Beogradski književni časopis br. 70–71, jesen – zima 2023.

By Beogradski književni časopis

Beogradski književni časopis, broj 70-71 za jesen i zimu 2023.

■■■ PROMENADA
Laslo Vegel: Play Šinko
Amar Ličina: Pesme u prozi
Aleksandra Jovičić Đinović: Antibajka za dobre devojčice 
Drago Glamuzina: Noćni portir 
Aida Camović: Pesme 
Lena Rut Stefanović: Pesme 
Anđela Bulajić: Pesme 
Ivan Antić: Kazaljka 
Jelica Kiso: Desetoprsta 
Nenad Jovanović: Superglad 
Lazar Pavlović: Thug Life 
Nenad Rizvanović: Intervencije 
Radenko Vadanjel: Rat dugmadi 
Mirko Demić: Fini prašak u gruboj zemljanoj činiji 

■■■ SVETlarnik
Gili Haimovič: Pesme 
Dejan Trajkoski: Osam pesama 
Deim Miftari: Pesme 
Ben Lerner: Trajekt 

■■■ KRITIKA
Danijela Repman: Dobro došli u zemlju poslednjih ljudi
(S. Jelenković: Radio Itaka / Bez tereta) 
Dragan Babić: Sva su jutra u bolnici siva
(P. Obradović: Srž) 
Branko Ćurčić: Kontraš
(U. Šajtinac: Koljka i Sašenjka) 
Lenka Nastasić: Lebdenje među rečima
(D. Pavlov: Put u Liliput) 
Vojislava Crnjanski Spasojević: O patrijarhatu, diktaturi
i (ne)slobodi: ženski glasovi o komunističkoj Albaniji
(L. Ipi: Slobodna: Odrastanje na kraju istorije, O. Vorpsi:
Zemlja u kojoj se nikad ne umire, M. Rejmer: Blato slađe
od meda: glasovi komunisitčke Albanije) 
Tihana Tica: Književnost koja zaustavlja vreme
(K. Kvas: Žena koja zaustavlja satove) 
Sanja Perić: O ratničkoj i pesničkoj časti
(J. Maričević Balać: Arsenal) 
Jelena Marinkov: Kičica i paleta za slikanje umetnika
(I. Josimov: Cipele ušnirane zmijama) 

■■■ TUMAČENjA
Tibor Varadi: Promena društvenog sistema? 
Vanja Vidić: Kaligulina umetnost kao ubistvena naprava:
apsurd, romantika, ideal 
Saša Ćirić: Nekoliko fragmenata o čitanju,
a i pisanje je tu negde, neizbežno 

■■■ BEOGRADSKI SVEMIR
Jelena Ognjenović: Stvaranje samoubice 

■■■ Autori i prevodioci Beogradskog književnog časopisa

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Dec 17, 2023

Book preview

BEOGRADSKI KNJIŽEVNI ČASOPIS

Jesen – zima

Godina XIX / broj 70–71 / 2023.∍

PROMENADA ■ ■ ■

Laslo Vegel

PLAY ŠINKO

Monodrama

(Duhovna, liturgijska muzika.)

ŠINKO:

(Leži u naslonjači, u jednom trenutku se prene iz dremeža. Duhovna muzika utihne, zatim i sasvim nestaje.)

Ne, ne, ne. Zar haluciniram? Neki bljesak mi je zasenio oči? Ili sam samo sanjao? Šta me je to snašlo, šta mi se dešava? Kako mi vreme prolazi, njegove posete su sve učestalije.

(Razmišlja.)

Nije moguće da je to on bio. Prilazio je u nekim prnjama, šepajući. Možda zbilja nije bio on. Možda je neka zabludela duša tragala za svojom prošlošću. Nesrećnik. Pojma nema da su nam prošlost već davno oteli. I ja sam postao nekakav muzejski eksponat u ovom lepom, novom svetu. Ili mi se ukazao duh druga Lenjina? Možda druga Tita? Ili mi se priviđao moj stari prijatelj, Krleža? Ili se dogodilo čudo i neki je od mojih učenika našao za shodno, a uz to bio i hrabar, da me ovde potraži?

(S mukom se dotetura do stola, raspoređuje svoje knjige.)

Ipak nisam sanjao. Imao sam posetioca. A siguran sam kao smrt da je raspored ovih knjiga na stolu bio drugačiji.

Ništa nije na svom uobičajenom mestu. I zato stalno tragam za potrebnom knjigom.

Najbolje bi bilo negde se pritajiti. Ostaviti sve i otići, premda nisam siguran da uopšte i ima mesta za mene na ovom svetu. Umorio sam se od ovih večitih pobuna.

(Prilazi ogromnom koferu nasred sobe, pokušava da ga podigne, nema ni toliko snage da ga pomeri, muči se, ne odustaje, pada na kolena.)

Ne znam ni šta ću sa svojim knjigama. Nikom nisu potrebne. Ponestalo mi je i snage. Ne mogu tek onako da teglim sa sobom ovo brdo rukopisa uzduž i popreko Evrope. Moja dela me vezuju za ovo tlo. Ovde moram da sačekam presudu. Već godinama ništa ne radim, samo dangubim. Nikakve vesti iz suda.

(Zaustavlja se na sredini sobe, osluškuje.)

Ipak me je on posetio. Prinuđen sam da ostanem. Valjda hoće da poravnamo račune. Ali imao bih i ja neka potraživanja. Zašto beži od raščišćavanja računa? Da li se sažalio na mene? I zbog toga me nije probudio? Nije više ni on onakav kakav je nekad bio, i on se pomirio sa stvarnošću, kao ja? Sećam se još i njegovih žalopojki. Svetina nam se rugala, počeo je da priča, u jednom kraju grada na moje učenike su gledali kao na vašarske klovnove. Ma kakav onostrani svet, smejali su se grohotom. U drugom delu grada gledali su na nas kao na neke izdaleka pristigle strance i počeli da nas proganjaju. I mene su najurili kad sam na pijaci hteo da kupim nar. Najpre me je prodavac sumnjičavo odmeravao, a onda je počeo da viče. Upomoć! Migrant! Terorista! Sve me je to toliko iznenadilo, da sam jedva uspeo da im umaknem. Nije me ni policija uzela u zaštitu. I bežeći kao bez duše, u trenu sam primetio da su vrata ove kuće otvorena, i poslednjim snagama sam im umakao.

Ne, ne, nije on bio, pokušavao sam da umirim sebe. Samo su me grozni snovi pohodili. Hrist ne beži od svojih učenika, niti se krije od njih. S nepokolebljivom verom se suočio i sa svetinom kad ga je Pilat dao razapeti na krst. Stajao je tamo pored zločinca Varave. Taj Varava je bio ubica, silnik, razbojnik, mnogima je upropastio život. Pilat je mogao da pomiluje samo jednog od njih dvojice, odluku je prepustio narodu. Postavio je pitanje: ko da bude žrtva?

Isus! – urlao je narod.

Presuda je bila izrečena.

Ni tada nije jauknuo, nije preklinjao za milost.

Šta se to desilo sa čovečanstvom? Kakav je postao svet u kojem je Isus prinuđen da se skriva?

(Prilazi vratima, pritisne kvaku, otvara vrata i potom ih ljutito zalupi.)

Ponovo sam zaboravio da ih zaključam. Sve sam rasejaniji. U poslednje vreme sve češće mi se dešava da ostavim ulazna vrata otvorena. Omatorio sam, mozak mi zakazuje. Premda ovde nema nikog na ulici. Potpuno su zaboravili na mene.

A možda i nije mene tražio. Ugledavši zapuštenu baštu, pomislio je da bi ovde mogao da se prikrije. Prestaću da okopavam svoj vrt. Nadležni sud plaća vrtlara koji me jednom mesečno izgrdi nakon obavljenog službenog uviđaja u stanje vrta. Zamera mi što su ruže zapuštene. Pristojno je da se cvetna bašta svakodnevno poliva. Kakav ste vi pisac? Po njegovom mišljenju skoro svaki pisac ima jedan negovani vrt o kojem dotični pisac vodi brigu. A on redovno obilazi sve te vrtove, sačinjava o njima službene beleške, i zapazio je da oni koji pišu čudesne pesme o ružama, vrlo savesno brinu o cveću. Zamerio mi je što ne nalazim nadahnuće, na primer, u mirisu i u boji ruže, ili možda u njenoj formi? Ili u laticama tek ispupelih pupoljaka? Zašto ne pišem o smrti, o prolaznosti? Ili o rođenju? O proleću, o jesenjoj pozlati krošnji platana? Jedan pisac voli ružu, drugi gladiole, a treći hortenzije. Neki su zaljubljeni u dalije. Zašto ne pišem, u slobodnom stihu, divne pesme o melanholiji, o ljubavi, o bolu slomljenog srca? Veliki pisci imaju velike vrtove, mali pisci male. Najveći imaju red begonija, pa red ljiljana, red gladiola, a u dnu bašte bujaju grmovi zlatnice i drugog egzotičnog rastinja. Naše rukovodstvo ceni pisce koji savesno neguju svoje bašte, jednog od njih je pre mesec dana predsednik republike odlikovao ordenom Zlatnog orla – rekao je poučno vrtlar. Primoran je da me upozori da ubuduće savesno negujem svoj vrt ako želim bilo šta da postignem.

Možda je svratio kod mene jer je hteo da me upozori da ruže počinju da pupe. Ne, moj posetilac nije pomenuo ni vrt, ni ruže, samo je pokazivao svoje urnisane patike sa zjapećim rupama na đonovima. Sustigli su ga na pijaci, propitkivali su ga, odakle je došao, pitali ga i za nacionalnu pripadnost i šta traži u njihovom gradu. Upozorili su ga da kao turista može da ostane dva meseca, ali da pre toga pokaže svoju bankovnu karticu. Nemam bankovnu karticu, odgovorio je, i nisam turista.

Beži zajedno s prorocima, objašnjavao je, sad će odmah da pokupi svoje stvari, samo malo da dane dušom na stolici.

Stalno je razmišljao o tome, zašto ga baš Juda nije napustio.

Na Isusovo nemalo iznenađenje Juda je postao njegov najodaniji sledbenik koji i nadalje brine o njemu. S vremena na vreme ume da ga iznenadi i najboljim francuskim vinima. A pre nekoliko dana je došao sa vešću da Banka Gold & Gold za svoje reklamne ciljeve traži nekog sa privlačnom fizionomijom. Probni snimci nisu dovoljni, o prikladnosti će se odlučivati na kastingu. Kao uticajni savetnik banke mogao bi da sredi da on bude izabran, jer je njegovo lice veoma fotogenično, istovremeno je i privlačno, i samouvereno, i ubedljivo. Televizija će emitovati reklamni spot, tako da će za veoma kratko vreme steći ogromnu popularnost. Sjajan bi mogao da bude reklamni slogan „I Hrist je kod nas otvorio bankovni račun". A posle, ako bude raspoložen, još uvek može da se posveti svom starom hobiju, prorokovanju. Biće veoma popularna medijska zvezda, zahvaljujući tome, njegova misija će naići na mnogo veći odjek u javnosti.

Nije poslušao Judin savet. Radije će biti beskućnik i vratiće se u Galileju. Lutaće po cvetnim livadama, retko će se obraćati narodu, i ne tako gromoglasno kao političari, nego skromno i uverljivo. Najaviće nova vremena. A potom će ponovo da proputuje Evropu, da bi ga ponovo razapeli na krst, rekao je, i iznenada nestao.

Zar bi trebalo da uslede nova vremena? Zavidim Hristu na njegovoj iluziji. Zar još veruje u čuda? Dok ja dangubim u jednoj praznoj sobi i čekam presudu.

Šta mi se dogodilo? Da li me je fantazija izneverila? Ili su me utopije izneverile? Čujem kako ponavljaju da je u postmodernom dobu utopijama došao kraj. Šta uopšte znači to postmoderno doba? Moji će me učenici obavestiti. Ali šta je bilo s tim mojim učenicima? Gde se dedoše? Ne razumem. Sad bi mi bili najpotrebniji, da svedoče o meni. Gde je drug Banjai, gde je drug Bošnjak? Gde je drug Tolnai, gde je drug Vegel, gde drug Utaši?

Posle serije poraza nemam nimalo snage za novi početak. Obećali su mi da ću po pravu poslednje reči moći da kažem što želim. Sud će tek potom da presudi. Ali niko se ne javlja. Ni moji tužioci, ni sudije, ni moji učenici. Sekretar suda mi je samo rekao da budem strpljiv i da pripremim svoju odbranu. Od tada grobna tišina. Ni reč da progovore sa mnom. Ne javljaju se ni iz tužilaštva. Čudi me da nijednom nisam zvanično saslušan. Ne znam pouzdano ni za šta me optužuju. Rečeno mi je samo to da pripremim svoju odbranu. Verovatno ih zanima kroz šta sam sve prošao, šta sam sve preživeo, zašto sam pisao ono što sam pisao.

Ne, ne i ne! Ostaću veran sebi i tresnuću im istinu u lice. Znam već unapred da će mi reći da istina, kao takva, više ne postoji. U postmoderno doba sve je relativno. Istina je najrelativnija. Kako kad, kako gde. Jedno je sigurno, neću dopustiti da me sažaljevaju. Ima tome već nekoliko godina kako sam pripremio svoj govor. Dobro sam ga već i uvežbao. Ovako počinjem:

(Okreće se publici, njoj se obraća.)

Časni sude, duboko poštovana gospodo sudije, vama se obraćam, ovako vas oslovljavam, jer me je sudski podvornik obavestio da mi više ne sude drugovi, nego gospoda. Kao što sam u biografiji naveo, odrastao sam u jednom švapskom selu, u jednoj gospodskoj prizemnoj kući, u gospodskoj jevrejskoj porodici. Obavešten sam da ste me zbog toga proglasili Jevrejinom. Da se zadržimo kratko na ovom mestu. Jesam Jevrejin, time što im nikad nisam pripadao. Ili mi zamerate da nigde nisam pripadao? Čak ni Jevrejima? Za mene to nije nikakav greh. Istina je, međutim, da zbog svog jevrejstva danas imam mučne uspomene iz detinjstva. Kad god sam izašao na ulicu, tamošnji švapski dečaci iz obližnjih seljačkih kuća gađali su me kamenčićima, vređali me, često su me i oborili, otkopčali šlic mojih kratkih pantalona da pogledaju moju jevrejsku pišu, zatim bi me uz bojne pokliče „Jud! Jud!" gurnuli u jendek. Već tada sam shvatio da nije Jevrejin taj koji sebe smatra Jevrejinom, već onaj ko biva od drugih obeležen kao Jevrejin. Jednog dana biće Jevreji svi oni koji misle svojom glavom. Iz ovakvih doživljaja izvukao sam pouku za čitav život. Nisam se ljutio na švapske dečake koji su me ponižavali, štaviše, ni svom ocu nisam rekao šta su mi radili, jer on bi to sigurno prijavio šefu policije, koji bi već i iz prijateljstva s mojim ocem kaznio ta švapska derišta. Ne, ne, ne! Nisam hteo ništa postići silom.

Naknadno sam zahvalan za sve što mi se kao dečkiću događalo, jer su mi ti mali Švapčići naveli da negde moram da pripadam. Probudili su u meni želju za zajednicom. Zbog toga nisam ni postao ubeđeni individualista, mada su me moji protivnici često optuživali da me boli uvo za sudbinu zajednice. To je, dakako, bezočna laž! Nisam prihvatio tu ulogu ni onda kad je bila poželjna. Naknadno priznajem da bi mi to olakšalo sudbinu, poboljšalo moj život. Da sam tako postupio, nikad se ne bih našao pred vašim očima. Pisao bih bezazlenu modernu prozu, povukao bih se u kulu od slonovače – jadikujući, bolne duše bih odbacio stvarnost i zajednicu, a vi biste me, čuvši za sve to, odlikovali. Bio bih takav umetnik kojeg biste vi mogli veličati. Mogao bih da budem nosilac visokog odlikovanja, Ordena zlatnog orla. Štaviše, našli bi mi mesta i u nacionalnom Panteonu.

Na moju nesreću, međutim, u socijaldemokratskom radničkom domu u Subotici rasplamsala se u meni, kao mladom gimnazijalcu, želja za zajednicom. Pred vama, gospodo, priznajem da su to bile najlepše godine mog života, premda je ova iluzija ostavila u meni duboku ranu. Ali o tome ću govoriti malo kasnije, mada slutim da će gospodu sablazniti to što sam do izbijanja svetskog rata u toj sumnjivoj zajednici, u zanosu sreće, uživao u životu. Među radnicima niko se nije bavio rasnom, nacionalnom, verskom pripadnošću, sedeli su jedni pored drugih mađarski, srpski, nemački radnici; prvi put sam u životu počeo da se nadam da će oni švapski dečaci postati dobri ljudi. Kao što je apostol Pavle rekao: u Hristu nema ni Jevreja, ni Grka, nema ni muškaraca ni žena, nema slugu, jer smo u Hristu svi jedni. Ako smo pak Hristovi, onda smo potomci Jovovi i, bar je tako obećano, njegovi naslednici.

Čitam sa vaših lica, gospodo, sumnju. Slutim šta mislite. Kakvo radništvo, kakva radnička klasa, kakvo bratstvo? Kakva nadnacionalnost? Kakva svetska revolucija? Poznato mi je vaše mišljenje: nema više radničke klase, nema više klasne borbe, nema više klasne solidarnosti, nema revolucije. Radnik je radniku vuk. Nema više dobrotvorne univerzalnosti, postoji samo nacionalna solidarnost. Zaboravimo apostola Pavla!

Predlažem, gospodo, da ostavite po strani ove teorije koje su u službi nove vladajuće klase.

Revolucija? Pa, ispostaviće se jednog lepog dana.

Pred vama ću priznati da u danima pre izbijanja Velikog rata nisam bio sam, primila me je jedna zajednica. Učio sam čitanju i pisanju radnike, nadničare, kmetove koji su me počastvovali i time što su me zamolili da sredim njihovu biblioteku i da im predložim odgovarajuću lektiru iz koje bi mogli ponešto i naučiti. Probudila se u meni pedagoška duša, taj čuveni i čudesni pedagoški Eros.

I to je ono što vam nedostaje, gospodo. Jer šta vi, u suštini, radite? Obmanjujete narod raznim rijaliti šouovima, kičerskim knjižuljcima, novcima sirotinjskog naroda finansirate pornografske novine. Nudite seks i drogu, a ne znanje i duh.

Znam, veoma dobro znam da mi prebacujete da sam zapostavio svoje gimnazijsko obrazovanje. To je tačno, zaista sam ga zapostavio, jer tamo nisam naišao na jednu takvu zajednicu na kakvu sam naišao u radničkom domu. Nisu me zanimali ti gimnazijski fićfirići. Bio sam nepoverljiv prema profesorima sluganjske duše. To sam i ostao. Neki moji profesori bi se iskrali u park nadomak radničkog doma, bili su radoznali, mene su vrebali i propitkivali. Šta se dešava unutra? Da li proleteri već oštre noževe? Spremaju li osvetu? Jadnici, priznali su da im je zabranjeno da odlaze na sumnjiva mesta. Ovi nesrećnici bili su pod prismotrom. Članstvo u partiji bilo je obavezno i u socijalizmu. I tada su ih držali na oku. Samo što su to u socijalizmu lakše podnosili, bila su im poznata pravila igre, jer je na sceni bila samo jedna partija, znali su šta je dozvoljeno, a šta nije. Vi ste prokleli socijalizam i držite u tajnosti pravila igre. Čas ovako, čas onako, a ponekad i bilo kako. U poslednje vreme nisu samo nastavnici obavezni da se učlane, nego i spremačice. Ali i školski podvornici i kafe-kuvarice. Vaše ruke su čvrste, daleko čvršće od gvozdene ruke komunista koji na kraju nisu ni bili pravi komunisti, samo su se tako nazvali, ali su bar imali neke ideale u koje su takođe slabo verovali, dok vi ni u šta ne verujete, nemate ni tajne ideale, vi samo punite svoje džepove. Vi ste spretni opsenari, osnovali ste više partija da bi se narodu učinilo da je došla sloboda. Ali kakva je ona sloboda u kojoj profesori prelaze iz jedne partije u drugu da bi sačuvali radno mesto? Da li vam je poznato da ih strašno ponižavaju time što ih svake četvrte godine primoravaju da veličaju nekog drugog partijskog lidera? To je kao kad bi vernici bili prisiljeni da se svake četvrte godine mole drugom Bogu.

Jasno mi je, gospodo, da me pored ostalog optužujete i za to što sam među radnicima našao dom. Bio sam sa njima kad su štrajkovali, i kad su u Subotici izašli na ulice. Bio sam među njima, sa njima sam pevao i Internacionalu, ustajte vi prezreni na svetu, svi sužnji koje mori glad, pevao sam iz sveg glasa, i zajedno sa njima sam prokleo i vladu. Bio sam srećan. Bio sam siguran da su goloruki radnici odlučni i da će izbrisati državne granice, da ćemo kasarne preurediti u muzeje i škole i da ćemo ostvariti i najsmeliji san proroka, pretvorićemo svet u zemlju braće.

Tako je! Ne grešite, gospodo, kad tvrdite da sam sa šesnaest godina postao vernik socijalizma. Bio sam siguran da je samo pitanje vremena, nekoliko meseci, kad će socijalisti, kao jedan čovek, da se suprotstave ratu na koji su se iza kulisa gospoda pripremala. Oteraćemo vladajuću klasu i rodiće se večni mir. Usledio je, međutim, hladan tuš: jul 1914. godine. Video sam, sav preneražen, da je mali astmatični sitničar iz komšiluka tog vrelog julskog dana, van sebe, vrištao pod mojim prozorom: „Živeo rat! Crkni, pseto Srbijo!", skandirala je masa na glavnom gradskom trgu. Posle govora gradonačelnika zdušno su zapevali:

Sve planine bosanske

vekov’ma su nasleđe

Kraljevine Mađarske

ipak ova Srbija

ovo pseto Srbija

hoće da joj preotme

Tako je, gospodo! Tih julskih dana vaš rat je ukaljao moje mladalačke snove. Sa šesnaest godina bio sam primoran da odrastem. U besanim noćima sam se prevrtao u krevetu i razočaran razmišljao o tome kako me je zajednica izdala. Tada sam prvi put izgubio svoju domovinu. Naravno, gospoda sad mogu zlurado da mudruju: zaslužio sam svoju sudbinu, odabrao sam zajednicu bitangi, prevrtljivaca, radnička klasa me je ostavila na cedilu. Ismejavali su me ponavljajući da su proleteri sve pevajući marširali u rat. I dok su tako pevajući marširali u svoju propast, vi ste po kafanama bančili i nije vam palo na pamet da odete na front. Vaši sinovi i kćerke su uživali u hladovini na plažama Palićkog jezera. Kakvi su to rodoljubi oni koji u interesu domovine šalju druge u smrt? Koliko su odani svojoj naciji oni koji bezbrižno pušeći debele tompuse ubeđuju jedni druge kako je mudro što u rat odlaze drugi, neka drugi crknu za naciju! To je bila, gospodo, vaša prva velika nacionalna prostitucija. Tada je trebalo udariti na vas, izvolite, branite vi domovinu, ova domovina nije naša, nego vaša. Nikad nije ni bila naša, i nikad neće ni biti. Vi već više od sto godina pljačkate ovu domovinu. Navodeći Ničea tvrdim: Mi, dobri bezdomni Evropljani, ne možemo da budemo kod kuće u vašoj domovini.

Mlad sam postao siroče bez domovine. Osećao sam se bespomoćnim. Pesnik Endre Adi je zaslužan što se nisam potpuno slomio. U dvadesetmilionskoj Mađarskoj, u vašoj nostalgičnoj Velikoj Mađarskoj, on je jedini ostao veran sebi; jedini patriota koji je imao smelosti da kaže NE. Kad su svi udarali u ratne bubnjeve i punih usta obznanjivali svoje mađarstvo, on je bio jedini koji je razmišljao u dimenzijama nacije. Ali uzalud, gospoda su zadovoljno trljala ruke, ispijala šampanjac, kartala se i izigravala patriote, ulice su bile mračne, posvuda su zulumćarili lopovi i razbojnici koji nisu pljačkali bogataške vile jer ih je čuvala žandarmerija, već radionice i porodične kuće zanatlija koji su grcali pod sinjim teretom sve većih poreza i nameta. Ni očajne majke onih koji su sa fronta dopremani u mrtvačkim sanducima nisu mogle svojim zapomaganjima da osveste ni vas, ni narod koji ste vi otrovali.

Svet se pretvorio u džinovsko kasarnsko dvorište. Našao sam se oči u oči sa krvavom, krvožednom tišinom, s katastrofom kosmičkih razmera koja je zemlju ponizila i pretvorila u pakao pakleniji i od Danteovog. U vojničkoj uniformi sam iskusio šta znači ležati, klečati, stajati, trčati, puziti, pevati, jesti i oduševljavati se po komandi, da mi i u snu mozak odzvanja od komandi grubih podoficira i razmetljivih oficira. Bio sam nemoćan i kad su pred mojim očima pogubili dvojicu mladih dezertera samo zato što su odbili naređenje, jer nisu hteli da ratuju za vašu domovinu. Mlade dezertere su u dvorištu kasarne izveli ispred jedne gomile ogrevnog drveta, naredili da istupe ispred dva belo istesana mrtvačka sanduka, prvo su ispred jednog, potom drugog po komandi postrojili po šestoricu vojnika koji su im, po komandi, pucali u glavu. Postrojeno ljudstvo kasarne je u stavu mirno odgledalo pogubljenje. Među njima i ja. Bilo me je sramota. Nisu bili pogubljeni u interesu odbrane zemlje, već u interesu vaše imovine.

Sećate se, zar ne, da ste se vi, dok su oni na frontu herojski ginuli, ovde cenkali oko ratnih isporuka? Bilo mi je jasno da je ovaj rat rođeno dete kapitalizma, a da smo mi postali njegovi kukavni saučesnici; bili smo krivi svi mi koji smo učestvovali u tom prokletom ratu. Da, već tada, 1914. trebalo je da se naoružamo protiv kapitalizma. I ja sam, lično, kriv što sam bez reči, u stavu mirno, prisustvovao smaknuću dezertera. Ukoliko hoćete da me zbog toga kaznite, neka vam bude.

Za razliku od vas ja sam ispaštao zbog svog kukavičluka. Izgubio sam iluzije, nade, domovinu na dohvat ruke, svoju zajednicu koju sam našao u radničkom domu.

Pitam vas, gospodo, da li je moguće izgubiti domovinu a da pri tom ne ostane u njoj nešto od nas?

Samo ne treba odmah da se radujete, u dnu pakla rođena je nova nada.

Na frontu u Bukovini sam se sreo s boljševizmom. Nemojte, molim vas, da pravite grimase, i ne pominjite mi odmah GULAG. Ni ja ne optužujem vas, dobre katolike i rodoljube za inkviziciju, za verske ratove. Ruski streljački rovovi bili su nekoliko stotina metara od naših položaja. Za vreme primirja ruski vojnici su sve češće, kradom, dolazili kod nas, i predavali svoje mitraljeze za zalogaj hleba ili za pola litre ruma. Naši oficiri su se šegačili ugledavši čudne posetioce. Strašno su smrdeli,