Anfarwoldeb

By Aleksandar Novaković

Ideja o lutanju duše često je bila predmet umetničkih dela, ali Novaković dušu koja luta seli iz priče u priču u sve gore situacije-bezizlaze, smeštene u prepoznatljiva okruženja i zbivanja kojih smo i dalje svedoci, a otmenost duše njegovih junaka ne dozvoljava im da posrnu.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: May 17, 2018

Book preview

Književna radionica Rašić

Beograd, 2018.

© Aleksandar Novaković

© Književna radionica Rašić

Aleksandar Novaković

ANFARWOLDEB

roman

TAMNI RATNIK

∞

Tamni Ratnik je došao na svet dva meseca pre vremena, kao pomodrela grudvica kože, kostiju i suza. Bilo je to u velikom gradu, u bolnici nazvanoj po bolničarki koja je u Velikom Ratu pomagala ljudima iz dalekih zemalja za koje nikog drugog, osim nje, nije bilo briga. Prebrzi dolazak na svet nije uticao na njegovu ličnost. Ostao je zapamćen jedino lapsus koji je napravio kao petogodišnjak, usled čega su mu se vršnjaci dugo rugali:

– Ja sam se rodio ranije pa sam zbog toga morao da budem u motokultivatoru.

Posle su ga drugari zvali Motokultivator. Trajalo je to nekih pet-šest meseci, dok se konačno nisu zasitili. Drugih posledica nije bilo.

Na dan Ratnikovog rođenja, svet je bio tamo gde je i danas – na korak od samouništenja. Tinjalo je tridesetak oružanih sukoba i nafta je bila nešto skuplja nego juče, ali, pored toga, sve je izgledalo potpuno uobičajeno, dočim su novine rodnog Ratnikovog grada bile pune vesti o misterioznom golom čoveku, istetoviranom po celom telu. Povisok čovek tamne puti je viđen na ulazu u gradsko groblje. Svedoci su, gle čuda, bili policajci. Pozvali su demona da im priđe, ali se on okrenuo, potrčao ka teškoj, gvozdenoj kapiji i nestao. Građani susednog grada nisu imali sreće sa svojim demonima – neki poludeli stranac, inače penzionisani avijatičar, iznajmio je helikopter i, sa snajperom u ruci, počeo da seje smrt po ulicama. Ubio je pet i ranio šest prolaznika, a zatim odleteo u nepoznatom pravcu.

Dolazak Ratnika na svet nisu propratile filmske suze radosnice. Majka (zvala se Ružica, Ćerka Srećnog, na brđanskom jeziku) ležala je u sobi porodilišta, obeznanjena od anestezije. Otac Iskren, Sin Sveštenika, pogledao ga je kratko kroz debelo staklo inkubatora, klimnuo glavom kao da kaže sebi: „ Da, tu se moj život završava" i odjurio u prodavnicu da ređa artikle. Čak se ni docnije, kad je Tamni ojačao i kad je otac prvi put dobio priliku da ga drži u rukama, stvari nisu promenile. Odvagao bi ga par trenutaka, kao da je pakovanje dimljenog lososa, a zatim ga vratio majci. Delovao je kao neki sitničavi službenik koji je zadužen za proveravanje kvaliteta artikla. Nije mu se dopao sin. Umeo je da se neukusno našali:

Uložiću reklamaciju na bebu! Želim novog, boljeg. Vratite mi uloženi novac i vreme!

Ružica je, dok je uzimala dete od Iskrena, shvatila da taj momak negovane brade, uvučenih, uskih ramena i sumnjičavih indigo plavih očiju nikad neće biti dobar otac. Sve što je volela kod njega je nestalo. Ostao je jedino taj blago povijeni nos koji je volela da poljubi posle vođenja ljubavi.

Iskrenov i Ružičin sin, uprkos „reklamaciji", nije bio ružna beba. Imao je velike, plave, radoznale oči i jaku, nakostrešenu crnu kosu što mu je davalo neki simpatično buntovnički, skoro pankerski izraz. Lice mu je bilo oblo i veselo, koža ružičasta i meka. Još u bolnici su svi govorili: „Jao, kako lepo dete! ’’

Prvo sećanje Tamnog je bilo i njegov prvi pad. Sedeo je u dupku i pio očima psihodelične odbljeske na kuglama, koje su krasile jelku u malom stanu. Svet je tada u njegovim očima bio velika mešavina acid tripa i fotografija sa polaroid-aparata. Osećao je snažne mirise – pečenu teletinu i krompiriće u rerni, talk, očeve cigarete, majčin „ljubičanstveni" parfem, griz u maloj plastičnoj posudi na stolu. A onda su mu kugle dosadile. Pogledao je prema širom otvorenim vratima sobe. Oslonjen na dovratak, stajao je visoki stranac u dugom, sivom kaputu. Preko glave mu je bila nabačena kabanica. Skinuo ju je ležerno, blagim pokretom izduženih, eteričnih prstiju. Pred njim se stvorilo bledo lice, uokvireno kovrdžama duge, tamne kose, lepe, pomalo tužne oči. Ispružio je kažiprst i uperio ga prema podu. Niotkuda se stvorila crvena lopta. Njam, njam! Velika višnja. Nagnuo se napred da je dohvati zdepastim prstićima. Prevrnuo se i pao, vukući celu šklopociju za sobom. Zaplakao je, manje od udarca, a više od šoka. Majka ga je hitro zgrabila i podigla. Blago ga je šljepkala po guzi. Tamni je gledao oko sebe, tražeći neznanca. Nije ga bilo. Počeo je da se guši u suzama. Majka je mislila da plače, jer se ugruvao.

– Skote, trebalo je da paziš na dete – rekla je Iskrenu.

– To je tvoja dužnost a ne moja – odgovorio je otac i sasuo nešto žestine, iz poluprazne čaše u svoja otromboljena usta. Tamni je imao sreće jer se nije povredio, ali je bio još srećniji jer nije razumeo o čemu su njegovi roditelji razgovarali. To će se promeniti za koju godinu kad će početi da radosno ispaljuje reči kao: „pederu, „glupačo, „baksuze, „droljo, na porodičnim okupljanjima.

∞

Začeće Tamnog Ratnika je trapavo, nesmotreno, predivno delo. Nadilazio je svojom lepotom one koji su ga začeli, baš kao što je i njihov dolazak na svet nadilazio njihove roditelje, i tako sve unazad, do postanka sveta. Njegovi roditelji su se spojili u pauzi između nastupa dva benda na Slobodnom Festivalu Jezerske Oblasti. Bio je to jedan od poslednjih takvih koncerata, u ono vreme kad su na rok sceni momke sa cvećem počeli da potiskuju momci sa šminkom. Dogodilo se to na dnu natrulog čamca, na obali jezera od crnog stakla. Iako su bili nekoliko stotina metara daleko od sigurnosne ograde, Iskreni se sve vreme osvrtao i tražio uljeze u mraku. Ružica mu je govorila da se ne osvrće i da imaju sve vreme sveta. Društvo neće primetiti njihov izlazak. A i ako primete – zaboraviće posle par podeljenih džointa. Iskreni je, ipak, nastavio sa svojom paranoidnom rabotom. Ružica mu je rekla da se smiri, da ga voli i da će sve biti u redu. Momak je, na te reči, s blagom šakom ljupke plavuše na licu, zaboravio na strah i pretvorio se u ono što je sve do tog trenutka potiskivao – nezasitu životinju. Ružica je, sa svoje strane, jedva dočekala njegovo razotkrivanje. Može se reći da je zbog stidljivosti ovog mrškastog, crnokosog momka već počela da gubi nadu. Mesec dana su „hodali" i ništa. Sada je tu, na njene oči on postao Bog Bluda lično.

Šta je ova lepotica iz brda videla u ravničarskom suvonjavku? To pitanje je i ona sebi postavila bezbroj puta. Možda je to bio način, krhak i duhovit, na koji joj je prišao u noćnom klubu Demon i rekao, drhtavim, pripitim glasom:

– Znaš li da ovaj klub ima grčko ime.

– Ne. Šta s tim? – odgovorila je žustro.

– Pa, na grčkom se demon kaže „dejmonos’’, što znači unutrašnji glas.

– Nervozno je ispila svoj sok od pomorandže i pogledala prema izlazu.

– I?

– Meni je moj unutrašnji glas, moj demon, rekao da ti platim piće.

Nasmejala se, klimnula glavom i tako je počelo. Zavolela je njegov smisao za humor, njegove tužne oči, čak i njegov pomalo tanak glas i način na koji je, posle svakog poljupca, sa strahopoštovanjem izgovarao:

– Ti si moja brdska kraljica Nestalih Plemena!

Najbolje i najgore stvari se nikad ne mogu predvideti. Tako je bilo i s njenom trudnoćom. U to vreme, za osamnaestogodišnjakinju bez posla i nekoliko godina starijeg studenta ekonomije, imati dete bilo je ravno propasti. Bilo je, naravno, u njima te danas zaboravljene nonšalancije i onoga što je predstavljalo taj duh epohe „lako ćemo". Morali su da se suoče sa surovom istinom. Obilazak Kontinenta autostopom, kupanje u dalekim, mističnim rekama, bezbrižni dani mladosti, svi veliki, sumanuti planovi koje su imali, sve je nestalo. Iskreni je želeo da joj kaže da se sve može rešiti i na drugačiji način, ali to nikad nije prevalio preko svojih tankih usana. U njemu je, naime, živeo onaj duboko usađeni duh koji su hranili sveštenici i bogati, povlašćeni sloj čiji je bio izdanak. Tako nešto bi za sve njih bilo zločin, neoprostiv. Nije, s druge strane, želeo da prihvati njenu trudnoću, barem dok na to ne bude bio prinuđen. Najzad, Iskren, oprezan i strog, kakav je bio, jednostavno nije želeo da priča o tome. Izabrao je ono što je bilo najlogičnije i najsumanutije – ćutaće o svemu. Ružica se složila s tim. Ipak, ovo skrivanje nije dugo trajalo. Jutarnje mučnine nisu promakle njenim prijateljicama u internatu. Jedna od njih, Crnokoso Rošavo Čudovište, kako su je zvali od milošte, javila je roditeljima koji su istog dana pozvali Ružicu da se vrati kući. Smestili su je u udobnu fotelju, pored skromnog, starog kamina od planinskog kamena i obavili jedan od onih ozbiljnih razgovora koji su uvek imali isto ishodište. Otac se na jeziku brđana zvao Beli, a majka Šumica.

– Ćerko – rekao je njen otac na brđanskom jeziku, kojim je govorio u ozbiljnim, svečanim prilikama – mi znamo šta je s tobom.

Beli je streljao očima zažarenim kao čelik koji je topio za gazde s juga.

– Da – ponovila je niska, crvenokosa Šumica – mi znamo sve.

– Ženo, ne znamo baš sve. Zato smo se ovde i okupili. Ne znamo, za početak, ko je otac derleta koje treba da se rodi.

Iskrenog nisu upoznali, kao ni par momaka pre njega, i bilo je dobrih razloga za to. Glavni razlog je bio Ružičin strah da ovaj kršni, preki sredovečni muškarac ne ubije Boga u momcima koji su izlazili s njegovom ćerkom. Otac je bio besan i slomljen istovremeno. Svi njegovi napori su propali. Konzervativne škole za devojke u velikom gradu, česti, iznenadni obilasci rođaka, potplaćeni domar koji je slao redovne izveštaje o njenom kretanju, ništa nije vredelo. Njegova vila je sedela u dugoj haljini, tri broja većoj i krila u sebi slepog putnika kojeg je prošvercovala u porodicu.

– Nikad u istoriji naše porodice, otkad postoji ova zemlja, nije bilo ovakvih žena! – pridikovao je Beli.

Majka ja zaustila da kaže nešto ali je on presekao odsečnim pokretom teške ruke.

– Ljubavi – rekao je Ružici s nekom neobičnom blagošću – ti sigurno želiš da zadržiš malog šmrkavca, je l’ tako? I ja to želim. I tvoja majka to želi. Svi to želimo! Reci mi sad ime oca i ja ću ga prihvatiti kao da je moj najrođeniji. Hoću, iako je uradio to što je uradio! Reci mi, ako želiš da dete ima oca.

Ružica nije verovala svojim očima – to četvrtasto, naborano, večito gnevno, crvenkasto, pegama posuto lice koje je plašilo svakog ko se zagleda u njega duže od pet sekundi sad je bilo blago, nasmešeno i, činilo joj se, na ivici suza.

– Reci mi ko je taj skot! Ako ne kažeš ko je, ja ću ga sam pronaći i ubiti ga od batina!

– Dete, misli na dete! Pobaciće od tvog urlanja! – pobunila se Šumica.

– Ćuti, ženo! Nije u opasnosti život malog kopileta već budale koja ga je napravila. Hajde, reci, da ne bih morao ja da ga tražim!

– Iskren, zove se Iskren – promucala je.

∞

Beli se, kasnije, pokazao mnogo mirnijim i uviđavnijim, nego što se to moglo očekivati. Odradio je noćnu smenu u čeličani, odjurio u šklopociji staroj dvadeset godina do kuće u brdima, okupao se, obrijao, popio veliku džezvu crne kafe, obukao odelo rezervisano za nedeljnu službu a zatim odjurio do velikog grada, napravivši usput najmanje pet prekršaja. Sačekao je do deset i trideset kad je u osiguravajućem društvu počela polučasovna pauza. Popeo se uskim stepenicama do kancelarije Iskrenovog oca i pokucao. Kao odgovor je dobio jedno mlako: „Daaaa i zatekao sitnog, bledog, tamnokosog mršonju, sa naočarima velike dioptrije. Prvo što je kroz glavu Belog prošlo bilo je: „Daj Bože da dete povuče na moju stranu!. Beli se staloženo predstavio i zamolio za malo gospodinovog vremena. Iskrenov otac, čije ime nije ništa značilo na bilo kojem jeziku, pokazao mu je na stolicu, prekoputa elegantnog crnog stola. Ispostavilo se, da je tog jutra saznao o nemilim događajima od svog sina, i da je planirao da, za vreme pauze, nazove svog neplaniranog „prijatelja" i pita ga šta da rade u svetlu novonastalih događaja. Beli je bio prijatno iznenađen neposrednošću Naočarca, kako ga je nazvao, i njegovom spremnošću da uradi sve kako bi se izbegle neprijatnosti. U crkvi može biti neugodno, zbog bremenitosti mlade, ali ne previše. Ipak se crkva modernizovala. Olakšavajuća okolnost je što su iste veroispovesti. Najbolje i najpametnije je uraditi sve na brzinu – u opštini, građanski brak. Iskren mora da nađe posao, a ako zatreba pomagaće ih obe porodice. Za mladi par bilo bi najpraktičnije da živi u Iskrenovom gradu – zbog porođaja, bolnice, ali i budućnosti deteta. Najzad, bilo bi prigodno da se obe porodice upoznaju pre nego što dođe do venčanja. Neki mali restoran na dokovima, recimo? Beli je klimao glavom i tu i tamo dodavao ponešto. Kad se razgovor završio, baš pred kraj pauze, Beli je rekao s pomirljivošću u glasu:

– Govorili su nam da život sprema iznenađenja za nas, a šta deca smeraju – o tome ni reči.

– Znam, znam – prihvatio je Naočarac umorno.

Iskren i Ružica su nemoćno gledali kako se sve što su mrzeli utkiva u njihove živote. Iznajmili su mali, ušuškani stan u kući koja je pripadala dugom nizu istovetnih domova. Iskren je postao poštar, zatim je bio mlekadžija, a onda je našao stalno zaposlenje u delikatesnoj radnji. Spremao je ispite kao najgori štreber, što nikad pre nije radio. Rok muziku je zamenila klasika jer su smatrali da je tako bolje za plod. Kupovali su na rasprodajama i gledali priglupe televizijske serije, koje su koliko do juče, ismevali kao „sitnoburžoaske. Smejali su se jeftinim šalama i vicevima „s bradom. Često su jeli masnu, tešku hranu. Ošišali su se. Iskren u petak, Ružica u subotu. Zvoncare i sve što je bilo vezano za prošlost, završilo je kao dar ekspozituri Armije spasa, dve ulice niže. Iskren se, tri dana docnije, na nagovaranje svog oca, priključio partiji koju je, do juče, smatrao za stoprocentno zlo.

– To je deo tradicije – rekao je Ružici, vajkajući se i dodao – pet generacija unazad.

– Jaka tradicija – promrmljala je za sebe njegova mlada supruga.

Imali su Iskren i Ružica sve što im je bilo potrebno za civilizovan život, ali ništa ne beše njihovo. Čak ni ono što su kupovali svojim novcem. Ni detetovo ime nije bilo njihovo. Želeli su da nosi neko pacifističko ime: Mir, Duga, Leptir, Galeb, ali je ta ideja otišla s buntovničkim prnjama. Dete će se zvati po pokojnom ocu Belog, kovaču, navodno najsnažnijem čoveku u zemlji, velikom Tamnom Ratniku. Naočarac nije imao ništa protiv. Dopadala mu se muževnost tog imena, kao i pomisao da će se njegova loza, ako je suditi