Artur i Artur, kralj bivši i budući

By Rastislav Durman

Sledeći sudbinu, kralj Artur Pendragon dolazi iz Avalona da spase svet, ali je Jugoslavija 1991. i za njega tvrd orah.

Doktor Artur Berger, otorinolaringolog, ima trideset i nešto početkom 1991. i živi sređen život pripadnika više srednje klase. Potpuno je apolitičan pa prodor politike u svakodnevicu doživljava prvo kao napad na način života koji vodi, a kasnije, kada događaji dobiju na ubrzanju, i kao napad na vrednosti koje zastupa, pa i na pravo na postojanje. Uz sve to, mora da se nosi sa svojim dalekim pretkom, kraljem Arturom.

Priča je ispričana u trideset četiri pisma koja doktor Artur Berger piše svom kumu koji živi u Americi, sadrži memoare kralja Artura o usponu i padu Kamelota, kao i iscrpne komentare o likovima romana i njihovom doživljaju raspada Jugoslavije.

Knjiga je objavljena na srpskom jeziku, a razumeju je oni kojima je maternji hrvatski ili bošnjački.

• Language: Српски језик
• Publisher: DOO Media Art Content
• Release date: Aug 7, 2015
• ISBN: 9788685831256

Book preview

PISMA DOKTORA ARTURA BERGERA

februar – decembar 1991

PISMO PRVO

Dragi moj kume,

noćas sam, zamisli, sanjao rani srednji vek i to engleski rani srednji vek.

U tom engleskom, inače veoma realističkom snu, bilo je jedno čudovište, zeleni zmaj, četvoroglav, a ćorav na jedno oko, sa sve krilima šišmiša, krljuštima, zubima i kandžama od dva cola, bljuvanjem vatre i groznim zadahom. O zadahu u kasnije, da sada ne izgubim misao; elem, zmaj kao što bog zapoveda (i o bogu ćemo kasnije), ali uopšte na mene nije ostavio horor utisak. Ruku na srce, razlog za neki specijalan strah nisam imao, zmaj nije kidisao na mene, nego na nekog ser Gavena, ali opet, od takve sam sorte da se štrecam na svakog Spilbergovog plastičnog monstruma na ekranu, pa bi bio red da se uplašim jednog, u krajnjoj liniji, autentičnog čudovišta.

A ja se nisam uplašio.

Valjda zato što su u ovom našem parčetu Evrope bauci domaće životinje, pa smo na čudovišta oguglali. Pre stotinak godina Evropom je kružio bauk komunizma, pa bauk antikomunizma, pa bauk nacionalizma, bauk primitivizma nije ni odlazio i uopšte, sva sila baukova za vratom. A u poređenju sa tim baucima, strašni zmaj mu dođe nešto bezopasno kao malo agresivniji kanarinac.

Ostao sam ti dužan dva objašnjenja, jedno za miris, drugo za boga. Nije da volim da seckam misao, ali šta da radim kada sam navikao da razmišljam u fusnotama, a kako i ne bi kada su nas na to terali od maturskog rada do doktorata. Sreća što pisci o tome pojma nemaju, Hamlet ne bi mogao da kaže: sanjati, sanjati, možda spavati - da, tu je čvor u jednom cugu, pošto bi čitalac morao da se secka sa snom (1), spavanjem (2) i čvorovima (3).

Idemo dakle:

Bog (fusnota 1) - pričao sam svoj san danas na klinici dok smo se oblačili za neku operaciju larinksa i upotrebio izraz zmaj kao što bog zapoveda na šta je naš čuveni doktor No skočio kao oparen u fazonu dragi kolega, kakva je to blasfemija, šta vi mislite da je Gospod stvorio te vaše zmajeve, hoćete možda da kažete da je odgovoran i za sidu? Znam da niste imali veronauku u školi, ali biste iz kućnog vaspitanja morali da ponesete osnovno razlikovanje dobra i zla, Gospoda i Sotone... Svi smo bili zblanuti, sečaš se koliko je isti doktor No pre pet godina u svojstvu partijskog sekretara (3) vrištao na Gumenog kada je čuo da je bio u crkvi za Uskrs, a sada ovo! Sestra Beba kaže da ovo nije prvi put da doktor No ispoljava radikalni bigotizam. Ako Bog da, kako je krenuo, ima da se zakaljuđeri i ode u manastir, pa će se bar klinika spasti bede.

Zadah zmaja u snu (fusnota 2) - bio je intenzivan miris, nešto kao kombinacija truljenja i onoga što se da osetiti u zoološkom vrtu kod tigrova, lavova i mesoždera uopšte. Srednji Literarni kaže da sličan miris emituju i profesionalni političari. Na svu sreću, nisam imao čast - kada mi tako neki dopadne pod nož, dobro ga dezinfikuju pre nego što dođu u salu, pa se ne oseća. Najverovatnije ću dotično iskustvo moći da doživim tek na proslavi petnaestogodišnjice mature - ne samo da se ludi Vlada profesionalno bavi politikom (a još smo u gimnaziji bili načisto da od njega neće biti ništa korisno), nego su, u zadnjih par meseci, tamo skliznuli Beata, Milan i Danilo. Beatu razumem, njeni seksualni apetiti su onakvi kakvi su bili, pa kada se one stvari ne rade njoj, mora ona da ih radi drugima, što psihijatrija (fusnota u fusnoti, da kažemo 4) sasvim lepo zna da objasni. Razumem i Milana, nije mu išlo sa novinarstvom, a čovek od nečega mora da prehrani porodicu. Kod Danila, je, međutim, garantovano neki poremećaj, inače ne mogu da objasnim zbog čega je zapustio onako dobru advokatsku kancelariju i odao se mlaćenju prazne slame.

Partijski sekretar (fusnota 3) - ’leba ti, kako tamo preko bare, u svojim pričama iz srećnog detinjstva uz logorsku vatru noćnog dežurstva, objašnjavaš fenomen sekretara osnovne organizacije Saveza komunista onima koji su srećno detinjstvo odradili van socijalizma, a kada ti komunizam zatreba zarad zapleta, peripetije ili boga s mašine? Shvataju li oni uopšte šta to znači i na koji se lebac maže? Da probamo da pronađemo primer iz literature, neku analogiju koja bi im objasnila o čemu se radi? Zvao sam Literarnog da mi pomogne u formulaciji. On kaže da se nekadašnji partijski sekretari mogu definisati kao hibrid Robina Huda, Rip Van Vinkla, Velikog Brata i crne udovice. S tim da ova poslednja još nije adekvatno literano obrađena, pa će on o njoj da napiše roman. Hoće đavola! On, osim za dušu koju navodno ima, piše samo za debele pare. Pošto duševnu potrebu da se posveti crnoj udovici nema (a znam da je nema, jer da je ima, već bi me davio) svetska književnost će ostati u deficitu sa tom temom, budući da ja nemam nameru da je finansiram.

Psihijatrija (fusnota 4) - čini mi se da je ovih dana sve za psihijatriju. Nekada sam se pitao ko tu nije normalan, da li nisam normalan ja, ili nije normalan svet koji me okružuje. Sada te dileme više nema.

Nije normalan niko.

Poljubi Kristel i klince.

Tvoj Arči

Korespodencijska ćaskanja dragog kuma doktora Artura Bergera, emigrantska bestragija, 2. Februar 1991:

- ... da sam ja uopšte hteo da se bavim definisanjima partijskih sekretara, ne bih potezao u emigraciju do ove bestragije, nego lepo sedeo kod kuće i pravio karijeru a la doktor No. A za naših noćnih dežurstava imamo pametnijih tema za razgovor, od kojih neke imaju zbilja savršene noge. Ipak, čisto intelektualne radoznalosti radi, napiši u kakvom su to odnosu Robin Hud, Rip Van Vinkl, Veliki Brat i crna udovica pod A međusobno, a pod B u odnosu na svetski proces komunizma...

PISMO DRUGO

Dragi moj kume,

lepo si ti mene zvao da ti se pridružimo, a ja ništa.

Lično, ne mogu da smislim nijedan pametan razlog koji me je naveo da ostanem. Nijedan onako normalan: nemam gomilu vanbračne dece razbacane o kojoj moram da vodima računa, nemam ljubavnicu koja neće da se razvede, a ja ne mogu da živim bez nje, nisam studirao pravo, marksizam ili tako neku glupost od koje samo ovde možeš živeti. Da bilo šta mogu da nađem kao rezon, bolje bih se osećao, pošto bih imao na šta da se vadim. A ovako ne mogu da se vadim čak ni na Anu, pošto ona, iako intimno navijajući za seobu, odluku prepušta meni.

Pre neki dan Literarni i ja smo se zapili na temu odlaska, njega su zvali da radi u Sidneju za Visnjus, pa nije otišao. Išao bi on i u Tunguziju kada bi tamo mogao da izdržava familiju kao slobodan pisac, a od televizije jako lepo živi i ovde, pa ne vidi zašto bi menjao kontinent ni zbog čega. Osim toga, rekao je, mi smo toliko kosmopoliti u duši da nam je zbilja svejedno gde živimo, ili ovde, ili na nekom drugom parčetu sveta. On je pisac, pa po definiciji mora da sere. Ja se ipak bavim prirodnom naukom, pa mi treba nešto čvršće.

Kada smo već Srednjeg Literarnog, objavio je još jednu knjigu, ovih dana će ti je poslati sa posvetom. Preporučujem za pred spavanje. Trajaće ti kao uspavljujuće sredstvo bar dvadeset godina, pošto više od tri reda ne možeš izgurati bez da zevneš, a iza deset već hrčeš.

Evo i objašnjenja njegove definicije partijskog sekretara koju nisi bio u stanju da domisliš. Robin Hud - ubeđen je da vrši istorijsku pravdu kada otima od bogatih i poklanja siromašnom sebi ili svojima. Rip Van Vinkl zato što živi u prošlosti jer je prespavao silne godine i pojma nema da je Staljin mrtav. Veliki Brat jer te posmatra, sa tendencijom da na tebi interveniše kada mu se ono što vidi ne dopadne. Crna udovica jer se ne libi da proždere one koje prvo pojebe. Povodom ovog poslednjeg se dohvatio sa Ivicom koji navratio dok smo otvarali flašu šantrea. Ivica se suprostavio, ne zbog partijskih sekretara kao takvih koje on onako nesposoban za bilo šta svakodnevno nije primećivao ni dok su predstavljali neku vlast, nego zbog crne udovice. Crna udovica, kao bogomoljka i neke druge vrste, ne proždire mužijaka zbog nekih antropomorfnih gluposti, nego zato da bi mu, odvajanjem glave, a time i odstanjivanjem nervne veze sa nekom ganglijom, održala erekciju. Ana je na to rekla jedno ničim izazvano „mmmm..." i otišla jer, kao prvo, ne nalazi ništa interesantno u muškom društvu koje će uskoro da bude pijano, a kao drugo, mora što pre da podeli novostečeno znanje o održavanju erekcije sa svojim prijateljicama, nikada ne zna kada može da zatreba.

Srednji i Ivica su se nosili neko vreme, a onda, budući da je flaša bila prazna, otišli da polemišu na nekom drugom mestu. Naravno da su pozvali i mene, samo što ja nisam imao volje da izađem sa njima.

Kao što nešto ovih dana nemam volje ni za šta.

Ovako ili onako, nešto mi govori da ću zbog toga što ne mogu da prelomim i prihvatim tvoj poziv imati neku frku i da ću sam sebi prebacivati što sam ekstraordinarna budala. To da je stanje ekstraoodinarne budalaštine imanentna crta moje ličnosti je lepo primetio još Viktor, moj školski drug iz osnovne pre jedno tridesetak godina. Činjenica da sam ja danas otorinolaringolog, doktor nauka i perspektivnan asistent u naučnom radu, a on kelner u pijačnoj birtiji sa deset puta manjim prihodima koji svo svoje slobodno vreme provodi stojeći pred svojom zgradom praznog pogleda pod natučenom francuskom kapom, sa statusom mene kao ekstraordinarne budale nema nikakav uticaj.

Ne znam ni sam, kažem ti, zbog čega i na šta toliko ludim. I na sve i ni na šta konkretno. Mrzi me što sam te ugnjavio nikakvim raspoloženjem, ali ovo pismo možeš iskoristi profilaktično, protiv eventualne nostalgije. Ako i kod tebe, tamo preko okeana, isto ne smrdi.

Pozdrav familiji.

Arči

Pevanja Đorđa Balaševića: Kako su zli dedaci razbucali proslavu godišnjice braka kod mog druga Jevrema sa ploče i kasete marim ja, Diskoton, Sarajevo 1991:

Na godišnjici braka kod mog druga Jevrema,

forsirala se muzika iz našeg vremena

i točilo se vino iz raznih buradi

i radilo se sve što treba da se uradi.

Al’ nepoznati genije je kresnuo te ve,

a baš je išo dnevnik i pokvario nam sve

i stado se poizvrtalo svud po patosu

i začas smo skomolali ko na parastosu.

Loša vest pa još sve puta šest,

ola la, prepotentni su sretni

vidim ja bolje rat nego rad,

al ja spomenicu ne bi’ i eto ti ga sad.

Svi dedaci su zauzeti novim samitom,

podigli su nosine sav svet popalili

drugi organ ne bi digli ni dinamitom

jer svoj su zadnji metak odavno opalili.

Dedaci, bolje igrajte šah,

ola la, impotenti su sretni

sledi im još kalenar il dva,

pa pakuju za oblake i momke kao ja.

Ta glupost s televizorom je bila teški kiks,

jer mužjaci su penili o vojnim silama

a dame su se povukle da gledaju Tvin piks

i niko nije više slušo starog Dilana.

PISMO TREĆE

Dragi moj kume,

hvala ti na pozivu i ponudi da mi nađeš mesto kod tebe u bolnici, samo, ako i budem prelazio okean, neću raditi kao doktor, nego kao Pitija, mnogo više se zarađuje, a redovi koji slede uveriće te da sam kvalifikovan. Za neraspoloženje koje me je držalo danima ispostavilo se da je bilo predosećanje. Možda je komunizmu odzvonilo u ovom delu Evrope, ali radničku klasu niko o tome nije obavestio, pa ona i dalje besomočno manifestuje vlast.

Danas posle programa (a imali smo vraški težak dan, sa vraški teškim operacijama koje smo uradili dlan o dlan, i jednu progutanu udicu na koju smo izgubili deset puta više vremena nego što takve intervencije inače traju) zateknem na svom stolu poruku da se hitno javim u kadrovsko. Javim se, pitam šta je, a ona tamo kao neće telefonom, kao je delikatno, dramatično i od najveće važnosti, pa neka se pojavim na licu mesta što pre mogu.

I odem da se pojavim, pretpostavljajući da je u pitanju lista za godišnji odmor, nepropisno ispunjen obrazac okolo prekovremenih sati, aljkavo obrađen putni nalog ili tako neka glupost koja referentkinji, u nedostatku značajnijih događaja kako na radnom mestu, tako verovatno i u životu, i deluje delikatno, dramatično i od najveće važnosti. Dobro raspoložen prokletom udicom koju smo ipak uspeli da izvadimo, rešim da budem velikodušan i ipak ne pravim pitanje od toga da li je nešto delikatno, dramatično i od najveće važnosti, nego odem da se pojavim na licu mesta.

- Doktore Berger, - rekla je ponudivši me kafom koju sam prihvatio,- ažurirala sam personalne kartone i videla da u vašem jedna rubrika nije popunjena.

- Naravno, - rekoh bezobrazno joj merkajući noge. - Nisam oženjen.

- To se uvek može popraviti, - nasmeja se ona. - Zbog toga vas ne bih zvala, da je to, sačekala bih da vi pozovete mene.

- Pa da vas pozovem?

- O drugom se radi, doktore Berger, - rekla je menjajući izraz lica, čineći ga smrtno ozbiljnim. - U vašem kartonu nema podataka o vašoj nacionalnoj pripadnosti.

- Naravno da nema, ja to ne držim.

Sklonila je noge iz mog vidokruga.

- Doktore Berger, da vas u kartonu tretiram kao nacionalno neopredeljenog?

- Zar vam ja ličim na Buridanovog magarca koji ne može da se opredeli između dva plasta sena, pa je do daljnjeg neopredeljen dok ne odluči kom će plastu da priđe? Gospođice draga, ja uopšte ne volim seno!

Nije shvatila.

- Kažem, ja se izjašnjavam kao anacionalan.

Ni to.

- Hoču da kažem, - uprostim, - da pripadnost naciji smatram toliko nevažnom stvari u životu čoveka, da sa time neću da imam ništa.

- Dobro, - pita, - kojoj to naciji ne pripadate, pa da je zavedem u karton.

- Nijednoj niti pripadam, niti ne pripadam. Uopšte, ne tiče me se.

- To nije dobro, - rekla je. - Ne možete biti ništa, morate biti nešto.

- Pa ja i jesam nešto: lojalan prijatelj, doktor nauka, cenjeni lekar, pouzdan hirurg, pažljiv ljubavnik...

- To može svako da bude!

- Grešite, draga moja, svako može da bude pripadnik svoje nacije, ali da ga malo vidimo sa skalpelom. Ili da mu dođe pecaroš koji je pokušao da veže šta ja znam koji čvor, pa inhalirao udicu broj...

Gleda me bledo.

- A šta ste vi?

- Čehinja, - kaže sva ponosna na način koji bi trebalo da mi sugeriše da je u najmanju ruku izmislila plzensko pivo dok je Kafka zapisivao ono što mu je prethodno izdiktirala u vezi stranca.

-Vidite, - nasmejem se, - niste rekli referent u kadrovskom, nego Čehinja. Molim vas, za Čehinju ste se samo rodili, a za referentsko mesto ste morali da se potrudite. Prvo da završite školu...

- Doktore Berger, vi unosite zbrku u moju kartoteku! Da ne govorimo o tome koliki problem stvarate kasnije, u statistici...

- A gde biste vi, draga moja, da vam pravim zbrku?

- Recimo u krevetu, doktore Berger, pre i u krevetu nego ovde.

- Onda smo se dogovorili.

- Tek kada prethodno otklonimo zbrku iz kartona!

Ne odgovorim, tim pre što je umrla za mene kao seksualni objekat. Bilo bi to kao da tucam formular.

- Doktore Berger, danas kao da nismo razgovarali. Zvaču vas sutra da dođete i popunimo tu rubriku, a vi imate dvadeset četiri sata, pa razmislite!

Ona meni da ja razmislim!

Sve vas voli

Arči

Bračna idila doktorke Snežane Drakulić, njen stan, 16.2. 1991:

- Naravno, pozabaviću se nacionalnim pitanjem čim mi odgovoriš na ono koje sam ja tebi postavila prva: od koga ćemo da se uzajmimo do kraja meseca?

PISMO ČETVRTO

Dragi moj kume,

znao sam da živimo u cirkusu, samo mi je tek sada jasno zašto program ne valja; isuviše klovnova u odnosu na ostale tačke.

Na našoj klinici kadrovske promene: stari, dobri i izlapeli Treći Krajnik je otišao u penziju, a na šefovskom mestu zamenio ga je niko drugi do doktor No. To me ne bi iznenadilo da su komunisti još ono što su bili do skora, dotični ionako nije izbijao iz tog njihovog komiteta i lično verujem da je mnogo više vremena proveo u političkim školama nego na stručnim usavršavanjima. Komunisti, međutim, nisu više ti koji vladaju imenovanjima, bar tako piše u novinama. Ili novine lažu, ili je doktor No promenio stranu i priklonio se onima koji će komuniste zameniti. Da je po tome koliko zna struku, znaš i sam, ni u ludilu ne bi prošao ni pored Larinksa, ni pored Klempavog.

Prvi dan svoje vladavine obeležio