Uvek dobiješ ono što nećeš - knjiga VI. - Duhovi prošlosti (You will always get what you don't want - book VI. - Ghosts of the past )

By Magdalena Bodnar

Ekskurzija u Moskvi nosi svoje posledice...
Ruka sudbine još jednom umeša prste i mladi gitarista odlazi u selo Derevnja, ali na ugovorenom koncertu u Krasnojarsku nastaju ozbiljne i zastrašujuće komplikacije...

• Language: Српски језик
• Publisher: Magdalena Bodnar
• Release date: Aug 2, 2021
• ISBN: 9781005966973

Magdalena Bodnar

My name is Magdalena Bodnar.I was born 26. September 1978, I live in Kula, a small town in Serbia, and I'm still attending the interesting school of life in which the most important things to me are my family and all that is good, beautiful and honest.I am a married woman with three kids and I'm currently working as a creative florist, while my real passions live in the books and stories.I put a lot of effort into writting about lives of regular people, which are always full of happenings, drama, romance, comedy, life lessons and most of all fun.

Book preview

Trema je bila nepodnošljiva. Uzdahnula je, a Ana joj se osmehnula odmerivši je izazovno obučenu ispod raskopčanog kaputa i uhvatila se kvake.

– Kasniš! Šta je ovo? Serjoža već tu, a tebe nema! – upitao je Jakov malo glasnije i skupivši obrve odmerio devojku iza nje.

– Žao mi je, desilo se. Al’ zato, dovela sam vam publiku. – uzvratila mu je ona sa osmehom na licu i uprela rukom u Auroru.

Ona se ukipila, noge su joj klecale u zavodljivim dubokim čizmama na visoke potpetice, pa se dodatno uzrujala. „Daj samo sad da napravim korak kako valja, jer bruka mi nikako ne treba..." rekla je sebi.

Napravila je taj korak i ušla u prostoriju, ali ugledavši Akija stomak joj se vezao u čvor, grlo steglo, usne osušile, a srce je htelo iz grudi negde, jer...

Bio je prelep, još i od toga lepši. Mnogo lepši nego na posterima, ali šta će sad biti...

Umreće će, to će, ali ne sme. Mora se sabrati.

Uzela je dubok udah svesna da se nije satima spremala i pripremala da bi sad, baš sad zabrljala, ali...

Na nejasan način nije mogla da se seti šta je sve u sebi ponavljala. Ničeg se nije mogla setiti jer je on stajao i upravo gleda u nju. I bio je savršen, ma i od toga savršeniji i slađi, a ona uopšte nije imala pojma šta bi valjalo da uradi.

Da ih prvo pozdravi ili da skine kaput, ili šta uopšte treba raditi kad uđeš negde gde svi gledaju u tebe.

„Hah, a što gledaju? Možda izgledam glupo? Imam male sise? uzrujano se pitala svesna da joj jesu grudi male, ali ispod kaputa se to još i ne vidi toliko „Ili gledaju jer imam malu guzu? Hah, al’ ni to se ne vidi još baš toliko... progutala je pljuvačku i došla je do zaključka, da je možda ipak bolje da i ne skine kaput, ali...

Činjenica da joj je već nepodnošljivo vruće jer joj se i dlanovi znoje, štaviše sva se znoji, je bila postojana, pa je znala da će ipak morati da skine taj crni topao komad odeće sa sebe.

Donela je odluku.

Skinuće kaput, ali prvo možda ipak da se pozdravi sa njima. Red je...

Valjda...

„Ali s kim prvo?" ta stavka ju je dodatno uzrujala. Međutim, ugledala je Venjamina koji joj se široko osmehnuo i već prilazio.

„Da, Vendžo će me spasiti!" bila je posve sigurna u to, premda je vrlo dobro znala da se mora pod hitno sabrati, nekako...

Udahnuvši duboko zatvorila je oči i užurbano izbrojala do tri. Ali otvorivši ih, njene oči su gledale pravo u Jakova.

U Jakova Smirnova...

„Ah, kako je kul i lep, a zaista Dante nenormalno liči na njega" zaključila je i trepnuvši osmehnula se.

– Pozdrav svi... – rekla je tiho i nadala se da je bilo i razumljivo.

– Gde si Aurora? I otkud ti ovde? – uzviknuo je Venjamin i raširivši obe ruke zagrlio ju je.

Jakov je i dalje skupljenim očima gledao i sumnjičavo odmeravao tu mladu devojku, za koju je sumnjao da je samo devojčica u štiklama koja želi da izgleda malo starije.

„Hah, još jedna klinka, koja se doterala da bi zavodila..." zaključio je nezadovoljno, bez obzira što je bila izrazito lepa devojčica.

Međutim, ugledavši Venjamina još više je skupio oči „Ma nemoj, Vendžo je očigledno poznaje. Poznaje je i Ana..." ali setivši se da je Ana bila ta koja je dovukla i Anju, namrštio se i čekao.

Čekao je i Aljoša.

Iskreno, zbunio se, pogotovo čuvši njeno ime. Pitao se jel moguće da je to ta devojka za koju je Fjodor tražio autogram posle koncerta u Ačinsku.

Spontano ju je odmerio i pogled mu je zastao na njenim zavodljivim crnim čizmama. Polako je pomicao oči na gore, preko mrežastih čarapa sve do kratke suknjice koja se nazirala ispod raskopčanog kaputa i progutao je pljuvačku.

Ugledavši da se osmehnula, zaključio je da je zaista slatka, premda mlada. Bio je posve siguran da ima šesnaest ili sedamnaest godina, ne više.

Podigao je obrvu spazivši Venjamina kako ju je zagrlio. Zasigurno se dobro poznaju, to je očigledno, pa je čekao da je i on upozna. Red je...

„Samo da nije neka luda... uzdahnuo je i zažmurio na kratko „Samo da nije... ponovio je u sebi sa strepnjom, jer vid ga još uvek dobro služi, pa mu je sasvim jasno da se prilično doterala kao da joj je u planu da zavede nekog.

Čudna jeza je prostrujala njegovim telom, zbog čega se spontano namrštio na sebe „Hah, devojka ko devojka... Sve su one iste, a one koje nisu, te su još gore!" jedva primetno je odmahnuo glavom i spustio pogled.

Ne, nije hteo više da je gleda. Jer šta ima uopšte da je zagledava.

„Jednoj devojčici koja mnogo ceni kako sviraš..." iznenada je čuo Fjodra i pogledao ju je ponovo.

„Jel moguće da je to ona? I kako je samo lepa... I šta devojčica? Devojka bre! Dobro, vidi da je mlada, ali od sedamnaest i nije više devojčica. Gde devojčica sa takvim nogama i u tim seksi čizmama... Ah, beži... slatka je... zaključio je i uhvatio sebe da joj se osmehnuo. „Ah, koji mi je? složio je grimasu, premda se trgnuo čuvši je.

– Evo, malo klisnula sa ekskurzije. – rekla je.

Venjamin se nasmejao.

Serjoža joj je prišao pa se Venjamin odmaknuo.

– Pa zdravo. I lepo te je videti kod nas malo, a ne mi stalno kod tebe. – naglasio je kroz osmeh i zagrlio ju je.

Jakov se još više namrštio. Aljoša je skupio oči i čekao, dok je Natali zatečeno zapazila sličnosti između te veoma mlade devojke i Sergeja.

Sumnja se prikrala u njen um terajući je da se osmehne. Uradila je to, premda nije ništa rekla, čekala je i ona.

– Pa, aj’ da upoznaš i našeg Jakova i Akija, a i Nati! – rekla je Ana i uhvativši je za nadlakticu pogurala korak ka njima.

Aurora je progutala pljuvačku i odmerila mladu ženu crvene kose, koja se tako smešila na nju da se i ona morala osmehnuti.

– Znači, ovo je Nati. – nastavila je Ana i uprela rukom u nju – Ovo Aki, a ono Jakov – nakezila se.

– A ona je naša Aurora! – nadovezao se Venjamin i pogledao ju je – Daj skini kaput i sedi, raskomoti se. – naglasio je i ona nije imala izbora.

Uzdahnula je i skinula taj topao komad odeće. Morala je, ali...

Aljoša je upravo prišao da je pozdravi.

Zastao je ugledavši njene skladne obline i spontano zaključio da je prosto milina gledati u nju.

Imala je male okrugle grudi, uzan struk, ne previše široke kukove, niti veliku zadnjicu i nenormalno zgodne noge...

Videlo se to sasvim jasno, barem je on video, pa je uzdahnuo.

– Zdravo, ja sam Aki, mada si verovatno shvatila. – osmehnuo se i Aurora se pogubila.

Da, to je bio jedna od postojanih osećaja koji ju je preplavio pored bezbroj drugih, jer je on stajao pred njom i smešio se. Ima minđušu u uvetu i prelepe oči, da ona ima neopisivo jak nagon da gleda u njih. Međutim, od toga joj kolena klecaju u tim čizmama i to nije baš dobro, dok leptirići u stomaku prave neki haos, pa zbog toga njeno srce lupa tako da će na kraju i ostali da čuju, jer joj je grlo suvo i neće moći da kaže nešto.

Neće i umreće, jer želi da ga pipne. Samo da ga dotakne, ali ne zna kako...

Uzdahnula je i svim silama se trudila sabrati, potražiti imalo zdravog razuma negde u glavi, ako on uopšte postoji.

– Zdravo, drago mi je što imam prilike da te upoznam... – promucala je tiho i osmehnula se u nameri da prikrije sve što se sakriti može.

Aljoša joj je uzvratio osmeh i odmaknuo se da bi pustio Jakova.

– Hm, Vendžo ko vam ova mala i gde ste je pokupili? – upitao je on i prišao – I sad očekujete od mene da se upoznajem sa nekim klinkama koje dovlačite tu, bogzna odakle?

Aurora je skupila oči, premda ju je njegova grimasa terala na smeh.

– Zdravo Jakove, drago mi je što i tebe mogu upoznati. I nisam baš mislila da toliko ne podnosiš mlade devojke, jer na koncertu u Ačinsku nisi zvučao tako. A ni na Tv-u nisi tako pričao. Uz to, mislim da neki bezosećajni idiot ne bi mogao da dočara neke pesme onako kako to ti umeš, pogotovo pesmu Devojčica sa kikicama, pa Zvuci njenih koraka, da ne kažem Rođena si da budeš moja, pa Moj šareni leptir i još mnoge... – rekla je iskreno i nasmešila mu se.

Aljoša je zbunjeno trepnuo, ostali su se prigušeno nasmejali, a Jakov ju je trenutak poluzatvorenim očima posmatrao, potom je složio ozbiljno lice.

– Previše pričaš mala. Sedi tamo, a vi na svoja mesta, treba da se vežba, mrdajte! – neodređeno je mahnuo rukom i krenuo ka mikrofonu.

– Jakovče, ne budi okrutan, ona je naša, budi fin! – osmehnuo mu se Venjamin.

– Zaveži i sedi tamo! – upro je rukom na bubnjeve – Čuj, naša... – mrmljao je sebi u bradu i osvrnuvši se još jednom ju je pogledao.

Aurora je sela gde joj je Ana pokazala i prekrstila noge jer je suknjica bila prilično kratka.

– Nemoj ga uzeti za ozbiljno. – šapnula joj je Ana u uvo.

– Čuo sam te! – pripretio joj je Jakov prstom i mrštio se– Mrdaj ovamo i sviramo pošto si iovako kasnila, a ona nek sedi tamo i ćuti!

Ana mu se osmehnula i prišla klavijaturi. Natali je sela pored Aurore i nasmešila se.

Jakov je i njoj pripretio.

– Da si ćutala! Vidim ti u očima, nema da kažeš ništa, nek sedi tamo i kraj! Dovlačite mi tu kojekakve, posle samo problemi! – naglasio je poslednje malo oštrije.

– Jakove, Aurora nije kojekakva! – prekorila ga je Ana.

– Da Jakovče, ona je naša, a tebi ako se ne sviđa, ne gledaj je nego pevaj! – nadovezao se Venjamin.

Jakov je složio grimasu i Aurora se morala nasmejati.

– Baš tako Jakove, pevaj i ne uzrujavaj se zbog naše drugarice. – potvrdio je i Serjoža kroz osmeh.

– Tako je! A ti Aurora slušaj dali ume naš Jakovče ili ne! – doviknuo joj je Venjamin.

Jakov se mrštio. Odmerio ju je još jednom, potom se osvrnuo i pogledao Venjamina.

– Šta si ti pio danas? Sviraj idiote ako hoćeš da pevam!

– Koju pesmu Jakovče? – kezio mu se on.

– Nek Aurora bira. – rekla je Natali i smešila se, jer što ju je više gledala sve više sličnosti je zapazila sa Sergejem, štaviše bila je ista kao on samo devojčica.

– Ma nemoj, sad još i to... – promrmljao je Jakov i vratio pogled na nju – Aj’ mala, biraj koju...

Aurora, svesna nekih detalja o njemu koje joj je Venjamin pričao, ponovo mu se nasmešila.

– Pa, pošto se spremate za koncert bilo bi glupo izabrati neku staru. – zaključila je.

– Hah, pa neću samo nove da pevam. – promrmljao je on.

– Aha, ali ipak, ako može, pevaj Anđeo koji nisam bio. – rekla je.

Jakov je uzdahnuo. Donekle se i zbunio, iz razloga što je to bila pesma sa novog albuma koji je izdat tek pre neki dan.

– Ajd’, eto da ne kažete da neću! – uzvratio je i dao znak Aljoši da počne.

Svirali su i Aurora se gubila gledajući u Aljošu, mada joj je pažnja bila usmerena i na pesmu.

Jakov je pevao. Pesma je spontano prizvala sećanja na brata i on je iznova pogledao tu malu.

Međutim, ta devojčica, koja se trudila izgledati starije i veoma izazovno, na nejasan način je ličila na Sergeja. I što ju je više zagledavao, sve više sličnosti je spazio. Imala je iste oči, nos, usne, štaviše i osmeh.

Naježio se i to je imalo svoje posledice.

Aurora je pogledala Natali.

– Pogrešio je. – zaključila je.

Natali je zbunjeno trepnula. Jakov je spazio da je nešto rekla, ali pošto nije čuo dodatno se uzrujao, a ona je vratila pogled na njega i skupljenim obrvama čekala kraj pesme.

Jakov, videvši njenu grimasu, zbunjeno se pitao šta joj se sad nije svidelo, pa je i on čekao da završi da bi je priupitao, već kad se tako mršti.

– Šta je? – upitao je čim je otpevao poslednji refren.

– Pogrešio si, posle drugog refrena celu strofu, sve do kraja. – rekla je ona ozbiljno.

Aljoša je zatečeno podigao obrvu, ostali su se prigušeno nasmejali i Jakov se namrštio.

– Šta si rekla?– upitao je kao da nije dobro čuo.

– Pogrešio si, nije bilo dovoljno energije, a ni tonalitet ti nije bio odgovarajući. – pojasnila mu je ona.

Jakov je trepnuo i nije hteo da veruje svojim ušima.

– Slušaj mala, valjda ja znam moju pesmu!– glas mu se izoštrio.

– To je Fredi Krugerova pesma, Jakovče! – kezio mu se Venjamin.

Jakov ga je sasekao pogledom.

– Zaveži! I onda je ja pevam, pa valjda znam!

– Hm, kako god, ali na CD-u koji mi je Vendžo poslao nisi ovako pevao. A i sad su ti se prve dve strofe razlikovale od treće i četvrte, ali ja sam samo primetila, ti radi kako ti hoćeš. – pojasnila je Aurora i uzdahnula.

Jakov je zinuo. Aljoša je zatečeno gledao, iz razloga što je ta devojka zaista bila u pravu, primetio je to i on.

Jakov je bacio namršten pogled na ostale, pa je vratio na nju.

– Ko si ti da mi kažeš?! – zarežao je.

– Ja sam neko ko stvarno voli vašu muziku i ceni, ali neću ništa više da kažem, nek ti kažu ostali. – slegnula je ona ramenima.

– Jesi Jakovče, nemoj se ljutiti, ali Aurora je u pravu! – smejao se Venjamin klimnuvši glavom potvrdno.

Ana spazivši Jakovljevu grimasu, uhvatila se za stomak i okrenula se da on ne spazi da mu se smeje.

– No vidiš, kažem ti. – nakrivila je Aurora glavu.

Jakov se mrštio i blago se nagnuo ka njoj.

– Ma nemoj ti meni! Kao ti znaš?!– zarežao je i okrenuo glavu – A ti Vendžo zaveži, nek Aki kaže šta misli. – pogledao je Aljošu – Ha, Aki?

Aljoša se osmehnuo od čega je Aurorin stomak iznova čudno zatreperio.

– Izvini Jakove, al’ jesi... Malo si pogrešio. – rekao je tiho.

– Eto vidiš! – uzviknula je ona radosno, zanesena s njim, pa je i pregrizla usnu shvativši da je zasigurno zvučala blesavo, kao da je ta tema uopšte i bitna.

Jakov ju je poluzatvorenim očima gledao.

– Aha, znači pogrešio sam, ha? Ma nemoj...

Aurora se uozbiljila.

– Izvini, ali primetila sam samo, jer sam bezbroj puta već pevala ovu pesmu. – rekla je kao objašnjenje.

Jakov ju je zbunjeno gledao. Ali njena izjava je zbunila i Aljoša, čak i Natali

– Da, aj’ pokaži mu Aurora kako se peva! – smejao se Venjamin.

Jakov ga je pogledao oštro.

– Šta se ti smeješ koji moj? I šta da mi pokaže?

– Pusti je, pa ćeš da čuješ. – rekla je Ana.

Jakov se ponovo namrštio, a lice mu je poprimilo izraz neverice.

– Zezate me, ona peva?

– Da, aj’ pusti je, videćeš. – osmehnuo se i Serjoža.

Jakov je oklevao.

– Šta je? Strah te je Jakovče da će biti bolja od tebe? – dobacio mu je Venjamin i Jakov je složio takvu grimasu da je Natali prasnula u smeh.

– Zaveži, čuj koja glupost... – odmahnuo je on glavom i pogledao Auroru – Aj’ da te vidim mala. – rekao je i prišavši turnuo joj mikrofon u ruku – Mrdaj da te čujem! Heh, ja pogrešio... pa aj’ da vidim kako ćeš ti da je otpevaš. – mrmljao je i prišavši stolici seo pored Natali sa druge strane.

Aurora se uspravila i osmehnuvši se napravila korak, ali...

Niotkud, ona nepodnošljiva trema se vratila i pretila je da će upropasti trenutak. Trenutak, kad ima prilike da pokaže šta ume. Da pokaže Akiju i Jakovu Smirnovu.

Zažmurila je samo da bi se sabrala i udahnuvši duboko stala na mesto gde je Jakov do malopre stajao. Na mesto, gde inače stoji onaj koji treba da peva, odmah korak i nešto od gitariste i skoro isto toliko, možda malo više od basiste.

Zagrizla je usnu i stisnula mikrofon koji je držala u ruci, samo da bi je blag bol od otisaka zuba i osećaj poznatog uređaja pod prstima podsetio šta zapravo treba da radi, a šta ne sme ni u kom slučaju.

Udahnula je još jednom svesna da treba da peva i ne sme nipošto da pogreši, ali...

Omamljujuć, mada veoma blag muški parfem joj je uporno pokušavao da poremeti čula.

Da, bio je blag, ali savršen, baš kao i Aki za koga se i doterala toliko, ali on...

Šta on uopšte misli o njoj...

Bacila je pogled na njega i bila je posve sigurna da ne misli ništa, pa je još jednom uzdahnula i rekla – Može...

Aljoša je još trenutak gledao u nju i doneo čvrstu odluku da neće više da gleda, bez obzira što je izuzetno simpatična, štaviše i lepa.

Pažnju je usmerio na gitaru i započeo pesmu.

Aurora je ponovo zažmurila zamislivši sebe kući u tatinoj kafani i trema je iščezla, a ona je bila samo Aurora koja obožava da peva i koja zaista voli dobru muziku.

Jakov ju je posmatrao kroz oblak sivog dima cigara i nije verovao ušima, ni očima. Ali ta mala je savršeno pevala i zvučalo je zaista zanimljivo da žensko peva njegovu pesmu.

I Aljoša je bio zatečen, jer pored njenog nežnog glasa pune jedinstvene energije i pokreti su joj bili...

Nije bio siguran kakvi, ali njena suknjica koja se zavodljivo klatila dok je pomerala kukove ga je doslovno privlačila, a noge u tim čarapama i te čizme...

Sklonio je pogled svestan da je to pametnije.

Međutim, nije prošlo mnogo i on je uhvatio sebe da se divi njenoj prelepoj dugačkoj crnoj kosi koja joj u pramenovima pada do pola leđa, kao i veličini njene lepo oblikovane zadnjice koja je savršena, jer uopšte nije velika...

Natali se smešila oduševljena, premda je primetila da drži oči zatvorene i s tim je pretpostavila da ima tremu, što ju je činilo još simpatičnijom devojčicom.

Pesma se završila i Aurora je otvorila oči.

Tišina koja je zavladala unutar podruma je bila zbunjujuća i još nešto, pa je ona prišla Jakovu.

– Hvala što si pustio. I šta misliš?– upitala je pruživši mu mikrofon.

– Ništa... – uzvratio je Jakov još uvek pod utiskom njenog savršenog pevanja i pokreta koji su bili spontani, i za koje je on znao da ne mogu biti uvežbani, još manje nabubani – Dobra si, i gde si naučila da pevaš? – upitao je.

– Kući. – uzvratila mu je ona.

– Aha, a odakle si?– skupljenim očima ju je gledao.

– Iz sela pored Krasnojarska, ali što? Jel to bitno?– trepnula je i kao iz navike, levom rukom sklonila kosu iza uva.

– Nije. A jel znaš još neku pesmu da otpevaš? – upitao ju je on polako klizeći pogledom preko njene garderobe do čizmica.

Složio je grimasu i pitao se za koga se tako obukla jedna devojčica koja nema više od petnaest godina.

– Da, mnoge.. – trgnuo ga je njen odgovor.

– Aj’ otpevaj mu još koju. – doviknuo joj je Venjamin iza bubnjeva.

– Neka, neću da smaram. – odmahnula je ona glavom i sela nazad na stolicu.

Jakov je skupio obrve.

– Aj’ baš da te čujem, hvataj mikrofon. – rekao je, štaviše naredio i pruživši ruku vratio joj neophodan komad električnog uređaja za one koji se bave muzikom.

Njen postiđen osmeh i neiskvaren pogled ga je zbunio, jer se uopšte nije uklapao sa njenom odećom i šminkom. Barem ne sa onim što je s tim htela da postigne.

– Koju želiš? – upitala je ona i ustala.

Jakov je isprva skupio obrve, potom mu se nestašan osmeh ocrtao na usnama.

– Jakovče, biraj prikladne pesme, ona je još devojčica! – Venjaminov jasan prekor je bio brži nego što bi on išta i rekao.

Aljoša je podigao pogled i zbunjeno se pitao šta je Venjaminu devojčica. Dobro, mlada je to se vidi, ali i ne izgleda baš kao devojčica...

Aurora se namrštila.

– Ne slušaj ga, biraj koju god. Znam, verujem svaku. Dobro, one baš stare, neke koje su manje popularne, to ne baš. – rekla je.

– Ma nemoj... – promrmljao je Jakov podigavši obrvu.

– Ajde više Aurora, pevaj mu šta god. Znam ja jednu, ta mu je omiljena! – naglasio je Venjamin, ali spazivši poglede koji su se upeli u njega, nakezio se – Dobro, jedna od omiljenih...

– Koja?– upitao ga je Jakov.

– Aj’ počnem i mislim da će Aurora znati, ajde, ajde... – smešio se Venjamin i započeo pesmu Moja draga voli drugoga.

Aljoša se osmehnuo i već svirao. Smejala se i Ana, i zvuk klavijature je pratio zvuk gitare. Začuo se i bas.

Jakov se mrštio, potom je zatečeno trepnuo jer mu se Aurora osmehnula licem neiskvarene devojčice, ali on kao da je video svog brata.

– Znači, kako ono bude kad moja draga voli drugoga?– smejala se ona i započela pesmu. I u pokušaju da imitira Jakova, potpuno je zaboravila na tremu, tako i na neka pravila ponašanja za koja iovako nije bila sigurna koja su, jer u kafani ih i nije baš bilo. Ako ih je i bilo, slabo ko se toga pridržavao.

Jakov pogledavši Natali nasmejao se, ali smejala se i ona. I na kraju joj je čak i pljeskala.

– Otkad pevaš? – upitao je Jakov kad im je Aurora ponovo prišla.

– Ne znam... – slegnula je ona ramenima – Otkad znam za sebe, a što? – upitala je i vratila mu mikrofon.

– Super ti ide, biće od tebe nešto... – zaključio je.

Aurora se osmehnula „Jakov Smirnov ju je pohvalio!" ponovila je u sebi, jer i nije baš verovala svojim ušima.

– Hvala. – uzvratila je tiho i sela.

– Hah, aj’... – promrmljao je on i ustao – No, da i ja otpevam nešto. – prišao je bendu.

– Pazi da ne pogrešiš Jakove! – smejao se Serjoža

– Ispraviće ga Aurora, ne sekiraj se! – dobacio je Venjamin.

Jakov se namrštio.

– Ćuti i sviraj! – pogledao ga je i vrativši pogled na Aljošu čekao da počne.

Aljoša je započeo pesmu, ali nakon prve strofe Ana, bacivši pogled na svoj mobilni koji je stajao na klavijaturi, dala znak da prekinu.

Jakov ju je pogledao upitno, ali pogledali su je i ostali.

– E, ljudi pauza. Ja moram da skoknem na desetak minuta negde. Vraćam se brzo. – rekla je i bez daljnjeg objašnjavanja, ostavila klavijaturu i krenula po svoj kaput.

Ovlaš poljubivši Serjožu, nešto mu je šapnula u uvo i požurila ka vratima.

– Gde ćeš? – viknuo je Jakov za njom.

– Sad ću brzo! – viknula je ona nazad i zatvorila vrata za sobom.

– Ide po nekog. – pojasnio je Serjoža – Opustite se, a ja idem po piće dok se ona ne vrati. – spustivši bas gitaru pogledao je Auroru – Šta ćeš ti popiti?

– Meni svejedno, ne moraš ništa. – uzvratila je ona tiho i unervozila se, jer joj se pogled susreo sa Aljošinim.

– Može sok?– potvrdno ju je upitao Serjoža i ogrnuo jaknu.

– Može šta god... – uzdahnula je ona.

Venjamin je prišao i seo pored nje.

Ona ga je pogledala.

– Gde si Vendžo, šteta što mi nisi bio na rođendanu, a zašto nisi došao na mamin i sestrin? – upitala ga je – Ali hvala za snimak...

– Nisam mogao, izvini. Za mamin sam imao gripu, a za tvoj sam vodio ovu dvojicu kod popa Stefana na ispovedanje. – nasmejao se pokazujući na Jakova i Aljošu.

Jakov se namrštio. Aljoša se osmehnuo i pogledao ju je.

– Ne veruj ti njemu baš svaku reč. Nije to baš tako bilo. – rekao je pomislivši na posao koji su odradili, ali setivši se scene sa peškirom, spontano je prasnuo u smeh.

Jakov ga je iskosa pogledao.

– Ali ne bi škodilo da se neko i ispovedio! – naglasila je Natali i osmehnula se i ona.

– Ispovedili su se oni koje je naš Jakovče naterao na greh! – smejao se Venjamin.

Aurora se zbunila od te teme, ali se iznova gubila od Aljoše. Njegove cele pojave, glasa, osmeha i tih prelepih očiju koje su bile zaista neodoljive, pogotovo dok se smešio.

– Zavežite! – trgnuo ju je Jakovljev oštar prekor iz zanesenosti. Pogledala ga je, a on je optužujućim pogledom gledao Venjamina – Ti si kriv, odveo si nas tamo među idiote, još i da radimo i oblačimo ona sranja, ahh... – odmahnuo je glavom uz grimasu i pripalio cigaru.

Venjamin je opušteno slegnuvši ramenima protegao noge.

– Šta? Sami ste krivi, hteli ste na selo...

– Ali ne u to selo, debilu! – promrmljao je Jakov i povukavši dim skupio oči shvativši da selo gde svi, sem njega, Natali i Akija idu, je u stvari selo gde živi ta mala. Ali zvuk otvaranja vrata na koja je ušao Serjoža sa flašom votke i nekoliko limenki soka mu je odvukla pažnju sa prvobitne teme.

Prihvatio je flašu i otvorivši je nagnuo.

Ispio je dobrih nekoliko gutljaja i pružio Aljoši. Popio je i on nekoliko gutljaja i ponudio Serjožu. On je odmahnuo glavom i ovog puta nije uzeo.

– Hoćeš ti? – upitao je Auroru – Mada ne znam dali imamo čaše. – dodao je pogledom tražeći stakleni ili plastični komad posuđa, ali trgnuo se jer mu je Venjamin naglo istrgnuo flašu iz ruke.

– Jesi normalan?! Ubiće me njen ćale, a i tebe ako sazna!– pojasnio mu je.

– Velika je verovatnoća da će. – potvrdio je Serjoža kroz osmeh i pružio Aurori jednu od limenki.

– Daj, nije on toliko opasan, nemoj tako. – pogledala ga je Aurora, pa je vratila pogled na Aljošu – Ali ne pijem hvala. – osmehnula mu se.

Aljoša se trenutak zagledao u njene tamne oči i nije bio siguran šta je video u njima, ali progutavši pljuvačku uzeo je flašu od Venjamina i nagnuvši je otpio još dva dobra gutljaja, potom je seo na praznu stolicu naspram nje.

Jakov je seo pored njega.

– Znači voliš da pevaš?– pogledao ju je.

Natali pomislivši čija je ćerka, samo se osmehnula, a Aurora je spustila pogled na limenku u svojoj ruci.

– Da, obožavam. Moj tata ima kafanu u selu i moj brat, tata i ja stalno... – počela je, ali zastala jer su se vrata podruma naglo otvorila i kroz njih je utrčao plavokosi čupavi dečkić besan.

Dante je bio zaista besan i u tom besu nije ni gledao gde je i ko sve sedi u toj prostoriji, samo je video svoju sestru i već je bio kod nje.

– Gde si ti kretenko?! Kako si me ostavila da trulim u tom šugavom komunističkom muzeju sa onim idiotima?!– vikao je van sebe.

Jakov je skupio obrve. Natali ih je podigla zatečena, Aljoša je samo zbunjeno trepnuo, a Aurora se namrštila.

– Dante, prekini! – rekla je i ona malo oštrije.

– Neću! Mogla si mi reći da ideš kod Ane, pa i ja da dođem, a ne da idem satima da slušam taj smor od gluposti! Jesi normalna, jedva sam se sad izvukao, još se i pogubio, seo na pogrešan bus! – nastavio je on unoseći joj se u lice.

– Ko ti je kriv što si smotan. – uzvratila mu je ona hladno.

– Ko smotan, jeli?! – vikao je Dante.

Jakov se namrštio.

– Hej mali, smiri se malo. – opomenuo ga je.

– Ti ćuti, sad ja pričam! – Dante je neodređeno odmahnuo rukom u pravcu odakle je dopirao prekor, ali nije uopšte ni pogledao.

Jakov se namrštio još više. Aljoša je pogledao čas Dantea, čas Jakova i zbunjeno trepnuo jer mu nije bila baš jasna ta izrazita sličnost između njih dvojice.

Spazila je to i Natali, bila je zaista zatečena, a Dante je nastavio da besni na sestru.

– I šta ti je sa glupim telefonom? Sto puta sam te zvao!

– Nisam čula. – slegnula je ona ramenima i namrštivši se, blago ga je odgurnula od sebe – Daj Dante, kani me se. Jesi došao? Jesi. Šta sad? Nisam ti ja bebisiterka!

– Šta lupaš bre? E ima da te kažem ćaletu pa ćeš da vidiš! – pretio je i pogled mu je zastao na njenim nogama – I jel zna da nosiš takve čizme, ha? – namrštio je obrve – Odakle ti, uopšte?

– Prekini, idiote! Moja stvar, šta radim! – iznervirala se ona.

– Hej Dante, gde si bre? Nemoj tako da besniš. – prekinuo ih je Venjamin.

Dante je okrenuo glavu da bi ga pogledao i tek tad je spazio i ostale na čijim licima se ocrtavala neka vrsta zbunjenosti. Polako je pomicao oči preko tih lica i nakezio se – Ma nemoj, Jakov Smirnov... – vratio je pogled na sestru i ponovo se namrštio – Kretenko! I ti ni da mi kažeš gde ćeš, ha? A jel zna ćale? Ne zna garant. – zaključio je i okrenuo se – Znači tako, Jakov Smirnov, hm... i njegovi Angeli! Kul, pa lepo! – gledao ga je, a Jakov mu se namrštio i nije bio siguran šta je tad osećao, ali nije stigao ništa da mu kaže pošto je on sklonio pogled i nastavio – Aki, heh... – rekao je i njegov neodređen izraz lica je potpuno zbunio Aljošu. Nije mu ništa odgovorio, pa je on već i okrenuo glavu – Hah, Serjoža, gde si? Šta ima? – upitao je i lupivši ga u dlan pozdravio se s njim, potom se vratio korak i lupio Venjamina u rame – Vendžo, a gde si ti, ha? Nema te u selu sto godina?

– Evo me, a gde si ti, ha? – osmehnuo mu se on.

– U komunističkom muzeju, gde bi bio... – promrmljao je odgovor uz uverljivu grimasu i prišao Jakovu. Stao je i ispitivački ga odmerio – Hm, pa pozdrav Jakove, mogu reći, izgledaš kul i u stvarnosti. I baš si ono, popularan, čak i u mom selu. Mada otkad je moj ćale odlepio, malo ti je opala ta popularnost tamo. Ali eto, desilo se. – nakezio mu se i pružio ruku.

Zbunjenost je bila osetna.

Jakov je skupio obrve, ali iznenada, umom mu je proletela slika i članak iz Krasnojarskih novina. Posumnjao je, mada nije ništa rekao. Pružio mu je ruku i rukovao se s njim, red je...

– Drago mi je Jakove, usput ja sam Dante, Dante Smirnov, a ova ovde je moja sestra i iznervirala me je strašno. – rekao je on zamahom ruke pokazujući na Auroru.

Jakov je trepnuo i zbunjeno se pitao jel dobro čuo za prezime ili mu se samo učinilo.

– Smirnov? – ponovio je.

– Aha, u nekom smo rodu, tvoj ćale nama dođe neki deda stric. Ajde, šta sad, jaka stvar. – odmahnuo je rukom.

– A ko ti je ćale?– upitao je i zamislivši se odmah i dodao – Nećeš reći da je onaj gazda kafane? – složio je nejasnu grimasu.

– Jeste, taj gazda kafane, ako misliš na onog koji je izašao u novinama pre par meseci. – potvrdio je on i pogledavši Venjamina nasmejao se – Ha, Vendžo, jesi video te novine?

Aurora se uhvatila za glavu.

– Prekini Dante! – opomenula ga je.

Aljoša je na krako pogledao Jakova, pa je vratio pogled na to dvoje. Setio se i on tog članka, kao i prilično uveličane slike lošeg kvaliteta.

To dvoje iz novina su roditelji od ovo dvoje, pokušao je da shvati.

– Misliš na Semjona? – rekao je Venjamin samo da bi preduhitrio Dantea da kaže onako kako jeste.

– Aha, Semjon... – Danteova grimasa je bila nejasna.

– Znači vaš ćale je taj Semjon Smirnov. I kažeš da smo rod? – upitao je Jakov zbunjeno i narednog trena se namrštio Venjaminu – A ti mi ne reče da ih znaš? Još sam te deset puta pitao!

– Ah, nisam mislio da je to on. Uostalom, nisam mislio da ti to nešto znači. – smišljao je Venjamin brza opravdanja i unervozio se.

– Aha, slika je dosta lošeg kvaliteta, a jesmo neki rod, jaka stvar. – odmahnuo je Dante glavom.

Jakov se mrštio.

– A mama ti je ta konobarica?– upitao je, ali setivši se članka nakezio se.

– Aha, baš tako. I nije samo moja, i njena je. – zamahom ruke je upro u Auroru.

Ona se uhvatila za lice, a Dante je već pružio ruku Aljoši.

– Pa pozdrav i tebi, ja sam Dante, ali to sam već rekao, a ti si lepi Aki. Heh, moja sestra te obožava, izlepila je celu sobu sa tvojim posterima i sve je pročitala o tebi. – istaknuo je poslednje i nakezio se.

Aljoša je uzdahnuo, gde baš sve...

Aurora je pobesnela i lupila brata po glavi.

– Idiote jedan! – zarežala je.

Dante ju je pogledao namrštivši obrve.

– Dobro šta?– vratio je pogled na Aljošu– Stvarno sviraš kul, i meni se sviđaš, aj’ i ja sam čitao. – ponovo mu se nakezio.

Aljoša se rukovao s njim.

Bio je simpatičan, zabavan i toliko je ličio na Jakova da se morao osmehnuti. Uradio je to, premda mučno, pomislivši gde baš sve da pročitaju o njemu...

– Hah, i mogu reći, da stvarno dobro izgledaš, aj’... – još mu je toliko rekao i odmaknuvši se prišao Natali.

Ona mu se smešila i mogla je zamisliti Sergeja da ima sina koji je pljunuti Jakov. Još su im i pokreti slični, samo oči. Dante ima crne oči na Lunu, zaključila je i čekala da čuje šta će njoj da kaže.

Dante ju je odmerio.

– Aha, Natali, pa i tebe da upoznam. – rekao je i uozbiljio se, premda oči su mu se nestašno smešile – Mogu reći, izgledaš bolje u stvarnosti nego na snimku... – sad se već nakezio.

Jakov ga je sasekao pogledom, a Dante se i njemu nakezio, pa je Natali prasnula u smeh.

Nasmejali su se i ostali, a Danteov pogled je zastao na bubnjevim i pre nego što bi iko išta stigao da kaže, on je već bio kod njih.

– Hah, da se malo opustim? – promrmljao je sebi u bradu i zgrabivši udaraljke doviknuo – Hej, šta ćemo da sviramo?

Jakov se mrštio, Aljoša je zbunjeno gledao, Aurora je uzdahnula, a Dante je neodređeno mahnuo rukom

– Ajde bre, šta se čeka?

– Slušaj mali, aj’ ti sedneš ovde i ćutiš! – obratio mu se Jakov pokazujući rukom na praznu stolicu.

Na to se Dante namrštio.

– Neću, hoću sad da sviram, nek Vendžo odmori malo, a ti ne moraš da pevaš ako nećeš, pevaće moja sestra, ume ona to. – rekao je i skinuvši jaknu bacio je pored – Ah, ovde vam je baš toplo... – zaključivši vratio je pogled na ostale i podigao obrvu.

– Dante, pokupi jaknu! – opomenula ga je Aurora.

– Neka je tamo. – odmahnuo je on rukom – I aj’ više, hoćemo svirati nešto?

– Sedi ovde mali! – Jakovljev glas je bio naređivački, lice namrgođeno, premda se radoznalost prikrala i pitao se šta može da zna i ume taj čupavi klinac u iskidanim farmerkama.

Dante je skupio oči i pogled mu se izoštrio.

– Hah, ne zovi me tako, veliki! I ovo su Vendžini bubnjevi, a on mi pusti!– drsko mu je uzvratio.

Jakovljevo lice se još više namrgodilo.

– Slušaj mali, ali ja ću da kažem kako će biti, jer sam ja vođa ove grupe, jel jasno?! – zarežao je.

– Mo’š misliti... Ali, aj’ nek ti bude, pa da te čujem uživo malo. – uzvratio mu je i ustao od bubnjeva. Prišavši mu sa prezirom u očima ga je pogledao – Hm, i mislim da je moj ćale bio u pravu kad je rekao da ne voliš decu. – naglasio je bez ustezanja.

Nastupila je tišina.

– Šta?– zatražio je Jakov objašnjenje pošto mu i nije baš bilo jasno.

– To što sam rekao, ko ti je kriv što nisi slušao. Ne volim da se ponavljam, mada mama te je branila, ali jebi ga...

– Šta bre? – mrštio se Jakov zbunjeno.

– To, da ne voliš klince! Pričam na ruskom, ne?

– Ko ne voli? – iznervirao se Jakov, dok su grimase ostalih bile razne.

– Dante, prekini!– prekorila ga je Aurora malo glasnije.

On ju je pogledao.

– Neću, inače bi me pustio da nije tako.

– Mali, nerviraš me!– prosiktao je Jakov između zuba.

– I ti mene, mislio sam da si kul, a ti ne daš jednu pesmu da odsviram. – pogledao ga je ozbiljno, potom mu se nakezio.

Jakov je udahnuo kroz nos i nije bio siguran šta je tad osećao, ali...

– Jakovče, aj’ da ga čuješ! – trgnuo ga je Venjamin.

– Zaveži, biće kako ja kažem! – rekao mu je i vratio pogled na Dantea. Gledali su se trenutak i nešto ga je teralo da se nasmeši njegovoj grimasi, ali nije to uradio. Namrštio se – Znači, ti bi da sviraš? – cinično ga je upitao.

– Hah, pa rekao sam, a rekao sam i to da me ne zoveš mali!

Jakov je skupio oči.

– Aha, pa aj’ da te čujem.

– Koju pesmu?– upitao je Dante bezbojnim glasom.

– Hm... – počešao se Jakov po bradi i zamislio se, zatim se nakezio svestan šta će uslediti – Može pesma Kucam na vratima Raja. – rekao je ubeđen da mali neće moći zbog veoma zahtevnih delova za bubnjeve.

Venjamin se osmehnuo i nije ništa rekao. Aljoša je pogledao plavokosog dečaka i uzdahnuo svestan koliko je ta pesma teška, pogotovo za bubnjara.

Serjoža i Ana su se pogledali, nisu ni oni ništa rekli. Aurora je ispila svoju limenku i krišom posmatrala Aljošu, a Dante je podigao obrve.

– Koju? Hoćeš od Angelsa ili od Guns ‘n’Rosesa ili od Bob Dilana? A mogu i sve tri ako ćeš da pevaš, mada ono od Bob Dilana ti je smor, od Gunsa je bolje, ali više ti je gitara u pitanju...

– Od Angelsa mali. – uskočio mu je Jakov u reč i pružio ruku ka flaši.

– Kul, već sam mislio da ću morati da sviram neke uspavanke. Aj’, pa hvataj mikrofon ili hoćeš moja sestra da peva?– upitao je i već bio kod bubnjeva.

Jakov je nagnuo flašu i trenutak oklevao.

– Hm, aj’ nek peva. – saglasio se i pogledao Auroru – Hoćeš znati?

– Hoću, kako neću, to je mislim pesma sa vašeg trećeg albuma, još davno. – rekla je i ustala.

Jakov je podigao obrvu. Aljoša je trepnuo, a ostali su se smeškali, dok se Dante nestrpljivo nameštao na stolici iza bubnjeva.

– Aha, treći album četvrta pesma na kaseti, da naglasim, bilo! Ali kasetofon nam je sjebo to, mada sam ja skinuo sa interneta posle i ajde više! – doviknuo je i ne sačekavši na odgovor započeo pesmu.

Aljoša mu se priključio. Ubrzo i ostali.

Aurora je pevala i Jakov nije verovao sopstvenim ušima i očima.

– Ha, šta kažeš na njega Jakovče? – upitao ga je Venjamin, nagnuvši se ka njemu da bi ga on čuo.

Jakov je još trenutak ćutao.

– Hm, videćemo do kraja. – promrmljao je, premda je bio zaista zatečen jer dečkić prosto rastura sa bubnjevima.

Natali se smešila i kad se pesma završila pljeskala im je.

– E tako, no Jakove?– upitao ga je Dante – Hoćemo još koju?

– Aj’ ti mrdaj vamo i popij sok. – uzvratio mu je on još uvek zatečen njegovim sviranjem.

Dante je ustao sa nezadovoljnom grimasom i prišao.

– Hah, nemoj reći da nije bilo dobro. Slušaj, znam da si hteo da me isprobaš, ali da ti kažem, svirao sam i teže pesme od ove. I mogao bi i ti napisati neku novu malo žešću i za bubnjeve, ne samo za gitaru.

– Ja ne pišem pesme, mali. – namrštio je Jakov obrve.

– Hah, onda onaj vaš Fredi Kruger. – uzvratio mu je on i pogledao Natali – Naglasi mu nek piše neku žešću ili možda ja kažem dedi.

– Kome?– zbunio se Jakov.

– Pa tvom ćaletu. – vratio je pogled na njega – Šta je? Zbunio sam te, ha?– nasmejao se njegovom izrazu lica i uzeo limenku soka – Deda stric, ok… Ali mi ga zovemo deda, sad jasno? Pa čini mi se da sam rekao da je tvoj ćale mom ćaletu neki stric, pa šta misliš zašto ličim na tebe, ha?

Jakov se ponovo namrštio i odmerio ga

„Beži..." ali mali jeste liči na njega. Uz to mu se na nejasan način uvlači pod kožu.

– Hah, ko ti je rekao da ličiš na mene? – upitao je trudeći se zvučati drsko.

– Pa i ćorav vidi, a i u selu mi seru s tim, ali ok je. Reko sam, bolje da ličim na tebe nego na nekog idiota. – opušteno mu je uzvratio i nagnuo limenku.

Glasan smeh je na trenutak ispunio vazduh podruma.

Aurora je samo uzdahnula i odmahnula glavom.

– Dante ne smaraj! – prekorila ga je.

– Ti zaveži! – oštro joj je uzvratio i prešavši pogledom preko nje skupio oči uz kiselu grimasu – Heh, nisi mogla kraću suknju obući? I još uvek se pitam odakle ti te čizme?

Aurora se namrštila.

– Idiote, šta te briga, kupila sam ih!

– Aha, pitam se šta će ćale kad te vidi u tome...

– Prekini, Dante! – uputila mu je Aurora ljutit pogled.

Dante je složio grimasu. Međutim, njegova izjava je naterala većinu da pogleda u nju.

Pogledao je i Aljoša. Zaključivši da je zaista zgodna i da joj ta veoma kratka lepršava suknjica, sa nešto nitni na kaišu savršeno pristaje, samo je provukao ruku kroz kosu i sklonivši pogled pružio ruku ka flaši.

Nagnuvši je otpio dva dobra gutljaja i uzdahnuo. Jakov je bacio pogled na njega i na flašu, potom je vratio na Dantea.

– I ne reče mi mali, ko te je učio da sviraš i otkad sviraš?– upitao je.

– Hah, Dante! Razumeš, D. A. N. T. E.! – uzvratio mu je on ozbiljno – I sviram otkad sam se rodio, a učio me je Vendžo, Denis i ćale, a posle sam.

– Denis?– skupio je Jakov oči.

– Da, neki kul lik, aj’, a što to bitno?

– A šta ti svira tata?– upitao ga je Aljoša, premda i nije bio baš ni siguran zašto je to pitao. Možda samo da bi i on nešto rekao i s tim skrenuo svoju pažnju sa čizmica i tih čarapa koje prosto teraju čoveka da gleda u njih.

– Sve, ali rep izbegava. – uzvratio mu je Dante opušteno.

Aljoša se osmehnuo.

– Mislim, koji instrument. – pojasnio je pitanje.

– Svaki, sem bubnjeva, to sviram ja. – istaknuo je Dante poslednje.

Na licima većine se ocrtao osmeh, a Jakov je pogledao Venjamina.

– Jeli, a odakle ti poznaješ tog mog rođaka, ha?

Venjamin se blago uzrujao i trebalo mu je neko hitno opravdanje.

– Preko crkve i nekih humanitarnih radova, ali ne bitno je to. I hoćemo li vežbati sad ili pričamo?

Jakov je skupio oči sumnjičavo.

– Ahm... I kažeš Semjon, i moj ćale ga zna, a liči na mog brata, ha?

– Ko je to rekao? – namrštio se Venjamin.

– Ne budali. Video sam i ja novine, nisam ćorav!

– Liči valjda, ali rekao je da mu je Sergej bio idol. – odgovorila je Aurora.

Jakov ju je pogledao, pa je pomerio pogled i neodređeno zurio ka vratima.

– Aha... A kako ja ne znam ko su mi rođaci, baš se pitam? – promrmljao je i uzdahnuvši uspravio se – Aj’ da se vežba, mrdajte!

– Aj’ da te čujem uživo malo! – rekao je Dante udobno se nameštajući na stolici.

– Mali, zaveži i slušaj. – podigao je Jakov prst, ali bacivši pogled na njega imao je jak nagon da se osmehne.

– Hm, rekao sam ti da me ne zoveš tako, nisam li? – mrštio mu se on.

Jakov se osmehnuo, štaviše nakezio mu se i dao znak Aljoši da počne.

Zvuk gitare je ispunio vazduh podruma, koji su pratili i zvuci ostalih instrumenata, a Jakov je pevao pesmu Svet oko mene.

Dante ga je pažljivo slušao, na kraju mu i pljeskao.

– Bravo! Bio si dobar i kul, baš kako sam i očekivao. I sviđa mi se ova pesma, dobar je i gitar solo, a i reči. Jel to o tim štrajkašima? Garant jeste. – izređao mu je, ali spazivši iznad njegovog ramena sat na zidu koji je pokazivao osamnaest časova i tri minuta, pogledao je svoju sestru– Ti znaš ženska da mi moramo nazad u hotel do sedam sati!

– Briga me, ti idi. – uzvratila mu je ona i naglo zaćutala jer je Aljoša ovog puta seo pored nje na praznu stolicu.

– Odvešću vas ja. – rekla je Ana prišavši – Budi bez brige, imate još vremena.

– Kako god. – slegnuo je Dante ramenima i vratio pogled na Jakova – Hoćemo onda još koju pesmu, a pustiš da Vendžo odmori, ha Jakove?

– Ti baš uporan. – promrmljao je on podigavši jednu obrvu – A šta ako nećeš znati pesmu?

– Zezaš me? – nasmejao se Dante.

– Hm, sad ćeš reći da znaš sve. – pripalio je Jakov cigaru i kroz sivi dim nastavio da gleda u njega.

– Neću reći, ali znam. – uzvratio je on i ispio sadržaj iz limenke.

– Zezaš mali. – skupio je Jakov oči u neverici.

– Ne. I ne zovi me tako, nerviraš me. – blago se nagnuo ka njemu, potom se odmaknuo i uzdahnuo – Kontaš ti da sviram godinama. I ne samo vaše pesme, ’alo? Čime me ti smatraš?

Jakov je prasnuo u smeh na njegovu grimasu, štaviše zabavljala ga je i ta njegova odrešitost.

Dante se namrštio.

– Hah, tebi smešno, kul! Ali aj’ onda da sviramo, jer ću posle morati da idem – rekao je.

– Aj’ sviraj, mrdaj. – uzvratio mu je Jakov neodređeno mahnuvši rukom i ugasivši cigaru ustao.

Svirali su...

Jakov je bio zaista zatečen, ali na pomisao da su mu rođaci, iznova se zbunjeno pitao, kako on nije znao za njih kroz tolike godine.

– Aj’ dođite s nama na večeru. – predložila je Natali kad su završili sa svirkom.

– Zakasnićemo u hotel. – uzvratio je Dante ugledavši kazaljke na satu koje su sad već pokazivale devet minuta do sedam.

– Šta si zapeo, neće ti glavu otkinuti. – promrmljala je Aurora obukavši svoj kaput.

– Neću da zovu ćaleta, jesi debil? Pa da mi popije mozak naredna tri meseca. – uzvratio je i zavukavši cibzar na jakni, iz džepa je izvukao crnu štrikanu kapu.

– Još nisi navikao? Pa i ovako ga stalno zovu zbog tvojih budalaština. – pogledala ga je ona, zatim izašla za Anom kroz vrata.

Jakov se osmehnuo krajičkom usana i odmahnuvši glavom, izašao je za njima.

– Baš zato neću sad da ga zovu, ali nek ti bude. – navukao je Dante kapu na glavu i pogledao Natali koja je izašla poslednja.

Zaključala je vrata podruma i osmehnuvši im se pošla prva kroz vrata zgade na hladnu ulicu, pravo do restorana koji je bio udaljen stotinak metara preko puta.

Dante nije više mnogo pričao, samo ih je posmatrao. Nije pričao ni Aljoša, ali ćutala je i Aurora.

– Rekli ste da živite pored Krasnojarska i da vaš tata drži kafanu. a imate li još nekoga? – upitala je Natali završivši sa jelom.

– Mamu i sestru. – uzvratio je Dante delimično punim ustima, a progutavši zalogaj dodao – Psa i neke prijatelje, pa gomilu idiota koji svaki dan dolaze.

Na licima se ocrtao osmeh, samo se Aurora mrštila.

– Dante! – pogledala ga je sa jasnim prekorom.

Pogledao je i on nju.

– Šta ja? Pa sad reci da nisam u pravu, onaj poštar blesavi, pa čika Viktor koji ne ode sve dok već ne hoda četvoronoške, a i onaj stari dimnjičar koji stalno dosađuje mami. Za Olega ludaka, koji stalno skuplja neke peticije protiv ćaleta i kafane, da i ne pričam. Tek komšinica Slavka je užas, to i ti znaš, a Bebeze je naš, samo je kod Denisa zbog nje i tog idiota od njenog kera. – izređao je i podigavši prst dodao – O da, i nastavnica ruskog koja obožava ćaleta i sanja o njegovoj guzici...

– To je nastavnica biologije, kretenu! – namrštila se Aurora.

Glasan smeh je na trenutak ispunio vazduh restorana.

Jakov je odmahnuo glavom u neverici, a Dante je pogledao svoju sestru ozbiljno.

– I ova sanja, čuo sam je. Ali nastavnica biologije dolazi samo subotom kad je svirka, a ova svaki dan, ako nisi primetila. Već ujutru, pre časova skokne na jednu votku i da joj tata skuva kafu! – naglasio je.

– Znači, vaš ćale popularan, ha? – upitao je Jakov kroz smeh.

– U selu i od tebe valjda popularniji sada. – uzvratio mu je Dante.

– Ma nemoj, i kažeš imate sestru, ha?– podigao je Jakov obrvu i pripalivši cigaru primakao malo belu keramičku pepeljaru koja je stajala na stolu ispred Aljoše.

– Aha, ali ona ne voli da svira, samo crta po ceo dan. Čak je i tebe nacrtala, eno te u kafani na zidu, mada se tata ljutio, ali ume ona da digne frku, pa si ipak završio na zidu.

Jakov je skupio obrve.

– Kako se zove?– upitala je Natali pre njega i smejala se.

– Beti.

– Ma nemoj! – trepnuo je Jakov setivši se crteža u očevom stanu. Bilo ih je po frižideru, kasnije i po zidu.

– Šta?– zbunio se Dante – Pa tako se zove, i sad je napunila deset godina. – rekao je i ugledavši preko njegove glave sat u obliku tanjira, pogledao je Auroru – E sad već stvarno treba da idemo, mrdaj ženska! Pogle’ koliko je sati! – rekao je i klimom glave pokazao u pravcu gde se ta naprava za merenje vremena nalazila.

Aurora je složila grimasu i uzdahnuvši pogledala Anu.

– Ajmo, stvarno. – saglasila se Ana i ustala.

Oprostivši se od svih i Serjoža je krenuo sa njima,

– Aj’ vidimo se! – mahnuo je Dante ovima koji su ostali da sede oko stola.

– Pozdrav, svi. – rekla je Aurora tiho i kad joj se pogled susreo sa Aljošinim, htela je da umre.

Nije ga ni dotakla. Satima i satima su bili zajedno, a ona ga nije ni pipnula. Bila je to surova činjenica, ali postojana.

Uzdahnula je i ne rekavši više ništa, izašla za bratom na snegom prekrivenu ulicu glavnog grada, gde su se i sada bele pahulje polako spuštale sa mračnog neba.

– Šta je Jakovče? – upitao ga je Venjamin prekinuvši tišinu koja je nastupila kako su to četvoro nestali kroz staklena vrata restorana.

– Šta bi bilo? – promrmljao je on pogledavši ga iskosa, zatim je mahnuo konobaru da im donese još jednu turu pića.

– Baš su slatki. – zaključila je Natali sa osmehom i obrativši se konobaru, za sebe je poručila crno vino.

– Očigledno su i talentovani. – nadovezao se Aljoša i trenutak se dvoumio, potom se ipak odlučio za duplu votku, ne vino, a ni pivo.

– Heh, tek da ih vidiš kući kako sviraju! Dante nije još ni hodao kad sam ga ja držao i on je već lupao po bubnjevima. – naglasio je Venjamin i odmahnuo glavom konobaru da neće ništa.

– Zezaš? – pogledao ga je Jakov.

– Ne bre... Kažem ti, bolje svira sad već i od mene. – rekao je i ustao – Aj’ idem i ja, pa se vidimo sutra malo ranije nego danas. Ali jebiga, nisam danas mogao pre. Zbog snega je autobus doslovno puzao iz Angelova do Krasnojarska. Usput, pozdravlja vas otac Stefan i Klementina. – naglasivši poslednje pružio ruku ka svom kaputu i otišao.

Jakov je podigao obrvu i pogledao Aljošu.

On mu se osmehnuo.

– Zanimljiv mali i baš liči na tebe, mislim Dante. – rekao je.

– Aha, a šta kažeš za malu?

– Lepo peva. – uzvratio je on i nejasno se unervozio, mada ni sam nije bio siguran zašto, pa je spontano provukao ruku kroz kosu i uzdahnuvši posegao za čašom koju je konobar upravo spustio pred njega.

– Aha, lepo peva... – promrmljao je Jakov trenutak mu proučavajući lice, zatim je i on pružio ruku ka svojoj čaši sa votkom.

– I ona je lepa. – nadovezala se Natali.

– Aha, ali suknja joj je puno kratka... – uzvratio je Jakov i ona ga pogledala.

– Šta fali? Mlada je i lepo joj stoji, ali ti ne gubi sa uma da ti je rođaka! – naglasila je poslednje mlateći prstom.

Aljoša se nasmešio, a Jakov se nasmejao glasno, potom se uozbiljio.

– Klinka... – zaključio je – koja hoće da izgleda starije, ali sećam se ja još neke koja je to pokušavala. – nagnuvši se, blago joj se uneo u lice.

Natali se namrštila, a Aljoša se uozbiljio.

– A koliko ima godina?– upitao je.

– Nemoj da te interesuje. – uzvratio mu je Jakov i pogledao ga – Šta je Aki, ha?

– Ništa, samo sam pitao. – podigao je ruku u svoju odbranu i nagnuvši čašu ispio sav sadržaj, potom je ustao i posegao za svojim kaputom.

Oprostivši se od njih izašao je iz restorana.

Udahnuvši hladan decembarski vazduh, pozvao je taksi i uputio se u svoj stan, ali u tišini noći misli su mu se iznova vraćali na Auroru.

Pitao se koliko može imati godina, pa se mrštio na sebe kako je toliko glup pa da nije u stanju da to proceni.

Ponovo je uzdahnuo stigavši do zaključka da je i ona samo još jedna devojka koja se doterala da bi zavodila.

„Ali koga? Jakova sigurno ne, već kad su rođaci. Ni Venjamina, jer njega poznaje odavno. Neće ni Serjožu sigurno, već kad je dobra sa Anom, a i s njim... Sranje!" protresao je glavu shvativši da ostaje samo on.

Ne, nema te sile.

Ušavši u stan, skinuo je jaknu i bacivši se na krevet navukao jastuk preko glave, odlučan da njemu takva uopšte ne treba, bez obzira i na to što je slatka, lepa i nenormalno privlačna.

Bio je ubeđen da samo pokušava da iskoristi vreme dok su na ekskurziji, daleko od mame i tate.

„Baš to..." potvrdio je u sebi i ubrzo zaspao tako u odeći.

Za to vreme, Aurora se prevrtala u krevetu hotelske sobe koju je delila sa još dve devojčice iz odeljenja.

Nije mogla prestati misliti na njega i jedva je čekala sutrašnji dan da ga ponovo vidi.

***

PRVO POGLAVLJE

Aurora i Dante su sa Anom i Serjožom poranili u podrum.

– Aj’ da sviramo dok ovi ne stignu. – predložio je Dante i skinuvši jaknu prišao bubnjevima.

– Ajd’. – saglasila se Ana i osmehnuvši se okačila svoju jaknu.

– Aurora, hvataj gitaru! – mahnuo joj je Dante rukom.

– Al’ neće se Aki naljutiti? – upitala je ona pogled uperivši u Anu.

– Neće, ne brini. – smešila joj se ona i prišla klavijaturi.

Serjoža je podigao svoju gitaru i okačivši kaiš preko svog ramena pogledao Auroru.

Prišla je crnom-belom električnom žičanom instrumentu i progutala pljuvačku. Uhvativši instrument čije zvuke je prosto obožavala, na nejasan način se naježila od svesti kome ta gitara pripada, pa se i blago unervozila.

Uzdahnula je i okačivši kaiš od prave kože preko svog ramena prišla mikrofonu. Trenutak joj je pogled zastao na ugraviranim detaljima i inicijalima S.S.

Kaiš se činio ručni rad i s tim je zaključila da je veoma skup, baš kao i kaiš na očevoj gitari koji je neki turista letos zamalo ukrao.

Odmahnula je glavom, jer joj i nije bilo baš jasno odakle njenom tati toliko skupa gitara sa istim inicijalima, štaviše nije shvatala ni te uporne turiste koji iznova pokušavaju da obiju kafanu i ukradu tu plavo-belu gitaru koja veći deo vremena prosto mora biti lancima prikovana uz drveni pod.

Složila je grimasu i osvrnula se.

– Šta ćemo?– upitala pogledavši društvo.

– Bilo šta. – uzvratio je Dante – Može Rasputin je kloniran. Ajde razvali, pesma je kul

– Gde ću Rasputina... Ti i Rasputin... – razvukla je usne.

– Onda Stoku.

– Neću Stoku, aj’ onda Rasputina. – promrmljala je ona i dok je štelovala gitaru nasmejala se.

Započela je pesmu i nasmejana pevala, kao što je to oduvek radila u kafani, ni ne misleći da su ostali već pred vratima u hodniku.

– Ko to svira? – zbunjeno je upitao Jakov čuvši zvuk gitare – Nemoj reći da ta mala. – pogledao je Venjamina i zgrabivši kvaku otvorio vrata.

Istog trena je nastupila nagla tišina.

Aljoša je zatečeno trepnuo ugledavši tu devojku sa gitarom, u iskidanoj uskoj majici i ovog puta kariranoj kratkoj suknjici, ali opet u mrežastim čarapama i tim čizmama...

Nejasno ga je unervozila njena cela pojava, pa je uzdahnuo i sklonio pogled na Jakova koji je podigao ruku.

– Hoću da vas čujem do kraja. – rekao je.

Aurorino srce je poskočilo u grudima čim je Aljoša zakoračio u prostoriju, ali...

Dante je već nastavio da svira, nastavili su i Ana i Serjoža, pa je morala i ona. Nije imala izbora...

Svirala je i pevala, ali spazivši Jakovljevu grimasu nasmejala se.

– Ah, znam, žensko sam pa zvuči ludo, ali eto, Dante insistirao. – rekla je nakon poslednjeg refrena.

– Zvuči zanimljivo. – nasmešio joj se Jakov – Hah, i ne reče da i sviraš, vidi bogati!

– Onako... – postiđeno je klimnula glavom i skinula kaiš gitare sa ramena. Aljoša joj je prišao i njen stomak je zatreperio. zbog čega se spontano unervozila – Izvini, Ana je rekla da mogu... Nadam se da nisi mnogo ljut... – prošaputala je i pružila mu crno-beli žičani instrument sa ugraviranim anđeoskim krilima na poleđini, koje je tek tad spazila.

Zbunila ju je činjenica da i na tatinoj plavo-beloj gitari postoji veoma identična gravura., ali...

Aljoša ju je pogledao u oči.

Trenutak su se samo gledali i ona je potpuno zaboravila na sve, a njega je preplavio neki čudan osećaj koji tada i nije baš mogao da definiše.

Progutavši pljuvačku sabrao se.

– U redu je. I nisam ljut, što bih bio? – rekao je i osmehnuo se.

Aurora ga je netremice gledala.

Uzeo je gitaru, ali njegova ruka je nenamerno dotakla njenu i nju je preplavila poznata slabost u kolenima, dok želja da i ona dodirne njega postala neizdržljiva.

– Hvala... – stisnula je usne i pre nego što bi on sklonio instrument, pružila je prste i jedva primetno mu pomilujući ruku, brzo se odmaknula.

Slatka jeza koja je prostrujala njegovim telom od njenog nežnog dodira ga je zbunila, a činjenica da ona očigledno pokušava njega da zavede unervozila, ali...

Sumnja se niotkud prikrala u tu činjenicu.

Uzdahnuo je pomislivši možda i nije tako, samo je prirodno lepa i voli tako da