dirnula, budeći želju da učini nešto, pa je pomislio da možda baš isti taj razlog pokreće i Auroru.

Ubrzo se i uverio u to. Rekla mu je ona sama.

Sinoć dok su večerali, rekla je da žali momka i veruje da je dobar. Potom mu je naglasila da nipošto ne pomisli da joj se sviđa ili tako nešto, samo su drugovi.

Osmehnuo se tada mučno i nije ništa odgovorio jer bi bila laž da nije pomislio, ali verovao joj je i slagao se sa idejom koju mu je ubrzo i rekla.

– Ko je u pitanju? – skupio je Venjamin oči.

Serjoža je samo podigao obrvu i čekao da čuje.

Ana se zamislila i još uvek je pokušavala da se seti tog Saše Levina, o kome joj je Aurora pričala neki dan.

Kroz maglu se sećala momka godinu dana mlađeg, koji ju je jednom pitao za karte za koncert, da bi odveo devojku. Dok je cela škola brujala o njegovoj vezi sa plavokosom štreberkom koja je svirala električnu violinu, a pohađala je klavir. Tu devojku su svi odbacivali, premda nikad nije saznala razlog. Njoj je bila izrazito zanimljiva, ali imala je momka, pa su se njih dvoje nekako uvek držali sa strane.

Pitala se, jel moguće da je to taj Saša, ali pričalo se da je ta devojka prošle godine poginula u saobraćajki, premda niko tačno nije znao šta se desilo.

– Videćete, ekstra svira gitaru i voli Angelse, pa sam mislila da ga upoznate. – uzvratila je Aurora prešavši pogledom preko svih.

– Pa nek dođe. – slegnuo je Serjoža ramenima.

***

PRVO POGLAVLJE

Saša je zamišljen sedeo u sali sa instrumentima zureći u gitaru. Trgnuo se na zvuk otvaranja vrata.

Bila je to Aurora. Znao je da je ona, nekako ju je već i čekao.

Unazad tri nedelje se druži s njom i nije siguran šta oseća, ali godi mu njeno društvo jer je nekako jednostavna i s tim drugačija od ostalih.

Uz to, imaju dosta zajedničkog, pogotovo muziku, ali...

Uzdahnuo je sa težinom svestan i odlučan da prvog novembra napušta školu i počinje da radi na nekoj od naftnih platformi. Ugovor glasi na godinu dana, s tim da svaka tri meseca dobije deset dana slobodnog.

– Ha, ćao, šta si tako kiseo? – upitala ga je Aurora prišavši.

Pogledao ju je.

– Ništa posebno, od prvog, ako sve bude u redu, dobijam posao. – rekao je pogled ponovo prikovajući u gitaru.

Aurora je skupila oči.

– Ne, nećeš reći da napuštaš školu. I šta ćeš tamo raditi?

– Moram, a radiću na naftnoj platformi, zaista se dobro plaća.

Aurora je odmahnula glavom.

– A šta je sa sviranjem i šta će biti sa tvojom bolesnom mamom? – upitala je i sela pored njega.

– Ona će biti dobro, paziće je doktori, a ja moram da zaradim pare za lečenje. – ponovo je uzdahnuo – Od gitare nema ništa.

Aurora se namrštila i zamislila se.

Tišina koja se spustila između njih, imala je svoju težinu.

– Aj’ dođi sa mnom danas do podruma da upoznaš članove benda. – rekla je ona nakon nekog vremena.

Saša se vidno uzrujao.

– Ah neću, glupo je, pomisliće svašta. – odmahnuo je glavom.

– Neće. Zašto bi? Ajde, dođi, želim da te upoznaju.

Saša je trenutak ćutao.

– A Jakov... – pregrizao je usnu ne znajući ni kako da pita ono što bi hteo da sazna.

– Jakov nije tu. – odgovorila mu je ona i učinilo joj se da se Saša donekle plaši Jakova pa se nasmejala – Jakov je kući u selu sa ženom, ali i da je tu, ne ujeda.

Osmehnuo se i on.

– Nisam mislio da ujeda, samo ne želim da smetam. To je sve. Neću da pomisle da sam jedan od tih obožavatelja koji pokušava preko tebe da ih upozna, da bi tražio autogram i smarao, ili izvukao nešto, pa posle izblejao novinama. Znam kako to već ide. To pokušava Femka, Stefan i Kristina. Sama si mi rekla, ne?

Aurora je složila grimasu.

– Znam Kristina ludi za Akijem, ma pusti... – odmahnula je rukom – Ali ti si drugo i želim da dođeš.

Saša se trenutak dvoumio.

– Ali neće biti problema? Mislim, neće pomisliti tvoj momak svašta?

Aurora se nasmejala, potom se uozbiljila.

– Aki je mnogo dobar i nema šta da pomisli. Pričala sam mu o tebi i rekao je da bi te voleo upoznati, pa sve ti je onda jasno, ne? – odgovorila mu je i gledala ga upitno.

Ubrzo su sedeli u taksiju koji se zaustavio ispred zgrade gde su vežbali.

– Ajde, dođi. – samo toliko je rekla i otvorila vrata.

Saša je uzeo dubok udah i zakoračio za njom u prostoriju gde su se svi pogledi upreli u njega, pa ga je iz tog razloga neka nejasna nervoza obuzela.

Aurora se nasmešila.

– Mislim da znaš ko je ko. – obratila mu se i pogledala u ostale – E ovo je Saša, o kome sam vam već pričala.

Venjamin ga je prvi pozdravio. Za njim i Serjoža. Ana mu je trenutak proučavala lice i bila je posve sigurna da je to taj momak na koga je i sumnjala, mada nije ništa spominjala. Bilo je glupo da išta spomene ili pita u vezi devojke, već ako je poginula. Iz tog razloga ga je samo pozdravila i osmehnula se.

Aljoša je odmerio momka u kožnoj jakni i nije bio siguran šta da misli. Iskreno, nije baš očekivao da tako izgleda.

Ali momak je bio zgodan, za pola glave višlji od njega. Uz to i lep.

Uzdahnuo je i pružio mu ruku.

– Zdravo. – rekao je.

– Zdravo, čast mi te je upoznati. I zaista ti se divim na sviranju. – istaknuo je Saša poslednje i rukovao se s njim.

– Hvala, i nije to ništa. – osmehnuo se i Aljoša – A čujem i ti umeš sa gitarom.

– Nešto malo pokušavam. – uzvratio je on pogled na trenutak uperivši na instrumente.

– Šta nešto malo? – prekorila ga je Aurora – Mogao bi i da im pokažeš kako sviraš.

Saša ju je pogledao.

– Ah, ne, neću. – odmahnuo je glavom uz postiđen osmeh.

– Aj’ sedi slobodno. – izvukla je Ana stolicu i on je seo.

Taj dan je ostao sve dok su članovi benda ostali, a došao je i naredni dan. I dan posle toga.

Bila je sreda i Aurora ga je doslovno naterala da svira.

Svirao je. Nekako je i želeo da svira, svestan da još malo i odlazi, a tamo gde ide gitaru neće moći poneti.

Uzdahnuo je teško pomislivši na to.

– Ti reče nešto malo. – trgnuo ga je Aljoša iz razmišljanja i osmehnuo mu se.

Iz nekog razloga za ova tri dana ga je prilično zgotivio.

Nije bio siguran kakav je, ali delovao je zaista povučen, dobar i zabrinut, štaviše i tužan. Ali sudeći po Aurorinoj priči, nije ga to nimalo čudilo i sad dok ga je slušao i gledao kako svira, potpuno se slagao sa njom i njenom idejom.

Momak voli gitaru i muziku, to je video čim je uzeo u ruku taj instrument, a posle i kako je svirao.

Ugasivši cigaru, ustao je. Iz futrole pored zida je izvadio svoju crno ljubičastu gitaru. Saša ga je pogledao.

– Samo ti sviraj na toj, a ja ću na ovoj. – rekao je i gurnuvši kabel u pojačalo, naštelovao je instrument.

– Ali... – hteo je nešto reći.

– Nema, ali. Sačekaj da čuješ kako dobro zvuči pesma kad ima dve gitare. –pogledala ga je Aurora i nasmešila se.

Zvučalo je zaista dobro i Aurora mu je pružila papir na kojem je stajala muzika za gitaru jedne od pesmi koje treba da uvežbaju za novi album.

Zbunjeno je zurio isprva u to, posle u nju.

– Vidi, ti nauči ovo, a ostalo ćemo ja i Vendžo da sredimo. Ili baš želiš da radiš na naftnoj platformi? – upitala ga je.

Saša je trepnuo dva puta iz razloga što ni dalje nije baš razumeo šta je rekla.

– Ajde, počni. – doviknuo je Venjamin iza bubnjeva.

– Čekaj, nisam te baš razumeo. – gledao je Saša Auroru, pa je pomerio pogled na Aljošu.

– Vidi, Aurora nam je pričala da ti je potreban novac i zbog toga nameravaš da se zaposliš, pa ako si voljan, možeš probati raditi i sa nama. Do nove godine bi trebali da snimimo album, a za novu godinu je koncert. – pojasnio mu je Aljoša.

Saša je širom otvorio oči. Vratio je pogled na Auroru, pa je prešao pogledom preko ostalih i unervozio se.

– Ja, ali... kako? I šta Jakov? I ne mogu to prihvatiti. Daj, Aurora, nisam ti rekao da mi trebaju pare da bi...

– Znam, ali trebaju ti pare i sviraš savršeno, pa bi bila šteta da to zapostaviš i da crkavaš negde, pitaj Boga gde od posla, dok ti bolesna mama ovde sama sa kojekakvim doktorima. – izređala je ona i Saša se uhvatio za glavu.

Sad je već donekle i žalio što je to uopšte i rekao.

– A šta je sad problem? Ne dopada ti se ideja da sviraš sa Angelsima? – upitao ga je Serjoža.

Saša se još više uzrujao.

– Ne, nije to. Dopada mi se, kako ne, ali neću da ispadne svašta.

– A što bi ispalo svašta? Misliš na novinare koji bi ti pripisali ponešto? – pogledala ga je Ana.

Saša je protresao glavu.

– Nije zbog toga, ne. Ja samo neću da ispadne da sam se družio sa Aurorom zbog toga da bi se uvukao u bend. Niti želim da me primite iz sažaljenja. Ok, znam, imam problema, nekih, možda i delujem smotan i bedan, ali snaći ću se. Ne treba vi da se brinete za moje probleme. – vratio je pogled na Auroru.

– Ti baš želiš da ideš tamo da radiš? – složila je ona grimasu.

– Ne, ali...

– Aj’, onda ćuti i sviramo, ponesi kući i ostale pesme da uvežbaš jer Jakov dolazi sa Danteom naredni ponedeljak. – rekao je Venjamin i upro prstom na ištampane listove papira po stolu.

Saša je sad pogledao njega.

– I Jakov, šta će Jakov da kaže? Zar nije on taj koji odlučuje?

– Slušaj, ako naučiš ovo sve i budeš odsvirao dobro, nemaš onda razloga da se plašiš njega. – uzvratio mu je Venjamin i vratio se do bubnjeva.

Saša je trenutak gledao za njim, posle je uperio pogled u svoj papir i uzdahnuo.

Ne, nije bio siguran šta je osećao, ali...

***

Cela nedelja je prošla. Jutro je svitalo i Saša se probudio. Uhvatio se za glavu svestan da je ponedeljak i danas stiže Jakov sa Aurorinim bratom.

Odlazak na naftnu platformu je otkazao. Njegova majka se radovala, pogotovo kad je saznala da postoji mogućnost da svira sa nekim bendom.

Ne, nije hteo da joj odaje detalje sve dok to i ne bude tako bilo.

Brinuo se i celu prošlu nedelju je vežbao. Zaista je vežbao i na odmoru, posle u podrumu, a naveče i u stanu. Pre neki dan se komšija već bunio, premda je stišao pojačalo koliko god je to moglo, a posle deset je koristio sušalice

Protrljao je lice. Uzdahnuvši, uperio je pogled u crno-belu gitaru i progutao pljuvačku.

„Znaš Saša, znam da imaš gitaru, ali ova mi je bila toliko lepa i učinilo mi se da se i tebi sviđala. Pitala sam i nekog prijatelja moje mame. On se razume u gitare i rekao je da je jako dobra. A iskreno, baš ide uz moju violinu, pa sam mogla da te zamislim sa njom kako sviraš. Nemoj se ljutiti, ali baš sam želela da ti je kupim. Uz to, i da imaš nešto od mene... Saša, ne gledaj me tako... Dobila sam neke pare koje mi je mama ostavila. I mislim da je i njoj drago što sam ih potrošila na gitaru, ne na neku glupost... Pa šta, ako je koštalo toliko... Volim te Saša i želim da mi sviraš sada i uvek... Hm, ko zna, možda jednom ti i ja osnujemo neki bend... I onda, jednog dana stvarno želim da ga upoznam... Možda misliš da sam glupa, ali ja i onda želim da ga upoznam..."

Zažmurio je i nervoza ga razdirala iz više razloga, čemu je činjenica da će u roku od dva sata upoznati Jakova Smirnova samo pridodala.

***

Upravo su svirali pesmu Kad shvatiš ko ti je rodbina, kad su se vrata podruma otvorila i kroz njih je ušao Dante, za njim Jakov.

Njegov pogled je zastao na smeđokosom momku sa Sergejevom crno-belom gitarom, ali nije stigao ništa da pita jer mu se Aurora umiljato osmehnula.

– Jakove, molim te, saslušaj me.

Skupio je oči.

– Pričaj. – uzvratio je ne skidajući pogled sa tog momka i videvši koliko se unervozio, imao je nagon da se osmehne, ali nije to uradio.

Bio je ozbiljan, a momak simpatičan. Ne, nikad ga ranije nije video, ali...

Delovao je izgubljen i s tim ga je podsetio i na brata, a i na Akija, pa se zapitao zar su svi gitaristi koji savršeno sviraju donekle izgubljeni i uzrujani.

Namrštio se.

Ostali, pogotovo Saša je to shvatio drugačije, ali on se mrštio na sebe i na to da se i ovaj garant tripuje sa nekom gluposti i plaši ga se, a onamo...

Podigao je obrvu i sad ga je temeljito pogledao.

Klinac koji dobro izgleda i koji je lud za muzikom i gitarom, a brine. Pitao se zbog čega i kako je uopšte dospeo tu.

Vratio je pogled na Auroru, a ona je udahnula duboko.

– Vidi, mi svi mislimo da su pesme bolje kad se svira sa dve gitare. Deluju mnogo energičnije, ali mislim da i ti to znaš, čuo si i kući u kafani.

– Dobro, i?

–A Saša svira gitaru, probali smo i mislili smo da bi mogao da nam se pridruži, ha, šta kažeš? – smešila mu se ona umiljato.

Saša se još više uzrujao i Jakov je skupio oči.

– Hm, znači da se pridruži mojim Angelima? – promrmljao je – Aha, a šta ti imaš s njim, ha mala? – upitao ju je i bacio pogled na Aljošu – Jeli Aki, to tvoja cura nasla drugoga?

Aljoša se nasmejao, jer je ovog puta bio siguran da nije tako. Aurora je iskrena, uvek je i bila, a taj Saša...

Saša se zaista uzrujao shvativši na šta je Jakov mislio, pogotovo jer nije znao kako bi uopšte i objasnio da to nije tako.

– Jakovče, gde pomisli tako nešto?! Samo idu zajedno u školu! – trgnuo ga je Venjaminov glas.

– Aha, idu zajedno u školu... – ponovio je i vratio pogled na Sašu – Pa ajde da te čujem i šta si tako nervozan?

– Samo smo prijatelji. – potvrdio je on i nije znao šta bi još rekao pa se i zbog toga iznervirao.

– Aha, aj’ sviraj da te čujem. – neodređeno je mahnuo Jakov rukom i seo.

Dante je prišao Saši i pružio mu ruku.

– Zdravo, ja sam Dante i ne gledaj me tako, Aurora mi je sestra i nije me Jakov pravio, da ti bude odmah jasno. – rekao je ozbiljno i Saša se morao osmehnuti.

Osmehnuo se i rukovao s njim.

Dante je seo za bubnjeve. Aljoša je ponovo započeo pesmu Kad shvatiš ko ti je rodbina i svirali su.

Jakov je pažljivo slušao pogleda prikovanog u Sašu i njegove ruke.

– Hm, nije loše, aj’ da čujem i ostale četiri nove. – rekao je nakon što su završili – Hoćeš znati?

– Potrudiću se. – uzvratio je on i uzdahnuo.

– Aj’... – promrmljao je Jakov i udobno se naslonivši na naslon stolice pripalio cigaru. Kroz sivi dim ih je posmatrao i slušao.

Svirali su, sve četiri nove pesme su bez greške odsvirali i zvučalo je zanimljivo, pogotovo delovi gde obe električne gitare imaju različite melodije, za koje je pretpostavio da je Aljoša dodao.

Sačekao je da završe i priđu.

– Ide to tebi. – pogledao je Sašu – Hoćeš sviraš onda ili nećeš?

– Uh, voleo bih, ali ne znam čime ću se ja vama odužiti za to. – nervozno je pogledao Auroru.

– S tim što budeš svirao kako valja. – rekao mu je Jakov – A sad vežbajte pesmu Kad te pogrešno shvate, Dante ti pevaš, a posle i pesmu Kad se desi...

– Hah, baš moram ja i tu da pevam... – promrmljao je on i ustao od bubnjeva.

– Mali, ne zezaj, dogovorili smo se. – uzvratio mu je on i izvadivši mobilni telefon iz svog džepa izašao ispred vrata da telefonira.

– Eto Saša, vidiš, primljen si u bend. – osmehnula mu se Aurora, a on je samo stajao ne mogavši da poveruje, da je prvo i prvo upoznao Jakova Smirnova, još manje da će svirati u njegovom bendu koji je trenutno jedan od najpopularnijih rok bendova u zemlji.

Trepnuo je i progutao pljuvačku od emocija koje su ga obuzimale.

– Hvala ti Aurora, a i vama svima. – rekao je prešavši pogledom preko svih.

– Hej, ok je, živni malo! – potapšao ga je Serjoža po ramenu.

– Aha i aj’ Aki počni, pa da vežbamo. – nadovezao se Dante i stao pred mikrofon.

Nedelju dana su proveli u snimanju tih pesama i završivši, Jakov se sa Danteom vratio u Derevnju, ostavivši im preostalih pet pesama da uvežbaju do kraja novembra.

Sergej se mrštio zbog Danteovog izostanaka iz škole, posle i na slabe ocene, mada nije mnogo prigovarao, svestan da ne vredi.

Bend je vežbao i Sašu su zaista svi zgotivili. Nije mnogo pričao o sebi, o svojoj majci još manje, ali dosta često je došao na probe od zabrinutosti iscrpljenog lica.

Jedno jutro Ana ga je videla kako izlazi iz glavne bolnice. Zatečeno je zastala jer joj se učinilo da briše suze.

Ne, nije htela da mu smeta pa je stala iza drveta i čekala da on ode, ali on nije to uradio. Srušio se na klupu ispred i držao za glavu.

Dvoumila se da ipak priđe, ali samo će se unervoziti, jer svako bi tako.

Bila je sigurna da bi mu bilo neprijatno da zna da ga je ona videla, pa nije prilazila. Stajala je tamo i pitala se toliko toga.

Imala je osećaj da je dobar momak, pre svega pošten, koji se trudi. Mora da se trudio već kad je naučio sve te pesma za tako kratko vreme.

Uzdahnula je i niotkud, obuzela ju je snažna radoznalost. Pitala se šta ga muči toliko i šta se desilo sa tom njegovom devojkom. Trepnula je i pred očima je videla slike od pre dve godine.

Sećala se, bila je sitna mršuljava plavokosa devojka sa tamnim očima i lepim licem, a pričala je tiho i smešila se...

Imala je neodoljivo lep osmeh, štaviše nekako poznat, mada je ona bila posve sigurna da je pre gimnazije nije viđala.

Saša je uzdahnuo i ustao sa klupe. Zavukavši ruke u džepove produžio je trotoarom ka uslovnoj stanici.

Videla ga je kako je ušao u autobus koji ide preko centra skroz na severni deo Moskve.

Prišavši putu zaustavila je taksi i odvezla se prvo do svog stana. Ukratko je ispričala Serjoži ono što je videla i zajedno su se uputili u podrum.

– Vidi, nemoj pričati ostalima i pusti ga, reći će on sam kad bude hteo ili mogao. Glupo je da ga ispitujemo, jer i ti znaš da muškarcima nije baš lako pričati o problemima. – rekao je Serjoža i s tim samo potvrdio ono što je i ona mislila.

***

Album pod nazivom Još jedna prilika je bio spreman sredinom decembra. Jakov je smišljao koreografiju za predstojeći koncert, dok se Natali iznova nervirala što se prilično ugojila.

Mrštila se malo i Luna zbog svoje kilaže, ali se radovala kad je Denis potvrdio da je sve u redu, naglasivši da će biti dečak.

Odveo je i Jakov Natali na pregled, ali ona nije htela da zna šta će biti, pa Denis nije rekao ni Jakovu, bez obzira što ga je on još i pred novu godinu zapitkivao.

Koncert je bio zakazan i dan pred doček na vrata podruma je ušao isprva Jakov, za njim Dante i Sergej.

Zatečeni pogledi su se upreli u njega i Sergej se osmehnuo.

– Moja trudna žena me je naterala. – rekao je i prišavši pozdravio se sa svima redom.

– Aha, pa lepo od tebe tata i mislim da će ovaj koncert biti baš kul. – nasmešila se Aurora i zagrlila ga je.

Saša je zbunjeno trepnuo i još jednom je odmerio mladog čoveka sa izrazito dugačkim repom. Trepnuo je u neverici, ali i onda mu je izgledao kao ubijeni gitarista Sergej Smirnov. Istina, pre nekoliko meseci je u novinama pisalo nešto da je živ, mada novine pišu svašta, pa...

– Zdravo... – trgnuo ga je njegov glas – Ja sam Sergej Smirnov, Aurorin tata. – rekao je pruživši mu ruku. Saša se pogubio i on se nasmejao – Ne gledaj me tako. Jesam, ja sam onaj za koga svi misle da je mrtav...

– Čast mi je, upoznati vas. – promucao je on i rukovao se s njim.

Sergej je skupio obrve.

– Tebe! – ispravio ga je – Molim te, bez onog vi. I čujem, ide ti gitara.

– Trudim se...

– To je dobro, samo tako nastavi. – naglasio je potapšajući ga po ramenu.

– Ajde, dosta priče, treba da se proba. – prekinuo ih je Jakov i otvorivši svoj laptop, još jednom je prešao pogledom preko redosleda pesama za koncert.

***

Nedavno otvorena koncertna dvorana se napunila i svetla su se ugasila, potom je reflektor osvetlio Jakova na bini u majici Angelsa na kojoj je pisalo njegovo ime.

– Pozdrav Moskva! – viknuo je i osmehnuo se. Publika ga je glasno pozdravila pa je sačekao da se malo stišaju – Da, baš tako, živ sam i tu sam, jer sam dobio još jednu priliku da vam pevam i da zajedno sa vama dočekam novu, a ispratim staru godinu. Mogu vam reći, bila je zaista zanimljiva godina. Ali eto, sa mnom zajedno, dobio je i moj Vendžo još jednu priliku da vam svira. – rekao je i upro rukom levo iza sebe.

Zvuk bubnjeva je ispunio vazduh dvorane i reflektori su osvetlili Venjamina u majici Angelsa na kojoj je pisalo njegovo ime.

Završivši uvod, mahnuo je publici koja ga je glasno pozdravila.

– Baš tako, moj Vendžo ima još jednu priliku da svira jer će uskoro njegovo mesto preuzeti neko drugi koga ste već upoznali. Ko nije, sad će. Pa, ljudi moji, za sve vas i nas Dante Smirnov! – viknuo je i zamahom ruke pokazao desno iza sebe i zvuk bubnjeva je ponovo ispunio vazduh dvorane, a reflektori su osvetlili Dantea u majici Angelsa na kojoj je pisalo njegovo ime.

Završivši svoj uvod osmehnuo se i mahnuo publici. Oni su i njega glasno pozdravljali.

– Tako je, Dante školarac koji muziku više voli od matematike i fizike, ali verujem da se većina vas slaže s njim, zar ne? – smešio se Jakov i sačekao potvrdan odgovor publike, potom je nastavio – Ali da naglasim, pored bubnjeva ume on još mnogo toga!. Mada, uverićete se i sami kroz vreme koje prolazi. Baš tako, vreme u kojem je naša Ana već neko vreme punoletna i tu je da vam svira. Pa pozdrav za našu, pre svega Serjožinu savršenu klavijaturistkinju! – viknuo je i upro iza sebe, a reflektor je osvetlio Anu za klavijaturom na tek malo izdignutom podijumu.

Odsvirala je uvod i osmehnuvši se mahnula glasnoj publici.

– Da, ona je tu, mada, da bi muzika bila potpuna treba nam i basista. Pa narode pozdravite mog i Aninog Serjožu koga smo svi mi sreli negde usput na putu života! – kako je to izrekao zvuk bas gitare je ispunio vazduh i publika je vikala još i pre nego što su ga ugledali.

Jakov se smešio i sačekao da se stišaju.

Stišali su se, ali on je i dalje ćutao, potom se nasmešio.

– Aha, znam koga čekate. Hm... Jel njega? – upitao je i iz mraka se začuo zvuk električne gitare.

Publika je cičala i Jakov je podigao obrvu.

– Hm, ili njega?

Utom se začula druga električna gitara i publika se delimično zbunila, a Jakov se nasmejao.

– Pa, da vam odam tajnu, pored još jedne prilike dobili smo i gitaristu! Pa ljudi moji, pozdravite novog člana mojih Angela, Aleksandra, zvanog Sašu! – viknuo je i reflektor ga je osvetlio sa crno belom električnom gitarom u majici Angelsa na kojoj je pisalo njegovo ime.

Imao je tremu. Zaista je imao užasnu tremu, ali osmehnuo se i mahnuo publici koja ga je pozdravila, premda je zbunjenost bila i dalje osetno prisutna.

Jakov mu je prišao i prebacivši jednu ruku preko njegovog ramena blago ga stisnuo.

– Hm, šta je? Lep je i mlad, baš kao Aki u ono vreme. – smejao se Jakov – Dobro, Aki je još uvek lep a i mlad. – naglasio je i odmaknuvši se pomerio korak – Znam, volite ga i treba, ali voli ga i Aurora. Pa pozdravite tu devojčicu! – viknuo je i reflektori su osvetli Auroru u majici Angelsa na kojoj je pisalo njeno ime.

Publika je vikala, a ona je prišla Jakovu i smešila se.

– Pozdrav Moskva, drago mi je što se ponovo vidimo i nemojte se brinuti tu je Aki. – rekla je i kako je zvuk gitare ispunio vazduh dvorane reflektori su ga osvetlili.

– Da, tu je Aki, niste valjda mislili da nije. – naglasio je Jakov, dok je Aljoša mahnuo publici koja je doslovno skakala – Hm, ali naš Aki, pored toga što je lep i što perfektno svira, ume da piše i muziku. Baš tako, pa da čujete tu pesmu Ti si mi sve, ali da znate, za tekst je kriva Aurora! – kako je to izrekao muzika je ispunila dvoranu, a on se povukao u mrak pustivši Auroru da peva.

Pesma se završila i Jakov je ponovo izašao na binu.

– E, sad je vreme da vam i ja pevam, ali ne samo vama nego i svojoj ženi koja trenutno, nadam se odmara i gleda nas. – rekao je i osmehnuo se – Pozdrav mala! – poslao je poljubac prema kamerama, potom se ponovo obratio publici – Baš to, oženio sam se letos. Eto, desilo se. Znam, većina od vas se čudi, ali nemojte. Bilo je baš zanimljivo iskustvo. Pogledajte imam i prsten, aha! Lep prsten, moja draga mi ga stavila i s tim me je i zarobila za sva vremena, ali šta je tu je. – slegnuo je ramenima i smešio se – Mada, znajte da nije prsten, ni onaj papir ono što je bitno, ali evo, da ne razvlačim nego da čujete pesmu koju sam sastavio na brzinu kad sam shvatio šta me je snašlo. Iskreno, nisam joj ni dao naziv dok sam je pevao na svojoj svadbi mojoj maloj i normalno tastu i tašti. Aha, sad imam i to. Hm, ali posle dugog dvoumljenja, ipak sam nazvao pesmu Kaži mi mala – zaćutao je i sačekao da Aljoša započne.

Pevao je i osmehnuo se videvši na licima publike da im se dopala.

– Eto, to je bila ta pesma, ima je i na novom albumu. Jedina koju ja pevam. Ali eto, jebiga, oženjen sam čovek i prepuštam mesto onima koji to još nisu. – naglasio je – Mada se nemojte plašiti, tu sam i biću sve dok ne stignemo do kraja puta. Da budem iskren, u maju sam već pomislio da jesam, ali zeznuo sam se. Bila je samo skretnica, ne kraj. Ali da vam kažem nešto, tamo, na toj raskrsnici je stajao moj Angel. Da, baš onaj čupavi kojeg sam izgubio. Bio je tamo, ali već kad sam ga našao, rešio sam da vam ga pokažem. I verujem da će vam biti drago da ga vidite, jer ga većina vas poznaje. Pa Moskva, za tebe i za sve koji nas slušate i gledate, moj čupavi Angel, a znate ga i vi kao najboljeg gitaristu svih vremena, koji verovali ili ne, ume da svira satima bez prestanka, a on je moj izgubljeni i jedi brat, gitarista Sergeja Smirnov! Pa narode, pogledajte ga! – viknuo je i zamahom ruke upro na uzdignut podijum iza sebe gde su reflektori osvetlili Sergeja sa gitarom leđima okrenutog ka publici – Pogledajte ga, zar nije čupav, ma jeste i živ je i tu je!

Sergej se okrenuo i mahnuo publici koja je isprva bila zatečena, ali ugledavši mu lice glasno je povikala.

Jakov se smešio.

– Aha, malo je stariji i repovi su mu duži, ali još uvek je lep kao anđeo, a tu je i njegova plavo-bela gitara, čak i trakica. Hm, al’ da vam odam još jednu tajnu, čuli ste već za strastvenog gazdu kafane koji je voleo i još uvek voli svoju konobaricu. I koji je savršeno zabrljao. Pa ljudi moji, eto ga, gledate u njega!

Sergej se nasmejao. Odmahnuvši glavom uzdahnuo je i sačekao da se publika malo stiša.

– Jesam, ja sam taj i živ sam. Pa pozdrav Moskva, nakon nekih petnaest godina se ponovo vidimo. I zabrljao sam, jesam. To se vidi, al’ šta ću, takvi smo mi Smirnovi. – slegnuo je ramenima i smešio se – Auroru ste upoznali, upoznali ste i Dantea, ali zabrljao sam još koji put i verujte mi, nije mi žao. I još uvek stoji ono, da volim da se budim kraj nje. Kraj iste one, tada opasne curice u kariranim pantalonama na ivici provalije, a sad prelepe konobarice i savršene žene, još uvek u kariranim haljinama. I već kad sam tu, za vas i za nju, pesma Želim da se budim kraj nje i zaista to želim. – rekao je i započeo pesmu.

Publika je cičala, potom je većina zaneseno pevala s njim.

Kad se pesma završila više ga nisu videli, a reflektor je osvetlio samo Jakova.

– E, to je bio moj brat, a sad da čujete njegovog sina Dantea. I da znate, sam je pisao i muziku, a i tekst. I mogu reći, bio sam i ja pozitivno zatečen. Ali tako bude kad Dante objasni kako izgleda to kad te pogrešno shvate!– rekao je i nestao u mrak, a umesto njega su ugledali Dantea.

– Pa, pozdrav ljudi i da naglasim, pored toga što ličimo i to nam je zajedničko, mada tu je i ostalo, ali jebi ga, tako je to kad te pogrešno shvate! – rekao je i publika je ugledala Venjamina sa električnom gitarom. Za levim bubnjevima je sedeo Serjoža, za desnim Saša. Klavijaturu je svirao Aljoša, a Ana im se pridružila sa bas gitarom i Dante je pevao.

Pesma je bila vesela i publici se izrazito dopala.

Dante završivši pesmu nasmešio se i prepustio reč Jakovu.

– Hm.. To je bio Dante i još jednom da naglasim, nije moj sin! Nije, Sergejev je, garantujem. Mi smo samo u rodu. – pričao je praveći neodređene korake po bini, pa je zastao blizu ivice – Aha, rodbina! Baš to i sad će Aurora uz pomoć Akija, da, Aki će da peva malo. Mora, da bi vam njih dvoje objasnili kako to izgleda kad shvatiš ko ti je rodbina. Hm, usput pozdrav toj rodbini, među njima i dr Denisu, Akijevom bratu koji trenutno pored toga što nas gleda, pazi na kafanu strastvenog gazde i na naše žene! – istaknuo je poslednje i mahnuo ka kamerama – Baš tako, lepi Aki ima brata, shvatio je ko mu je i ostala rodbina, al’ ja ne bih to iznosio u javnost, nema potrebe. Ali zato, tu je i moja rodbina i Aurora koja će vam to objasniti. – kako je to rekao reflektor ju je osvetlio.

Muzika je ispunila dvoranu i ona je započela strofu, Aljoša se nadovezao, ali kod refrena im se i Jakov pridružio...

Koncert se i ovog puta razvukao duboko iza ponoći.

Atmosfera je bila vesela, svi članovi benda su se potrudili da to bude tako i publika je zaista uživala.

Sašu je trema popustila i svirao je bez greške zbog čega je Jakov bio veoma zadovoljan.

Nešto više od sat vremena nakon ponoći, svetla su se potpuno ugasila i publika je već naslućivala da sledi poslednja pesma, pogotovo kad su reflektori osvetlili Dantea sa fedorom na glavi u crvenoj košulji, crnim pantalonama i crnom strukiranom prsluku.

– Hm, nekad sam i ja izgledao ovako. – čuli su Jakova, premda ga nisu mogli videti. Reflektori su osvetlili samo Sergeja sa gitarom i Venjamina za bubnjevima – Mogu reći, bilo je nekako ovako, bili su i oni tamo, ozbiljno vam kažem. Ali onda se pojavila devojčica u crvenoj haljini i mrežastim čarapama... – kako je to izrekao svetlo je osvetlilo Auroru u crvenoj haljini i crnim mrežastim čarapama. Prišla je Danteu – Nije, bila ona, ali je bila slatka, mala crvenokosa strastvena devojčica sa mašnicama na gaćici. – zaćutao je i reflektor je osvetlio Aljošu. Svirao je delić pesme Strastvena devojčica i Aurora je obgrlila Dantea – Dobro, to sam video kasnije, mislim mašnice, ali rekla mi je pleši sa mnom. – nastavio je Jakov iz mraka i reflektori su osvetlili Anu. Svirali su delić pesme Pleši sa mnom. Dante je obgrlio Auroru i napravio je par koraka sa njom, a Jakov je nastavio – I ja sam plesao, znate da jesam, ali ona je rekla: dodirni me. – reflektori su osvetlili Serjožu – Ja sam je dodirnuo. – kako je to izrekao Dante i Aurora su se samo grlili, a bend je svirao delić pesme Dodirni me – Hm, jesam, svašta sam joj radio, ali svi znate da ja volim taj seks! – rekao je i reflektori su osvetlili Sašu sa gitarom, dok Dantea i Auroru nisu više mogli videti – Baš tako, ali voli ga i moja draga, videli ste to jer je i tada bilo baš tako mračno... Jebiga, savremena tehnologija je čudo. Ali odaću vam tajnu, ništa, baš ništa ne može da se meri sa devojčicama, devojkama i ženama. Pa narode moj, videli ste nedavno šta je ta moja draga od mene napravila, a ja na kraju zabrljao i ovo sam postao! – viknuo je i reflektori su ga tek tad osvetlili.

Stajao je nasred bine bez majice i pantalona u kecelji i sobnim papučama.

Podigavši obe ruke smejao se, dok je publika doslovno vrištala.

– Imam gaće, ne brinite!– naglasio je, a spustivši ruke okrenuo se i svi su mogli videti njegove komotne bokserice na cvetiće.

– Baš su seksi, zar ne? – upitao je i ponovo se okrenuo ka publici – Eto, ovo sam ja postao. – smejao se – Ali šta ću kad je moja mala savršena. Pa narode moj, za kraj da vam objasnim kakva je ta moja mala kad je savršena! – naglasio je poslednje i čekao da Aljoša započne pesmu Moja savršena mala.

Publika je cičala, a on je pevao i zavodljivo se šećkao pred njima sve do kraja pesme, tad se vratio na sredinu i okrenuo im se leđima – Pa za kraj, za sve vas, za moju savršenu ženicu i za sve novinare veliki pozdrav i volite se kao što mene voli moja savršena mala, bez koje ja nikad ne bih postao ovo što jesam! Još jednom, pozdrav Moskva i sretna nova godina, a pozdrav svima i tebi mala, evo sad ću doći da perem sudove i pravim krofne, ali pre toga moram da se presvučem. – kako je to izrekao uz zavodljiv pokret, svukao je svoje komotne bokserice ispod kojih je imao tanga gaće sa čipkom i satenskom mašnom.

Publika je prosto ludovala, a svetla su se ugasila i sa tavanice su ponovo padali prezervativi i ruže.

Prasnuo je u smeh i navukavši široke bokserice istrčao sa bine pravo u svlačionicu.

– Koji si ti kreten. – odmahnuo je Sergej glavom, premda se smejao.

– Što? Baš je bio kul! – naglasio je Dante i prasnuo u smeh.

– Pitam se kako izgledaju spreda? – smešio se i Serjoža.

– Jesi ih ti šio? – smejala se Ana i posegla za svojom torbicom.

– Jakovče, bračni život čudno utiče na tebe. – zaključio je Venjamin uz kez.

– Zavežite, da ne bi sledeći koncert svi završili u tangama! – mrštio se on, potom se nasmejao.

– Sa čipkom ili bez? – upitala je Aurora i čekala da se Aljoša zakopča.

– Mašnice ne zaboravi! – nadovezao se on i zakopavši poslednje dugme na košulji pružio ruku ka jakni – Ali papuče su ti stvarno zavodljive! – naglasio je.

– Kupiću ti jedne za Božić! – pogledao ga je Jakov i svukavši ispod kecelje obe gaće brzim pokretom je navukao crne bokserice.

– Šta to radiš? – namrštio se Sergej.

– Odjebi, oblačim se, ne vidiš? – uzvratio mu je on navlačeći sad već pantalone.

– Al’ gde tu pred svima?

– Hah, nisu ništa videli od kecelje. Uostalom, ovo ti je svlačionica, jebote, neću valjda u hodniku ili na ulici? – odgovorio mu je i skinuvši kecelju jednim pokretom je navukao majicu bez rukava, posle i košulju.

– A vidi gaće! – uzviknuo je Venjamin podigavši tange sa poda.

Glasan smeh je na trenutak ispunio vazduh svlačionice. Nasmejao se i Saša, mada je svo vreme ćutao.

– Uzmi ako ti se sviđaju – neodređeno je mahnuo Jakov rukom i zakopčavši košulju, pružio ruku ka jakni.

– Neka, tebi bolje stoje Jakovče. – uzvratio mu je, a njegov pogled je zastao na Saši.

– No mali, šta je? Što ćutiš? Svaka čast na sviranju i ajde sad na zabavu. – rekao je i prebacivši ruku preko njegovog ramena poveo ga kroz vrata.

Pustivši ga, blago ga je lupio u leđa i krenuo hodnikom ka izlazu gde ih je Katarina već čekala u iznajmljenoj limuzini.

***

– I kako ti se dopada da sviraš sa nama? – upitala je Aurora dok su se vozili ka hotelu.

Saša ju je pogledao.

– Mnogo mi se dopada i hvala vam što ste mi pružili priliku. – rekao je i vratio pogled na Jakova.

Sedeo je naspram njega i nešto tipkao na svom mobilnom telefonu.

– Opusti se, sad si i ti deo nas. – nasmešila se Ana.

– Jakovče, jel se to pravdaš ženi? – upitao je Venjamin i skupio oči spazivši da i Sergej isto to radi.

– Hah, gori su od klinaca. – zaključio je Dante sa grimasom.

– Videću tebe kad se oženiš, mali. – pogledao ga je Jakov iskosa.

– To se neće desiti. – izjavio je on odlučno.

– To je i Jakovče rekao u svoje vreme, a gledaj sad. – nakezio se Venjamin.

– Zaveži, šta hoćeš, svidelo joj se. – uzvratio mu je Jakov.

– Šta?

– Koncert ili tvoje gaće? – upitao je Dante.

– Koje gaće? – nadovezao se Serjoža.

– Možda kecelja. – osmehnuo se Aljoša.

– Ne, nego guzica! – odgovorio je Jakov i glasan smeh je na trenutak ispunio unutrašnjost limuzine.

– Ali rekla je Luni da si lud i da ne bi ti bio ti, a da ne pokažeš dupe! – pogledao ga je Sergej i svoj mobilni je stavio u džep.

– Pa kad ima zgodno dupe. – nadovezao se Venjamin ne razmišljajući.

Pogledi su se upreli u njega i na licima se ocrtao sumnjičav izraz.

Jakov se namrštio i sasekao ga je pogledom zbog čega je glasan smeh ponovo ispunio unutrašnjost limuzine.

***

Stigavši na zabavu Jakov je prevrnuo očima.

– Ko pušta sve ove budale da mi je znati? – promrmljao je ne obraćajući se nikom posebno.

– Imaju ulaznice, ili su nečija pratnja. – odgovorio mu je čovek iz obezbeđenja.

Jakov je složio grimasu i nije ništa rekao. Aljoša je jednom rukom obgrlio Auroru oko struka i poveo u salu, ali ugledavši Anju među prisutnima smorio se.

Spazila je i ona njega.

– Aki, vau, ti to imaš devojku? – rekla je prišavši i sa nejasnim izrazom lica je odmerila Auroru pa vratila pogled na njega – A vidim našli su ti već i zamenu. – sad je pomerila pogled na Sašu koji je seo za šank.

Aurora se namrštila, ali namrštio se i Aljoša.

– Kani me se. – samo toliko je rekao i poveo Auroru do jednih od stolova.

– Jel to Anja? – upitala je Aurora pogledom prateći tu devojku koja je sad već prišla šanku.

– Ma jeste. – promrmljao je on i seo.

Sela je i Aurora. Aljoša ju je obgrlio.

– Aki, to ono tamo tvoja bivša? – upitao je Dante i seo sa njima.

Aljoša je složio grimasu.

– Ne pitaj, ne znam ko ju je uopšte pustio na zabavu. – nezadovoljno je promrmljao.

– A jel se to ona nabacuje Saši? – skupila je Aurora oči.

– Možda. – uzdahnuo je Aljoša i pogledao u konobara koji im je prišao – Donesi nam flašu votke i flašu soka od narandže.

Konobar je otišao. Ubrzo je doneo porudžbu, za njim je prišao i Saša ostavivši Anju kod šanka.

– Ko je ona devojka? – upitao je i seo.

– Akijeva bivša. – odgovorio mu je Dante.

Aljoša se uhvatio za lice.

Saša ga je pogledao pa vratio pogled na Dantea.

– Aha, a zato mi je poznata od nekud. Ali šta hoće od mene? – složio je grimasu na koju se Aljoša mučno osmehnuo.

– Da te smuva. – pojasnio je Dante i videvši da Sergej ne gleda u njihovom pravcu nasuo je nešto votke u svoj sok od narandže.

– Uff, ali zar ona nije starije od mene? – upitao je Saša i okrenuvši se još jednom je odmerio Anju, ali spazivši da ona gleda u njega brzo je okrenuo glavu.

– Jeste i to dosta. – potvrdio je Aljoša i naiskap ispio svoju čašu u koju je nasuo samo votku, ali spazivši preko Sašinog ramena Anju da im prilazi spustio je praznu čašu i smoreno uzdahnuo.

– A gde si pobegao lepi?! – njen glas je trgnuo Sašu. Okrenuo se, ali ona je već i sela kraj njega.

Aljoša je sakrio lice u dlanove, jer ga je Sašina grimasa ponovo naterala da se nasmeje. Aurora se mrštila, dok je Dante podigao obrvu. Odmerivši njene grudi na licu mu se ukazao izraz gađenja, a Saša je uzdahnuo.

– Vidi, izvini, ne da imam nešto protiv starijih žena, ali ipak više volim mlađe od sebe, pa bih te zamolio da nađeš drugo društvo. – rekao je.

Anja je razvukla usne u krutu crtu.

– Hah, čuj ga, a ne znaš šta propuštaš, lepi! – naglasila mu je i okrenuvši se temeljito odmerila Dantea.

Dante se namrštio i podigao dlan.

– Dalje od mene! Ne podnosim sisate. Imam fobiju otkad sam te video u novinama! – izjavio je ozbiljno.

Aljoša je prasnuo u smeh zbog čega je Anja još više pobesnela.

– Klipanu jedan, ni dupe ne znaš obrisati, a tu nešto pričaš! – uvratila je oštro.

Dante se opušteno naslonio na naslon sofe i pogledao ju je poluzatvorenim očima.

– Slušaj, možda dupe ne znam obrisati, al’ bar znam šta ne mogu podneti! – rekao je hladno.

Anja je otvorila usta da nešto kaže, ali nije stigla.

– Idem ja ljudi. – prekinuo ih je Saša i ustao.

– Idemo i mi. – složio se Aljoša – Dante ideš i ti s nama?

– Neću, ostaću sa ćaletom. Iovako spavamo u Jakovljevom stanu. Aj’ pa se vidimo ujutru. – uzvratio je i ustao.

Aljoša i Aurora sa Sašom su otišli, a on se pridružio Jakovu i Sergeju na polukružnoj sofi, gde je Venjamin upravo nešto objašnjavao Katarini.

Anja je besno izdahnula kroz nos i neko vreme je posmatrala Sergeja, posle prišla nekom društvu sa strane.

***

Naredno jutro svi su se okupili u podrumu. Venjamin je otišao u kupatilo naglasivši da on i Katarina za praznike idu u Angelovo. Ana i Serjoža će prvo za Tulun, dok ostali idu kući u Derevnju.

Katarina je upravo pitala Jakova za daljnje planove, kad je Saša kroz mali prozor spazio da se ispred zgrade zaustavio poznato maslinastozeleno vozilo.

– Šta će vojska ovde? – upitao je vrativši pogled na ostale.

Većina je skupila obrve zbunjeno. Utom je kroz vrata podruma uleteo kratko ošišani muškarac u uniformi i lice mu je govorilo za sebe.

– Šta je to bilo sinoć, ha? – viknuo je pogled uperivši u Jakova. On je skupio oči, Sergej je uzdahnuo, ostali su zatečeno gledali u njega pa u dvojicu koji su ušli za njim – Jeli?! Pitao sam nešto! Kakvo si to sranje rekao?! – razderao se i uneo se Jakovu u lice.

– Odjebi odavde! – uzvratio mu je Jakov bez oklevanja.

Lice muškarca se izobličilo od besa.

– Đubre pankersko! Ko te pusti na slobodu?!

Na ovo se i Jakovljevo lice zateglo.

– Rekao sam, odjebi! – ponovio je glasnije dok je šaku spontano stisnuo u pesnicu, ali muškarac se naglo odmaknuo i zgrabio Aljošu za majicu.

– A ti, govno jedno, šta sereš, jeli? Šta Denis ti brat, lažovčino pankerska! – grubo mu se uneo u lice, ali Jakov ga je zgrabio sa leđa i otrgnuvši ga od Aljoše gurnuo.

– Odjebi, rekao sam i da ga nisi pipnuo, jasno! – podigao je glas i stao ispred Aljoše.

Napetost je bila osetna, pa se i Sergej uspravio.

– Nemoj Jakove. – rekao je Aljoša tiho.

– Ko si ti uopšte? – upitao je Dante muškarca u uniformi i skupljenim očima, još jednom ga odmerio.

– Diplomirano vojno lice, Nikola Baranov. – promrmljao je Sergej uz grimasu i čestice vazduha su se blago naelektrisale.

Ovaj ga je pogledao.

– O vidi, pokojni Sergej Smirnov, panker!

– Znači, Baranov... – ponovio je Jakov i Aljoša se uhvatio za lice.

– Hah, ko bi rekao da Denis ima idiota za brata. – odmahnuo je Dante rukom – Uopšte ne ličite, a ni sa Akijem. – istaknuo je poslednje.

Nikoline oči su potamnele i Aljoša se uzrujao.

– Dante, nemoj. – rekao mu je tiho.

–. Šta si rekao kopile pankersko?! – viknuo je Nikola.

– Odjebi ćelavi! – uzvratio mu je Dante bez oklevanja.

Nikola je napravio korak, ali...

– Šta je bre ova galama? – upitao je Venjamin izašavši iz kupatila, ali spazivši muškarca skupio obrve – Ma vidi, major Nikola Baranov došao da upozna svog brata, ha?

Naelektrisane čestice vazduha su dobijale napeti oblik.

– Marš pederu! On je kurvin sin, ne moj brat! – razderao se.

Međutim, ta njegova izjava je napela i Aurorine nerve.

– Ko je kriv što se tvoj tata seksao sa kurvom! – viknula je.

– I zabrljao! – nadovezao se Serjoža.

Nikola ga je pogledao oštro, ali nije stigao ništa da kaže jer je kroz vrata podruma zakoračio general.

Iznenadna tišina je bila donekle sablasna i zvuci njegovih vojničkih čizama po podu su samo pridodali tome.

– Nikola, šta je ovo? – oštro je zatražio objašnjenje.

– Otkud ti ovde? – uzvratio mu je on umesto odgovora.

– Nije to bilo pitanje. Pitao sam šta tražiš ovde i napadaš ljude!

– Šta ljude? To nisu ljudi, to su pankerska đubrad, treba ih poslati sve u logor! – siktao je on pun mržnje.

Jakov je skupio oči i posmatrao generala koji ga je pogledao i njenu se učinilo, kao da mu se blago osmehnuo u znak pozdrava, pa je vratio pogled na svog sina majora.

– Dosta, smiri se i vrati se na svoj posao. – opomenuo ga je oštro i pogled mu se zaustavio na Aljoši. Držao se za glavu, nije smeo ni da ga pogleda.

– Šta da se smirim kad đubrad šire laži samo da bi nam ukaljali porodicu i ugled! – uzvratio je Nikola prilično glasno.

General ga je pogledao

– Nije laž, proveri mu krštenicu! – viknula je Aurora i čovek je sad pogledao nju.

– Nemoj! – prošaputao je Aljoša nervozno i uhvatio Auroru za podlakticu.

– Šta piše u krštenici? – upitao je general.

– Hah, kurva je to navela. Reci da ti je majka bila kurvetina teška i lažovčina! – vikao je Nikola van sebe na Aljošu.

General je namrštio obrve i nervoza je i njega obuzela zbog nejasnih izjava koje su sačinjavale donekle jezivu pretpostavku.

– Nikola dosta! Hoću da čujem momka.

– Nebitno je šta piše, gospodine. – uzvratio je on i pognuo pogled.

– Šta bi pisalo, Aljoša Kuznjecov, majka Saša Aleksandrovna Kuznjecov, otac Dimitrij Mihailov Baranov. – rekao je Jakov.

General je zastao i pobledeo, a Nikola je pocrveneo od besa i imao je nameru da vikne, ali nije stigao.

– Odakle si? – upitao je general Aljošu promuklo.

– Novomoskovsk. – samo toliko je odgovorio.

– Iz doma! – nadovezao se Dante istaknuvši malo glasnije.

Trnci su preplavili generalove udove.

– A godine, koliko godina imaš? – promucao je pitanje.

– U martu ću dvadeset četiri, ali nije bitno to gospodine. – odgovorio je Aljoša.

– Saša Aleksandrovna Kuznjecov, Novomoskovsk – ponovio je general jedva čujno i oseti čudno stezanje u grudima zbog čega ne može da udahne kako treba – I kažeš u domu si odrastao?

– Da, ali nije važno, nemojte se uzrujavati. – unervozio se Aljoša spazivši lice čoveka.

– Čekaj, Aki, možda gospodin general poznaje tvoju mamu! – naglasio je Venjamin.

– Ne, ne poznaje je! – viknuo je na njega Nikola – I tužiću vas za širenje gluposti i laži!

General Dimitrij nije ništa rekao, samo se uhvatio za grudi.

Pred očima je video tu malu, prelepu sitnu kosooku konobaricu. Koja mu je često pravila društvo uz jutarnju kafu u restoranu gde je radila već od svoje dvanaeste godine i koju je uvek, kad je išao na vežbe, sretao kako sedi sama na trošnoj klupi.

Bila je tužna, izmučena devojka bez ikoga. Roditelji su je prodali kao dete nekom mafijašu koji je pored tog restorana valjao drogu i držao noćni bar, gde je naveče bila primorana da radi kao striptizeta i sve ostalo. Ali, ona je bila dobra i toliko osećajna devojka, sa snovima o boljem svetu i on je...

Dobio je premeštaj na pet godina u Sibir...

– Jel, jel te ona dala u dom? – uspeo je protisnuti pitanje kroz stegnuto grlo.

– Jeste, još kao bebu. – rekla je Aurora pre svih.

– Zašto? Šta je s njom?– prošaputao je general, ali slutio je i nije mogao da udahne.

– Predozirala se ubrzo posle. – prošaputao je Aljoša i general je samo odmahnuo glavom, potom se savio od jakog bola koji mu je parao grudni koš.

„Dimitrij, ti si mnogo dobar, a baš je zanimljivo, uvek sam mislila da u vojsku idu samo oni grubi i oštri, al’ ti si tako nežan i imaš ogromno srce... Znaš, glupo je, ali mnogo mi je žao što si izgubio ženu... A reći ću ti još nešto, a to je još gluplje i nemoj da te to opterećuje, ali mislim da sam se zaljubila u tebe, jer si ti tako drugačiji i ti si jedini koji me gleda kao osobu, ne neku prljavu kurvu, mada znam vrlo dobro šta sam. Ali kad nisam mogla da biram..."

– Zovi hitnu! – viknuo je Sergej i napetost je iznenada porasla.

– Daj, što sam išta rekao! – držao se Aljoša za glavu.

– Đubre, ubiću te, kurvin sine! – siktao je Nikola van sebe i imao je nameru da ga uhvati, ali Jakov ga je naglo odgurnuo i već uhvatio generala da ne bi čovek pao. Priskočio je i Serjoža, a Ana setivši se šta je njen tata radio kad je i komšiji Pavlu tako pozlilo, čučnula i nežnim pokretima ruku mu je masirala grudni koš, dok je Katarina nervozno pozvala hitnu službu.

Jeziv i poznat zvuk sirene se začuo i belo vozilo ambulante se zaustavilo pred zgradom.

Generala su odneli u glavnu bolnicu.

Sergej je nazvao Denisa i pošli su i oni za njima.

***

Hodnikom bolnice je vladala neizvesnost koja je dodatno napinjala već iovako napete nervne ćelije većine.

– Daj, izludeću, što sam išta rekao. – prošaputao je Aljoša više sebi nego drugima i napravio par nervoznih koraka između članova benda koji su bili naslonjeni na zid sa leve strane i Nikole i još dvojice vojnika koji su stajali sa desne strane.

Istog trena Nikola ga je zgrabio i nabio na zid.

– Govno jedno pankersko od kurve, ubiću te ko crva, sad ti je kao žao, ma nemoj! – zarežao mu je u lice.

Aljoša je zažmurio i uzdahnuo, ali trgnuo se jer je Jakov zgrabio Nikolu sa leđa i cimnuvši ga gurnuo, a narednog trena ga je zgrabio i iz sve snage nabio do drugog zida.

– Odjebi, jebena budalo! I da ga nisi pipnuo više!

Dvojica vojnika su uhvatili Jakova i odaljili ga od Nikole.

Nikola je napravio korak i sklopivši ruku u pesnicu imao je nameru da zamahne, ali...

Sergej ga je naglo odgurnuo da se zateturao nekoliko koraka unazad.

– Pun mi kurac tebe još od onda, razumeš?! – prosiktao je kroz zube gledajući ga oštro.

Nikola mu je prišao.

– Šta ti hoćeš?

– Prekini sa ovim i ne pokušavaj da me napadneš. – uzvratio mu je Sergej ozbiljno.

Nikola je besno izdahnuo kroz nos.

– Slušaj pankeru, najebali ste svi odreda zbog ovog! – pripretio je unoseći mu se u lice

– Odjebi govno! – zarežao je Jakov i cimnuo ruke u pokušaju da se otrgne od te dvojice.

– Diplomirano! – naglasio je Dante.

Nikola ga je pogledao oštro, a kraj Dantea je stajao Venjamin na čijem licu se ukazala cinična grimasa.

– Šta ćeš da nam uradiš, ha? Da nas pošalješ u vojsku da im pravimo koncert? – upitao je.

Nikolino lice se zateglo.

– Marš pederu! Treba te streljati i ove tvoje koji te prcaju u dupe! – prosiktao je i sad se njemu uneo u lice.

Venjamin ga je gledao poluzatvorenim očima.

– Hah, nisi mi držao sveću, ne znaš. Uostalom, možeš mi poljubiti dupe, ništa drugo, inače ću ja tebe da tužim, pa ćemo da vidimo šta će biti, ha? Majoru Nikola, šta umišljaš o sebi da si ti Bog otac ili koji kurac? – uzvratio mu je ozbiljno.

– Pedersko govno, nemaš pojma ko sam ja!

– Odjebi više, šta koji kurac skačeš tu, jer ti se ne sviđa s kim ti se ćaća kresao! – viknuo je Jakov i ponovo cimnuo ruke povukavši korak i dvojicu vojnika koji ga i dalje nisu puštali.

Nikola ga je pogledao.

– Marš manijaku koji siluje i ubija devojčice!

Jakovljeve oči su potamnele, a mišići mu se napeli od besa koji je prostrujao njegovim venama.

– Rekao sam da odjebeš! – zarežao je i iz sve snage cimnuvši ruke otrgnuo se od te dvojice.

Napetost je iznenada porasla i zvuk udara Nikolinih leđa u zid bolnice se širio hodnikom.

Dvojica vojnika su požurila da ponovo odvuku Jakova od Nikole, ali Jakov je već zamahnuo.

Usledile su psovke i stenjanje.

Stenjali su vojnici u pokušaju da odalje Jakova. Stenjao je i Jakov uz psovke u nameri da se otrgne od njih, ali stenjao je i Nikola od bola u vilici i od besa, kao i od pokušaja da se otrgne od Sergeja i Serjože koji su ga uhvatili,