Четири Ватре

By Nadja Djokovic

Књига „Четири ватре“ је комплексно уметничко дело које у себи садржи поезију, прозу, као и неколико ликовних радова младе ауторке Нађе Ђоковић и њена је прва књига.

У свету писаца, многи теже висинама прескачући степенике на њиховом путу. То није случај са Нађом. Она полако иде корак по корак, реч по реч које читаоцу преносе концизну мисао и емоцију у тренутку стварања. Млада ауторка каже „...нико ка небу није кренуо од неба.“ и то се јасно види из песме у песму, из приче у причу. Имаћете прилике да прочитате о животу, љубави, губитку, пријатељима на један веома оригиналан начин гледајући на свет Нађиним очима.

Сам живот је одвећ превише комплексан, али ваистину, чине га све те мале ситнице које често ни не примећујемо. Читајући „Четири ватре“, у мени се пробудио онај знак узвика који подсећа на лепоту живота, без обзира на то да ли је дан обучен у сунце или олују, да ли је донео љубав или сузе на лице, добитак или губитак. Као што је нашим телима потребан ваздух који дишемо да бисмо били живи, тако је нашим душама потребна уметност.
„Лако је уметност учинити животом. Храброст је учинити живот уметношћу.

Тако је несумњиво лако створити уметничко дело које ће обележити живот. А храброст – створити живот који ће бити уметничко дело.“ Као што Нађа каже овим цитатом на самом почетку књиге, живот и уметност су веома уско повезани, а на нама је да их учинимо спектакуларним баш као што је она учинила са својим првим објављеним чедом.

• Language: Српски језик
• Publisher: Nadja Djokovic
• Release date: Nov 1, 2015
• ISBN: 9781311283993

Book preview

Лако је уметност учинити животом. Храброст је учинити живот уметношћу.

Тако је несумњиво лако створити уметничко дело које ће обележити живот. А храброст – створити живот који ће бити уметничко дело.

Нађа Ђоковић

И шта кажеш, нико га не воли,jep га не разумеју?

Иди к њему, то мора да је добар човек.

Корак из јуче у сутра

Сунце се, по својој урођеној навици , по хиљадити пут преваљивало преко брда изнад месте где сам живела, где сам се будила и сањала. Први зраци, још по мало црвенкасти, немарно су ме ударали у лице, будивши ме против своје воље. Тешких капака, са недовршеним сном, јутарњом сетом и мучнином, мирила сам се са тим да је још један дан преда мном. Он преда мном, а ја далеко иза њега... Сетно сам се осврнула на очи које сам видела у свом сну, на кораке које бих помиловала сваки пут када бих негде кретала и дубоко уздахнула. Чекао ме је дугачак пут. Да су бар сати пролазили брже, као кад пролазе онда када су ми потребни... Ипак, поред тромог проласка, први минути преподнева стидљиво су се котрљали наниже. А опет, сату је некако било мучно да се „испење" до дванаест. Дан који ме чека био је необично... жут. Сиви град топио се на врућини једног од ретких светлих месеци, барем судећи по небу. Врела светлост највеће звезде, није имала намеру да смањи интензитет топлоте, у мени би некада изазивала радост, као ону у детету које се радује када му у испруженој руци дарујете киндер јаје. Ха, још му се и данас радујем као пре... Но, напротив, под притиском свеопште глупости она се у мени није могла истаћи и није могла испливати на врх као нешто што бих назвала срећом.

На станици као да је време стало. Као да никад није ни протицало, тачније... Врева људи, очајнички крици погрешних возова са погрешним одредиштем... Мој воз је, за чудо, дошао на време... Иако сам избегавала да путујем возом (чинило ми се превише клаустрофобичним и малим за моје велике и дивље мисли), није ми се дало ни минута да останем у оном затвореном месу, сивљем од било кога другог, било где на свету...

Празна душа, пун воз, који се већ испразнио у граду до мог. „Граду". Прилично необично... Одатле, остаје празан купе и места, где се до малопре развијала граја неких сељанчади... Сад је, надасве, купе препун. Препун тишине...

Затичем се у поодмаклом послеподневу, у маленом возу, тихом и спором, негде међу ништавилом, пољима, ливадама, сешњеним брдима – све што се може пожелети... Барем је далеко од свега... У рукама књига и тихи минути које, за разлику од папирног друга, не држим у рукама. Сав спокој којим је био обојен овај трен није могло да поремети ништа... Сем среће. Срећа, која је ушетала у мој купе у виду сећања, подсети ме да нешто недостаје.

Он. Константан, редак у мом животу, он са којим сам често причала а да то није ни знао, он ми је недостајао... Пријатељ још из детињства, саучесник у сваком мом злоделу, налик на крађу јабука, бежање од куће, саучесник у свакој шали подваљеној наставницима, касније и професорима, саучесник у сенилности која би наступила када год би било време да се лоша оцена саопшти родитељима. Седео би преко пута мене (један од омиљених начина да се вратимо кући био је да путујемо возом, иако смо до прве станице пешачили скоро два сата), превртао очима на глупе сељачке приче, припрост речник и склепан ред речи у реченици, повезан чисто толико да не изгледа као насумице разбацана гомила груписаних слова. Тад би се његове очи детета мешкољиле међу борама. Загледан у прозор, смејао би се дуго, рачунајући на то да ћу ја урадити исто. Као што увек и јесам. Нисмо ни морали да се погледамо, осећали смо једно друго, знали смо добро сваку нашу тишину и све оне речи које бисмо тада упутили једно другом. Његове очи, црне попут смрти, препуне живота, шарале су по зимском пејзажу оголелих брда, стрмих ливада и пресахлог корита реке.

Лицем наслоњеним на прозор, изгледао ми је као да покушава да одагна мисли. У тренутку ми је прошла кроз главу суманута мисао да бих, ако повичем довољно јако у тишини, можда могла да га дозовем к себи. Толико пута сам побегла од његових очију, од његових корака и речи... Схватила сам, напослетку, да можете побећи од оног ко је поред вас, али никад од оног ко је у вама. Био ми је тако далеко корацима, а од душе само на трептај далеко. Пратио ме је без најаве, у корак, у уздах, у реч, умотавао би се у моје тренутке ћутње попут мачке и подстицао ме да причам, да пишем, да сањам. Подстицао ме је да се запитам сваки пут над сваким његовим кораком кога није било, док су му трагови горели свуда око мене. Свуда у мени. Као да би ме дочекао сваки пут кад бих отишла, далеко, далеко, отишла само да не бих осећала никакву ноту носталгије, али он ме је подсећао на њу. Место као место није носталгично, уколико то нису људи у којима је ваша носталгија, људи који су ваш дом. А како побећи од њих? Где? У ком правцу, да би било довољно далеко, кад су у сваком вашем погледу?

Упитах га мислима да ли има било шта да ми каже, да ми се пожали? Ослушну ме, па му измили осмех у углу усана. Прође прстима кроз косу, погледом тражећи одговор негде на својим коленима, са којих као да брисаше непостојану прашину, а затим прстима одсвира неколико нота на невидиљивим диркама, па стаде. Нешто бучније ослободи ваздух кроз ноздрве, па се поново загледа у прозор. Климнуо је потврдно главом, али као да му беше непријатно због речи којој су му се комешале у души, па се замисли над њиховим значењем и тежином. Нисам хтела да га пожурујем, мада сам знала да нам време клизи кроз трептаје и да га сваким дахом имамо све мање, нисам желела да се осећа непријатно. Монотони, али некако умирујући звук окретања точкова воза, пружао је овом тренутку невидљиву вечност. Мирис ваниле испунио је празнину између мене и њега, мог сећања, ублаживајући напетост. Погледао је, чинило се, уплашено ка свом левом рамену и нежно очешао свој образ од њега, остављајући на сивом капуту влажан траг. Посегнух за његовом руком, али моја прође кроз њу, као кроз ваздух. Скупих прсте у песницу и погледах га. Одмахнуо ми је главом, погледа ко у срниног, као да ме упозорава да не покушавам да допрем до њега. За чудо, у мојој души немир овог пута није развио своје сводове, као што би до тада, кад бих осетила његово успешно прикривано неспокојство. Приближи прсте стаклу и намрешка боре око очију, као да се концентрише. Прислони их бојажљиво, кад од додира његових прстију почеше цветати по њему руже од снега, развијати се, рачвати, препречавале су пут једна другој, али су настављале, образујући предивне орнаменте. Посматрала сам овај нестварно прелеп пејзаж преда мном и у свакој ружи видела по један његов осмех, по један бол. Цветови су стигли до мојих очију, али су се ту зауставили, као да их нека невидљива сила спречи да наставе даље. Бојажљиво приближих своје прсте прозору, кад ми леден дах умало не избриса трагове ове идиле, па га прикрих шалом. Погледах га још једном несигурно, а он ми потврдно климну главом. Вратих поглед на стакло. Лагано скинух рукавицу, спајајући ватру унутрашњости са ледом спољашњости и сад су се заменили. Испод мојих прстију, најпре, не процвета ништа, али осетих храпавост под јагодицама. Због чудног осећаја нежно заиграх прстима као по диркама, кад се по прозору поче рачвати слика. Што је ишла даље све jасније је стварала форму, дивнију и слободнију, поче се увијати, као да је нешто боли, па онда опет настави даље, остављајући ледене трагове за собом. Погледала сам га поново, задовољно се смешио, али није ме гледао. Пратих његове очи луталице, кад им одједном измили онај сјај. Трагом његовог немирног погледа вратих се до прозора. Путања мојих орнамената нагло се почела грчити на само пахуљу даље од његових. Подрхтавала је, мрсила се, док