Раногрешници

By Borislav Radosavljević

NEOBIČNA PROZA

Ovo je neobična proza. Neobična je po tome što ne samo da takozvanih glavnih književnih likova ima više, nego i po tome što svi ovi likovi, neprekidno uslovljeni jedno drugim, ostvaruju neku vrstu kolektivnog književnog junaka. Njihove pojedinačne životne sudbine, u godinama Drugog svetskog rata, ocrtavaju se postepeno, pojedinostima koje se slažu u mozaik sve živopisnije i sve šire. Obeležje ove Radosavljevićeve proze, vrlo značajno, je osobena ritmičnost kazivanja, ostvarena posebnim ritmom rečenice. Taj ritam je i element koji sjedinjuje celokupnu naraciju, koji omogućuje njeno jedinstveno, zgusnuto tkanje. Vrlo nedvosmisleno rečeno, mislim da je najveći kvalitet Radosavljevićeve proze baš u toj njegovoj rečenici, književno izvanredno izgrađenoj i izrađenoj, nadmoćnoj, kojom se ostvaruje i živa mada iskidana akcija, i autentičan iako stilizovan govor našeg življa u Pomoravlju, i višesmisleni odnosi između šumadijskog pejzaža i zanjihanih, tragičnih ljudskih sudbina. Svojom rečenicom Radosavljević uspeva da sugeriše gotovo muzički tonalitet neke nostalgičnosti, vrlo tanane, neodvojive od autorove priče o neobičnim životima takozvanih običnih ljudi.

Svetlana Velmar-Janković

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Mar 21, 2016
• ISBN: 9788621515073

Book preview

Борислав Радосављевић

РАНОГРЕШНИЦИ

Роман

1989.

У равници пуној зрења

Закаса по плићаку, покваси се као коњ, пре него што легне; вода топла, запахне му ноздрве. Устане, врели ваздух га одмах суши. Мирис му се увукао у кожу, цео мирише на те бање. Трчкара по белом песку између младих врба. Сви на обали, лени и снени у врелини, Данче наједном севне иза жбуна, гола. Још бела, неопрљена сунцем, а мирише на те бање. He зна зашто и како али Расин кад прича, то има везе и са белим Данчетом, ту на белом песку, вода што протиче носи бање, носи бање.

Морава прикупља минералне, сумпоровите, радиоактивне, свелечеће воде из целе Србије. Из Соко Бање, Врњачке Бање, Пролом Бање, Матарушке, Сијеринске, Врањске, Нишке, Куршумлијске... И тај мирис шодера, кад се пригреје на сунцу, и ужареног песка на спруду, тај моравски мирис — то је разблажена душа топлих минералних вода.

Слуша као опчињен. После сања. He разуме а пријатно му. Нешто слути, али то су трице. Битно не разуме. Тихи али моћни и свеобухватни клинг-кланг звуци рада и зрења над равницом. Тихо и стално, без напора, нешто ради, под јутром, свуда у видокругу. Лале лети над равницом, мимо кућица, ту и тамо. Ко је у њима, ко је у њима? Лени и снени, као чувари, само ђерке кратких сукања, беле. He буди их, будне су, машу му, руке миришу на те бање. Окружени су непрегледним градовима, те кућице, те кућице у равници пуној зрења, нешто значе.

Расину Царићу отворено су се подсмевали; неки су, можда, сматрали и да је луд, а Станислава Лалета је Цопни Брцни, његов рођени отац, тукао.

Шта ћеш с тога пропалога и покваренога типа? Си чуо шта ти кажем, си разумео?

Лале стиснуо срце, трпи, али криво му откуд знају све што уради, очи им проницаве свуда га виде јаој њему, крије се нађу га тешко њему, крије се нађу га куку леле, а не може да се не крије, тако воли скровита места! Оде у шимшир иза куће; у метлице у градини — бујне, топле, миришљаве и непровидне — тако је лепо, лепо! Нађу га. Тврдим дланом вади му мисао, душу, баца је свима. Сања срамоту: као седи у скамији само у кошуљици, гологуз, чека да га учитељица Вера изведе на таблу. Јој, срамоте! Како да учини да буде обучен, или да бар није у школи? Упиње се, упиње.

Увек постоји неко, сажаљења достојан, ко се упиње. Треба ли да кажем да у овом случају напори иду у сусрет Расину Царићу који лагано, са сумњама многим, најпре у погледу побратимовог кума Диме, коме је метнут на врат са мало загрејавања — да ли је било довољно? — да ће, кад Расин стигне, и он бити главни, па у дрљавог поштара Мису — ако је пијан у јендек пун воде, а писмо ко писмо, од хартије, мастиљава оловка или мастило? — па и у самог побратима Мечку — ако је и кумство ко и побратимство, уз курве, јеби онда препоруке — који са тим сумњама, дакле, лагано корача да се сретне са Станиславом Лалетом, Цопнијем Брцнијем, Данчетом, Гвозденом Гогом, Многоименим и осталима, не знајући о томе ништа. Упиње се, значи, неко, са, углавном, погрешним убеђењем да ти ништавни сусрети морају бити описани и објашњени тачно онако како су се и збили, део по део, као и сва остала житија уредно печатана у књигама. Јаој њему!

Расин под ударцима недоученога

Кривуда пут кроз села под брдом, склоњена од често обилних бањских вода. По средини села увек један поток, над потоком мост, зидани, на мосту зазјавала. Око моста: црква, ако је¹ има, ако није у суседном селу, школа — деца у дугачким редовима преносе цигле из руке у руку — дом културе, недовршен, ако није због штедње између два села, на утрини. Која су села од Варварина до Равнова, под Јухором, зна свако, али нека овде буде казано изричито, још једном: Својново, Обреж, Горњи Катун (Доњи је Морава једне превртљиве зиме, на дан Богојављења, уз хук и ломњаву, претворивши литије у јаук и лелек, оставила на десној обали, пошто је ископала себи ново корито преко плодних катунских њива), Поточац, Рашевица, Трешњевица (Велика и Мала, у којој живе Цигани коритари), Сињи Вир, Дворица, Јовац (Доњи и Горњи), Остриковац, Доњи Мајур (Горњи Мајур и Андревица су повише у брду, Расин туда никада није прошао), Непоменито (измишљено нарочито за ову прилику), као и многа дивља насеља, ближе градовима, никла касније, о државним празницима, кад инспекција не ради. To су села на левој страни Мораве. На десној су сва у равници и скелом у сватове иде кога ниједна под брдом неће, јер тамо коси чума; осуше се, пожуте, остаре на брзину и умиру, отровани. Али да је народ с ове стране гори — гори је. To је и Расин дознао. Под број један: открили одмах да му је то уметничко име. Стрељају га отровним, сељачким погледима, акћу му га мајци, у себи, геак ко и ми, мисле, неки Живадин, Миладин, Попрдековић неки, Кесозубоња, мајци му га. Али ћуте, јер: са Расином тапка и женица. Због ње ћуте: згодна нека женица, варошка, неизрађена, мекана, како се само за њега закачи, дрипца, јој каква женица! Везала им језике у чвор. Ту сам вас чеко! Расин само немарно пребаци руку преко женице па мирно иде даље, иде даље.

Тако они њему и он њима, али они у предности, зазјавала, а њему још сумње. Али кум га дочекује домаћински, још се и пренемаже; цело јутро, онако као узгред, причао о куму машиновођи који му шаље мађионичара: Ел знаш моега кума, оног што тера возови, од они Мечкини? Милета Мечку? Е њега! Е што тај зна разни људи! Праћа ми сад једног од ови, како се каже, престављачи, ће даје приредбу у Дом!

Женица по уметничком имену Жанет није носила кофер с реквизитима. Није ништа носила ни радила, није чак ни говорила, њен мекани неестрадни глас би, уосталом, само кварио утисак. Жанет је играла много важнију улогу: у Расиновом животу. Имала је задатак, како смо већ дали да се примети, његовог заштитника и чувара. Скитница и преварант, овејани опсенар, који је прокрстарио сва подјухорска села осим Горњег Мајура и Андревице, (који су више засеоци), знајући с ким има посла, одабрао је, како би се то данас рекло, телохранитеља да бољег не може бити. У свим приликама, на улици, а поготову на бини, кад се не разабира ко и шта може искрснути из замрачене дворане, Жанет је Расину била непроцењиво благо: скретала је на себе пажњу њишући се, пратећи га у стопу, а понекад је улазила и међу публику да скупља реквизите које је Расин, углавном, кварио у покушајима да их, пред будним и неповерљивим очима, претвори у нешто друго, најављивано; враћајући их морала је да се неспретно завлачи међу редове, да се саплиће о ноге и да дозволи да је, на брзину, заборављајући на присуство својих жена, занемарујући их уосталом, јер су и оне саме цичале успаљено — Шта тражи нека нађе, јебо је мој муж! — смејући се с грохотном насладом, хватају горе и доле, све док реквизит – нека флекава шнуфтикла, неки зарђао перорез, крњави чешаљ — не би испао из њених руку и загубио се у мраку под каљавим опанцима.

Најопаснија и многорекламирана тачка овом приликом била је разбијање тешког, зеленог камена на моћним грудима и на овејаној, забавама и факирству вичној, проћелавој глави Расина Царића. Кум Дима се поради тога — Кад cи се ухватио у коло, играј до краја! — више од два сата увијао пред мајстор-Драганом, уваженим ковачем и коларом, кога су ценили далеко више од Колета Дозне и Молета Струје — запањујућом брзином учили су шта је нула и фаза, али са усијаним гвожђем, ево ти га! — дакле, тог уваженог ковача Драгана Дима је уњкаво убеђивао да у датом часу изађе на бину и вешто, како то он уме, тресне каменчину на обележено место, мастилом, такотолико као динар — кажипрстом и палцем начинио котурић и зури кроз њега — Учини то, мајсторе, јеби му матер, макар ти ја дао неку банку, уосталом, ту смо, наши смо! — све док Драган није, да би га откачио, рекао нешто напола, ни црно ни бело, ни тамо ни овамо, и узео две карте за први ред. Али, не лези враже — како је то ономе ко се упиње драго да каже, описменио се читајући пословице о ђаволима — кад Расин изнесе две каменчине на бину и упита, наједном отежалим гласом, има ли међу присутнима каквога који чекићем добро удара, ковача неког и слично, да би снагу своју пред свима још једном доказао, пристајући да му се на грудима и глави камење ово дебело разбије, и пошто Дима, махерајима опсенарским невешт, одблеја као ован да то само један човек међу њима да уради може – ковач Драган беспоговорно одби да се на то подметање одазове.

Бољу хвалу опачини публике подјухорске не изрече нико: у трену разабраше намештаљку и прилику коју им даде Драганово поштење. Чу се злуради смех, јареће мекетање и којешта — Оти кажем нешто Живомире, одрж сад Милидере! — а онда, савладавши се, подмуклица Којадин, коме је ово било највеће јавно иступање у живогу, изрече на брзину, да га неко не би претекао, општу мисао да чекићем тешким треба да руководи недоучени ковачки ученик Муса Миканов. Додуше, он викну само: Муса, Муса!, а сви су знали остало. Расин, овејанко, рашири руке, благим гласом позва на ред и објасни да њему мајстор није потребан да би ударао слабо, већ вешто, да са разним аматерима рђаво искуство има због промашивања, зашта је имао прилике бити у неугодним ситуацијама, и притом убедљиво показиваше непостојећи траг таквих промашаја на свом рамену. Али — Нећеш брајко, ни ми нисмо сисали весла! — хитро га надвикаше да је Муса ударач над ударачима, вештијега нема у свој околини, такорећи мајстор, само што није завршио. Е, ту Расин погледа у Жанет и предаде се.

Тако је морао да се догоди и тај критични тренутак у животу таквог овејанка, да остане сам под ударцима чекића једног злурадог, а недоученог. Муса је, кад су га поменули, загроктао од задовољства, ја ја ја! викао и дизао два прста увис хитро као да се баца шодером, a сад се клиберио и премештао с ноге на ногу — Пази где удараш, овде по средини, обележено је да боље видиш! — чекајући да Расин престане с говоранцијом да би распалио — Да изађе на видело та снага, кад смо лепо платили да лепо и видимо! — да камен буде као да га није било и да овејана глава звекне, сматрао је. Расин лежи, камен на грудима, али држи га длановима, лактовима се опире о под; у најави није тако речено, али таква претеривања се подразумевају, ни овако није шала. Муса удара, камен почиње да пршти. Доста је, доста!, виче Дима, као већ задовољан гледалац, невешто, као да прекрати даље напрезање, а Муси тек искочиле жиле на врату, тек се зацрвенео; погодио је у мастиљаво, камен пуца; између две половине устаје Расин, мало блед. Стиснуо зубе, не говори ништа, ставља венац од крпа на главу, мученички, као Христос, и клечи пред једном исцереном беном, пред једним недоученим, обема рукама држи на глави камен. Муса удара једаред, дваред, камен пршти, пуцају слојеви, Расин сваки пут поклекне више, Дима виче доста, али сад и други вичу доста, жао им Расина, или Диме, или наседају, или им живци слаби, и Жанет виче доста и скаче, хвата ручку чекића отпозади. Расин тешко устаје кривећи главу, пада трошни камен са звуцима својим, на даске.

Већ пре тога Расин је гризао престругане ексере, гужвао рукама и кривио зубима лажне петодинарце, газио no стаклу које не сече; али све то, наравно, није упалило. Онај прави жамор настао је тек сада, јер веровање је у њих улазило, иако још са сумњама — вино с труњем — као ваздух у сијалицу. Тада је нешто пукло у Расину: стиснуо је зубе — Зар ви мене довде, Расина довде да доведете? — и пробушио шпенадлама образе, зинуо као риба, упалио батеријску лампу, осветлио уста и прошетао се између редова, да сви виде да се изистински пробушио; сад су, неспорено, сви морали да га уважавају.

Али прави подвиг, пред увек захвалном публиком, Расин је извео сутрадан, у Дикиној кафани, највећој у свим селима под Јухором, на левој обали бањских вода као и на десној: страховитим аперкатом подигао је у ваздух, у лепом благом луку, уз нужно превртање стола и столице — да тешко падне на тврди и хладни, циглама поплочан под кафане — жвалавог Лиџу Мариног, који је ужагреним очима, с малоумљем њему својственим, заведен слободом од синоћ, покушао под столом да опипа Жанет.

Тако је овејанко Расин, први пут у дугој каријери опсенара, захваљујући Подјухорцима — увек њима! — и Муси недоученоме, ударан тешко и ударао невиђено. С таквим преимућствима населио се овде, у Непоменито.

Поподне је из кафане изишао Мија Циганин, познат као Змијоглавац, и упутио се некамо изван села, утабаним путићем крај јендека с бурјаном. У новчанику, пресавијено на четверо, носио је својом руком исписано написмено: Прекључер стиго код Диму неки Гуљамфер кажу маћионичар синоћке даво преставу у дом сас чекић га ударили Муса по Главу и осто жив. Данаске у Кафане ударио Љиџу синоћке пушћо жену да гу фаћкау кој оће а данас неда.

Ишао је Мија напето, једва је чекао да стигне. С олакшањем је одахнуо кад је предао писмо и одмах почео да заборавља; испаравало му је из главе као алкохол. Писмо је заборавио и онај који га је примио, као што смо и ми њега, али оно се, чудалеством неким, у фасциклама скочањеним, очувало да га нађе неко који тражи и да тако, хтео не хтео, потврди да ће, у селима подјухорским особито, којима је Расин одио, изаћи на видело и кад си гологуз иза плота чучао.

Шта причају аласи

Морава једе њиве, са дрвећем у међама; њуши своје старе токове, насрће опет тамо. Два, највише три метра и, опа, шљунак. Али то тада зна само Морава. Бетоњерке, које је често презирани стрпљиво разгледао, послаће своје багере много касније, да копају дубоко, док подземне воде не створе бистра језера усред зеленила, незагрејна. Удружене бањске воде — Пролом Бања, Соко, Врњци, Нишка, Врањска, Сијеринска, Куршумлијска, те топлице, те илиџе, насрћу на шљунак, замуљају га, велики цангрљ талас заплови у матицу, једаред, дваред, па платно детелине, кукуруза, јечма, пшенице или репе, груне одозго, као пресечено ножем, пошто је тренутак постојало на ничему: великоуста вода прими залогај, самеље и детелину, оближе глином замућену узаврелу површину, па јуриша опет на шљунак. Али с друге стране остају спрудови; ветрови их засипају, сви ветрови, јаки и слаби, па и сами дашци, увек, ево и сада, док се Станислав Лале и најмањи Мечка по имену Гвозден, зову га Гога — значи: Гвозден Гога — спремају на спруд; не преко насипа, јер тада још насипа нема. Загазе у топли плићак, шодер затеже кожу на табанима, подиже рисеве, гледају далеко по широкој води и, шта виде? Из даљине, у плитком дугачком чамцу, плове аласи; сад су, пошто су примерно избегли да их матица навуче под платна детелине, већ у тихој води и спремају се да бацају мреже. И бацају мреже — лепезасте сертмиће — док