Naslednici

By Nada Marinković

I ovim romanom Nada Marinković poziva na sanjarenje i traganje za prošlim vremenima. U skladu sa temom romana, neizostavan je elegičan ton koji je prožet intelektualnim nabojem, tako tipičnim za ovu autorku u čijim romanima neizostavno trijumfuje nežnost i osećajnost uz obilje strasti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Jul 15, 2018
• ISBN: 9788828356936

Book preview

Nada Marinković

NASLEDNICI

Impresum

Copyright © 1995 Nada Marinković; © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Prolog

Ujahali ste u Vreme na divljim hatovima, strasni i opijeni, usmereni ka budućnosti, želeli ste bolji svet za nas koji dolazimo, sanjali o njemu; bio je u svakoj kapi vaše krvi! Mi, zbog kojih ste se žrtvovali, nemamo ideale koje ste imali vi, naše poverenje je uzdrmano, nade trepere u tami kao siromašna kandila.

Kažu da jedna generacija otvara vrata, a druga kroz njih ulazi... Vrata koja ste nam otvorili nisu nas – vaše naslednike – uvela u srećan svet! Živimo zbunjeni i nespokojni, tražeći u vašoj nekadašnjoj veri razloge za borbu i opstanak, u vašim vatrama toplinu da zagrejemo hladna srca.

Uporno sebe uveravam: Ne može svet da bude drukčiji no što je oduvek bio: uzbrdice i nizbrdice, tama i svetlost. Život je kao putovanje kroz mnogo tunela, poneki od tih tunela veoma je dug, čini se da nema kraja, ali kraj mora da postoji, valja do njega stići!

Život smo započeli u trci bližnjih za materijalnim dobrima, suočeni s raznim tehnološkim revolucijama koje su nam omogućile da sagledamo jedan drugi svet kome smo se predavali, slepo verujući da je to ono pravo. Tako smo, nepripremljeni za sve što nam se danas događa, krenuli put budućnosti. Strepimo od dana koji dolaze umesto da ih nestrpljivo očekujemo, ali uprkos svemu, znamo da nećemo izdati, da ne možemo izdati, ni sebe, ni one pre nas koji su tako ludo sunuli u život držeći se za grive svojih konja! Malo njih stigli su do sunca kao pobednici (koliko dugo su to bili?!), neke su samlela kopita besnih hatova, ima i onih koji su izjahali bolni i ranjeni, kao Ti, moj poočime Munjo!

Verovao si u bolji svet, u izvesnost njegovog postojanja, uporno verovao, ponavljajući do zadnjeg daha kako valja davati, biti dobar i častan, nalazeći nagradu u vernosti toj ideji i samopoštovanju kojim uzvraća.

Proživeo si vek dobar i častan, darujući sve oko sebe umom i srcem, previđajući zamke, a poraze koje ničim nisi zasluživao – pretvarajući u pozitivnu energiju.

Živeo si za nas – vaše naslednike – uveren da ćemo stići do mesta koje ste vi, naši očevi i dedovi, ucrtali na neuhvatljivoj mapi ljudske sudbine!

U poslednjim danima Tvoga života, imperativom koji je zračio iz čitavog tvog bića, snagom želje užegla se i, konačno, buknula moja baklja, onako kako si želeo!

Ja i moj sin, kojeg ću odgajati u tvom duhu, i oni koji nas budu pratili, pokušaćemo da se borimo za to mesto, nalazeći nagradu u toj borbi koja će biti Smisao koliko i Cilj!

U Tvoje ime, u ime LUDIH JAHAČA svih vremena časti, dobrote i vere – ponećemo vatru zapaljenu na poslednjem plamenu Tvojih, do kraja mladih očiju! Tom vatrom ćemo paliti i rasplamsavati malaksale luče na putu koji ste nam ucrtali, na putu Davanja, Dobrote i Časti, na putu traganja za opštim i večnim vrednostima života.

To ti se zavetuju Tvoj posinak Predrag i unuk koji nosi isto ime!

U Beogradu, 1994.

BOJA VREMENA

Odlomci iz dnevnika pisca

„Boja vremena i njegov tonalitet zavise od političkog pejzaža i njime izazvanih intimnih osećanja ljudi."

I

SEDMA DECENIJA

U Cavtat smo stigli dvadeset petog decembra, avionom koji je uzleteo s maglovitog, ledom okovanog aerodroma Surčin. Kada smo prešli planinske masive i stigli nad more – Cavtat se ukazao kao snoviđenje, u svetlucavoj svili neopisivog godišnjeg doba. Zaliv – plav, gladak kao staklo. Lastavice, galebovi, pir insekata čije zujanje u raznim tonalitetima meri beskraj i dubinu tišine. U našoj bašti, u Gundulićevoj 10, pomorandže i limunovi zru u svim nijansama žute. Razbludnost koju stvara susret zime i proleća, njihov pijani zanos, ošamućuje. Ujutru, u podne, s večeri – zvona... Nezaboravna cavtatska zvona, sa Crkve Svetog Nikole i Franjevačkog samostana, dozivaju se, bruje, slivaju kao metalni vodopadi, da bi se lagano, tiho i najtiše, izgubili nad morem koje ih upija.

Pina Vezilić zna da dolazimo. U „prozoru ljubavi" (tako su moji roditelji nazvali prozor kroz čije su nasilno razmaknute šipke uzajamno doturali ponude) dve flaše i buket cveća: loza i slavno crno vino iz Čilipa, odakle potiče porodica. Uzimamo darove, a na njihovo mesto stavljamo svoje: sremske kobasice i sušenu slaninu, domaće kolače.

U kući nema prašine, mirišu more i lavanda čiji buketi vise po gredama; sve je onako kako smo ostavili.

* * * * *

Izvetrili smo kuću, oprali zavese, izglancali bakar.

Toplo je. Aleksandar je podrezao hortenzije i bugenviliju, očistio drveta „ljutih. Sad, zadovoljan, sedi samo u košulji, gore na terasi pijuckajući lozu, zagledan u Meštrovićev mauzolej na Svetom Roku. Tamo smo sagradili grobnicu. Ležaćemo tu, zauvek, kraj prvog Aleksandra, koji je, kako na spomeniku piše, „svoj život posvetio pesmi, a sada počiva sred pesme...

Spremamo se za doček Nove 1970. godine. Kuću smo okitili lovorom, ruzmarinom i cvećem. Za svečanu noć pozvali smo snahu i kćer velikog slikara Vlaha Bukovca, još neke domaće ljude, i neizbežnog Niku Pavlića, koji bdi nad našim domom kada smo odsutni. Upaljene sveće, muzika, blistavo nebo i topla mediteranska noć... Nova 1970. godina vuče za sobom plašt zasut zvezdama.

Ujutru idem na misu u glavnu crkvu. Žene iz Konavala, u divnoj nošnji, tankostruke, otmene, naivnim glasovima slave prvi dan decenije. Don Mato Bogišić, obrazovan, širok, ponosan na kulturnu tradiciju gradića, pruža obe ruke: „Vi, gospođa, nemate predrasuda, Bog je jedan, a svaki hram u kom se slavi, svakom Božjem čoveku pripada!"

Mnogo puta sam ga slušala kada s predikaonice govori pastvi da ljudi treba da se poštuju i vole, bez obzira na veroispovest i narodnost.

Posle nekoliko dana putujemo brodom za Rijeku, a odatle u Opatiju, gde će nas sačekati domaći prijatelji. Nad Kvarnerom, kao i na Jugu – pravo proleće. Zasipaju nas lepota, širokogrudost i srdačnost ljudi s kojima godinama drugujemo. Pola Beograda je u Opatiji, mnogo Sarajlija, Zagrepčana. U večernjim časovima, dok u salon-kafeu Kristala gledamo TV dnevnik, pojavljuje se jedan, samo jedan neprijatan čovek koji neukusno provocira. Ignorišu ga, gledaju popreko. Mnogo kasnije mislila sam na staru sibirsku poslovicu: „Kašika smole u buretu meda!"

Šta učini, zaista!

* * * * *

Sedma decenija, vreme osveženja, uzleta, nada, ekonomskog procvata. Razmena roba sa svetom u punom je jeku, devizni fondovi se presipaju, fabrike izvoze robu na strana tržišta, gradilišta se otvaraju po svim kontinentima, od Dalekog istoka do američkog Zapada. Jugoslovenske radnike, visoko cenjene zbog stručnosti i zalaganja, avioni prevoze u Indoneziju, Irak, Kambodžu, Meksiko, Peru, razne afričke zemlje... Tamo se grade fabrike, bolnice, škole, putevi, stadioni, hidrocentrale, monumentalni hoteli...

U zemlji niču naselja, otvaraju se razna učilišta, fakulteti; štampaju se dobre knjige čiji su pisci odlično plaćeni. Pozorišna umetnost, operska i baletska, beleži sjajne uspehe čitavih kolektiva i pojedinaca na najvećim scenama sveta... Rat se čini dalekim, kao ružan san, mada mnogi filmovi i romani podsećaju na njega, opominjući na opasnost kratkog pamćenja i neočekivane zamke.

Međutim, uz privrednu ekspanziju počinje bogaćenje pojedinaca i sve izrazitije formiranje takozvanog potrošačkog društva. Životna glad narasta, uzima nedozvoljene razmere, pretvarajući se u pohlepu i egoizam. Vreme kontradiktorno, sve se pretapa i meša, ne postoje čvrste, sigurne konture. Prividne vrednosti počinju da potiskuju one prave. Psihoza nesigurnosti i bolesnog takmičenja remeti spokojstvo. Prijateljstva postaju uslovna, ljubavi utočišta... Razne vrste neuroza i napetosti izazivaju porast srčanih oboljenja i rak. Mnogi pisci postavljaju pitanje: „Da li je u svetu tesno?"

Početkom decenije gradi se Berlinski zid, kako bi se zaustavio talas iseljavanja sa Istoka na Zapad; u Dalasu je ubijen Kenedi, a čovekova noga stupila je na Mesec: „Osvajanje kosmosa", euforično objavljuje štampa. Krajem decenije ubili su Martina Lutera Kinga, a profesor Bernar izvršio je prvu transplantaciju srca. Laseri i integrisana kola, najava naučnog rešenja problema poljoprivrede...

Rat u Vijetnamu se razmahuje. Ono poznato ljudsko „to je daleko od nas" uljuljkuje savest, iako pretnje i opomene stižu sve češće i neočekivano. Priče o američkim mladićima koji odlaze put istočnih mora, opsednuti snovima o vojnoj karijeri i počastima, materijalnom uspehu, a vraćaju se kućama u limenim sanducima, fantomskim brodovima koji izbegavaju poznate luke – dopiru i do naših prostora.

Pad Rankovića i njegovog kabineta značio je veliki preokret u jugoslovenskoj politici; ruska intervencija u Čehoslovačkoj i represija koja je usledila uznemirile su duhove; ogromnu Kinu kao groznica potresla je „kulturna revolucija"... Jesu li to poslednji talasi bure koja se smiruje ili njeno početno talasanje?

* * * * *

U čitavom svetu radikalizacije i reforme... Neslućeni turistički bum: avionima, vozovima i autobusima ljudi su krenuli u otkrivanje planete...

Tokom te decenije i mladi su razvili zastave svog idealističkog zanosa; dosta im je ratova, smrti, neizvesnosti, ugroženosti svih vrsta, duboke ravnodušnosti vladajućih i privilegovanih! Ti talasi pokrenuti u Americi, pod uticajem rata u Vijetnamu, preliće se preko čitave Evrope, sve do Japana, zapljusnuće i našu zemlju. Mladi su objavili rat ratu! Okitili su se cvećem, uzeli gitare u ruke, pobegli u šume, na obale reka i mora, i počeli da pevaju o svom očajanju i svojim snovima... Širom sveta se osnivaju komune mladih koji ne priznaju nikakve zakone sem ličnih, slobodni od svih zabrana i frustracija. Zbacili su sa sebe sputavajuće dogme i verovanja, od staljinizma i maoizma, kubanskih zanosa, Sartrovog egzistencijalizma, do stega u sopstvenim porodicama. Narkomafija i satanističke sekte Alistera Kraulija spremno su čekale naivnu mladost.

* * * * *

Ta poletna sedma decenija – naglo izbijanje brige za čovekovu okolinu, pakt o neširenju nuklearnog oružja, pokret za prava homoseksualaca, liberalizacija katoličke crkve (liturgije se mogu obavljati na nacionalnim jezicima), oživljavanje feminizma kao kulturnog i političkog pokreta, jačanje članstva radikalnih grupa i njihove moći – dižu moral i bude optimizam.

U umetnosti dominiraju pop-art i rok muzika (mjuzikl Kosa širom sveta slavi trijumf); sve češća tema u književnosti je otuđenost čoveka, što naglo budi interes za Kafku i širi grupu njegovih sledbenika. Modu obeležavaju neformalnost i preterivanje. Mini suknje, duge kose i brade preplavili su ulice. U ritmu hard-roka i hevi metala odjekuju reči izaslanika „donjeg sveta: „Nema zakona osim jednog, čini šta hoćeš!

Ekspanzija američkih filmova i televizijskih serija zdušno ilustruje ove ideje igrokazima nabijenim hororom i nasiljem, surovim i ciničnim pogledima na svet.

U moru svih tih novih ideja i pravaca trebalo je razaznati najbezbedniji put. Neophodne su smernice za njega, putokazi, duhovne vođe. Gde su, ima li ih, hoće li se pojaviti, ili će oni jači morati da se oslone na sopstvene instinkte i znanja, a oni slabiji da se prepuste plimi i stihiji događaja?!

II

OSMA DECENIJA

Novu 1980. godinu Aleksandar i ja dočekujemo u Zagrebu, u Novakovoj, u istom ambijentu gde sam pre mnogo godina doživela upečatljiv susret s Krležom. Prisutno je dosta umetničkog sveta, slikara, muzičara, ljudi iz teatra i filma. Izdvojila sam se sa Sašom Verešom; nedavno, u Sovjetskom Savezu, upoznala sam mu brata koji je tamo ambasador. Saša je zaljubljenik u Pariz, kao i ja, čovek je bez predrasuda, izvan vremena. Priče su mu prepune asocijacija, vrcavih ideja, smelih aluzija, ljude opisuje kroz njihove karakteristike, zanimljivo i duhovito.

Pričamo o tome koliko je putovanje nagonska potreba praotaca, a koliko kulturna radoznalost; koliko je bežanje od nečega, a koliko traganje za nečim. Zaključujemo da se sve to meša, prožima. Socijalizacijom čoveka nestali su ili su se oplemenili oni prvobitni nagoni, mada su se mnoge atavističke reakcije zadržale, što se naročito opaža u sukobu masa, u ratovima, među pubertetlijama i ljudima nedovoljno civilizovanim. Mnoge postojeće probleme nezrele jedinke rešavaju davnašnjim mehanizmom: tučom, oružjem, umesto razgovorima, prilagođavanjem, dobrom voljom i razumom. Uostalom, slažemo se u tome – zar to nije i problem mnogih porodica, brakova, običnih ljudskih veza?

U ponoć izlazimo na terasu koja se uzdiže nad gradom. Nebo je srebrnastobelo, metalizirano. Nije uopšte hladno. Čudna tišina za jednu ovakvu noć. Dva zvonika katedrale izgledaju kao crteži gvašom. Nestvarno.

Više sebi nego meni, Vereš kaže:

– Strepim od vremena koje dolazi, slutim da će ova godina biti sudbonosna... Kada Tito umre – sve će se promjeniti. Vidjet ćete!

Pijemo šampanjac. Neko na klaviru svira Skrjabina.

– To je Mira Flis – kaže Saša – njen stil...

Podiže čašu:

– Pomen za vreme koje ističe!

– U ovakvim trenucima pije se za ono koje nastupa.

Njegove oči su odsutne, ispunjene viđenjima meni neuhvatljivim. Šta on to zna, u šta on to gleda?

* * * * *

Osma decenija, odlučujuća za sudbinu čitave Evrope, pokazala se sudbonosnom i za nas. Saša Vereš bio je u pravu!

To je decenija oslobađanja od iluzija, gašenje nada probuđenih u prethodnoj deceniji, pomalo euforičnoj i lakovernoj. Svi radikalni zahtevi iz prošle decenije povučeni su ili smireni, mnogi projekti odloženi. Amerika ekonomski gubi dah. Posle smrti Mao Cedunga i Džou Enlaja, Kina pokušava da se skupi na gomilu. Skandal Votergejt je uzdrmao svet, Rokfelerova komisija otkriva zlodela Cije, a dela Aleksandra Solženjicina – sovjetske zločine nad civilnim stanovništvom (Arhipelag Gulag).

U ovoj deceniji beleži se agresija Turske na Kipar; Franko je umro i Španija raspisuje prve slobodne izbore koji će vratiti monarhiju kralja Huana Karlosa. Uvećanje arapskog bogatstva dovodi do preporoda islama i Homeinijeve sugestivne vladavine nad muslimanskim masama. Maspok („Hrvatsko proleće) je prvi ozbiljni udar protiv ustavnog poretka zemlje; produbljuju ga posledice usvajanja Ustava (1974), javno se demonstrira albanski separatizam na Kosovu i bujaju slična rovarenja po Vojvodini. Osma decenija ostaće i u Jugoslaviji zabeležena kao poligon velikih igara, beskrupuloznih mahinacija i manipulacija, svih mogućih načina da se ostvari potpuna idejna dezintegracija i državno-upravno rastakanje, što će omogućiti sprovođenje rušilačkih ciljeva. Nepostojanje strategije ekonomskog razvoja, uz obredno zaklinjanje na vernost utopijskoj totalnoj samoupravnoj demokratiji, visoka zaduženja u inostranstvu, odsustvo motivacije za rad, posejane iluzije o neiscrpnim prirodnim bogatstvima i sve većoj međunarodnoj važnosti – doveli su zemlju u duboku ekonomsku krizu, na koju se nadovezuju sve veća nezaposlenost, „odliv inteligencije, kao i kvalifikovanih radnika u punoj snazi, preko granica.

Težnje za autonomijom i separatističkim razbijanjem, koje redovno prate nacionalizam, ugrožavaju već tada stabilnost savremenog sveta. Oni pod čijim rukovođenjem se to zbivalo nisu ni slutili (ili, možda, jesu!) da su ubacili virus od kojeg će se smrtno razboleti ne samo male već i velike države, ta ogromna multinacionalna tela koja su dotad, ako ne savršeno srećno, a ono sasvim podnošljivo, živela.

Ubojito oružje, anahroni nacionalizam, nije bilo ništa drugo do pogubni šovinizam. Tražile su se, izmišljale i potencirale razlike među ljudima različitih nacionalnosti i vera. Ekstremisti su nametnuli svoju hipnotičnu volju: pretnja i osveta zamračile su vidike; frustriranost, škrgutanje zubima i podmuklo režanje trovali su klimu; vrata haosa bila su širom otvorena. Kao posledica toga nastupiće, s jedne strane – neusmereni revolt, a s druge – nacionalna apatija. Stranačke zađevice i nadmetanja, rukovođeni različitim interesima, baciće se na malaksalo telo već iscrpljene zemlje.

* * * * *

Ne treba se mnogo visoko popeti da bi se u celosti sagledala naša drama: nije bilo normalne komunikacije zasnovane na civilizacijskom odnosu, nedostajalo je savezništvo među ljudima, međusobni humani i kulturni odnosi, uverenje da bez njih nema izlaza! Da se to na vreme shvatilo, da su se, preko svojih predstavnika, narodi čvrsto povezali mišlju i delima, niko ih nikada ne bi mogao razbiti!

III

NA PRAGU TREĆEG MILENIJA

Novu 1990. godinu dočekujemo u našem domu u Beogradu. Nikoga nismo pozvali, ničije pozive nismo prihvatili. Mala jelka s kuglicama crvenim kao krupne kapi krvi. – Kada se približi ponoć – kaže Aleksandar setno – držaćemo se za ruke i tako stupiti u novu, našu poslednju deceniju!

Napolju pucnji: prangije, petarde, poneki revolverski hitac... Na kalemegdanskoj stazi neko je zapalio veliku vatru, oko nje se naziru prilike. Golo granje drveća ustremljeno ka nebu deluje kao morbidan crtež pustoši. Šta ova mladost slavi? Da li se nadaju velikoj radosti, ili je to odušak unutrašnjih napetosti? Šta misle, razmišljaju li uopšte, ili se prosto prepuštaju toku? Mladost je uvek mlada i gladna, i s pravom čeka razloge zbog kojih su je doveli na svet.

Televizijski program se odvija kao da je sve normalno, a mi znamo da nije. Kao jaki električni udari dolaze signali sa zapadne strane. Dešava se nešto teško shvatljivo, nešto što bi trebalo da prihvatimo kao normalno. Ja ne verujem u samoniklost mržnje, u njen smisao; mržnja je negacija, podrivač, pravi se kao jelo, od raznih sastojaka, vešto izmešanih.

* * * * *

Posle Titove smrti, 4. maja 1980, točak istorije, prelazeći u novu deceniju, ubrzao je svoj put.

Sled događaja: pobuna na Kosovu, proces zbog Islamske deklaracije Alije Izetbegovića (1983), Memorandum Akademije nauka i umetnosti u Beogradu, velike manifestacije Srba na Kosovu u znaku gorućeg patriotizma – obeležavaju već jasnim konturama buduća zbivanja.

Pojedinačna, veštački stvorena i naduvana nezadovoljstva slila su se u jednu nagomilanu negativnu energiju koja zrači iracionalnom mržnjom. Incidenti na pijacama, ulicama, fudbalskim igralištima (Zagreb, stadion Dinama), polako i sigurno uvode u opšti haos. Još jednom će se dokazati da za krupne posledice nisu potrebni krupni uzroci i da nasilje stvara nasilje. Glasovi o mogućoj koegzistenciji zagušeni su usklicima besa i pozivom na uništavanje svega što pripada „onima drugima". Mrak pada na oči, zdrav razum se rastače u primitivnoj, surovoj agresiji. Vaskrsenje starih mitova, insistiranje na nacionalnim amblemima – na svim stranama podjednako – guše ideju zajedništva, čine je nemogućom. Čovek se još jednom vratio u prašumu instinkata i, zaogrnut zverinjom kožom, zarežao na sve što misli da predstavlja ugrožavanje njegove jazbine. U suštini, niko ga nije ugrožavao, prašuma je ogromna i za svakog ko hoće da se potrudi ima dovoljno svega što je neophodno. Ali ovde nije bilo u pitanju ono bez čega se može ili ne može, već grandomanski snovi sitnih duhova o vaskrsenju stare slave ili udaranju temelja za novu. Rukovodioci specijalnog rata, pokretači psihološko-propagandne aktivnosti, mogli su zadovoljno da trljaju ruke. Uspeli su!

Poslednju deceniju veka obeležavaju raspad sovjetskog carstva i prekrajanje te multinacionalne države, revitalizacija kapitalizma i jačanje međunarodnog terorizma. Lakoverna politika perestrojke i glasnost Mihaila Gorbačova omogućile su Zapadu da bez teškoća prodre u istočni blok, stvarajući uslove za njegovo konačno i potpuno rasulo.

Iranska revolucija pretopila se u dug i krvav rat s Irakom.

Na početku devete decenije ubijen je predsednik Sadat, 1984. Indira Gandi, a ta decenija će se završiti i spektakularnim rušenjem Berlinskog zida. Okončan je „hladni rat, ali je pojačan onaj, možda opasniji, podmukli „specijalni rat, u čijoj senci klija takozvani Novi svetski poredak. Libija, Izrael, Palestina, Liban, Nikaragva, Etiopija, Sudan, postaju žarišta žestokih vojnih i idejnih okršaja. Endemijska glad kosi milione Afrikanaca, jača moć i uticaj Nemačke, a nad Balkanom se ponovo skupljaju mračni oblaci tuđih ambicija i domaćih mržnji!

Osamdesete su razdoblje burnih dešavanja u našoj zemlji. U Sloveniji i Hrvatskoj jačaju separatističke tendencije i snažne manifestacije nacionalizma čiju kulminaciju označava 1989. godina, kada se na poslednjem kongresu u Beogradu raspada dotad koheziona snaga zemlje – Savez komunista. Od aprila do decembra 1990. raspisuju se prvi slobodni izbori u šest republika, čiji rezultati pokazuju jačanje opozicionih snaga. Komunistička partija transformiše se u Socijalističku partiju. Tog leta, na Kosovu, tajno ujedinjeni albanski poslanici proklamuju odvajanje od Srbije; Slovenija objavljuje Deklaraciju o punoj suverenosti, a u Makedoniji i Bosni komunisti gube na izborima.

„Trojanski konj", koji predstavlja ekonomsku politiku, i reforma Ante Markovića, formalno zasnovana na idejnim postulatima slobodnog tržišta i otvorene ekonomije, nisu imali nikakve šanse da u našim uslovima dožive uspeh, ali je ta politika pomogla da se milioni dolara iz državnih deviznih rezervi prenesu u inostranstvo i u kase zapadnih republika, što će biti jedan od prvih uslova za uspešno razbijanje državne zajednice. Mnogi pokušaji da se sačuva jedinstvo zemlje, nastojanja da se secesije prevaziđu razumom i dogovorima, što su sugerisali domaći dobronamerni i neki značajni faktori Zapada, naišli su na nepokolebljiv otpor germanskog bloka, Nemačke i Austrije, čiju su upornost podržavali i raspaljivali euforični domaći ekstremisti.

Te devedesete godine Krajina je proklamovala odvajanje od Hrvatske, a tokom proleća započinje građanski rat: Plitvice, Kijevo, Borovo Selo, Vukovar, tragične etape drame koja nastupa... U junu Hrvatska i Slovenija proklamuju nezavisnost, 2. avgusta počinje opsada Vukovara, masakr u Dalju, 19. avgusta puč u Moskvi, a 8. septembra Makedonci referendumom izglasavaju nezavisnost. Događaji se munjevito sustižu! Prvog oktobra Jugoslovenska narodna armija opkoljava Dubrovnik i blokira glavne luke u Hrvatskoj. 25. decembra raspašće se Sovjetski Savez.

* * * * *

U januaru 1992. godine Aleksandar i ja putujemo u Tivat, Igalo, kako bismo bili što bliže Cavtatu. Hteli bismo u Cavtat, hoće li se moći?! Do nas stižu razni glasovi. Želeli bismo da ih lično proverimo.

Četrnaestog februara autobusom idemo u Kumbor, tamo ćemo, ako bude moguće, dobiti propusnicu za Cavtat, koji je pod vojnom upravom. Dobijamo komadić papira s velikim crvenim pečatom na kome piše: „Komanda Operativne grupe, Organ za civilnu upravu". Dozvola boravka na jedan dan važi na području od Sutorine do Cavtata. Potpis: rukovodilac OCU, Drago Pipović.

Petnaestog februara, oko osam časova ujutru, ulazimo u autobus. Vedro, sunčano jutro. Vozilo je poluprazno, u njemu tišina, čuje se samo zvuk motora. Nas dvoje smo se stisli na sedištu držeći se za ruke. Nikad nismo pretpostavljali da ćemo tako putovati u voljeni grad, naročito ne da posle ovog putovanja više neće biti drugog!

Vozimo se poznatim drumom koji se penje prema Konavlima. S jedne strane puta – izgoreli kamion. Obuzima nas strepnja: šta ako je istina ono što smo čuli?!

Put je sad ravan, autobus je razvio brzinu. Istina je! Zgarišta, kuće u ruševinama, automobilski skeleti, voćnjaci i vinogradi nose tragove žestokih okršaja... Nigde nikoga. Kraj table na kojoj piše Cavtat čeka nas automobilom prijatelj meštanin. Ranije je radio na aerodromu Čilipi, a sada radi u Tivtu. Tu je razapet šator, kraj njega improvizovana kućica od dasaka. Pokazujemo propusnicu grupici vojnika. Svuda po zemlji čaure od mitraljeske paljbe. Uzimam nekoliko i stavljam u tašnu, ne znam zašto.

Spuštamo se prema Cavtatu, more izgleda uzbudljivo, ostrvo kao naslikano usred plavetnila. Nigde nikoga. Poneko zamakne u uličicu. Radnje su zatvorene, na rivi sede dva vojnika na klupi i nešto pričaju. Ulazimo u našu ulicu. Šaloni na kući Ivanke Bukovac su spušteni, kucamo na vrata Marije Vidak, prve susetke – niko se ne javlja. Stižemo do naše kapije: „korta" je puna opalog lišća i pomorandži koje trunu... Asparagusi, bujno zeleni, podivljali. Zapuštenost.

Unutra je sve u redu. Bar naoko. Stavljamo darove u „prozor ljubavi" i lupamo u staklo. Niko se ne javlja. Otvaramo kuću i ulazimo. Kada smo odlazili, krajem poslednjeg leta, sklonili smo tepihe i krzna zbog zimske vlage i predosećanja da možda nećemo moći da uklonimo to kada bude trebalo. Mali salon deluje šturo bez prekrivača, ukrasnih jastuka i osećanja sigurnosti. Na drugom nivou, u dečjoj sobi srušen je plafon. Negde u blizini pala je granata. Mnogo prašine. Sklanjam Svetlanine lutke i Batine igračke.

Šta da radimo? Ništa.

Dolazi prijatelj meštanin, čuo je da smo stigli. Upalili smo grejalicu i pijuckamo lozu. On priča kako su s narodom izišli pred vojsku i tako sačuvali mesto od nasilnog ulaska.

– Ko je pucao? – pitamo.

– Svi su pucali!

Narod je odozgo, iz Konavala, pobegao dole, u cavtatske hotele, a u njihove kuće ušli su hrvatski vojnici i otvorili vatru na nastupajuću JNA.

– Ko je to bio? Ustaše, hadezeovci?

– Ne znam – kaže čovek. – I jedni i drugi, verovatno, i neki treći, možda...

Razumemo ga. Očajan je. Tako je lepo živeo, šta će sad biti, ne može biti dobro, nikako!

Gospođa Pina pojavljuje se pred otvorenim „prozorom ljubavi"; plače, rida. Gore na Obodu do temelja je srušena kuća njenog zeta i kćeri i sve u njoj je uništeno. Nemaju više ničega. Sirotinja!

– Šta ste nam to učinili? – pita lelečući, optužujući.

– Mi? Šta tu da se kaže? To je rat, gospođo Pina.

Rat. Neman. Stoglava aždaja. Proždire sve što stigne, ne pitajući. Njen sin je zove oštrim glasom. Bivši reprezentativac u vaterpolu, Luka Vezilić, jugoslovenski ponos na međunarodnim utakmicama. Sada je nabijen mržnjom, eksplodiraće. Kojim putevima dolazi mržnja, postoje li putevi kojima odlazi? Susetka preko puta, s kojom smo skoro četrdeset godina delili zlo i dobro, zajedno praznovali, pričali šale, voleli se, voleli – neće da otvori vrata! Kada je čula Aleksandrov glas, vratila se s pola puta koji vodi do kapije. On gleda kroz pukotinu i, izbezumljen od očajanja, viče: – Anka, otvorite! Gde će vam duša, ženo, jeste li poludeli?

Hipnotisana njegovim glasom, ona se vraća, drhtavom rukom skida rezu s vrata.

– Šta vam je, za ime boga?

– Vidite li šta ste nam napravili? Granata nam je srušila krov...

Nikad neću zaboraviti pogled mog muža, neopisivo tužan, bespomoćan, prazan...

Zatvaramo kuću, ništa nismo uzeli. Oteli su nam mnogo više od zemaljskih dobara, povredili dušu... Rekli smo Niki Pavliću da pokupi hranu, bilo je mnogo po ormanima.

Odlazimo.

* * * * *

Priznanje Bosne i Hercegovine kao suverene države, 6. aprila 1992. godine, potpaljuje fitilj i pretvara zemlju u opasno ratno žarište. Posle tragičnog incidenta u svadbenoj povorci na sarajevskoj Baščaršiji, napada na kolonu jedinica JNA, masakra u Tuzli, režiranog zločina u ulici Vase Miskina, međunarodna javnost sručila je svoj vešto tempirani, nepravedni bes na Srbe, što je dovelo do Rezolucije 757, kojom Savet bezbednosti u maju 1992. uvodi sankcije protiv Savezne Republike Jugoslavije.

„Rat se sastoji u tome, zapisao je general Ajzenhauer, „da se ljudi, mada jedni druge ne poznaju – ubijaju na zapovest ljudi koji se vrlo dobro poznaju, a uzajamno ne ubijaju.

Dečaci iz našeg susedstva su nestali, izgubili se negde. Majka jednoga od njih kaže: „Bolje da je van zemlje nego pod zemljom. Razume se da smo ga sklonili: ovo nije patriotski, već bratoubilački rat, ovo je prljavi rat kojega se već sad svaki pametan čovek stidi. Nismo rodili sina da pogine ili postane bogalj zbog ciljeva koji nikome nisu jasni."

Boja vremena i njegov tonalitet zavise od političkog pejzaža i intimnih osećanja ljudi njime izazvanih. Kada bi trebalo slikarski i muzički predstaviti godine koje su minule, bile bi tamnosive, a zvučale bi melanholično, pogrebno.

U književnom podlisku, devojčica iz Svetozareva, učenica drugog razreda gimnazije, Vesna Nešić, piše:

Više ne dobijam draga šarena pisma, ne slušam vesele glasove svojih drugova i drugarica... Ne mogu da zadržim suze, da izdržim teret srećnih dana. On danas silovito lomi moja pleća, zatvara mi oči i polako guši. Kako ne mrzeti rušitelje snova, otimače sreće, nevinih života?! Kako ne poželeti surovu kaznu za krvnike?!

Imam blokčić pun potpisa, poruka. Na poslednjoj strani je nacrtano veliko srce u kome piše: Borovo–Svetozarevo. Na staklu autobusa bio je isti znak. Uplakana lica, rastanci i reči: Vidimo se sledeće godine!

Šta je danas s tim našim srcem? Gde su sada nezaboravljene večeri, kada smo zagrljeni, pevajući, dočekivali zore? Sve sada krvari i plače sa svima nama koji smo ljubav tih ljudi doživeli. Svaka nova misao o njima me ranjava i goni da tražim krivca za uništene živote, za nesreću. Pred očima mi se bore šahovnica i petokraka; slovo U se zavlači pod maslinastozelenu uniformu, vidim vođe po kabinetima i avionima koji odatle usmeravaju svoje narode na pravi put.

Nasrću na mene slike voljenog Vukovara i Borova, ranjeni bedemi i splavovi s kojih su naši najhrabriji klinci skakali u Dunav praćeni vriskom devojčica. Luka, most, brodovi, velika reka; parkovi, pruga, hotel, ulice, lipe – sve je mrtvo, ubijeno!

... Gde je kraj bolu i tragediji? I da li neko s vrha vidi kakvi će životi biti izgrađeni na razvalinama detinjstva, rane mladosti?

... A opet: život mora da teče dalje. Znam. Kako? Mora da postoji nada. Ja sam uspela da je pronađem:

Iza tuče vedrije je nebo,

Iza tuge bistrija je duša,

Iza plača veselije poješ.

* * * * *

Ljudi više ne kupuju novine, ne jedu jaja, ne piju mleko, voće je postalo misaona imenica. Inflacija luduje. Gomile bezvrednog novca vređaju, bole... Nema više srednje i niže klase, samo sirotinja i profiteri. U skupim restoranima goste se novi bogataši, šverceri. Treba izuzeti srećnike koji se snabdevaju od rodbine sa sela. Jad i tuga. Tako protiče godina 1993, sve do čuda koje se zbilo 24. januara 1994. Profesor Dragoslav Avramović i njegov novi dinar. „Superdeka i „superdinar! Narod se raznežio do suza. Znači – postoje čuda, vredi verovati u njih! Posle dugo vremena pomorandže ulaze u kuću, kifle i mleko, jaja...

Dobro znam da preterane analize mogu da unište najlepša osećanja, baš kao što slana izjeda biljčice, ali je nemoguće umaći posmatranju i samoposmatranju, seciranju svega što nije savršeno jasno, a ništa nije jasno!

Kuda idemo, šta nas čeka?

Profesor Tehničkog fakulteta, slavni doktor nauka, poznat u svetu, govorio je sinoć na televiziji. „Svet je zakoračio u treću tehnološku revoluciju", rekao je. Spominjao je nove izume značajne za medicinu, tehniku, komfor čoveka, vojsku...

Šta će stvarno doneti i šta će bitno izmeniti pljosnati televizori koji se montiraju na zid kao slike, video-telefoni, kompjuteri s magnetno-optičkim diskom? Hoće li ta čuda tehnike izazvati socijalni haos, propast društvenih službi i kulture, razoriti ljudski i prirodni ambijent? Hoće li tihi zastrašujući roboti – kao što su to nekad učinile mašine po manufakturnim radionicama – izbaciti ljude iz fabrika, ugrožavajući opstanak stotinama porodica? Doneće mnogo toga, pretpostavljam, ali – šta će oduzeti? Moguće je da će čovek uskoro leteti s prikačenim krilima i motorom pričvršćenim na grudima, letovaće na drugim planetama, a svoje dotrajale organe zamenjivaće veštačkim.

Ali, u utrobi tog dvadeset prvog veka već klijaju začeci novih ratova, nestrpljivo poigravaju čete novih uništitelja, a naučnici u epruvetama skupljaju razorne klice novih bolesti koje će desetkovati čovečanstvo... Smrt, laž, zloba, ostali su isti kao i pre petsto, pre hiljadu ili dve hiljade godina, kao što je i lepota ostala ista, tajanstvena, moćna, neuništiva... Strast, glad, žeđ, fizički i psihički bol nimalo se nisu izmenili: sneg i kiše padaju kao juče, a veliko crveno sunce još greje svet! Koliko će veštačko oplođivanje, laseri sa iks i gama zracima, sva čuda biohemije, promeniti nabolje društvene odnose, prirodu čoveka?

Gledajući unapred, ne mogu a da ne mislim na ono što je ostalo iza, a što je nekada bila budućnost!

U fosforescentnoj tami, zatrpane lavom vremena – osam velikih civilizacija: egipatska, vavilonska, kineska, antička, grčka, arapska, zapadnjačka kultura naroda Maja... Sve su imale svoj početak, svoj uspon, svoje vreme čuda i procvata, a onda su stale da se gase, lagano ili dramatično u ognju i krvi...

Šta je ostalo?

Ono što je od kamena i u kamenu zapisano; sve drugo je pohabalo i izjelo nezasito vreme. Sila, koja u ograničenom trajanju vekova vrši vrhovnu arbitražu, ta sveznajuća, svemoguća sila, nedokučiva, nepoznata, taj tajanstveni Bog. Ni tu nije uspela da posreduje, da zaustavi proces nestajanja onih najvrednijih tekovina ljudskog uma i ruku. Egipatske i astečke piramide, Borobudur na Javi, Angkor Vat u džunglama Jugoistočne Azije, Hram neba u Pekingu, Veliki kineski zid, Vavilon – ranjeni vremenom, polumrtvi ili mrtvi, veštački održavani – nezaustavljivo se sležu i osipaju... Kroz dva-tri veka ili kroz milenijum, šta će ostati, hoće li uopšte postojati ova umorna, opustošena planeta?!

Mislim, ipak će ostati.

Nisu li sva ta često zapanjujuća naučna dostignuća bila začeta u davna, pradavna vremena? Ne otkrivaju li to papirusi, hijeroglifi, istrveni znaci na kamenu, iščilele azbuke? Atlantida, legende, zbilje, Da Vinčijevi crteži, knjige fantastike koje se vremenom pretvaraju u stvarnost?! Kontinuitet, podzemni zlatni tokovi, svemirski sumpor... Kao da duboko u čoveku, nesvesno, ukoliko je umniji – utoliko više, postoji neka sigurnost, ponaša se kao da je svepostojeće vreme njemu na raspolaganju, kao da je vlasnik svemira, gospodar Meseca i zvezda, Sunca! Odakle mu ta snaga, drskost, ta čudesna olakost iz koje niču lude zamisli?!

Ponekad mi se čini da postoji nešto skriveno, što podržava i vodi, neka snaga koja se usisava iz beskraja, iz nepoznatog, i koja čini da taj jedino znani život, koji je čoveku dat na kratkotrajnu upotrebu, pripada nečemu širem, sveobuhvatnijem – vasioni, jedinoj istinskoj postojbini sićušnog atoma, molekula, čoveka!

To bi moglo da opravda i da smisao svemu, to održava ravnotežu, to i još neke stvari o kojima do duboko u noć razmišljam i pišem u svojim sveskama. A one, te stvari, postoje i delaju, zrače same po sebi, bez ičije volje, saznanja, uticaja, imaju svoj nezadrživi tok.

Pa i ako se Zemlja rasprsne, istopi, razveje, biće to samo mali događaj u ogromnom svetu svetlećih i ugašenih tela koja, sledeći svoje zakone, traju u beskraju sred kojeg bludimo.

Sve će biti tako kako mora, jer jeste tako, ishodište i utoka velikog pitanja.

* * * * *

U cavtatsku kuću, iz koje iglu nismo izneli, ušli su zlomisleći ljudi. Na stolu moje radne sobe