Beogradski književni časopis broj 68-69, proleće – leto 2023.: Broj 68-69, proleće - leto 2023

By Beogradski književni časopis

Beogradski književni časopis, broj 68 do 69, proleće-leto 2023.

■ ■ ■ PROMEnada.

Dragan Velikić: Zatočenici ■ Ana Miloš: Banovica ■ Andrea Popov Miletić: Maja ima kamen ■ Asja Bakić: Posljednja večera ■ Bojan Marković: BDSM sprava ■ Đorđe Matović: Pesme ■ Dragana Mladenović: Žene u salonu ■ Jelena Žugić: Pesme ■ Jurica Pavičić: Glasnice ■ Luka Tripković: Žuljevi ■ Magdalena Blažević: Pokućarica ■ Maša Seničić: Prvo drvo vrelih mandarina ■ Nina Savčić: Između ■ Milica Milosavljević: Pesme ■ Danka Ivanović: Integrali lavanda pukotina ■ Tamara Đuran: Pesme ■ Tihana Tica: Pričaj sa mnom! ■ Tijana Savatić: Pesme ■ Vladimir Kopicl: Seobe ■ Bojan Vasić: Rascepljenost..

■ ■ ■ SVETlarnik.

Atila Hazai: Dve priče ■ Džon Bernsajd: Na hladnoći ■ Tesa Hadli: Luda Huana ■ Aco Šopov: Pesme..

■ ■ ■ KRITIKA.

Žarka Svirčev: Carevo novo odelo (G. Petrović: Papir s vodenim žigom i Ikonostas sveg poznatog sveta) ■ Branko Ćurčić: San je samo stvarnost (D. Tuševljaković: Hangar za snove) ■ Dragan Babić: Kako (ne)potrošiti sagovornika (M. Vujičić: Duga svetla) ■ Jovana Koprivica: Binarni ritam Mohameda Mbugara Sara (M. M. Sar: Najskrovitiji spomen ljudi) ■ Marija Nenezić: Junak našeg doba (P. Handke: Spori povratak kući) ■ Jelena Marinkov: Da je bog hteo da žensko misli ne bi ga napravio (M. Čanak: Klara, Klarisa) ■ Mila Gavrilović: Šta je to mama poslednje videla (T. Cibuleak: Leto kad je mama imala zelene oči) ■ Danijela Repman: Hrišćanska bajka o kraljici šljiva Magduški i njenoj milosrdnoj sluškinji Emerenci (M. Sabo: Vrata) ■ Sanja Perić: Pogled u sebe kroz hiljadu prozora (Ž. Milenković: Svakodnevno ubijanje života)  ■ Vojislava Crnjanski Spasojević: „Autor iščezavanja” koji veruje da je raspad Jugoslavije bio poraz čovečanstva (K. M. Gaus: Avanturističko putovanje kroz moje sobe i U muzeju odbačene budućnosti) ■ Lazar Bukumirović: Verovati Robertu Bolanju (R. Bolanjo: Sabrana poezija) ■ Snežana Božić: Srpska kratka priča, pogled iznutra (D. Babić: Sićušne priče) ■ Srđan Vučinić: O izazovima čitanja i gledanja (V. Marković: Šarlotino dvorište)..

■ ■ ■ TUMAČENJA.

Srđan V. Tešin: Virtuoz kratkih formi ■ Gojko Božović: Pesma i kontekst ■ Žarko Radaković: Slušati glasove srca dosledno, do kraja ■ Saša Ćirić: Nasmejana erekcija..

■ ■ ■ BEOGRADSKI SVEMIR.

Slobodan Giša Bogunović: Hram uspenja Sv. Žeksa.

.■ ■ ■ Autori i prevodioci Beogradskog književnog časopisa

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Oct 16, 2023
• ISBN: 9798890085184

Book preview

BEOGRADSKI KNJIŽEVNI ČASOPIS

Proleće – leto 2023.

Broj 68–69

logo-BKD_mali

PROMENADA ■ ■ ■

Dragan Velikić

ZATOČENICI

1.

Našli su se u deset sati na stanici Prater, odakle su vozom krenuli za Nojburg. Tokom naredna dva meseca, svakog ponedeljka odlaziće u posetu sinu. Znali su napamet vozni red, kao mantru u sebi izgovarali imena usputnih stanica, skretali jedno drugom pažnju nevažnim primedbama, rečenicama lišenim smisla zasipali prazninu koja je zjapila među njima. Trebalo je nekako ispuniti to zajedničko vreme dodeljeno im sticajem okolnosti. Da još jednom prođu kroz život koji ih je ponovo spojio. Da vrate film unazad, i detektuju situacije koje su ih dovele tu gde jesu. Sve što im se dešavalo gledali su jedno kroz drugo, sve su objašnjavali propustima i greškama onog drugog.

Da smo ostali zajedno, možda se ovo ne bi ni dogodilo? Misao koja oboma prolazi kroz glavu.

„Baš je ostario. Smanjio se. I pogled mu je nekako zgasnuo. Sve ga je ovo s Pavlom pogodilo. Mada, živeti tako, kako on živi, pa i ne može se ne zgasnuti."

Olga odvraća pogled od tog tuđeg lica, sklanja se u pejzaž koji promiče iza stakla, ali ne uspeva da prekine nit misli. Stiže je davno potisnut bes, grč mržnje joj ponovo skuplja usta.

„Ni traga onom šarmeru… Ja sam mislila da je on dobar čovek. Zašto sam tako mislila? Ništa njega nije moglo sprečiti u onome što je naumio. Verovala sam u sva njegova objašnjenja. Bože, kako su žene glupe! Ili možda nisu sve. Ja sam bila glupa. A on, nezgodan igrač, dobro maskiran. Je li ti se isplatilo, majstore?

Zašto sam dozvolila da preuzme sve vezano za Pavlovu karijeru? Zašto se nisam usprotivila? Pa osećala sam da je to jako, jako loše… On je zamišljao Pavla na najvećim svetskim klinikama, a ja u ordinaciji lekara opšte prakse, vrsnog dijagnostičara besprekorne memorije. Andrej je određivao šta je u životu važno, još kao studenta vodio ga po skupovima, prijemima, usađivao mu opasnu zabludu da su poznanstva uslov svake uspešne karijere.

Jeste, ja sam konformista, nisam htela da se usprotivim, lakše je bilo prepustiti mu teret odluka, verovati da Andrej zna, da je Andrej sposoban, Andrej ima veze… Mada, nisam ni imala šansu s obzirom na sve što je nudio. Tako pritvoran u svojoj velikodušnosti! Htela sam i dalje da mu verujem. Posle svih uvreda koje bi mi izazvale trenutni bes, učinile da u momentima klonuća osetim mržnju i prezir, uvek bih mu na kraju oprostila. Ono loše, izgovoreno u ljutnji i jarosti, iščilelo bi, i preda mnom je opet bio taj dobri, brižni čovek, koji samo nastoji da na vreme otkrije opasnost, da unapred spreči neprijatnosti. Jer, kad god bih u dve kolone sabrala njegove pozitivne i negativne osobine, uvek je ono dobro prevagnulo. Uostalom, luksuz isključivosti, nespremnosti da činim kompromise, on mi je omogućio."

Tako je to trajalo sve dok jednog dana nije presekla odlukom da se raziđu. Na njen užas ispostavilo se da je želja za raskidom obostrana. Porazila ju je lakoća s kojom je Andrej prihvatio razlaz, kao da je sve vreme samo to čekao. Njena bolna lomljenja i dileme sasvim je omalovažio, prezreo sve u šta je verovala. Shvatila je da se svađala i raspravljala s osobom koja je bila neko drugi, svaki čas otkrivala podlosti jedne dugoročne strategije.

Lako je bilo u svađi izgovoriti da je konačno dosta, da je kraj, ali je nešto sasvim drugo upustiti se u realizaciju tog kraja u tišini svanuća idućeg dana. Trebalo je objasniti Pavlu da mama i tata više neće živeti zajedno? Da tata ostaje u Beču, a oni se vraćaju u Beograd. Kako petogodišnjem detetu reći da se vraća tamo gde nikada nije živeo? Gde je odlazio kod dede i bake. I da će od sada to biti njegov dom. Kako odlazak može biti povratak, to nisu uspeli da mu objasne. On to nije ni tražio. Sasvim se zatvorio. Otada je njegova glava za njih terra incognita.

Prisećala se perioda potpunog sunovrata. Povratak u roditeljski stan. Sa trideset i šest godina na početku. Bez posla. U mraku zemlje koja je bila u rasulu, tonula sve dublje u ludilo. Posle šest bečkih godina vratila se u pakao rodnog grada. Činilo joj se da na svakom koraku nailazi na sažaljenje okoline, da joj svi oni ispostavljaju račune za bezbrižnost, za sigurnost života koji je vodila sa Andrejem u zavetrini jedne uređene zemlje, u gradu valcera i minjona. Bio je to susret dve Olge. Ona koja se vratila, suočavala se sa onom koja nikuda nije ni otišla. A zapravo nisu bile dve, nego ko zna koliko Olgi. I ko zna koliko Andreja. Samo je Pavle bio jedan jedini.

Sve je to njen život, jedinstven i neponovljiv. Kada bi se tako postavila osećala je da živi, da je ono što joj se dešava baš tako moralo biti, i nikako drugačije. A razlog nije njena gordost – kako je govorio Andrej – već saznanje da jeste drugačija.

Početkom devedesetih godina dvadesetog veka malo se toga nudilo profesoru jugoslovenske književnosti i apsolventu anglistike na bečkom tržištu rada. Pola godine je u jednoj osnovnoj školi u petom becirku vršila zamenu u fakultativnoj nastavi maternjeg jezika učenika sa prostora bivše Jugoslavije. Andrej je smatrao da bi trebalo da završi započeti doktorat, i da aplicira na bečkoj slavistici. Ili, makar da položi diplomski ispit na anglistici u Beogradu, i okonča te druge studije koje su nudile više mogućnosti za posao. Često je ponavljao da je isuviše komotna, da se mora zadovoljiti onim što je trenutno moguće, a to svakako nije ono što je u Beogradu imala – stalno radno mesto u Zavičajnom odeljenju Gradske biblioteke.

U kakvim su zabludama oboje bili. Ona, da se može živeti od Džojsa i Kavafija, i da se i plutajućim kursem negde stiže. Andrej, da materijalna sigurnost sve rešava.

Zašto pamet dolazi kasnije? Da li dolazi? Ili je to samo iluzija? Jer, i ta pamet nije pamet, već uteha oblikovana kompromisima i porazima, minulim radom iskustva.

Ipak, s godinama bol je bila zaboravljena, Andrej odavno nije deo njene duše. Sada, kad je primorana da ponovo deli život sa njim, preostao je prezir. I povremeno bes. Čak više u odnosu na sebe, nego na njega.

To sad vidi dok sede u vozu jedno naspram drugog, okruženi praznim sedištima, a napolju promiče pejsaž grada, koji se toliko duboko upisao u njenu sudbinsku kartu. Šta još ima da se dogodi, pa da konačno bude kraj svemu lošem? Da li se Pavlovim hapšenjem zaokružuje njena bečka priča, koja je počela poslednjeg oktobarskog dana 1991. godine, u vreme opsade Vukovara, kada vozom broj 344 Avala stiže iz Beograda na Južnu stanicu, a okončava se dvadeset i devet godina kasnije, takođe jednim brojem – 172267, pod kojim je njen sin registrovan u istražnom zatvoru Nojburg pored Beča?

Pavlova priča je samo tren u eteru grada, jedna od miliona priča, koje se dešavaju u senci sezone virusa kovid 19, puštenog među ljude iz laboratorije negde u Kini, ili je slučajno, lancem ishrane, stigao do pijace u Vuhanu?

„Kako sam mogla s njim da živim?", ponavlja u sebi dok napolju promiče predeo koji se svakog ponedeljka upisuje nekim novim detaljem. Sve je više materijala za prepoznavanje u tom filmu odlazaka u Nojburg – imena usputnih stanica, fasade, rešetke mostova… Ne zna se do kada će biti na repertoaru. Advokat je suzdržan. Istražni postupak je još uvek u toku. Pominje početak jula, kada bi sudija trebalo da donese odluku o prestanku, ili produžetku pritvora.

Ali, kakva god odluka bila, Olga je čvrsto odlučila da ostane u Beču sve dok Pavla ne oslobode. Makar se ogrešila o zakon ‒ po kojem sa srpskim pasošem može godišnje boraviti samo devedeset dana u Evropskoj Uniji ‒ ona iz Beča ne ide! Tako je rekla Andreju. Ako Pavla ne puste, skrivaće se, biće slepi putnik na brodu Austrija. 

Kada bi oko podne izašla iz Pavlovog stana i krenula u šetnju, s bolom je gledala bezbrižne ljude kako sede po kafeima i baštama, žmure na suncu, ispijaju kafe, čitaju novine, razgovaraju opušteni i zadovoljni. Dolazilo joj je da priđe nekom od tih mladih ljudi, da ih obavesti da u ovom času jedan mladić, isti kao oni, sedi nevin u zatvoru.

Najviše je nemih kadrova koji se vrte u komorama njihovih glava dok putuju u posetu Pavlu. Uspostavili su rituale, počev od polusatne vožnje tačno u određeni dan i određeni sat: ponedeljkom u 10.08 sa stanice Prater. U to vreme voz je skoro prazan. Andrej ne propušta da svaki put konstatuje da je dobro što kreću mnogo ranije, budući da su tokom čitavog leta predviđeni radovi na prigradskog železničkoj mreži, pa su zakašnjenja i promene voznog reda sasvim moguće. Još jedna rečenica izgovorena umesto prećutanih, iz fundusa rekvizita koje koristi ponedeljkom pre podne. 

Šta ostane od potrošenih života? Ta misao mu uvek prođe kroz glavu tokom vožnji ponedeljkom ujutro. Usidren u nepromenljivom redu, u sigurnosti koju pruža pogled kroz prozor. Ništa ne može poremetiti taj sled. Posle Florisdorfa, dolazi Bruner Štrase, pa Jedlersdorf. I mogu oni misliti što god hoće, svet ide dalje. Sledeća stanica je Štrebersdorf.

– Tu mora da žive štreberi – ne propusti da kaže svaki put.

Olga razvuče usne u poluosmeh. U toj grimasi prepoznaje Andrej sebe od pre, Olgu od pre, čitav jedan život od pre. I Pavla od pre. Ali, tih ljudi više nema. 

Mislio je da samo u romanima i filmovima dolazi trenutak naplate. Njihov je došao dvadeset i dve godine nakon razvoda.

U međuvremenu, Langencersdorf, Bizamberg, Nojburg.

Silaze na pust peron, i onda liftom u podvožnjak. Kreću se kao u nemom filmu. Reči izgovaraju naknadno, tek da konstatuju očigledno.

U staničnom kafeu piju kapućino, notiraju na ceduljama dešavanja tokom protekle nedelje. Andrej insistira da se unapred sve zabeleži, jer od trenutka kada se nađu u staklenom boksu nasuprot Pavlu nikako ne smeju dozvoliti muk, prazan hod. Uvek u rezervi imati neko zapažanje, koje bi podsticalo razgovor.

Nakon kafea odlaze u poštu da pošalju pisma Pavlu. Zbog cenzure primiće ih kroz tri ili četiri dana, i tako premostiti sedmicu do sledećeg ponedeljka. Veruju da pisma poslata iz pošte udaljene jedva kilometar od adrese primaoca stižu brže nego ona poslata iz Beča, koja šalju svakodnevno kako bi održavali iluziju da su opet zajedno, svako u svojoj monodrami. A pisma su Pavlu stizala ne u talasima, već odjednom, četvrtkom, nakon što bi ih cenzor sredom pregledao.

Kao aveti hodaju pustim ulicama Nojburga. Gradić diše pretećom tišinom. Čini im se da ih oni retki prolaznici znatiželjno posmatraju. Uočeni su, jer već nedeljama dolaze uvek u isti dan i sat. Neko im je u istražnom zatvoru? Neko vrlo blizak, možda sin? Taj je baš debelo skrivio kad je toliko dugo pod istragom.

Svakog ponedeljka su statisti u nepoznatoj pozorišnoj predstavi, među kulisama gde dominira ogroman toranj crkve. I zgrada istražnog zatvora, pred koju stižu u četvrt do podne. U širokom luku prođu kroz park, pa pored železničke stanice izbiju na put koji pored ogromnog gradilišta, gde se podizao čitav jedan stambeni blok, vodi na plato između zatvora i zgrade suda.

Njihova staza slonova tog pustog bečkog leta Anno Domini 2020.

Na kraju staze čeka ih Pavle u staklenom boksu sobe za razgovore istražnog zatvora Nojburg, kao u kakvom akvarijumu.

2.

Četiri dana nakon hapšenja, Andrej je uspeo da na intervenciju advokata vidi Pavla. Na ulazu u zatvor izmerili su mu temperaturu, prošao je policijsku kontrolu, i našao se u prostoriji za razgovore. Sve kabine su prazne, osim one poslednje u nizu, u kojoj je njegov sin. Kao kakva lovina.

Andrej prilazi čvrstim korakom, sa lica ne skida izraz samopouzdanja. To je jedino što u tom času može da pruži, u situaciji koju nema u iskustvu, za koju i dalje želi da veruje da je samo grozan san.

Taj pogled, tih nekoliko minuta suočavanja kroz stakleni zid istražnog zatvora u Nojburgu, zauvek će se upisati u Pavlovu svest. U tom prizoru biće pohranjena čitava jedna buduća prošlost koju će graditi tokom sedamdeset dana zatočeništva.

Osmehuju se obojica. Između njih stakleni zid. Andrej stoji sve dok mu Pavle rukom ne da znak da sedne. U istom času uzimaju slušalice.

– Jel vidiš? – kaže Pavle.

Zna Andrej da to nije pitanje, nego njegov sin samo konstatuje nešto što on tolike godine nije hteo da vidi. Još od vremena kada je uoči raspada Jugoslavije odabrao Beč za budući život.

Kad god tokom naredna dva meseca budu razgovarali kroz stakleni zid, javljaće im se prizori dalekog vremena, porodičnog pluskvamperfekta u kojem su smešteni njihovi prethodni životi.

Tih pola sata koje Andrej svakog drugog ponedeljka provodi u razgovoru sa Pavlom, reprizira se iz noći u noć. Naglo se budi iz tankog sna. Nedostaje onih nekoliko trenova blagotvornog odsustva svesti kada ne zna gde je, ko je, i šta se dešava? Uskraćen je za to međuvreme ni sna, ni jave. Stvarnost omeđena zidovima zatvora, bezizlazna i nepomeriva, sruči se odjednom svom težinom, ispuni svaki ugao svesti.

Na trenutke prepušta se infantilnom besu. Nasumice ispostavlja pitanja na koja nema odgovora. Ko je kriv za pakao u kojem se našao? Kome ispostaviti račun? Nemoguće je konstatovati sve stavke minulog rada pogrešnih odluka od časa kada je u porodilištu na dvanaestom spratu Centralne bolnice ugledao beli zamotuljak. Tu je početak priče koja će njegovog sina dvadeset i devet godina kasnije dovesti iza rešetaka.

Andrej žudi za zaboravom. Dugo se buditi, ne prepoznavati ni sebe, ni okolinu. Utonuti u dosadu svakodnevice, u sivilo nedogađanja. Ono što je bio njegov život udaljilo se zauvek. Satirala ga je nemoć što ne može da pomogne Pavlu.

I tako svakog ponedeljka Olga i on prolaze pustim ulicama Nojburga. Koliko bi mu lakše bilo da je sam, da pored njega nije ta ćutljiva žena, koja u njegovoj svesti već godinama ima status neznanke. A sada ga svojim prisustvom podseća na prethodni život. Vuče se taj život za njima praznim ulicama austrijske selendre, preti da se ponovo uspostavi, da zavlada u danima, nedeljama, možda i mesecima neizvesnosti. Oboje naslućuju šta onaj drugi misli, šta mu se dešava u samici glave. I nije važno šta usput kažu, nego šta prećute. Rečima zatrpavaju ono jedino što ima smisla izgovoriti, ne meriti krivice drugoga, priznati podlost vlastite strategije.

Andrejev greh je potreba da sve, baš sve, drži pod kontrolom, da se unapred osigura. Pa, i taj ritual da svakog ponedeljka zajedno idu u posetu, iako po trenutnim zatvorskim regulama zbog epidemije korone samo jedna osoba može u boks za razgovor, posledica je Andrejeve opsesije predviđanja. Jer, šta će se desiti ukoliko stražar na ulazu konstatuje temperaturu? Zar ostaviti Pavla samog? Oboje su bili svedoci tužnih situacija kada zatvorenik presedi sve vreme u staklenom boksu čekajući posetu. Zato u Nojburg odlaze uvek oboje, da ukoliko zatreba, onaj drugi, na koga nije red, uskoči u zamenu. 

I šta sada on ima da se ljuti na Olgu kada je sve to njegova zamisao.

„Jel vidiš?"

Pavlov glas. Sinkopa pitanja koje lebdi dok u akvarijumu sobe za razgovore, uvek u onoj poslednjoj kabini broj osam, kao kakvo ubogo đače sedi njihov sin.

Sedamdeset dana zatočeništva. Sedamdeset jutara kada bi se hodnikom razlegao glas stražara: „Štandeskontrole!".

Urlik sačuvan u udaljenim kapilarima genetike, urlik s kojim se budio deda Lovro, nakon što je u proleće 1943. interniran iz lopudskog Hotela Grand ‒ privremenog logora za dubrovačke Jevreje ‒ u Aušvic. Značajno modifikovan urlik odjeknuo je sedamdeset i sedam godina kasnije u stvarnosti unuka Pavla.

Ništa Pavle nije izmišljao u danima i noćima zatočeništva. Prizori u njegovoj svesti bili su legat predaka, genetsko nasleđe.

„Jel vidiš?"

Andrej ćuti. Tog ponedeljka drčna policajka, koja u drugoj prostoriji sluša razgovore nije u smeni, i mogu da pričaju na srpskom. Ona uspostavlja neke svoje regule, zahteva da se govori samo na nemačkom ili engleskom. Za svaki drugi jezik, posetioci moraju o svom trošku da obezbede prevodioca. Olga i Andrej je zovu Kapo, jer kada ona nije na dužnosti, to pravilo je van snage. Ionako se svi razgovori snimaju. I ne samo to, kada ona nije na dužnosti, ponekad policajac na ulazu dopusti da oba roditelja odu u kabinu za razgovore.  

Ništa ti ne vidiš, misli u sebi Pavle, kada svakog drugog ponedeljka Andrej uđe u sobu za razgovore sa onim nalepljenim osmehom samopouzdanja kojim bi da prekrije čitav jedan pogled na svet što je preko noći postao nevažeći. Gde je nestao sveznajući pripovedač, koji je nepogrešivo određivao redosled poteza, postavljao pitanja, i odmah davao odgovore. Izvan tih relacija ništa drugo nije postojalo. Uvek je imao alibi za vlastiti egoizam. Majstorski je kamuflirao svoje odluke, predstavljao ih kao logično, jedino moguće rešenje. Pavle je bio naučen da bude poslušan da ne bi ugrozio oca čiju nesigurnost je intuitivno osećao. Prepuštao se njegovim izborima ne pitajući se da li i on to stvarno želi. Nikada se nije pobunio.

Prvi put Andrej nema šta da ponudi, bez odgovora na vrtlog pitanja koja samo sustižu jedno drugo, pitanja koja niko ne izgovara, ali koja nepomerivo postoje poput zatvorskih zidina. A on stoji zanemeo u tom viru ne shvatajući šta se dogodilo. I od puste želje da je to samo ružan san čeka da grozota prođe, da se čudo dogodi, da se konačno probudi i nastavi po starom, uhodanim stazama izbegavanja odgovornosti. Ali buđenja nema bez suočavanja. Kako je Pavle dospeo u zatvor? Ne u ovaj gde su ga gurnule hijene iz Centralne bolnice, nego onaj koji je sam izgradio? U čemu Andrej ima veliki udeo.

Kako nije primetio da Pavlu odavno nije dobro? Zašto je video samo ono što je želeo, a zatvarao oči pred onim što mu je Monika godinama govorila? Da se utiskuje u svoje dete na perfidan način, da je nevažno da li to radi svesno ili ne, da ga smara suvišnim upozorenjima i zabranama. Mora mu dozvoliti slobodu da sam odlučuje. I da konačno odraste.

Dozvoljeno vreme za razgovor prolazi brže kada je Olga sa druge strane staklene pregrade. Njena pitanja su konkretna: kakva je hrana? kako je snabdevena kantina? koliko mu traje radno vreme u zatvorskoj biblioteci? s kime najviše komunicira? da li u ćeliji ima televizor? koje programe može da gleda? kada je ustajanje? kada odlazi na spavanje?

Pavle se nasmeje na reč „kantina". To je stakleni orman sa rešetkama, kaže. Svaki zatvorenik ima svoj konto sa kojeg se skida iznos kupovine. Neki ne znaju ni reč nemačkog. I samo rukom pokažu šta žele. Robu preuzimaju kroz otvor u ormanu.

Mnogo čita. U biblioteci je preko deset hiljada knjiga na dvadeset jezika. Ima ih i na kineskom. Njegov posao je da u pratnji stražara obilazi zatvorska odeljenja i dostavlja zatvorenicima knjige koje su oni prethodno poručili. Svako odeljenje ima katalog. Našao je Andrića, Tišmu, Esterhazija, Albaharija, Jergovića, Velikića, ali nema nijedne knjige Tomasa Bernharda, niti Petera Handkea. Olga se nasmeje na tu konstataciju. Odmah sledi novo pitanje.

Andrejevih pola sata razgovora sa Pavlom razvlači se dugim koronama tišine između redova nemuštih pitanja i besmislenih konstatacija. Kao da hodaju minskim poljem. Gledaju se po čitav minut kroz stakleni zid i ćute. Obojica bi da se što pre okonča vreme posete.

Pavlova svakodnevica isplivava u kratkim rezovima naizmeničnih pitanja i odgovora. Olgi nisu potrebni podsetnici na ceduljama koje svaki put Andrej ispiše dok sede u staničnom kafeu. Tokom povratka iz Nojburga, koji vremenski traje približno koliko i poseta, ona će prepričati Andreju razgovor sa Pavlom istim redosledom kako se i odvijao.

To je ta pamet učiteljice, misli Andrej, nesvesne pred dubinom opasnosti u kojoj se nalazi njihov sin. Ali, Olga poznaje prečice do Pavlovog srca? Bila je s njim kada se Beč izmakao. Ona je većinski vlasnik jednog vremena u kojem se Andrejevo prisustvo godinama svodilo na telefonske razgovore. Samo su novogodišnji praznici i desetak dana letnjeg raspusta bili njegovi. U početku je vozom odlazio u Beograd po Pavla, kasnije, nakon ukidanja međunarodnih sankcija Srbiji, dečak je sam dolazio avionom. Isporučivali su ga stjuardesama kao paket. Još na Švehatu, Andrej je uvlačio Pavla u mreže svojih priča u kojima se gradila dečakova budućnost. Trebalo je rečima ispuniti odsutnost. Beč se pretvarao u dvorac iz bajke. Taj grad je bio najveći Andrejev saveznik u trasiranju putanje namenjene Pavlu. Izlaskom iz aviona, na bečkom aerodromu Švehat, svaki put je bio sve bliži životu koji mu predstoji kada jednog dana dođe na studije u rodni grad.

I tako je Andrej odredio granicu. 

Uoči Pavlovog devetog rođendana otišli su u robnu kuću Štafa na Mariahilferštrase. Tamo je na odeljenju igračaka dečak odabrao lekarski kofer. Otada kreće priča kako će kada poraste biti lekar.

(Odlomak iz rukopisa Bečki roman

koji će početkom iduće godine objaviti Laguna)

Ana Miloš

BANOVICA

Stranac je dodirnuo junakinji kosu koja joj se spuštala niz slepoočnicu, na šta se ona pomerila u stranu, da bi na njegovu odlučnu ruku ipak ostala na mestu, pogleda skrenutog nadesno, na tu maljavu šaku, koja je isto tako nežno kako je podigla kacigu, pomerala pramenove kestenjaste kose i stavljala ih iza malog, pomalo klempavog uha. Alijin dodir joj je prijao više nego sva njegova pažnja koju joj je do sad poklonio; osećala je srse po celom telu, kao armiju prijatnih igličastih pritisaka svuda po koži.

Alija je ponovio isto to, drugom rukom, s kosom na suprotnoj strani glave, pa pošto je odmerio Veru i osmehnuo se još, prihvatio je kacigu iz njenih ruku i oprezno joj je stavio na glavu, pomalo se savijajući u kolenima, izravnavajući tako njihove oči, ne bi li joj sve vreme motrio ravno u zenice.

Vera je osećala da joj srce brzo udara, ali ovog puta od čistog uzbuđenja koje joj je prijalo i koje je želela da traje, ne poput onog odvratnog osećaja teskobe koji ju je spopao pošto ju je Bogdan pozvao da se pridruži porodici na bini.

– Namesti je sama da te ne žulja.

Veri su sva ta pažnja i nežnost godili, a posebno je uživala u mirisu koji joj je ispunio nozdrve i nikako ih nije napuštao, pošto je cela zaštita za glavu bila ispunjena parfemom koji je Alija ostavio iza sebe: u njemu su se kovitlali nepregledno plavetnilo, morska so, nešto što je Veru podsetilo na smilje, naznaka kokosa, a kroz sve te osete, poput nevidljivog boga, gospodario je cimet koji je najviše terao junakinju na duboke udahe, ne bi li ga što jasnije namirisala.

– Da li je ovako okej?

Alija je namignuo. Seo je na motor u jednom spretnom potezu, dižući desnu nogu, okrećući se na levoj peti, pa pošto je udobno zajašio metalnog konja, pomerio je težinu tela i mašine nadesno, tako odvajajući nožicu od zemlje i levom nogom je blago gurnuvši unazad, puštajući da feder i mehanizam sasvim pomere nožicu nagore. Čvrsto je s obe noge bio oslonjen na zemlju, a rukama je već uhvatio upravljače, tek se malo okrećući prema junakinji, gestikulirajući joj glavom da se popne iza njega.

Vera se osećala kao astronaut s kacigom na glavi, izgubila je periferni vid, pa se pomerala kao da ima veliku kutiju na ramenima. Nezgrapno je zakoračila prema motociklu, isto tako cela se pomerajući na jednu pa na drugu stranu pogledala je u grdosije koje su čuvale Aliju, ali njih dvojica su zadržali prazne poglede i mirne izraze lica, tako da je najednom osetila punu slobodu da poput stranca opkorači motocikl i smesti se iza njega. Torbicu je prebacila oko vrata, poput zobnice.

Vera je oklevala trenutak, pre nego što je obuhvatila Aliju. Proverila je još jednom da li su joj noge i štikle na pravom mestu, a onda se izvila koliko god je to mogla i bacila pogled na ulaz u zgradu, ali pošto tamo nije videla nikog poznatog, kamoli Njanju ili Boru, okrenula se prema Aliji i zagledala u masivna leđa koja su se nadimala od disanja. Oprezno se približila plećima, oslonila svoje grudi o njih, a zatim i trbuh, da bi na kraju okrenula glavu nalevo i kacigom se isto tako pribila uz stranca, a rukama je prvo prešla preko zategnutih lepezastih mišića, nastavljajući da gamiže preko stegnutih trbušnjaka, sve dok joj se šake nisu pronašle na sredini Alijinog torza, hvatajući jedna drugu jakim stiskom, više iz bojazni da će nastaviti da mile po mekanom kašmiru nego zbog sigurnosti prilikom vožnje. Jedino što je stajalo između njih bila je njena torbica, koju je Vera poželela da baci.

Alija je nagnuo glavu prema junakinji, mogla je da oseti kako mu se brada naslanja na vrh kacige.

– Spremna?

Ali ona nije mogla više ništa da izgovori, već je zaklimala glavom, na šta je stranac kratko prokomentarisao nešto na njoj nerazumljivom jeziku, pa zaturirao i pošao parkingom, mnogo brže nego što je Vera mislila da će ići.

Naglo je usporio na izlasku s parkinga, kako bi što nežnije sišao s plitke bankine na asfalt kolovoza.

Grdosije su ih pratile u crnom automobilu.

Vera se osećala nelagodno, kao da će joj svakog trenutka spasti haljina i otkriti joj dupe i deo leđa, ali Alija joj nije dao vremena da mnogo razmišlja, pošto se brzo uključio u saobraćaj i zajurcao do prvog semafora.

Vera je iskoristila crveno svetlo da dodatno spusti donji deo haljine i sigurnije ga uglavi između debelog mesa i sedišta motocikla, a stranac je prečuo primedbu i čim se upalilo žuto svetlo na semaforu dodao je gas i zaturirao kroz praznjikavu Gavrila Principa, ne zaustavljajući se da propusti pešake koji su pretrčavali, već ih kao kamenje na putu zaobilazeći, vešto lelujajući motorom između uplašenih ljudi koji su ih ispratili psovkama.

Naredni semafor junakinja je jedva dočekala, ne samo da bi Aliji rekla da je lud, već da bi mu skrenula pažnju da se uspne uz Balkansku ulicu.

– I onda do kraja ulice, pa levo!

Pomerila je levu ruku, kako bi mu i pokazala na koju ulicu misli, upirući lakirani kažiprst uzbrdo, a Alija je iskoristio blizinu njene podlaktice da joj na brzinu poljubi mekani predeo pun bora od savijanja ruke.

Vera je brzo vratila ruku na strančev trbuh, shvatajući kako se jedva suzdržavala da obema šakama ne prelazi preko čvrstih mišića koji su se svako malo meškoljili pod kašmirskim džemperom; nije znala da li Alija namerno steže i opušta mišice ili je to prirodni pokret koji se dešava prilikom upravljanja motociklom, ali na kraju krajeva nije je bilo ni briga.

Usmerila ga je prema Kraljice Natalije, vičući kako treba da stignu do tunela, ali vozač ničim nije dao do znanja da ju je čuo, pa se junakinja obazrela i shvatila da ih crno vozilo i dalje prati, ali na pristojnoj udaljenosti, tako da nije imala osećaj da će se sudariti s njima.

Torbica je ubrzo proizvela prve vibracije, da bi najzad i zazvonila: to su Veru tražili Njanja i Bora, a možda i Bogdan ili još neko od zvanica koje nisu stigle s njom da se pozdrave. Junakinja nije htela da prekida vožnju i uzbuđenje koje je osećala sve vreme; i u razgovoru s Alijom, i u sedenju iza njega, dok su jezdili Beogradom. Zato je ignorisala torbicu, a ona je najzad prestala da se javlja.

Sasvim se prepustila Aliji i motoru pod sobom, osećajući kako joj butine podrhtavaju prilikom promena brzine i kako joj se želudac pomera ako naglo uspori ili ubrza. Kaciga na glavi joj je još više pomogla da se oseti izopštenom od svega i svakoga, kao da su oni na motoru pripadali sasvim drugačijoj vremensko-prostornoj realnosti od ljudi oko njih.

Pošto je spazila svoju zgradu, sneveselila se, ali nije želela više da se nameće očevom poslovnom partneru koji je, pomislila je, trebalo da se vrati na rođendansku proslavu ili obavi ko zna kakav bitan sastanak, međutim, Alija kao da je naslutio njene misli: doterao je motor do ulaza u Verinu zgradu, ali taman što je sasvim usporio i već otpustio noge sa obe strane motora, naglo je vratio stopala na papučice, dao gas i jurnuo uličicom nalevo, jedva izbegavajući tramvaj koji je tutnjao u 27. marta.

Alijina vožnja je odavala utisak čoveka koji tačno zna kuda se kreće, ali je junakinji posle pet-šest naglih skretanja i jednog incidentnog vozanja kroz jednosmernu ulicu (u suprotnom smeru), postalo jasno da vozač pojma nema gde se nalazi, već da manevrima i opasnom vožnjom u stvari beži vernim pratiocima.

Vera je ćutala, nije se ni na semaforima ili pešačkim prelazima odvajala od Alije, već ga je čvrsto držala, kao da bi i pri najmanjem pokretu mogla da spadne s motora.

Najednom, osetila je veliku promenu u Aliji: srce mu je jače zatuklo.

Junakinja nije znala konačno odredište, a nije ni marila; vožnja motorom se ispostavila kao jedno od najlepših iskustava koje je doživela u skorije vreme, a sav stid koji je osetila penjanjem na binu i izdaja koja ju je zadesila kad je otac Strahinju, a ne nju, postavio za svog partnera, iščileli su iz tela i ona nije ni pomišljala na to, već je s oduševljenjem gledala u asfalt, ljude i zgrade pokraj kojih su promicali tako brzo da joj se činilo da od svega toga može da vidi samo linije boja. Veri se, iz te pozicije, ceo grad prikazivao novim, sve zgrade i znane ulice bile su viđene iz nesvakidašnjeg rakursa, i taj osećaj poznate tuđine joj je godio.

Alija je kružio centrom Beograda da bi se najednom našli pred Brankovim mostom, prešli ga, napravili krug oko Ušća, pa se vratili nazad u grad, opet prošli tunel, tutnjeći kroz Dorćol i putem oko Kalemegdana, ulivajući se u Karađorđevu ulicu koja ih je polako vraćala prema zgradi u kojoj je i dalje besneo rođendan.

Vera je pomislila da ih Alija vozi natrag na proslavu, pa je klonula duhom, a i telo joj se opustilo, tako da se jedva držala za vozača, na šta je on reagovao i desnu ruku joj položio na isprepletane prste njenih ruku, proveravajući da li ga je dobro uhvatila.

Alija nije vozio do zgrade gde je bila žurka, već je skrenuo u uličicu pre parkinga s kojeg su pošli, pa je uz opasno zanošenje poterao motor preko gumificiranih dasaka koje su tokom dana gnječile teške neimarske mašine i kamioni puni građe ili šuta.

Čuvareva kućica sačinjena od transportnog kontejnera bila je u blizini, pa je čovek izašao iz nje i baterijskom lampom osvetlio pridošlice. Prepoznao je Aliju i motor jer je stranac često dolazio s Bogdanom na gradilište, pa je bez reči ugasio lampu i uvukao se nazad u čuvarkuću, nastavljajući da se dosađuje.

Stranac je poterao motor dalje od kontejnera, skroz do drugog dela gradilišta gde je bio parkiran veliki bager, jedva izbegavajući brile jedne od parkiranih mašina. Sa preke strane ulice, mogli su da vide zgradu iz koje su izašli, nekih sat vremena ranije. Čak su i zvuci s rođendana dopirali do njih.

Gradilište je bilo siromašno osvetljeno uličnom rasvetom, a malobrojni prolaznici činili su se kao senke iza zaštitne fasade po kojoj je bilo ispisano BeoArch.

Alija je zaustavio motor iza bagera, tako da znatiželjni čuvar gradilišta nikako nije mogao da ih vidi, pa se prvi put od kad su krenuli okrenuo prema Veri.

Junakinja se odvojila od Alije, ali je noge i dalje držala na metalnim šipkama. Teško se iskobeljala iz kacige, a onda je brzinski sklonila kosu s lica i pokušala da je vrati u prvobitno stanje.

U tome joj je pomogao i Alija koji je u međuvremenu sišao s motocikla i stao tik uz Veru; sa obe ruke joj je sklanjao kosu s lica, pritom ga milujući, dok se sve više primicao k njoj, tako da mu je na kraju međunožje dodirnulo njeno istureno golo koleno. Vera je nespretno spustila kacigu na motor i ona je pala na zemlju. Alija nije obratio pažnju na to, već joj je sklonio torbicu s vrata, koju je takođe bacio u prašinu pod njima. Stranac je nastavio da mazi Verino lice, a junakinja je od dodira mahinalno poželela da pomeri nogu, ali sedela je u takvom položaju da to nije mogla da uradi, a da ne ispadne da dodatno draži Aliju. Stranac joj se osmehnuo, ne sklanjajući ruke s njenih obraza, a šake su toliko bile velike i sveobuhvatajuće da se junakinji činilo kako joj u stvari drži celu glavu, sve s vratom i početkom ramena. Alija se približio, polako, isto tako polažući usne na njene, odmičući se tek da oblizne suve usne, da bi nastavio da je ljubi, sve dok Vera nije uzvratila. Obgrlila ga je i time privukla sebi, a on je posle dva-tri minuta ljubljenja i milovanja Verine kose pomerio ruke, obuhvatio je ispod pazuha i s neverovatnom lakoćom je pridigao s motora. Junakinja mu je pomogla u nameri tako što je prebacila desnu nogu preko sedišta sedeći ubrzo sasvim okrenuta strancu, raširenih nogu. Alija se priljubio uz Veru koja je osetila da mu se mišići celog tela grče i opuštaju, nijednog trenutka ne prestajući