Kina

By Nada Marinković

„...Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja.

Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja.

Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima.
Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije...“
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Mar 27, 2015
• ISBN: 9788828363170

Book preview

Nada Marinković

KINA

Impresum

Copyright © 1958 Nada Marinković, © 2016 Predrag Gavrilović

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright portreta na koricama © 1987 Đorđe Prudnjikov

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Stevan Šormaz

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

U sivom jutru prevrćem listove atlasa

U sivom jutru, s po jednim srcem u svakom prstu, prevrćem listove atlasa i tražim četiri slova. Ljudi koji ne žude za odlascima, ne mogu to da shvate. Neka i ne pokušavaju. Mene je jednom uzbudila pesma o praznim dlanovima. Tražila sam, uzalud, razne stvari, da ih ispunim. Pokazalo se da svetovi sve zamenjuju. Svetovi u kojima kraj mnoštva tuđih, sopstvene tuge postaju beznačajne; svetovi u kojima nalazimo hiljadostruki zbir svih naših nespokojstava i radosti; svetovi u kojima smo oslobođeni svog značenja, problema Sebe, jer u uopštenosti stvari Lično gubi svaku patetiku. U menama vidikâ, u svakodnevnom sagledavanju i učenju, stvari se otvaraju i približuju, uzroci i posledice postaju uhvatljivi i shvatljivi. U tom opštem tutnjanju i pomeranju dokučuje se ono čime se samo u našem slučaju teško miri; u opštoj velikoj prolaznosti, svoja prolaznost postaje snošljiva, postaje razumljiva i neophodna.

Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja.

Kao đače još, u zoru pre ustajanja, ponavljala sam u sebi lekciju koja je toga dana bila aktuelna. (Sada se, noću, ispitujem iz mnogo ozbiljnijih stvari, i zato se, neki put, bojim noći.) Ovoga jutra u meni se budi davnašnji đak:

U Kini se znam, jede štapićima, a rashlađuje vrelim čajem! Mi pozdravljamo desnom rukom, Kinezi levom. U znak poštovanja: u mojem svetu skida se šešir, a u Kini ga, kažu, još dublje natuku na glavu. Tamo se knjige čitaju od poslednje stranice prema prvoj, i odozdo prema gore. Da bi se obična vest u novinama mogla pročitati, potrebno je znati bar tri hiljade znakova, a mudri ljudi znaju ih do četrdeset hiljada pa i više. Kineski jezik, pročitala sam negde, nalik je na govor s oklevanjem, a glas za odobravanje, ono naše „da", uopšte ne postoji! Tamo se u znak žalosti nosi bela boja, a ritual pogrebne tuge pravi je teatar osveštan tradicijom.

U Kini je, kažu, teško znati šta ljudi misle, a razlog tome je ona s pažnjom negovana konvencionalnost ili učtivost ako hoćete, čije je prvo pravilo: „smešak na lice za svaku priliku".

Kina – to su lepeze, suncobrani, lak, porcelan, svileni panoi, pagode i pirinač. U Evropi se kaže: „kineska mudrost, „tajanstven kao Kinez i „lukav kao Kinez. Za zemlju se kaže: „naseljena je kao Kina, a govorilo se i „život ljudski jeftin kao u Kini. Postoji „kinesko strpljenje, „kineska marljivost, „delo minuciozno kao da ga je načinio kineski umetnik, „kinesko crvenilo": sulfid žive, plamenocrvena boja kojom Kinezi boje ulazna vrata svojih kuća i svoja svečana odela.

Kina je zemlja beskrajnih prostranstava, golemih reka i planina. To je zemlja kontrastâ svih vrsta, prirodnih, fizičkih i duhovnih. Tamo se blagost sukobljava sa svirepošću, a visoka učenost s krajnjom zaostalošću. Planina Cinling deli zemlju na sever i jug, na vladavinu Žute i Plave reke, a obe polovine međusobno se razlikuju po reljefu, klimi i proizvodnji.

Znam da postoji jedna drevna Kina, poetična i dramatična, raskidana sukobima između feudalaca i potčinjenog naroda. To je Kina legendarnih kraljeva koji su na zemlji igrali ulogu božanskih providnosti, Kina prvih dinastija. Iskorišćujući sukobe između feudalne aristokratije i seljaka, klasa intelektualaca zauzima sve čvršće pozicije i svojom filozofijom, koju širi putevima religije, nameće se kao duhovni vođ. To je doba filozofa Lao Cea i Konfučija. Toj Kini pripada slava izgradnje Velikog zida, a njegovom graditelju Še Huang-Tiu iz pokrajine Čing, „Prvom caru", ime koje zemlja nosi i danas. Vladare iz oblasti Čing smenjuje dinastija Han, savremena rimskoj imperiji. To je epoha vojnog prosperiteta i ekspanzije kojom započinju četiri veka političkih trzavica. U to vreme budistička skulptura stvara remek-dela, Nanking postaje moćnom prestonicom južne Kine; u toj epohi završava se građenje grandiozne arterije što će spojiti jug sa severom zemlje, Veliki kanal što povezuje Hoangho s Jangceom. Zatim sledi epoha velikih pesnika, epoha dinastije Tang, od šestog do devetog veka. U Kini je za epohe Tang između mnogih drugih živeo i pesnik Li-Taj-Po, kineski Anakreon, romantik, filozof-hedonist. Nema književnosti u svetu koja nije prevela dobar deo stihova Li-Taj-Poa. Taj pesnik govorio je ljudima, da je istina na ovom svetu, i kao što se neiskreni ljudi odaju lažljivim rečima, tako se i gluvo nedostižno nebo odaje varljivim oblacima i ravnodušnosti prema ljudskim patnjama. Li-Taj-Po pevao je o prolaznosti lepote i o vrednostima što u izvesnosti smrti treba da se ocenjuju po radosti koju pružaju; pevao je o dolini koju su osvojili tigrovi na mestu usahle reke, gde je pijana od sreće brodila zlatna riba Mang; pevao je o razbludnoj igri Si-Ši koja se žrtvovala za spas carstva Hao; pevao je o koralima rumenim kao usne mladih žena na dnu voda plavih kao ljubičice; pevao je o putovanjima preko brda i reka, o ljudima hvalisavim, pokornim, veštim ili o onima koji žive kao bilje, trajući prirodno, verni svojoj nameni. U ovo isto vreme skulptorska umetnost dostiže vrhunac, cvetajući u statuama, na kojima nema ničeg sporednog ili nevažnog.

Mongolska dinastija Juan prva je tuđinska dinastija što vlada Kinom. Četvrti mongolski car Kublaj-kan, umesto Hangčoa – iz koga su vladali carevi dinastije Sung – uzima kao prestonicu Peking i troši velika sredstva na podizanje i ukrašavanje tog grada. Venecijanski trgovac Marko Polo, činovnik na dvoru mongolskih careva, ostavio je u svojim zapisima tadašnji izgled obe prestonice. Dinastiju Juan smenjuje domaća dinastija careva Ming, a ovu ponovo zamenjuju stranci, mandžurska dinastija Čing. Upravo tada, krajem XVIII veka, dolazi vreme nepogoda i nesreća. To je Kina počev od Opijumskog rata[1] i dalje, Kina stranih koncesija, ona Kina iz romana pesnika avanturista i marinskih oficira koji stižu s fregatama osvajača.

Tu Kinu sinolozi[2] nisu previše pretresali. Zabavljeni nagomilanim umetničkim blagom vekova, nastojali su da ga sačuvaju od propasti i zaborava u svojim umetničkim i istorijskim spisima.

Ta je Kina stizala do nas „kao svetlosti munjâ na dalekim horizontima i kao eho dalekih grmljavina. Čitalo se o ustanku „Bokserâ protiv stranaca, „dugonosih, „belih demona, o ustanku što donosi zakon o stranim vojnim posadama na tlu Kine. Francuski, engleski, američki, a za njima nemački i japanski topovi, upereni na Kinu, rekoše joj, da je započela nova epoha, novi Veliki vek.

Znam za ksenofobski ustanak „Boksera", za okupaciju Pekinga od internacionalnih trupa i za rafinirane stranice pesnika od nerva koji piše Poslednje dane Pekinga.[3] Tada, u noći Kine, sinula je prva zvezda: Sun Jat Sen, lekar iz okoline Kantona, diže glas protiv ugnjetavanja i poniženja svojih zemljaka! Sun Jat Sen, „otac buduće republike, osniva nacionalnu partiju Kuomintang s devizom: svrgavanje carizma i strane eksploatacije. Štampa novine i osniva školu za revolucionarni odgoj seljakâ. Pokret se na jugu širio „kao požar. Dolazeći iz raznih krajeva, nepoznati ljudi pružali su ruku jedni drugima. Onda su preko mora i kopna otišle vesti, da udruženi pobunjenici traže abdikaciju poslednjeg mandžurskog cara. „Poslednji mandžurski car bio je trogodišnji mališan Pu-Ji, „ljupka figurica u papučama od tigrovog krzna, sa zvečkom u ruci. Sun Jat Sen proglašen je za predsednika republike, ali on odbija počast i povlači se u Kanton gde osniva Revolucionarnu vladu. U to vreme u Rusiji već deluje Lenjin, Gorki se javlja značajnim delima, Tolstoj završava Smrt Ivana Iljiča, a u Kini stupa na pozornicu Mao Cedung.

Kina je zemlja gde se naivnost susreće s dubokom sumnjom, a smisao za poeziju nacionalna je odlika. U Kini se dugo verovalo, da biljke i životinje imaju dušu, a sve što postoji ima legendu o svome početku. Te su legende pune mašte, iskustava, poetskih uzleta i dubokog sarkazma. Poreklo iste stvari često ima različita tumačenja, mnogobrojna tumačenja, i svako uzima ono koje najviše odgovara njegovim shvatanjima i ukusu!

Postoji bajka što govori, kako je svet nastao iz haosa svetlosti, a „prvi čovek" isklesan je iz komada belog mramora.

Bio je bog, kaže druga kineska bajka, i zvao se Puan-Ku. Kada se razboleo i umro, iscrpljen od uzaludnog napora da sredi haos, od njega je nastao svet. Od mesa je postala zemlja, od vena reke, od glave planine, od njegova daha nastao je vetar, od glasa grmljavina, a od kose su nikle šume i ostalo bilje. Levo oko Puan-Kua pretvorilo se u sunce, a desno u mesec; od parazita koji su živeli na telu boga Puan-Kua, nastala je ljudska rasa!

To nije naivna priča, to je cinična priča i takvih ima mnogo u Kini.

* * * * *

Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta i koji zovu „ce; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, „najkineskije strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja.

Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima.

Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, „obdelava svoj vrt". Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije.

Kakvo je mesto u svemu tome zauzimala objektivnost? Najčešće je zavisila od raznih obzira, a najmanje od etičnosti. Bio je to moral diktiran spolja. Uostalom, ljudske postupke određuju imperativi društva u kojem se živi.

Onda se nešto pomaklo, zagrmelo jače nego ikad: „na Dalekom istoku svitala je grimizna zora, a na bezbrojnim štamparskim mašinama otisnuto je, da „Kina potresa svet.[4] U augustu četrdeset sedme potcenjivane snage komunista izvojevale su veliku pobedu u Mandžuriji; mit o svemoći kuomintangovaca bio je srušen. Zatim je pao Tjencin i sva ona beskrajna polja oko Pekinga. U vedrim zorama Mao Cedung mogao je da vidi tamnocrvene kapije grada. U februaru četrdeset devete oslobodioci su ušli u Peking, umorni, prozebli i izgladneli, jedva da su izgledali kao pobedioci. Mao Cedung je posetio Univerzitetsku biblioteku gde je 1917. godine radio kao pomoćnik i gde je napisao svoju najmiliju pesmu, o beloj ptici slobode koja leprša iznad natopljenih poljâ. U oktobru crvena zastava nad Zimskim dvorcem objavila je, da je proglašena republika. Te je noći gorelo nebo, i to je bio prvi istinski praznik posle mnogo godina.

Kina je otvorila svoja vrata i rekla: „Dođite da vidite i da pomognete."

U dugoj povorci ljudi su došli. Da vide šta je rat učinio, da vide šta sloboda treba da donese, da vide Kinu koju nisu mogli upoznati na stranicama što su je dotle prikazivale i da pokušaju da je naslikaju onakvom kakva jeste. Pošli su po njenim gradovima, preko njenih polja, po rekama, morem i vazduhom, i svako je rekao neku reč, reč više ili manje rečitu, više ili manje značajnu. Ali svako se trudio da kaže istinitu reč, svoju istinitu reč kojoj je platforma sagledavanja bila izolovana od svih obzira, izjednačena s poljima na kojima milioni Kineza seju pirinač i prokopavaju kanale zasukanih nogavica i očiju zagledanih u sutra!

* * * * *

Putna karta na kojoj piše Peking, za mene je početak nečega. To putovanje što se u mislima čini da je pregršt obećanjâ, kao opomena na oprez, konkretan je i opipljiv početak. Znam dobro: ima putovanjâ što ostaju samo osveženja, neophodna promena očima i duhu; to su prijatna putovanja. Onih što su kao škola u kojoj se iskustva stiču posredstvom prostora, fizičkim i duhovnim sagledavanjem – korisna putovanja. Postoje putovanja što pomognu da pronađemo sami sebe, da steknemo neophodnu stabilnost, koja kidaju sve duhovne spone i puštaju nas da letimo slobodni i svesni; to su jedinstvena putovanja. Kad god odlazimo, priželjkujemo njih, kao što čovek, duboko u svojoj duši, sve na svetu započinje čežnjom – i sebi često skrivenom – da to što započinje bude opravdan smisao njegovog bitisanja.

* * * * *

„Idem u Kinu, kažem poznaniku na aerodromu, i mislim kako to zvuči slično dečjem hvalisanju. Jeste i nije to. „Oooo!, šire se oči čoveka u majici, „hoću li dobiti jednog Budu...? Najmanjeg? „Ne!, odgovorim. „Idem u Kinu bez lotosa, bez Lotija i Budâ." (Nisam u to sigurna ali volim što tako kažem.)

* * * * *

Beograd se njiše kao na ljuljašci, dimovi kao deca bauljaju iznad njega, beli, obli, meki.

Do Moskve mi je put već poznat. Ne volim ni neobične stvari kada se ponavljaju! Ponavljanja jedino imaju smisla ako se može pobeći od poređenja. Srećom, okolo su oblaci, a avion je kao tuba hermetički zatvorena. Unutra, simetrično poređane male ljudske pilule, otrovi i lekovi, „ljudi koji sve kvare i koji sve mogu da poprave". Ovde se može razmišljati, dremati, čitati: sasvim je lepo biti stvar koju nekamo nose. Kakvi su Krezovi prostranstva! Svako može poneti u očima i srcu koliko god stane; prema ukusu, potrebama i svojoj gladi. Neoprezni putnici! Kao da se iz osvojenih prostranstava uzima samo plen. Zakoni harmonije deluju svuda. Ko više uzme, više će ostaviti; ponekad se treba i toga bojati.

* * * * *

Stigli smo u Moskvu u vreme provale oblaka. Bilo je hladno, vetar je ledene mlazove bacao u lice. Velik osvetljen sat fascinantno je gledao svojim crvenim okom. Avionski motori zujali su, ljudi svijeni u lukove gurali su kolica s prtljagom. Dva mlada Kineza poželela su dobrodošlicu i pokazala u mrak. Na crnom ogledalu piste stajao je malen avion koji će za dva sata poleteti put njihove daleke zemlje. Oni su užurbani, ljubazni i dobronamerni. Manji je odskakutao napred. Visoki ide meni s leve strane i nosi moju putnu torbu. On ima naočari, a plava bluza zakopčana mu je sasvim pod bradom. Lice mu je duguljasto i bledo, na njemu je jedino izraz kineski. To zvuči neobično, ali tako jeste. Takav izraz na licu nemaju druge rase, i to nije nikakvo uobraženje. Kada bi izrazi lica imali reči, ovaj bi nesumnjivo kazao: „Za ljude oko sebe mi nismo ono što jesmo, već ono što se njima čini da jesmo. U nama treba da nađu naš i svoj sopstveni mir. Mir treba svuda da se odražava, mir i harmonija. Što bude više tih odblesaka, prirodnije će se ostvariti neophodna opšta harmonija."

* * * * *

U holu je mali kosmopolitski sajam. Francuski sindikalisti, skandinavski sportisti, grupa italijanskih omladinaca, Rumuni, Bugari, porodica jugoslovenskog diplomate. Cveće, nervoza, miris na vlagu, radoznalost, zujanje avionskih motora, kor pionirski, miris na boršč i šči, zveckanje čaša, bronzani lusteri, naivnost baršuna i podvučena elegancija pseudostilskih salona. Popeli smo se do restorana, ali su vrata iznutra zaključana i manji Kinez prvo delikatno, a zatim energično lupa. Čičica u livreji s mnogo zlatnih vrpca odškrinuo je vrata i kad je video da su u pitanju stranci, nevoljko nas je propustio. „Nema mesta, rekao je šireći ruke nemoćno, „pokušajte da se snađete... Što se tiče „snalaženja, bilo je u tome tužne jednostavnosti. Stranci su i ovde nešto kao „viša rasa, i tu činjenicu ne bi bilo istinito objašnjavati jedino gostoljubljem i učtivošću. Neki skromni ljudi pomakli su svoje tanjire i stisli laktove; neki otac stavio je na kolena desetogodišnjeg sina. Tako smo dobili mesta. Za ovu uslugu nismo molili, to je učinio oštri pogled servirke koja je ukras u kosi nosila dostojanstvenije nego Napoleon svoj dvorogi šešir.

Kiša je još uvek pljuštala kada smo izišli na pistu, a mali osvetljeni avion izgledao je očajnički odlučno. Putnici su se penjali kao da se od nečeg spasavaju. Tada je visoki Kinez rekao nešto, što se činilo da je s neugodnošću odlagao:

„Kod nas se sad mnogo radi, ljudi jedva smognu vremena da svedu oči... Možda neće sve biti kako treba, osmehom i stiskom ruke dopunio je misao i ostao na kiši baš kao da je najvedrija noć, a izrečena misao u meni se nastavljala i ja sam je osetila kao laki ubod njegove sumnje. „Kina nije zemlja za turiste – nije li hteo to da kaže – „previše je prašine s radilištâ, a ni odmor nije prijatan tamo gde se niko ne odmara. Hramovi su opusteli, dvorovi se renoviraju, a egzotika je otišla u prtljagu belih konkvistadora... Ljudi koji dolaze naći će ono što donose u sebi..."

* * * * *

Lepo je doživljavati stvari vizuelno. To je jeftin kinematograf koji čovek uvek nosi sa sobom. Sve što se pročita i čuje, sve što se želi, može se predočiti na nevidljivom ekranu sklopljenih očiju. Takvom filmu nisu potrebni nikakvi uslovi, režiser je uvek dobar, a glumci kakve mi hoćemo! Uvaljujem se u sedište i ostavljam motorima što grme slabu nadu da će me uspavati. U toj ugodnoj letargiji i beskrajnom spokojstvu potpune nezavisnosti i oslobođenja, zabavljam se time što reprodukujem slike nedavno pročitanih pasaža. Uz uvodnu simfoniju motora i hujanje vetra ispisujem na imaginarnom platnu krupnim slovima: ŠANGAJ, godina 1919...

* * * * *

Kuća u Fučov roudu obična je i oronula od godina što su polegle po njoj. Stepenište je izlizano, a ograda sa strane sasvim nestabilna. No, vrata na prvom spratu otvaraju se bez šuma i mladić, koji u crnim papučama šeta hodnikom, zaustavljajući se često kraj njih, ima na licu izraz jake napregnutosti. Iza treće odaje, sasvim na kraju stana, nalazi se velika prostorija koju su debeli zastori preko prozora učinili tamnom. U oblacima duvanskog dima, u krugu oko niskog stola po kome su razbacane beležnice, sedi trinaestoro ljudi. Napolju, u dnevnoj jari grad potmulo bruji. Na jakom suncu asfalt se topi i za nos štipa njegov otužan miris. Duž obala Huang-Pua blešte na suncu metalni delovi engleskih krstarica, američkih razarača i francuskih oklopnjača. Na Bundu, u podnožju palata, oznojeni nosači istovaruju sanduke municije i utovaruju kineske sirovine. Glasovi se rasplinjuju u žezi kao mehuri sapunice. U ovom času ulica pripada samo Kinezima. Tu su vozači rikši nabreklih žila i zakrvavljenih očiju, deca što dahću u podnožju oblakodera kao mali psići, i žene koje duž pločnika uvek nešto čekaju.

U istom času, s druge strane okeana, započela je sednica finansijskih magnata i prekomorskih trgovaca. Pred velikom palatom u Vašingtonu stoji dug niz sjajnih automobila.

„Vrata Kine moraju ostati otvorena!" energično i sugestivno odzvanja glas čoveka u svilenom prsluku. Da bi se u tome uspelo, dokazivao je da treba upotrebiti sva sredstva.

U polutamnoj sobi stare kuće u Fučov roudu, sastanak trinaestorice odvija se u savršenom redu. Čen Pai-Tsui završio je čitanje apela kojim poziva narod na ustanak protiv tiranije stranaca i robovanja njihovu zlatu.

„Moramo misliti na naše živote, na naše dužnosti, na naše potomstvo!" Četa šangajskih kolportera proletela je ispod prozora tapkajući bosim nogama po usijanom pločniku.

„KANTONSKA VLADA DELEGATIMA IZ PEKINGA ODBIJA PRAVO DA GOVORE U IME KINE!" izvikuju uzbudljiv naslov večernjeg broja Šangajskih novosti.

* * * * *

Za koji čas doći će noć i velike zvezde dekorativno će zasvetliti iznad reke koja će postati lepa i romantična. S klupskih terasa i barova na vrhu oblakodera, dame u večernjim haljinama sanjariće nad treperavim okeanom svetlosti i duboko udisati miris što ga donosi noćni vetar s bliskog mora. Krupije će najaviti početak igre, i za kartaškim stolom zazvečaće zlato. Za koji čas otvoriće svoja vrata nebrojene pušionice opijuma za siromašne i bogate, i za one koji ne pripadaju ni jednima ni drugima; u osamsto registrovanih javnih kuća i još u toliko neregistrovanih, električni gramofoni počeće da se okreću, i šangajska noć progovoriće otegnutim bolnim jaukom saksofona.

Trinaestorica sede utonuli u ćutanje. Iza njih se nalaze hiljade kilometara krstarenja Kinom koju razdire građanski rat. U njihovim očima žive slike krajnje zapuštenosti i najdubljeg očajanja. Kilometri razlivenih reka i potopljenih sela, gradovi opustošeni epidemijama, polugola pregladnela deca i iscrpljeni ljudi koji skapavaju po jarkovima, duž drumova, kao odgurnute životinje. Ćute, a njihove su misli teške od miliona opterećenih savesti, usne im imaju opor i gorak izraz. U srcima trinaestorice ljudi kucaju srca svih onih koji se još nadaju, ali ne znaju gde da zabodu zastavu svoje nade. Pred njima defiluju dokovi svih luka što su pretovareni kineskom robom kupljenom u bescenje, vile belaca u šumarcima palma i jahte njihove, zemunice bednika čijim su rukama beli zavojevači zgrnuli svoja bogatstva. Kao rasturene kule svetilje, iz tame velikog sveta javljaju se zraci nade. Kineski drugovi što rade u Parizu, Berlinu, Londonu, Moskvi, šalju znakove bodrenja.

„Radničke mase se bude, govore njihova pisma. Ta su pisma sažeta, kratka, neposredna. U svojoj linearnosti i lakonskoj imperativnosti, ostavljaju po strani finese socioloških analiza. „Narodi se osvešćuju, primakao se čas – govore ta pisma.

Jedan inteligentan i preduzimljiv Kinez prikupio je u Parizu grupu studenata zemljaka i osnovao komunistički kružok. U njegovom stanu okupljaju se svake večeri mladi intelektualci s težnjom da nađu put koji vodi u ostvarenje njihove ideje. Na vratima stoji malena karta: Ču En-Laj. Tridesetak ruku pritisne svake večeri dugme malena zvona, a ono odjekuje drhtavo čak dovde, do sluha trinaestorice sakupljenih u staroj kućerini na Fučov rozdu. „Ču-De je organizovao grupu u Berlinu, rekao je rukovodilac sastanka, a neko je primetio: „Ali Kina ima svoju revolucionarnu partiju: Kuomintang.

Čen Pai-Tsui odmahnuo je glavom:

„Ona je podeljena i nepouzdana. Kineska buržoazija je saglasna u tome da se treba otarasiti stranaca, ali nema poverenja u narodne mase i plaši se da se i ove oslobode. Buržoaziji su preči interesi feudalaca od interesa radnih ljudi, ona je daleko od stvarnosti. Ne možemo se osloniti na Kuomintang."

Ljudi su ćutali. U polutami kresnula je šibica. Dve-tri sirene oglasiše se s vode, kao krikovi. Pred samim prozorom prodavac novina vikao je kao da se bori za život: „KANTONSKA VLADA DELEGATIMA IZ PEKINGA ODBIJA PRAVO DA GOVORE U IME KINE!" Trinaestorica se pogledaše. Ne zbog teksta što je razgovetno odjeknuo, već zbog glasa koji učini da im oči zasijaše.

„Traži li neko reč?", zapitao je Čen.

Veoma mlad čovek, zamišljenih i pametnih očiju, podigao je ruku. Bio je mršav i činio se nežan u širokoj bluzi od plave pamučne materije.

„Reč ima delegat komunističkog kružoka iz Čangše, zvonko je odjeknuo Čenov glas, „drug Mao Cedung.

Pogledi ostale dvanaestorice sabraše se na govorniku.

* * * * *

Pred zoru smo prešli Volgu, zastali malo u Kazanu, a onda dugo leteli preko Urala. U bezdanu dole, u starim kostima planine, taložilo se, vekovima, golemo rudno blago. Bavim se dečjim mislima: kada bi planina bila od stakla, šta bi se sve u njoj moglo nazreti? Žile platine i zlata, gromade gorskih kristala i kao kameni vrtovi, svetlucanje smaragda, jaspisa, topaza, ametista, okruženi crvenim zidom bakrene rude i tamnim sjajem boksita?! Kakvo se bogatstvo skriva ispod naborane ranjave kože planine? Ljudi se tamo probijaju tunelima, u plamenim buketima prašti dinamit, a u oblacima prašine izlazi na svet kakav ljubičast dragulj, ili se otvaraju pristupi kakvom podzemnom dvorcu od crnog zlata! Planina je izrovana i izbušena, i svaki dan joj nanosi po nekoliko stotina novih rana. Ljudi iz njih sišu snagu svoje moći, da bi brže kolala njihova krv i da steknu još jednu mogućnost više za vladanje prirodom i svetom.

* * * * *

...Motori su utihnuli, i mi se dugo njišemo nad velikim gradom iznad kojeg mnogobrojni dimovi pletu gustu čipku. Dole je prostrana pista i mnogo mlaznih aviona na njoj, uskih, belih, ufitiljenih. Oni gotovo da imaju fizionomije: izgledaju pronicljivi i inteligentni. Smešno, zar ne? Na mermernoj tvrđavi usred poljane piše Sverdlovsk. Izlazimo posrćući i bacamo se u susret svežem vazduhu. Krupna Ruskinja u godinama jedva podnosi vožnju i, čim avion sleti, prva je koja se prihvata tla, gegajući se teško na zglobovima deformisanih kostoboljom. Za njom silazi nekoliko njenih zemljaka s kožnim torbama u rukama, mladi talijanski par (u malom sivom kostimu ona izgleda elegantno) i, najzad, grupa mongolskih mladića i devojaka. Oni su u Moskvi proveli dve godine na kursu za rukovodioce kolhoza.

Iako je dan neobično lep i svež, svi hitaju u trpezariju. Trpezarija je majestetična, kopija one moskovske i stolovi u njoj poređani su i ukrašeni kao na banketu: kristal, ubrusi složeni u kup, tanjiri obrubljeni kobaltom