Трагање за вођом

By Borislav Radosavljević

Ovim ogledom, kako je sam autor nazvao svoje ostvarenje, Borislav Radosavljević se još jednom sjajno predstavio i kao književnik neobične fizionomije i kao novinar i televizijski voditelj, koji je u sve tri oblasti nastojao i uspevao da odneguje jedan svoj sopstveni originalan i nezavisan polemički i kritički ugao prema društvenim zbivanjima i pojavama. Ugao kojeg se on veoma rano, još tamo sedamdesetih godina prošlog veka, iskreno i odano počeo da pridržava, a koji se jasno može da identifikuje sa onim retkim i uzvišenim shvatanjem da je osnovna dužnost svakog pravog intelektualca da se kritički angažovano odnosi prema društvenoj zbilji, bez obzira ko se u njoj nalazio na vlasti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Mar 21, 2016
• ISBN: 9788621515103

Book preview

Борислав Радосављевић

ТРАГАЊЕ ЗА ВОЂОМ

Оглед из историје разума

РАД

Београд, 2002.

Нема моралније радње међу људима него владања и покорности. Тешко ономе који тражи покорност, кад се она не дугује; тешко ономе који одриче покорност, кад се она дугује! Божији је закон у томе, велим ја, ма како гласили закони на пергаменту написани: има неког божанског права, или иначе ђаволског неправа, у срцу свега онога што један човек тражи од другога.

Томас Карлајл

ПРЕДГОВОР

Са Хомеровим еповима и Старим заветом упознао сам се у својој раној младости. Стари завет стављен ми је у руке као света књига у којој је садржана сва мудрост овога света, Хомерови епови као бајка за разбибригу и снажење маште. Епове сам прочитао, зачуђен и обрадован блискошћу живота који је зрачио из њих упркос вековима који су нас раздвајали. Стари завет сам само начео и претрчао, уплашен од сопственог уверења да су ми поруке и смисао недокучиви. Сваки пут кад бих га узео у руке чуо сам звоњаву из милиона цркава, вавилонски жамор проповеди, бескрајне мелодије молитава, застрашујућу тишину манастирског посвећеног размишљања; био сам уверен да је садржај Библије чудесна загонетка коју нико никада неће разумети како треба и дизао сам руке од бескорисног напора.

Ови моји рани утисци, међутим, пали су у воду када сам Хомерове епове и Стари завет почео да проучавам на првој години студија, на Групи за општу књижевност београдског Филолошког факултета. Са Старог завета је тада спала религиозна позлата. Из угла књижевности Хомерови епови били су камен-међаш људског стваралаштва, а Библија тек део старе јеврејске књижевности, сачуван захваљујући уверењу хришћана да се у њему најављује нова ера и канонизован за потребе цркве, у коме има лепих песама и прича, историје и митова, од свачега помало, али ничега тако снажног и дореченог као што су Илијада и Одисеја.

Тада сам, тако охрабрен, први пут прочитао и Стари завет. Труд ми је награђен, многе сам ствари могао да разумем. Видео сам да се Мојсијев Бог у почетку понаша готово исто као и Хомерови богови – разговара са људима, шаље им поруке, саветује их и подучава, награђује и кажњава, стално је са њима у блиском контакту – а касније се отуђује, постаје све даљи и недоступнији. Поруке и знамења шаље само реткима и одабранима, а последњи који ће га видети биће лично Мојсије, вођа народа изабраног.

Отада ме је стално прогањала мисао зашто се Мојсијев Бог, некада тако близак са људима, стално удаљавао од њих све док се није, коначно, сместио на небесима.

Тек после много, много година успео сам да се ослободим те младалачке заблуде да се Бог удаљавао од људи и да прихватим истину да су се људи удаљавали од Бога. Тачније – да су Бога удаљавали од себе. У различитим историјским чињеницама почео сам да препознајем људску хипокризију, њихов напор да се домогну слободе тако што ће Бога удаљити од себе, али и њихов очај кад су трпели последице такве слободе и вапаје упућене том истом далеком Богу да их спасе мука.

Мојсијев Бог је постајао све моћнији, али и даљи, тако да су људи могли да га се боје и не боје у исто време, да га поштују и не поштују, да живе слободно и у страху, без надзора и са надзором, са резервним временом за кукњаву и тражење милости ако се Бог разљути, за стратегију спасавања, за милодаре, цркве покајнице и задужбине; човек је чинио зло па молио за опроштај као какво размажено дериште.

Разабирао сам да је цела хришћанска цивилизација живела шизофрено: вапила је за божјом правдом и чинила смртне грехове и неправде, чезнула за редом, миром и хармонијом а изазивала неред, хаос и ратове, припремала се за рај на небу стварајући пакао на земљи, борила се за слободу а падала у ропство, гласала за живот а бирала смрт, сва се малодушно предавала далеком и свемоћном Богу, или га потпуно порицала.

Хришћанска цивилизација се, очигледно, борила против разума. Обележила га је као први и највећи људски грех и чинила све да га сузбије, осујети, покори и понизи. Историја хришћанске цивилизације је историја борбе против разума.

Хришћанство, као и све друге светске религије, које су прошле кроз сличне фазе, у садашње време престале су да воде безизгледну борбу против разума и прихватиле су чињеницу да човек није од Бога отео разум, и тиме заслужио казну, већ је њиме награђен. Разум је дефинитивно преузео одговорност за судбину људске цивилизације.

Са тим сазнањем Хомерово величање мудрости и разума мора се ставити у знатно шири контекст од напора једног књижевног посленика. Ношен том идејом, покушао сам да не само у Хомеровом, већ и у стваралаштву неких потоњих књижевника и мислилаца, и историјским чињеницама, препознам доказе о неминовности коначне победе разума. Сматрам да је овакав напор користан, јер су отпори разуму још увек велики и снажни, неразумних је много, а цена која се због тога плаћа превелика.

Део први

ЗАНЕМАРЕНА МИСАО АНТИКЕ

НЕСХВАЋЕНЕ ХОМЕРОВЕ ПОРУКЕ

Стари Грци почели су озбиљније да се баве Хомеровим еповима у тренутку кад је њихова култура већ била снажно развијена, кад је још увек била у успону и кад је, по природи самог замаха, имала потребу да се окреће својим коренима. Тако су Хомерови епови Илијада и Одисеја, одувек присутни на тим просторима, морали да буду поново откривени и валоризовани као несумњиво вредна културна баштина. Процес откривања и вредновања није могао бити, разуме се, ни брз, ни усаглашен, ни континуиран. Трајао је отприлике два века, од шестог до четвртог века пре Христа. У то време Грчка је имала своје истакнуте писце, песнике, филозофе, беседнике, своје академије, позоришта и чврсто утемељене религијске и културне манифестације. Природно је да у таквом миљеу сваки појединац, свака институција и свака средина за себе проучава Хомера, оцењује га и прихвата или не прихвата, велича или оспорава.

Нама данас, међутим, са овог временског одстојања, изгледа да су се стари Грци очас, у једном трену, сложили у следећем: да Хомерови епови долазе из прастарих времена, да су глас који допире из далеких, заувек прохујалих векова, и да су уметничке творевине неспорних квалитета. Прва оцена није се никада више мењала, друга је варирала крећући се углавном у позитивном смеру све дотле да су то дела највише уметничке вредности, да су недостижна за друге ствараоце, да је то нешто највеће што је дух грчког народа успео да створи, а знатно касније дошла је и оцена да су Хомерови епови нешто најлепше што је људски дух уопште успео да створи. Дакле, како је време протицало, суд о Илијади и Одисеји бивао је све повољнији. Нови нараштаји доживљавали су ове спевове као громаде које са временом све више расту и са којима се тешко могу упоређивати сва каснија књижевна дела, већ и стога што се не зна хоће ли и како ће издржати пробу времена.

Тако су оцене старих Грка да су Илијада и Одисеја најстарија и у исто време најбоља књижевна остварења, образац и мера литерарног домета, остале практично до дана данашњега а да се нико није запитао како је могуће да нешто што је прво буде у исто време и најбоље? Зар није логичније да нешто што је праузор не може бити у исто време и узор, да је нешто што је прастаро и прво, само неспретан покушај нечега што ће тек касније, током свог развоја, постати савршено и узорито? Додуше, стари Грци изразили су извесне сумње, али не у величину и вредност дела, већ у могућност да таква дела сачини један човек, што је опет на свој начин само подвлачило високе домете ових дела.

Ако је логично и законито да свака активност, а посебно уметничка, има своју генезу, да се у почетку јавља у примитивном и несавршеном облику, а да се тек током времена обликује, усавршава и достиже високе домете, онда Илијада и Одисеја као највиши домети не стоје на почетку, већ на крају књижевног стварања. Дакле, мора се претпоставити да је пре Илијаде и Одисеје било много сличних спевова, да се таква уметност неговала у дугом временском периоду, да је имала свој развој и успон и да су ова два спева круна тога стваралаштва. Проблем је, међутим, у томе што таквих спевова нема нити има доказа да их је било. Илијада и Одисеја стоје као две куле у пустињи. Како објаснити ову нелогичност?

Ако није постојало књижевно стваралаштво, онда објашњење може бити у томе да Илијада и Одисеја и нису књижевна дела, да су ти спевови врх и круна, највиши домет неке друге врсте стваралаштва која је постојала, а да су тек доцније схваћена и протумачена као књижевна дела стога што су пронађена у писаном облику и што су, поред осталог, имала и квалитете који се очекују и траже од књижевног дела. Каква би то могла бити „друга врста стваралаштва" речено је досад безброј пута: нема никакве сумње да је то усмено приповедање или певање по утврђеним метричким обрасцима. Таква претпоставка може много тога да објасни: мудрост, огромни дијапазон знања, готово невероватно искуство, моћ опажања, вештину и лакоћу говора и још много шта друго. Али не може да објасни потпун ауторски приступ у компоновању спева, заокруженост и целовитост, снажни лични печат у сликању карактера и осећања и друго. Ова нелогичност упућује на следеће закључке: вештина усменог стваралаштва морала је бити огромна јер је имала своју дугу генезу и развој кроз дуги низ векова и миленијума. Илијада и Одисеја без сваке сумње представљају круну тог усменог стваралаштва негованог у необично, за наша схватања невероватно дугачком временском периоду. Ми не знамо тачно колико је могла да траје предхомеровска цивилизација која је неговала такав тип усменог стваралаштва, али је логично претпоставити да је тај период могао да износи десет, двадесет, па и целих тридесет хиљада година. Ствари су се тада мењале споро, цивилизацијски точак био је веома тром, па су искуства, због бескрајног понављања, бар она која су могла бити преношена усменим путем, личним контактима – породична и племенска – била огромна и омогућавала неочекиване мисаоне продоре, тачна опажања, необориве закључке и општу мудрост у просуђивању различитих догађања. Хомерови спевови као крајњи резултат, као круна стваралаштва у тако дугом цивилизацијском периоду, као вршни производ једне нама непознате али богате културне традиције – то је сасвим прихватљив закључак.

Али зашто само Илијада и Одисеја? Зашто нема и других спевова и других аутора? Зашто се један човек одлучује да из мноштва сличних творевина издвоји управо ове две и уложи напор да их уобличи, да им удахне лични печат и на крају запише и тако их пошаље у будућност за употребу новим нараштајима, учини их вечним? Којим се критеријумима служио при избору? Да ли су они били његови лични, или општи, да ли је одлучивао сам или је само следио општи захтев?

У тренутку кад књижевни посленици старе Атине откривају спевове као своју баштину, они су окупирани само њиховом естетском вредношћу, виде у њима сјајно уобличене слике ишчезлог живота, а поруке, ако их има, за њих су потонуле у таму времена и изгубиле сваки значај. Потоњи филолози махом следе ову логику и на Илијаду и Одисеју се гледа искључиво као на књижевна остварења високих естетских вредности. Тако се потпуно испустило из вида да оне долазе из времена када књижевност у облику који је негован у старој Атини и свим потоњим временима није ни постојала, када је књижевна форма била само љуска и паковање, златни ковчежић у којем је преношена нека важна порука. Нико није истраживао могућност да Илијада и Одисеја нису књижевна остварења у данашњем значењу речи, да су само случајно књижевна остварења, а да су заправо веома селективно одабране поруке од изузетног значаја за људски род и његову будућност.

Заиста, само сазнања која су плод вишемиленијумског искуства, која су суштински важна за људски род, од којих је зависила судбина будућих нараштаја „који се слажу на земљу као лишће са дрвећа", могла су некога подстаћи на такав подвиг какав је у то време морао бити записивање – тешко као клесање у камен – садржаја Илијаде и Одисеје. Напор тог човека кога ми називамо Хомером данас личи на опомену човечанству, на крик из дубине векова који је још увек чујан, који као чудан бруј обавија нашу цивилизацију, који прожима сваки наш корак и сваку нашу активност, али који ми још увек нисмо разумели како треба.

Шта нам говори тај крик, какве су то поруке до којих је Хомеру толико стало?

Прва је засигурно та да људи, сваки њихов део, свака њихова скупина, ма како се она формирала, ма чему служила, ма како се звала – породица, дружина, племе, народ – мора имати свога вођу јер то је божја воља, божанско устројство света и људи. Вођа ствара правила и законе, води и усмерава, награђује и кажњава, свађа и мири, од њега зависи успех и неуспех, добро и зло, радост и туга, живот и смрт.

Друга је порука да је вођа као појединац често склон трагичним грешкама, да је воља сваког појединца на трагичан начин супротстављена интересима заједнице и да је потребна велика мудрост и народа и вође, а посебно вође, да би се ови интереси усклађивали на опште добро.

Трећа је порука да су богови, давши човеку памет и мудрост, моћ да размишља и сам доноси одлуке, препустили њему да решава ово тешко питање, овај тешки парадокс. Богови пију нектар на Олимпу, уживају, баве се интригама, воде љубав, док човек мора да решава, по цену сопственог опстанка, тешко