Mrtvo polje

By Srđan Srdić

Srdićev roman je surova priča koja se događa na putu između Kikinde i Beograda sa junacima koji su dati iz bliske perspektive, jezik kojim oni govore je nešto potpuno osobeno. Čini mi se da je u novoj srpskoj ili eksjugoslovenskoj prozi, stil Srđana Srdića ono po čemu je on jedinstven.  (Mića Vujičić)

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 11, 2015
• ISBN: 9789634281177

Book preview

Književna radionica

Rašić

© Srđan Srdić

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

 Srđan Srdić

Mrtvo polje

Beograd

2013.

Nobody’s right if everybody’s wrong

You can’t see white if you won’t see black1

Justin K. Broadrick – Wake

Godflesh – Songs of Love and Hate

STELLA BY STARLIGHT²

But you won’t

find your

pot of

gold here3

Jesu – Heartache

Slobodan prelaz preko Svetosavske ulice.

Slobodan prelaz preko Svetosavske ulice.

Slobodan prelaz.

Neobične stvari počele su da se dešavaju otprilike u vreme kada su semafori progovorili. Oduvek prava ulica iskrivila se. Bilo je tih dana, neki ljudi su palili lišće ne čekajući da jesen stigne, tata je otišao (sav zelen kao i dim koji je krivio predmete), držao je u levoj ruci kvaku a desnom je mazio po leđima. Rekao je neku i o kraljevima što su kopali očevima oči, rekao je

Take me back

To the place

That I know

rekao je

On the beach4

rekao je neku i o dečačiću, ruži, ovčici i baobabima.

Oči su mu napregnuto zurile ispod samog okvira naočara, jezikom je smaknuo prozirnu slanu kuglicu sa ugla usana a jezik mu je drhturio kao u žednog psa. Silazio je niz stepenice, u jednom trenutku napravivši trećinu okreta glavom ka njoj, ne više od toga, glava mu je zastala u tom položaju i ona je jedno vreme bila ne malo zabrinuta činjenicom da bi on sasvim nesvesno mogao da zaboravi svoju glavu tako čudno nakrivljenu.

Ne javlja se već neko vreme.

Zvezdana misli:

Semafori govore da bi i oni ljudi koji ne vide mogli bezbedno da pređu ulicu.

Sve je više jadnih ljudi koji ne vide.

Umrlice leže u podnožju mađarskog drveta. Jednu je Zvezdana štiklom probila po sredini, gospođa Tot šuška sa onog sveta i više se ne čuje odsečno tap-tap, Zvezdanina noga je jež koji baulja po vlažnoj travi: fsss-fsss. Morala je da se sagne i podigne prljavo parče hartije informativnog karaktera, uvidevši kako mu je nanela oštećenja u tolikoj meri da se više ne može doći do pravog i tačnog podatka o terminu oproštaja malobrojne rodbine i prijatelja sa ljušturom u kojoj je tokom svog kratkotrajnog gostovanja na ovom svetu bila stacionirana besmrtna i veličanstvena duša gospođe Tot.

Zvezdana misli da je onaj koji je poskidao umrlice sa mađarskog drveta sigurno imao razloge za takav potez. Verovatno se neprijatno osećao noću, dok bi prolazio pokraj stabla s kog su ga posmatrala stvrdnuta, gipsana lica počivših komšija Mađara, Bog da im dušu prosti. Sve je to od straha i nelagodnosti.

Inače, lepo je to što svi imaju svoje drvo.

Na Glavnoj Ulici već dugo je nedelja. Devojka je avet, ako nju neko pita, tužni a nasmejani duh rasplesan pred gradskom pekarom u ritmu koji određuje okretanje zarđalog ventilatora. Devojka je, uverena je u to, slika u glavi izvesnog de Kirika, opsednutog okamenjenim avetima. Lutkastim, očvrslim prikazama, spomenicima mesta na kojima je nešto svakako trebalo biti. Izgleda da je taj de Kiriko bio registrator odsustva. Mlada dama je, seća se, još u gimnaziji, u knjizi iz istorije umetnosti, videla tu sliku, preteću senku nečega, tačnije, preteću senku ničega, za trenutak više nije bila lepokosa nimfeta, već prozračni fantom koji štekće posivelim zubima, zanemoćao do granice samoraspadanja, stabilnih spoljnih kontura, ali sagorele utrobe. Ispljunula je nešto kao hiiiiiiiiiiiiiiiiii, ustala, vilinske noge su drhtale, zagrlila samu sebe, opet hiiiiiiiiiiiiiiiii, znala je da su svi u učionici a nikoga nije videla, zalupivši vrata oteturala se do toaleta, jer tamo je smrdela mokraća, tamo je smrdeo hlor, tamo su smrdela govna, i niko, nadala se, ne može osetiti da iz nje izbija ono,

ono,

kao kad upališ kontejner.

Progovorila je tek uveče. Šinobus iz Pančeva jaukne na rampi oko jedanaest. Tati je pričala, nekim glasom pozamašne zapremine a slabašnog intenziteta, kao tanak čaršav za bračni krevet. Njegova nevelika šaka masirala joj je vrat, tata je mogao biti i trener boksera, ali, nevolja je bila u očima, isplakanim i blagim, u večitom proboju kroz nikotinsku magluštinu. Od pritiska te mesnate, kratkoprste tvorevine na vratu, dlačice duž kičme su joj se podizale i lelujale.

Tata je mrmljao dugo i nepovezano, nije se radilo o značenju reči, tata je bio Bubble Bobble5 zmaj, ono što je ispuštao iz grla bili su baloni, milijarde balona, nisu dugo trajali, ali bili su tako lepi i šareni. Branio se njima iz svog ugla. Tu bi se ukopao i ispaljivao plotune šarenih balona. Zamišljala je kako je to donji levi ugao lavirinta. Smatrala je da je tu najbezbedniji. Gotovo neuništiv.

Danima nije odustajao od svoje ploče. De Johnette, Vitous, Rypdall.

Sunrise6 ju je umirila. Ali, Flight...7

Najednom, htela je sve da mu kaže. Kako ona zna da postoji to opako mesto. Kako je bila tamo. Kako je slušala sunce dok isisava jednolične kamene kocke na kojima je stajala. Kako to mesto možda i nema ime. Kako to mesto sasvim sigurno nema ime. Kako svaki pokret koji tamo napraviš jeste samo novi potez poluludog slikara. Kako se on smeška dok se ti grčiš. Kako nema ničega. Kako zaudara. Kao kad upališ kontejner.

Nije imala srca da uznemiri Starog Zmaja dok se naginjao napred, sve želeći da pukne bar jednom tu Džekovu činelu, ili se naginjao dole, kao da zavrne nogavice na farmerkama, a u stvari je merio razdaljinu do onog mesta na kom kontrabas počinje da zvuči kao čelo.

Raširenih ruku Zvezdana se okreće i vrti po ulici – mrtvačnici. Zastane na nekoliko sekundi pred svakim izlogom. Šta prodaju u prodavnici Sjaj? Ništa? Zvezdana se upinje, izvija, pribija nos uz muzgavo staklo, zatim se odbaci malo unazad, prekrsti ruke na grudima i napravi izraz lica ljutitog deteta. Mumificirana žena iz drugog ulaza, ona koja poznaje prilike, objasnila joj je, krajnje dobronamerno, kako ima dana kada se može kupiti hleb. Samo treba biti uporan. I čekati. I ustati rano. Oko pet. Ne dešava se to baš svaki dan, ali, bude. Hvala Bogu da je tako. Zvezdana joj je uputila jedan osmeh prvorazrednog značaja. I pljunula je u lice. I nastavila da se osmehuje. Baba se tresla i držala rukama za mesto na kom je verovala da joj se nalazi srce. Proklinjala je.

Zvezdana ima mantru:

Molim lepo. Hvala lepo. Molim lepo. Hvala lepo. Molim lepo...

Kada je vidi, mumija podigne stoličicu na kojoj po čitav dan gnezdi svoju koščatu zadnjicu. I pobegne.

Zvezdana je naletela na ruku.

Koja hrani.

Unjkavi je prošaptao: Ciga-ret-te, ciga-ret-te.

Ne odbij!

Unjkavi lupka boksom cigareta po ruci koja mu je slobodna. Sklon je slepom poštovanju određenih rituala. Povukla je haljinicu. Kačket s crvenom ružom našao se u visini njenih bokova. Ona gleda ka električnim rojevima na nebu. Ne može i može da oseti kako su njegova usta soba u kojoj se raspadaju bolesni na smrt. Daje mu da njuši između njenih nogu sve dok semafor ponovo ne progovori.

Čim se nađe na trgu, svaki korak koji Zvezdana napravi pretvara se u klavirsku tercu. Ispod stenja koje ih sakriva tada izmile kojekakve glave. I lelujaju. I sve treperi.

Tačno u ponoć okrenula se ka fontani. Majka visoko iznad glave drži svoju golu bebu. Gola majka, čije su noge zakopane u ostatke hrane, bljuvotinu i svakovrsni smrad. Slabašni mlaz vode sliva se niz njihova tela obasjana jednom sijalicom. Ostalu svetlost su ukrali. Iza njenih leđa, mesingani kikot zvona s pravoslavne crkve.

Zvezdana nikada ne okreće leđa fontani dok se udaljava od nje. Devojka koja prodaje kokice ispred crkve žvaće i krsti se.

Kafe Vesele devedesete. Gorionik ljudskog mesa. Uđe i šiba kosom oznojana lica. Uđe i mirisom šiba oznojane prepone. Ona misli da riđokose žene imaju poseban miris. Hijenoliki tip se bacio na kolena pred devojkom u crvenoj haljini na bretele i urla Amor!!!, ova ga mazi po prljavoj kosi, steže ga sve jače, i sklanja ga sa svog puta, pri tom mu zabijajući nokte u osmeh, dvojica ponosnih vlasnika sopstvenih ograničenja unose se jedan drugom u lice, debeli nasrće na debljeg sav u uverenju da postoji način na koji bi mu mogao oduzeti daljinski upravljač, psuju, pljuju i sikću, mlađa ženska osoba, verovatno se zove Marina, sedi za stolom u uglu prekrštenih nogu, ima dobre noge, puši i pije kafu, ne primećuje pepeo koji joj pada u šolju.

Devojka u crvenoj haljinici prilazi šanku, ne ispuštajući iz jedne ruke pošteno zarađenu kutiju cigareta, u ogledalu iza šanka posmatra umrtvljeni stampedo ljudi bez glava, jer ona ne želi da upamti ničije lice, misli da je tako najbolje.

I All that she meant was good

I All that she meant was good

I Give her some time

I Give her some room

I All that she meant was good.8

Onaj-koji-se-smeje-i-plače-istovremeno dodirnuo joj je dlan. On je zarobio muziku i drži je negde na sigurnom. Na lancu dovoljno dugačkom da može fino da prošeta. Pušta je isključivo po naređenju i za to ga plaćaju.

Ja sam ovo samo zbog tebe...

Ali, Better keep your mouth shut, babe9

i Onaj-koji-se-smeje-i-plače-istovremeno je razumeo i zavukao ruke u njenu kosu. Toplo mesto. Zvezdana je ostala bez očiju

And keep it close to your chest.10

koje su utonule pod laganu tkaninu crvene letnje haljinice na bretele. Toplo mesto. Toplo meso.

Deblji od dvojice debelih najednom se stvorio pred Onim-koji-se-smeje-i-plače-istovremeno, smatrajući ga odgovornim zbog beslovesnog lutanja melodija unutar prostora u kojem su se, na čudesnom nalik način, obojica našla. I: Šta ti je ovo, i Neću ja to, i Vidiš da pucamo!, i krotitelj muzike mu je rekao Ne, ne vidim, i nastavio je da po­mera telo ka šanku i od njega, ali to je bilo gotovo neprimetno, jer je negde u predelu pupka osećao hladan oblog napravljen od onog neprekidnog tupog a blagog udarca koji se ponavljao u pesmi astmatičnog čoveka. Kao da dete čija želja nije ispunjena lupa nejakom pesnicom po polupunom buretu. Zvezdana je sricala slova sa leđa radničkog kombinezona u koji je debeli jedva uspeo da uvuče svoje telo. L... Ž... T... K... Za nju on je bio bezazleni vepar iz crtanog filma koji voli da riče i zove se LŽTK.

Onaj drugi je, pokretom svojstvenim veprovima, dozvao već prilično izbezumljenog pripadnika svoje vrste, sugerišući mu kako slika na televizijskom ekranu po sadržaju daleko premašuje sve što je zamislivo, a nekako dopire do njihovih veprovskih mozgova. I, zaista, neobično interesantan prizor:

Eno ga, tamo... Eno ga, tamo!...

Čas je krezubi zavijao i prst usmeravao ka nagorelom prozorskom oknu, jer, onaj je bio tamo, čas su se prašnjavim putem vukli ljudi-gliste kojima je krv kuljala iz usta (uglavnom su to bili deca-gliste i žene-gliste), neki su vrištali, neki su samo gledali ka suncu koje im je pržilo grimase, ali, nevolja je bila što je onaj i dalje tamo, raščupana devojčica otimala se iz ruku čoveka koji je i pored užasne vrućine nosio šubaru, on joj puni usta prašnjavom čokoladom i govori, na, bolan, jedi bonbona, a njoj samo nije jasno šta je ono što izlazi iz okrvavljene majčine lobanje. Uredno zalizani novinar, čiji se trbuh slepio s košuljom, žali se na uslove rada, žali se na uslove rata, nije u redu, nije popio kafu danima, ali, kako i da je popije, kad su oni tamo, i onda, konačno, proročanstvo – oni neće još dugo biti tamo!

Prorok je stigao odmah po izricanju proročanstva. Pojavio se na vratima Veselih devedesetih.

Zlikovci

Ubice

Razbojnici

Skrnavitelji grobova

Prijatelji đavola

đavola...

... aaaa...

Prvo je to bila samo brada. Glas vapijućeg iz masne brade. Trza glavom naglo ka napred, njuši, usta i jezik se prepiru, odlaze na razne strane, taj je pogled već ubijao, prljavi nokti deru kožu lobanje, koža se nabira, u svakoj pori je miligram ludila. Jurodivog niko ne sluša. Drina original nasrće na Zvezdanu, lagani, opori talasi čestica katrana i:

Vještice, vještice... (povlači slogove iz dijafragme, čuje se nešto između u i o), ti si meni... ti si meni... slušaj... (ostrva blagosti uokvirena izvajanim lukovima obrva, sedativ, otapanje zlih glasova u stomaku)... slušaj... (slušaj kako pucketaju kosti vilice po kojoj pršti tečnost pobesnelog, taj je pogled mnoge proburazio)... (svaka pauza teška po jedan udarac hladnog metala po kičmi)...

... četrdeset i prve godine, Bog pusti Hitlera iz pakla da napadne celu zemaljsku planetu...

(veprovi slušaju glasove koje ispušta krastavo i ranjavo dete, nelagodno im je među nogama)

... da poubija božije anđele...

(Zvezdana se skuplja na barskoj stolici i steže čašu crnog vina u prozračnoj ruci)

... ko ga je doček’o? Nikola Tesla, sveti Ilija, sveti Vasilije...

(Ukočio se pred njenim očima, lice maloumnog postaje slika, kao Djuk na zidu, kao Koltrejn, kao Džoni koji kaže

Boom, boom, boom, boom

I’ m gonna shoot you right down)11

(... postaje ikona...)

... šta drugo preostaje?...

(A šta će njima te crne kape na glavi? Šta će im?)

... i sve