Priče naših snova 1

By Udruzenje Nezavisnih Pisaca

"Price nasih snova" je prvi javni konkurs za kratku pricu do 1500 reci Udruzenja Nezavisnih Pisaca.

Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Priče naših snova 1“:
01 - Aleksandra Filipović
02 - Dragana Miljković
03 - Glorija Wolf
04 - Gordana Sarić
05 - Ivan Gaćina
06 - Jelena Dilber
07 - Lidija Lazarević
08 - Marat M’saev Daan
09 - Milan M. Rajović
10 - Milica Lesjak
11 - Miljan Paunović
12 - Nebojša Amanović
13 - Nešo Popović
14 - Petra Rapaić
15 - Radojka Mugoša Petrić
16 - Sanja Maksimović
17 - Slobodan Mitrić
18 - Spomenka Denda Hamović
19 - Tamara Tamkuz Kuzmanovic
20 - Tanja Ajtić
21 - Zdenka Kirin
22 - Zvjezdana Čagalj
23 - Željko Žele Jovanović

• Language: Српски језик
• Publisher: Udruzenje Nezavisnih Pisaca
• Release date: Nov 1, 2017
• ISBN: 9781370240005

Book preview

Priče naših snova 1

Udruženje Nezavisnih Pisaca

Smashwords Edition

Copyright 2017

Odabir i sortiranje priča

Radojka Rea Sartori

Tehnička priprema i obrada

Marat M’saev Daan

Korice

Marat M’saev Daan

Sadržaj:

Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Priče naših snova 1":

Nebojša Amanović – Moleban sveštenika

Vremešni italijanski sveštenik čučnuo je u ćošak svoje ćelije i pokrio se slamaricom.Napolju, snažne artiljerijske granate eksplodirale su po mekanoj afričkoj zemlji, a šarpneli su tukli po kamenim zidovima njegovog zatvora. S vremena na vreme granata bi se rasprsnula u vazduhu, a usijane metalne krhotine probušile su zarđali metalni krov.

Stari sveštenik se sklupčao i privukao bliže sebi jednu tanku slamaricu. Eksplozije su naprasno prestale. Starac se opustio. Doviknuo je svojim tamničarima na italijanskom: „Zašto nas bombarduju? Ko radi ovo?"

Ali, nije dobio nikakav odgovor. Stariji Etiopljani, oni koji su govorili italijanski, tokom godina su postepeno nestali, a on je kroz kamene zidove čuo sve manje i manje svog maternjeg jezika. Zapravo, shvatio je da već bezmalo pet godina nije čuo ni reč italijanskog. Povikao je na ahmarskom, a zatim na tigrini: „Šta je to? Šta se dešava?" No, nije bilo odgovora. Nikad mu nisu odgovarali. Za njih, on je bio mrtviji od tela koja su trulela po dvorištu. Kada četrdeset godina postavljaš pitanja a niko ti ne odgovara, to može da znači samo da si mrtav. No, znao je da se ne usuđuju da mu odgovore. Jedan mu je odgovorio, nekad davno, kada je prvi put ušao u tu ćeliju. Da li je od tada prošlo četrdeset godina? Možda manje. Godine je bilo teško pratiti. Nije mogao čak ni da se seti čoveka koji mu je odgovorio, izuzev lobanje. Tamničari su mu dali lobanju čoveka koji je odgovorio.

Lobanja mu je služila kao čaša. Setio bi se tog čoveka i njegove ljubaznosti svaki put kada bi pio. A tamničari su se sećali kada bi mu punili čašu, setili bi se da ne smeju da razgovaraju s njim. Ali on im je svejedno postavljao pitanja. Opet je povikao: ,,Zašto se ratuje? Hoćete li da me oslobodite?"

Zagledao se u železna vrata na udaljenom zidu. Zatvorila su se za mladićem 1936. godine, kada je Etiopija bila italijanska kolonija, i od tada se nijednom nisu otvorila. Koristio se samo mali otvor u dnu železnih vrata. Kroz taj mali portal, jedanput dnevno, ulazila je njegova hrana a izlazio njegov izmet. Prozorčić, ne veći od velike knjige, zapravo samo nedostajući kamen iznad nivoa očiju, propuštao je svetlost, zvukove i vazduh. Njegov jedini imetak u ćeliji, ne računajući njegovu dronjavu shammu, behu lavor za pranje, tupe makaze koje je koristio da seče kosu i nokte, i Biblija, koju su mu dopustili da zadrži kada su ga utamničili. Da mu nije bilo Biblije znao je da bi odavno poludeo . Pročitao je svetu knjigu možda sto ili dvesto puta, i premda mu je vid oslabio, napamet je znao svaku reč. Stari i Novi zavet pružali su mu utehu i bekstvo, čuvali njegovu dušu, krepili je.

Starac je pomislio na mladića koji je 1936. prošao kroz metalna vrata. Znao je svaki detalj mladićevog lica i svaki pokret njegovog tela. Noću je pričao s tim mladićem i pitao ga mnoštvo stvari o njihovoj rodnoj Siciliji. Toliko dobro je poznavao mladića, da je čak znao šta mu se motalo po glavi, kako se osećao, gde je išao u školu, i selo iz koga je poticao, i koliko mu je otac bio star. Taj mladić nikad nije ostario, dabome, a priče su mu uvek bile iste.

No, njegovo lice bilo je jedino koje je starac znao dovoljno dobro da ga se seća. Poslednji put je video to mlado lice u ogledalu pre skoro četrdeset godina i od tada nikad više, izuzev u mašti. Zaplakao je.

Milica Lesjak – Oprosti oče

Tog prohladnog, maglovitog jutra, ustao je mrzovoljan, dovukao stolicu do prozora i bez riječi ostao zagledan u polupraznu ulicu. Kao da smo sve razgovore završili, pravih tema, barem njemu interesantnih, nije bilo. Trudila sam se iz petnih žila da mu izmamim smiješak na licu, ali nije išlo.

Ostao je začahuren, skamenjen, odsutan…

Doveli smo ga prije nekih mjesec dana. Visoke godine, tijelo onemoćalo, ali ono što ga je najviše ubijalo, bila je samoća. Sam u oronuloj staroj kući, zima hladna, nikoga da pomogne, ni rodbine, ni komšiluka, ni one koje sam uz plaćanje pokušala naći.

Dođi tata kod nas, bit će ti lijepo, cijeli dan toplo, pa fine juhice, a i kolače ću peći., pokušavala sam ga pridobiti.

Ma, djede, svaki dan imat ćeš dvije vrste kolača, ja sam pravi majstor za slatkiše., dodavala je Lea, znajući za djedovu opsesiju za slasticama.

„A ja sam ti na telki pronašao kanal sa sevdalinkama, možeš ih slušati u svojoj sobi koliko hoćeš.", dodavao je unuk Nino.

Uspjeli smo, uz obećanje da ćemo ga sa prvim danima proljeća vratiti njegovoj kućici.

U početku je izgledao zadovoljno. Svi smo oko njega „plesali". Volio je pričati o svojoj mladosti, o nama djeci, o neimaštini, ali i sreći u velikoj obitelji, punom sokaku ljudi, punoj školi djece, mobama, sjedeljkama. Nikad ga nisam čula da je poželio takav život promijeniti. Istina, neke dogodovštine je ponavljao i po nekoliko puta, ali smo se pravili da ne primjećujemo. Posebno su mu oči sijale na uporno dječje zapitkivanje:

„Djede, koliko je cura bilo prije bake?"

A onda je zašutio. Znao je satima sjediti kraj prozora, začuđen što je tako malo prolaznika.

„Jesi li ti dijete u nekoj zavadi s komšilukom?", ipak je uspio jednom progovoriti.

„Nisam tata, sačuvaj Bože, zašto bih bila?", pokušavala sam ga razuvjeriti.

„Pa, nikoga nema, zar ti nitko ne dolazi ?", nastavlja je dalje.

Ma, dođu tu i tamo, ali znaš, ovdje su ljudi malo drugačiji, više zatvoreni u sebe, a kad žele doći, obično se najave.

Ova „najava" ga je potpuno zbunila. Znala sam da mu ne mogu do kraja objasniti ono što je dugo probijalo i moj mentalni sklop.

Drugi dan me je opet zatekao pitanjem:

„Vidim ovdje sve lijepe kuće, ali ove nove su nekako čudne. Do ulice mali prozori kao na nekoj štali, a na drugoj strani, prema dvorištu veliki, do krova, pa raskošne terase, cvjetne bašte…"

„To ti je, tata, kako bi ljudi sačuvali mir, da im ne viri svako s ulice u šalicu i tanjur, a manje je buke i prašine."

„A što bi smetalo i da te vide, pozdraviš ih, pozoveš na kavu, piće i kolače, ako imaš, pitaš za zdravlje. Za ljude uvijek treba imati vremena."

Nisam više ni pokušavala da mu objasnim što je to drugi mentalitet.

Već za nekoliko dana tiho mi reče:

„Ja bih išao kući!"

„Zar ti nije lijepo tata? Samo se još malo strpi.", pokušala sam ga odgovoriti.

„Svi ste jako dobri, hvala vam, ali ja bih svojoj kući."

Znala sam da je tu kraj. Za dva dana smo ga odveli natrag. Dočekao ga je samo njegov ljubimac, mačak Garo. Dok je u šporetu pucketala vatra, otac moj, s Garom na nogama, spavao je kao dijete. Čak sam se počela plašiti. Nisam znala da li je ovo spavanje spokoj u vlastitom krevetu ili je nešto više od toga. I kad se na trenutke budio, gledao me je nekim tupim, izgubljenim pogledom. Samo bi nešto promrmljao i okretao se na drugu stranu.

Treći dan po dolasku, jurila sam na sve strane, tražeći nekoga tko bi mu vatru založio, nešto skuhao i malo društvo pravio. Toliko je žena bez posla, mislila sam, a ja za cijenu nisam ni pitala. Vraćala sam se očajna, bez rezultata potrage. Ipak ću ga morati smjestiti u neki Dom, ali kako mu to objasniti, uvijek je bio protiv. Ništa nisam morala. Našla sam ga već hladnog, s mačkom pod nogama. Grižnja savjesti rezala me je poput sječiva. Zar sam ga baš u tim trenucima morala ostaviti? Za kajanje je bilo prekasno. Ležao je mirno, rekla bih i spokojno. Ili sam to ja samo tješila sebe. Oprosti oče!

Milica Lesjak – Sestre

Tog nedjeljnog popodneva, susjeda Mara, starica blizu osamdesete, opet je nekud žurila. Blago pognuta, s obaveznom maramom oko glave, flanelskom suknjom i neminovnom crnom pregačom, koračala je sitno, oštro i žustro, nešto između običnog koraka i trčkanja. I uvijek tako, uvijek je žurila kao da je dolazak do cilja bilo pitanje života.

Našla sam tko će mi dopremiti „prnje iz Zagreba, dobaci usput. Ponudio mi se jedan dječarac jutros u dućanu. Nemam više što navući na sebe.!

Mara je živjela godinama sama. Vitalna, vrijedna, samo je čekala poziv kako bi nekome nešto pomogla. I ne samo susjedima. Poznavala je čitavo naselje, svaki dan bi ga je propješačila uzduž i poprijeko, a pješice je išla i do nešto udaljenije tržnice i groblja. Susjedu Ivanu je bila glavna pomagačica u sortiranju krumpira, brala je i bobice s divljeg šipka na obližnjem grmlju, čistila grašak, mahune, a o orasima da se ne priča. Čitavu ulicu je oslobađala tog dosadnog posla.

Svi su se iznenadili kad je otišla za Zagreb. Došao njen nećak Štefek i tražio pomoć:

Majka Greta ne može više sama, netko se mora o njoj brinuti. Još je u svom stanu, ali teško govori i hoda, on nema vremena, a nije baš raspoložen bilo koga pustiti u veliki dvosoban stan. A i zašto bi? Teta Mara je još zdrava i vitalna.

Greta je bila Marina mlađa sestra, ali čitavog života bolešljiva. Iz tog razloga je i