Kad šljiva zaplače

By Udruzenje Nezavisnih Pisaca

O zborniku

Zbornik pesama “Kad šljiva zaplače” je nastao pre svega iz našeg revolta prema medijskoj cenzuri koji se dešava u Srbiji, kao i prema svim drugim konkursima koji zahtebaju da se plate određene kotizacije za učešće bez da svojim učesnicima daju neke vredne nagrade na kraju već dodeljuju samo plakate i diplome.
Sedeli smo i razmišljali, šta bismo mogli da uradimo a da usrećimo što više ljudi a pri tom da ne odstupamo od sopstvenih stavova i onoga za šta se UNP i mi kao njegovi osnivači zalažemo. Odgovor je upravo ovaj zbornik u kojem smo odlučili da objavimo svaku pesmu koja nam pristigne na naš besplatni konkurs a pod jedinim uslovima da su pesme pisane na srpskom ili srodnim jezicima i da su pesme prethodno lekturisane.
Svrha ovog zbornika je bila da okupi što više ljudi iz različitih krajeva sveta i spoji ih sa novom čitalačkom publikom predstavljajući im svoje radove. U tome smatramo da smo i te kako uspeli dobivši dosta prijava iz mnoštvo zemalja bez da smo vršili neki aktivniji marketing i to nas čini veoma ponosnima!
Nadamo se da će ovaj zbornik biti tek jedan u nizu mnogih, kako naših tako i tuđih zbornika, koji će za svoj primarni cilj imati promovisanje pisane reči i spajanje pisaca sa njihovim novim čitaocima.
Došlo je vreme da naš prvi zbornik pesama “Kad šljiva zaplače” ugleda svetlost dana i da ćete svi u istome uživati bar mali deo onoga koliko smo mi uživali u njegovom stvaranju!

S ljubavlju,
Danijela, Dijana, Marat, Nađa i Rea

• Language: Српски језик
• Publisher: Udruzenje Nezavisnih Pisaca
• Release date: Apr 23, 2017
• ISBN: 9781370941452

Book preview

Izgubljeno seme

Nađoste li ono izgubljeno seme

Gde no čami samo u pustoši njive,

Niti razorano, niti posejano,

Već bačeno rukom koja bacat' ume.

Videste li čuda kako se izvilo

Pa hoće da klija ka' da je u zemlji,

Htelo bi' da lista, htelo bi' da rodi,

Ostavljeno samo u Božjoj milosti.

Čuste li ga kako tiho pomoljkava

To se nebu samo bez seljača moli,

Da ga kiša svojom vodom pretrpava,

Da ga vrati zemlji, da iz zemlje rodi.

Izgubljeno seme samo, ali jako

Žilice mu videh zemlju kako grabe,

Hvata se za slamku one suve trave

Da se preko nje pretvori u bagrem.

Autor Radica Matuški

Nehajna noć

Plačem,

Teška je noć, razdvaja nas kao dva stranca.

Nemirom svojim nošena padam kao

poslednji musketar,

Hrabra, a sama.

Nehajna noć prema nama

Ruši sve naše snove i one koje nismo sanjali,

I neke sasvim tuđe, nove

Sve koji su nas spajali.

Ne znam koliko je bol duboka,

Nikada je ni meriti nisam znala,

Vaga moje ljubavi je pala

Samo tegovi nehajne noći još stoje u meni.

Još mi srce pritiskaju isto kao ova kišna noć,

Nehajna i pusta bez nas,

Tiha, kao da oluja nema glas.

Plačem!

Autor: Radica Matuški

Come undone

'Izađi, ako možeš, hoću uživo da ti kažem'.

Par minuta kasnije razmišljam da li da se

obujem i izađem van.

Otvaram prozor sobe

virim kao miš

i vidim

naša klupa i ti na njoj

SAM.

Groznica me trese

I glas se gubi

Šta da radi neko ko se ovako ludački

zaljubi?

Da se ti ne mijenjas jasno mi je već

i za OVO naše nemam pravu riječ.

Izaći ili ostati?

Odluka je teška.

Šta god da uradim

kasnije će djelovati kao greška.

Sakrivena posmatram

a ti i dalje sam.

Nervozan si

čim čupkaš list.

Toliko te znam.

Razum pobjeđuje.

Ne silazim.

Ovog puta ja tebe ostavljam.

Zatvaram prozor,

udišem slobodu,

nasmijana jer je sve jasno.

Nema nazad,

gotovo je.

Za kajanje je kasno.

Gasim svijetlo,

gasim i ljubav

sve deluje kao

čudan san.

Negdje, odjednom

u pozadini čujem

-Duran Duran

i našu pjesmu

'Come undone'.

Autor: Danijela Jokić

Buđenje

Osvane svima nama jedno jutro, ni po čemu

slično drugim jutrima.

Svježijeg zraka.

Nježnije rose.

Živahnije prirode.

To je jutro u kom otvaramo oči.

Bukvalno.

I napokon shvatamo da znamo put koji vodi

u slobodu.

Da smo oduvijek imali taj put

pred nosem

ali ga tek sada jasno vidimo.

I krenemo, pomalo skeptično.

U novi početak.

U našu ličnu slobodu.

Autor: Danijela Jokić

Nostalgija

Pomislim u predvečerju kako sam htjela da te volim.

Kada suton dovozi Mjesec na nebeskim kočijama

dovede i meni tebe,kao slijepog putnika.

Zamislim Pariz,

sebe i tebe,

pa me iznutra,u utrobi nešto ogrebe.

Ne znam šta je,

ali danima vec traje.

Smiju mi se u lice sva planetarna prostranstva,

gradovi koje cu obići sama.

Dala bih sve,

sva materijalna bogatstva da se vratim u taj sat,

u sekund izganstva

iz tvog srca.

Ali protraćena je naša šansa.

Eh,kada se samo sjetim

kako sam mogla da te volim

samu sebe poput duboke rane zabolim.

Autor: Danijela Jokić

Varnice

Osećanjima uspavanim

Konce si zamrsio

Bleštavilom

Osmeha nevinih

Sumnju čudnu pobudio

Pogledu zamagljenom

Iza obruča

Zida unutrašnjeg

Hladnoća nameštena

Privlačnost ne negira

Spojka krajnosti

Principe kida

U tihu spoznaju

Huk života poterao

Varnice rasterane

Sa svih strana

Kao vatromet

Za novi otkucaj

Bez pogovora

Fascinantno

TO kroz kičmu

Što prolazi

Pojma nemam šta

Ali ne boli.

Autor: Zlata Jovanović

Vrata odškrinuta

Na vrata moja ne kucaj

U vidu straže moćne

Sa veštinom posebnom...

U gonjenju poslednjem

Ako nosiš tugu od mene

I miris lišća uvelog... nosi

Ali pazi kako kucaš

Na vrata blago odškrinuta...

Možeš da tražiš sve

Koliko imaš da uzvratiš

Oštrice cakleće

Kao mač za pojas zadenut

Ne podrazumevam

Ni munje iskričave... posle oluje

Ako je potreban život još jedan

U novom prebolu da se vidim

Neću te u moje setve jesenje

Na točkovima koji se kreću

U smerovima suprotnim

Oseti najlepši kada pršte

Kao baloni od sapunice

Bez ugovora potpisanog

Sa suzama davno isplakanim...

Na useku nizbrdice

Veruj mi, znaju da misle...

Ova je teritorija utočište moje

I nikada neću dozvoliti da uđu

Spremni da unište čoveka u meni.

Autor: Zlata Jovanović

Da znaš

Srcem dok si tu

Sa grumenom ljubavi

Koji kotrljaš

Do granice sreće

(Ako postoji)

Mogu sve

I ništa

Dok te ne prepoznam

U mirisu trave gorke

Na med što miriše

Mogu više

Nego što naslućuješ

Koliko je vetrova

Pravac zagubilo

Prašinu dok vitla

U ulici bez imena

Da li znaš

Za ruku dok me držiš

Koliko je oluja

Vidike smrsilo

Ispod oblaka crnog

I neba pocepanog

Mogu manje

Nego što očekuješ

U noći neprozirnoj

Mesec dok se probija

Između munje žmigave...

Imaš pravo

Na greh

Ali da znaš

Tamo gde toneš

Mogu da živim

Življe od života.

Autor: Zlata Jovanović

Tamo

Tamo gde Dunav s ushićenjem teče

pozdravlja obale i vrhove Karpata,

tamo čekam svako veče

opčinjena strujom vode koji talas