Priče

By Leonid Dobičin and Zorislav Paunković

Leonid Dobičin (1894−1936), gledano iz perspektive aktuelne recepcije, jedan je od najznačajnijih ruskih pripovedača iz druge i treće decenije dvadesetog veka. U ovom periodu su, pored njega, delovali i postigli svoje najznačajnije književne rezultate mnogi izuzetni pisci. Leonid Dobičin se, među njima, ističe originalnim viđenjem stvarnosti i načinom pisanja, zahvaljujući kojima je ostvario znatan uticaj na savremenu rusku književnost.

Ruski pesnik Oleg Jurjev (1959−2018) objavio je apokrifno „Nepoznato pismo pisca L. Dobičina Korneju Ivanoviču Čukovskom“ (2012). Taj postmodernistički tekst nudi alternativnu verziju događaja, po kojoj je Dobičin inscenirao samoubistvo, zaposlio se u obližnjem kolhozu „Šušari“, proveo rat pod okupacijom, odslužio kaznu u logoru i ponovo se zaposlio u istom kolhozu. Dobičin tobože piše pismo Čukovskom 1954. godine, posle penzionisanja, a postskriptumi uz pismo sežu do 1994. godine i predstavljaju, kao i tekst pisma, parodijski komentar na opštepoznate i manje poznate činjenice iz istorije književnosti (poput pretpostavke da je pesnik Nikolaj Olejnikov mogući autor romana „Tihi Don“).

Iako je do devedesetih godina prošlog veka Leonid Dobičin bio gotovo nepoznat, njegovo delo nesumnjivo pripada krugu ruske klasike, a on sam, po rečima Viktora Jerofejeva, postao je „heroj ruske književnosti dvadesetog veka koji se posthumno popeo na književni Olimp brže čak i od autora „Majstora i Margarite“.

Zorislav Paunković

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: May 20, 2020
• ISBN: 8663510616

Book preview

Paunković

SUSRETI S LIZ

KOZLOVA

1

Sijalice su gorele u tri lustera. Četrdeset osam sovjetskih službenika pevalo je na koru. Novi propovednik je predskazao da će uskoro vaskrsnuti bog i da će se razvejati neprijatelji njegovi.

Kozlova je poljubila krst i, razmazujući ulje po čelu, probila se do izlaza. Jedva je prešla preko trga: okupljeni ljudi su puštali rakete, gurali jedni druge, izvikivali nešto, spaljivali kartonskog boga oca s glavom u trouglu, orkestar je svirao „Internacionalu".

– Hulje – šaputala je Kozlova – ugnjetači… – Sneg je škripao pod nogama. Uljani tragovi salinaca masno su se presijavali. Iznad škole „Karl Libkneht i Roza Luksemburg" lebdeo je mali zelenkasti mesec. Kozlova uzdahnu: ovde je mesje Poenkare predavao francuski.

Usporila je korak. U sećanju su joj isplivale prijatne slike druženja s mesjeom.

Evo sede i piju čaj. Mesje priča o lurdskoj bogorodici. Avdotja odškrine vrata i viri. Kozlova očima pokazuje na nju. – Prijazna žena – kaže mesje. Potom uzme svoj šešir, Kozlova ustane, i vidi se njihov odraz u ogledalu: on, uredan, sed, klanja se; ona – dostojanstvena, u dugačkoj haljini, prsti desne ruke obuhvataju prste leve ruke, tanak nos, pomalo iskošen, na tankim usnama – staromodan osmeh. – Naiđite ponovo, mesje…

Evo ih u bioskopu. Muzičar svira violinu. Mesje sutra putuje. S tanušnog drvca u zelenom buretu polako opada lišće. – Kako je tužno, mesje… – Devojka u crvenoj vezenoj bluzi razmiče zavesu i pušta unutra. Sleva i zdesna od platna vise Lenjin i Trocki… Smešna tašta razbija posuđe i lomi nameštaj, ističu se lepotom švajcarska jezera i promiče šest delova raskošne drame: Klotilda se otrovala, Žana je skočila kroz prozor, a Šarl polako otplovljava brodom „Republika", i čini mu se da je sve što se desilo bilo samo san.

- Tako ćete i vi nas zaboraviti, mesje, kao san.

- O madmoazel!

Povratak je pun duševnih izliva. Mesje će misliti na nju u divnoj Francuskoj. Pratiće politiku.

„Ko bi mogla da bude današnja Sibila, ako ne madam De Teb" – napisaće u trenutku kad se činilo da će se desiti ko zna šta…

2

Kozlova je provodila večeri sedeći na ležaju na peći – krpila je rublje ili čitala „Nivine" dodatke. Utorak je bio ženski dan – išla je sa Avdotjom u parno kupatilo; deca su vikala, zveckali su lavori, naparene trbušaste žene s raspuštenom kosom udarale su sebe metlicom. Nedeljom bi uzele svaka po korpu i uputile se na pijacu. – Drugarice, drugarice – dozivale su prodavačice izvirujući iz kioska – gospođice ili damo!

Ponekad bi svratila Suslova, i dugo su pile čaj; dostojanstvena domaćica s ljubaznim osmehom i raščupana, debela gošća s laktovima na stolici i glasnim uzdasima. Razgovarale su o teškom životu i o starim vremenima. Avdotja je stajala u vratima i slušala.

- U Peterburgu sam nekog videla – govorila je glavata Suslova, zamišljeno zureći u šoljice (na jednoj je bio Zimski dvorac, na drugoj – Admiralitet). – Ne znam, možda i samu caricu: prolazim pored dvorca, kad dolazi kočija, iskače dama i uleprša u ulaz.

- Možda se ključarka vraćala iz kupovine – odgovara Kozlova.

Prošla je zima. Prvog maja Kozlova je oprala dve bluze i šest marama: nek probaju da mi uzmu. Kroz otvorene prozore dopirali su zvuci orkestara.

Iz manastira je doneta ikona svetog Kukše. Ljudi su išli da je dočekaju. Vratili su se uzdrmani. – Hulje, ugnjetači…

- Gospode, kad ćemo se osloboditi? Mesje ne piše?

Onda je izašao mesec, i duše su smekšale… U sabornoj crkvi zvonila su zvona. U bašti „Crveni Oktobar" orkestar je svirao valcer. Srele su Demeščenkovu, Garaščenkovu i Kalegajevu, sve tri zamišljene, s grančicom sremze u ruci.

Zastale su iznad reke i pogledale u traku od mesečine i u čamac s balalajkom.

- Venecija – prošaputa Kozlova. – „Venecija e Napoli" – odgovori Suslova i, posle kratke pauze, reče tiho i sanjalački: – Kad je bio požar u kooperativi, zapalili su se parfemi i divno je mirisalo…

Pred jutro neko je kašljucnuo pored kreveta. Kozlova se okrenula i ugledala svetog Kukšu – u plavom epitrahilju, kao na ikoni. Dao joj je paipir, i ona je pročitala zapis na njemu: „Ko bi mogla biti današnja Sibila, ako ne madam De Teb".

Probudila se uznemirena i izašla je ranije kako bi pre posla svratila u crkvu. Vrata su bila zaključana. Kozlova gurnu kapidžik i sede da sačeka u bašti.

Stub s preobraženjem i zelenom kupolom uzdizao se nad klenovima. Kopnili su porozni oblaci boje tela, i kroz njih se mestimično probijalo plavetnilo. Škripnula su vrata, episkop je izašao iz stražarnice – gologlav, s kantom punom pomija. Stao je, izbrojao otkucaje sata na vatrogasnom tornju, a onda je izlio sadržaj kante oko stuba s preobraženjem.

„Neće još dugo" – radosno je mislila gledajući ga kako odlazi.

Ručala je na brzinu – htela je da svrati kod Suslove, ali kad je ustala od stola, malaksala je i jedva se dovukla do kreveta. Kad se probudila, mrzelo ju je da ide kod Suslove. Poslala je Avdotju da dočeka kravu i otišla u baštu. Sunce je zalazilo, i zalazak je bio običan: dve trake, jedna crvenkasta i jedna zelenkasta.

Kozlova je volela da poliva. – Kad polivaš – govorila je – duša se odmara i uranja u prijatno stanje.

Polivala je dvanaestu gredicu, i mesec je sijao u baricama koje su brzo nestajale. Zagrmeo je orkestar. Kozlova polete ka kapiji.

Kinula je zbog prašine. Na bakljama su se vijorili dimljivi plamenovi. Odražavali su se na limenim trubama. Kerzon se ljuljao na vešalima. Svetlost je padala na lica ljudi koji su marširali.

- Jen, dva! Leva! Živela komunistička partija! Ura!

Suslova je marširala otvorenih usta. Iz tame je dotrčala Avdotja: – Engleska je zaratila.

Upalile su kandila ispred ćivota i uz svetlost dveju lampi pile su pravi čaj. Osećao se smrad kerozina i katrana. Sva ozarena, Kozlova je iz ormarića za lekove izvadila teglu maline. – Uskrs – sladila se Avdotja. Kudile su glupaču Suslovu.

3

Radile su prekovremeno. Muve su ujedale. Veliko zvono je vibriralo, stakla su mu odgovarala zveckanjem.

Demeščenkova se nagnula nad sto i urezala: – Drug Lenjin.

Izvaljene na stolicama, Garaščenkova i Kalegajeva su grickale semenke suncokreta i piljile u novu.

- Sutra je Jovan Ratnik – reče nova, gizdava starica s crvenim obrazima. – Kad se s nekim posvađate, molite se Jovanu Ratniku. Ja to uvek radim, i znate – odveli su je i osuđena je na tri godine.

„Dobra žena – pomisli Kozlova – „pobožna... Sutirkina, čini mi se.

Prenela je svoje papire i mastionicu kod Sutirkine: – Gde stanujete?

Izašle su zajedno: staložena Kozlova, s plavim providnim šalom oslikanim rasplinutim žutim krugovima, i nemirna Sutirkina, sa starim slamenim šeširom ukrašenim perjem.

Pored kapidžika kavaljeri su obigravali oko devojaka. Dečaci su iz sveg glasa pevali „Smelo ćemo poći u boj".

Slegala se prašina podignuta tokom dana. Štrčale su polomljene grane drveća posađenog na „dan šume". Vonjala je crkotina.

- Svoj laneni kaput dobila sam od saveza finkotrud¹. Hiljadu devetsto devetnaeste čuvala sam njegovu baštu. Živela sam u daščari. Dolazili su mi prijatelji, i, ne bih da se hvalim, večeri koje smo provodili tamo bile su pune poezije.

Kozlova ju je slušala s takvim izrazom lica kao da u ustima ima bonbon: večeri pune poezije!

- Kažete hiljadu devetsto devetnaeste – rekla je ljubaznim i prijatnim glasom. – Sećate li se, tad su svi kukali: pojeo bih ovo, pojeo bih ono. A ja sam maštala samo o tome da popijem dobru kafu i najedem se uskršnjeg kolača.

Sprijateljile su se. Često su dolazile na čaj jedna kod druge i, kad nije padala kiša, išle u šetnju izvan grada. Razgovarale su o svojim pretpostavljenim, o obnavljanju ikona, prisećale su se negdašnje mode.

- Jeste li bili na gubernijskoj olimpijadi? – upitala bi katkad Sutirkina. – Skoro su potpuno goli! Fuj, kakva nepristojnost. – Potom bi se dugo ćutke osmehivala i gledala u daljinu.

Jednom ili dvaput srele su Suslovu, i ona bi stala, okrenula se i gledala ih dok joj se ne izgube iz vida...

Na sjajnim krstovima gorelo je sunce. Jarko su se žuteli klenovi. Crvene cvasti oskoruše podsetile su Kozlovu na buketiće od jagoda. Zastala je, nagnula glavu u stranu i, držeći levu ruku u desnoj, slikovito uživala u njima.

Sutirkina ju je sustigla: – Nije loše vreme. Rado bih otišla na izložbu. Kažu da je vrlo dobar Lenjin od cveća. Kozlova je stisnula usne. – Znate, ja se uvek prilagođavam duhu vremena – dostojanstveno joj reče Sutirkina. Sad je duh takav da treba otići na izložbu i naučiti nešto novo o poljoprivredi.

Kiša je udarala u stakla. Iza prozora su se ljuljale crne grane. U kancelariji je bilo mračno. Demeščenkova, Garaščenkova i Kalegajeva su dugo stajale pored peći. Sutirkina je čitala novine.

- Evo dva zanimljiva oglasa.

Svi su je pogledali, ona ustade i nakašlja se. Jedan je bio Harinov – za sedmi novembar² imaće ogroman izbor hlebova i peciva. Drugi je bio episkopov: sedmog novembra će se u svim crkvama održati svečana služba i blagodarstveni moleban. – Shvatate li kakav je sada duh?

4

Kozlova je ležala na toploj peći i čitala „Nivine" dodatke. Avdotja je mela pod. Prilozi su mirisali na miševe, a metla od pelina na pelin.

Alekdandra Nikolajevna se udala za Petra Ivanoviča – tokom ceremonije blistali su od lepote. A Aleksej Jegorovič je dolazio kod njih o praznicima, i kad je, posle obilnog ručka, sedeo u udobnoj fotelji, s vremena na vreme bi duboko uzdahnuo.

Kozlova je zatvorila oči i nekoliko trenutaka uživala u tom prijatnom završetku. Potom je izvadila četiri čiode iz drvene kutijice s ljubičastim ljubičicama i pribola suknju. Te ljubičice je sama nacrtala kad je bila vrlo mlada...

Obula je valjenke, obukla džemper, stavila na glavu pletenu kapu i izašla u šetnju.

Pritrčala joj je Suslova – rumena, s velikom maramom na glavi i petlom ispod miške.

- Kako je? – mrmljala je. – Odavno se nismo videle… Teško se živi. Evo, kupila sam petla – za dva ručka. A na toliku porodicu… Jel’ piše mesje?

Kozlova je uze za ruke. – Dođite u pola šest.

Po stazi su skakutale svetlooke čavke. Oblaci su bili nisko na nebu. Pokatkad su lepršale pahuljice.

Zaneta prijatnim mislima, Kozlova je lutala ulicama i osmehivala se. Svratila je na groblje sa spomenicima što liče na umivaonike i, smešeći se, poklonila se grobovima roditelja…

Kroz kapiju se video manastir svetog Kukše – tanušne crkvice i trbušaste kule. Setila se crveno-smeđeg dvorca i žutog admiraliteta…

Uveče će se osećajna Suslova zagledati u šolje i zamisliti, neko vreme će ćutati, a onda će ispričati kako je videla caricu. Prijatno će, kao u romanu iz „Priloga", šuštati samovar, lampa će domaćinski mirisati na petrolej. – Mislim da ste me viđali s tom ženom – reći će Kozlova. – Nismo bile prave prijateljice.

Na kandelabrima su se upalile električne svetiljke – žute mrljice pod sivim oblacima. Dvoja kola natovarena drvima prošla su kroz kapiju škole Karl Libkneht i Roza Luksemburg… Tu je predavao mesje Poenkare.

1923.

SUSRETI S LIZ

1

Visoko podignute glave, s pobedničkim osmehom na licu pokrivenom ljubičastim puderom, Liz Kuricina je, njišući ramenima, skrenula iz Ulice Nemačke revolucije u Ulicu Treće Internacionale.

U hodu je okretala telo čas ulevo, čas udesno i, kao kadilom, mahala pletenom vrećicom u koju je bila ugurana plava posuda sa žutim cvećem.

Kukin je okrenuo glavu preko levog ramena i živahno pošao za njom prema javnom kupatilu. Ona je tamo zastala, osvrnula se oko sebe, trijumfalno pogledala levo i desno i uzletela na trem.

Vrata se zalupiše. Тrgovkinje koje su sedele na kotlovima punim užarenog uglja ponudile su Kukinu ukiseljene jabuke. On ih i ne pogleda, i, sav radostan, siđe na reku.

„Verovatno se već skinula, maštao je. „Eh, boga mu!

Ledena pokorica na snegu blistala je pod zracima večernjeg sunca. Seljaci su terali konje i odlazili s pijace. Seljanke su, sa svežnjevima neprodatih opanaka, išle jedna za drugom, a pred rupom u ledu bi legle potrbuške, spustile glavu i stale da srču vodu.

– Životinje – zlurado procedi Kukin. Kada se vraćao kroz baštu, mesec je bio visoko na nebu, a na snegu su, pod isprepletanim granama jabuke, ležale tanke senke.

„Kroz tri meseca ovde će se sve beleti od opalih latica" – pomislio je, a u mašti mu iskrsnuše uzbudljive scene u kojima on i Liz leže na belim laticama.

Nasmejale su ga šale mladića koji bi pozvali kočijaša i rekli mu „produži", pa je, lepo raspoložen, skrenuo u svoju uličicu.

Klub kaznenog bataljona bio je svečano osvetljen, u njemu je grmela muzika, na vratima ukrašenim jelovim granama visilo je obaveštenje: bataljonska trupa postavlja dve predstave – „Kada dođe tašta, dešava se svašta" i antireligioznu.

Čajnik je već bio na samovaru. Majka je sedela i čitala Jevanđelje.

– Ispovedila sam se.

Kukin napravi pobožan izraz lica, i, uz zvuk sata „le rua a Pari", sedokosa majka u cicanoj haljini i njen vižljavi sin s jež frizurom i crnom mašnom, u košulji od grubog platna, stadoše ispijati šolju za šoljom.

2

U kancelariju dobaulja hroma Riva Golubuškina i reče Kukinu da ide kod Fiškine – da linira papir.

– Jeste li čitali novine? – upita ona i podiže obrve. – Fiškina je objavila članak: „Ne zloupotrebljavajte portrete vođa". – I ona zabaci unazad glavu i isprsi se.

Bilo je hladno. Kroz otvoren prozor duvao je vlažan vetar. Riva je usrdno prepisivala. Kukin je stajao i linirao papir.

Fiškina primače svoje tamno lice njegovoj ruci i upilji se; njena crna kosa je dotakla njegovu bezbojnu. Ona se trže i ode do prozora.

Onako niska, gorda, crna i prezriva, stajala je i gledala oblake. Potom je tiho izduvala nos, okrenula se prema sobi i rekla:

– Druže Kukine.

Vrata se odškrinuše, i neko zvirnu unutra. Ona je obukla žutu jaknu od teleće kože i izašla.

– Dopali ste joj se – isprsivši se, čestita mu Riva i zaverenički se osvrnu oko sebe. – Gledajte da joj se dodvorite: ona će vam pomoći da napredujete. Šteta samo što mene i nju premeštaju odavde. Ali ništa zato, ugovaraću vam susrete s njom.

– Moguće – obradova se Kukin. – Uostalom, nemam ništa protiv nižih staleža. Gajim simpatiju prema njima. – I on trijumfalno stade zviždati „Ustajte svi na zemlji".

Crveni i plavi baloni leteli su na vetru iznad bradatog uličnog prodavca. Na ćoškovima su prosili bogalji. Starica u crnoj bluzi išla je od kuće do kuće:

Udelite milostinju, Bog vam pomogao

Što je milost vaša

To je hrana naša

Bolesnoj i gluvoj babi.

Pored kapije s četiri zelene limene vaze, izvrnute na razne strane, Kukin stavi ruku na srce: ovde živi i pati u zavojima Liz. Ima čireve na leđima – u novinama je izašlo njeno pismo pod naslovom „Naša javna kupatila".

U biblioteci su visili plakati: „Tuberkuloza! Bolest radnih ljudi! – „Dole kućna! Žarišta!

– Nešto revolucionarno – zamolio je Kukin.

Devojka s plavim kovrdžama stade skakutati po merdevinama.

– Trenutno nema. Uzmite nešto drugo. „Mercedes de Kastilja", nešto od Pisemskog...

Eh, dođavola. A već je video sebe kako, s tim knjigama pod rukom, sreće Fiškinu: Šta to nosite? Tako? Znači, simpatizer ste!

Majka je sedela na divanu s gošćom – suvonjavom Zolotuhinom, koja je imala čipkanu kragnu pričvršćenu srebrnom ružom.

– Šta se priča, hoće li se uskoro promeniti režim? – tužno upita Zolotuhina i pruži ruku.

– Nema izgleda za promene – strogo odgovori Kukin. – I znate, mnogi su bili protiv, a sad su simpatizeri.

Pošto su pokazale učtivost, stare žene nastaviše razgovor.

– Nigde proleće nije tako lepo kao u Peterburgu – uzdahnu Zolotuhina. – Sneg se još nije otopio a na pločnicima se već prodaje cveće. Ja sam se odevala kod De Notkine. „Moda De Notkine"... A da li se vi, mladiću, prisećate prestonice? Studentskih godina? Pa to je najlepše i najveselije doba. – Ona zažmuri i odmahnu glavom.

– Naravno da se sećam – reče Kukin. – Kulturni život. – Obuzela ga je prijatna seta, pa stade maštati nad supom: „Svira muzička kutija,