Pisma Marlonu Brandu

By Siniša Stojanović

Prave domaće zabeleške iz podzemlja za XXI vek -- u dvostrukom ličnom ogledalu koje sačinjavaju imaginarna figura poznatog glumca s jedne, a mrtvi otac s druge strane, narator pokušava da utemelji i definiše sopstvenu egzistenciju, lavirajući između hemijski indukovanog smirenja i otupelosti koje obezbeđuju snažni medikamenti i neugasivog nezadovoljstva samim sobom, interpersonalnim dinamizmom i sumornim obrisima dostupnog sveta.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Oct 2, 2018
• ISBN: 9788663510470

Book preview

Književna radionica Rašić

Beograd

2018.

© Siniša Stojanović

© Književna radionica Rašić

Urednik

Ivan Radosavljević

Siniša Stojanović

PISMA MARLONU BRANDU

Idiot ste? Kreten? Osvrnite se oko sebe.

Možda ste samo okruženi depresivnim ljudima.

PISMA

Intima je kao bubreg, Marlone. Svaka nosi svoju cenu. Poistovetio sam se s tvojim sećanjima. Posledice tek predstoje.

Postoji više pristupa zaboravu. Ne znam tačan broj, ali pouzdano znam: kad bi postojao samo jedan, ovo pismo ne bi bilo potrebno. Pričam tebi, a u stvari svima, sličnim i jednakim nama.

Vreme neaktuelnog života preliva se na sve ostale trenutke. To je kao kada živiš i sanjaš u isto vreme, pa ne možeš da odabereš stranu. Tako je svima, osim nama, jer smo odlučili da spavamo do kraja.

Vuku nas za revere, cepaju ošulje. Ne vredi ni reanimacija. Ništa. Ne budimo se čitavih osamdeset godina, ali se bunimo. Uzvikujemo iz svojih snova parole, policijske patrole nam okružuju kuće. Bdiju. Čuvaju nas od nas samih.

Rekao si, a to je zabeleženo i na magnetofonskoj traci: Sve je gluma i svi glume, od rođenja, gluma je instrument prilagođavanja; od najranijeg detinjstva do danas mi neprestano glumimo. Glumimo, Brando, samo da bismo napunili stomake, džepove, svoja usamljena srca. Ima tu istine, ali istine su mnoge. Istina je i da ne možeš glumiti ako ne poznaješ istinu. Ako nisi proživeo gnev, bol, usamljenost, zanos i strast. Pa kako onda? Imitiraš kao majmun.

Na ulici zauzimamo uloge. Glavu svako ima, ona utvrđuje sklad.

To sam hteo da ti kažem, ali u tvojim zapisima nema dijaloga. Tvoja monološka vrpca traje kilometrima i okružila je globus. Jesi, okružio si ga.

Da ti nisu utisnuli žig vrelim gvožđem, još onda, ne bi se predstavljao zagrljajem širokim kao ekvator. Ne bi dohvatio Tahiti niti mnoga udaljena mesta u kojima vladaju mir i zvuk zlatnog mora.

To nije bio zagrljaj, Brando, nego široki zahvat slepca koji nešto traži u mraku. Tamo ne pripadaš, jer egzotika si Ti, a ne Tahiti. Ti si dete pušteno iz kaveza nes/p/retne civilizacije u plemenitu prirodu.

Osećam tvoju narav i volim te, Marlone. Nikada nisam umeo da volim one koji su mi strani. Vršim spiritualni incest. Slični se raduju sličnom. Tako je i među pijancima, vandalima. Zamrze se čim jedan prestane piti. Bolje da je, taj i taj, umro nego što je apstinirao! Hej!

Takvi smo mi, slični među sličnima. Dosledni ili nedovoljno dosledni.

Reklo bi se da nikog nisi voleo. Mnogo toga si govorio, ali o ljubavi nisi ni reč iscedio. Kada te je napustila blažena devojka domorodačke krvi, na čijim obnaženim grudima si ležao nem i pomiren – negde drugde dah tvoje majke je mirisao na sladak alkohol. Na kraju je otišla i majka, napokon, ostavljajući ti u nasledstvo neprocenjiv smisao za apsurd.

Plašio si se napuštanja, napuštao si prvi. Bio si revolveraš. Ženio si se, a nisi bio ženik već pokretna polisa životnog osiguranja. Žene su te obožavale i punile gigantsku rupu u tebi. Jedna nije bila dovoljna. Ni prva zamena nije bila dovoljna. Nijedna zamena nikad nije dovoljna, Marlone. Nikoga nije bilo da ti to kaže.

I opet, bio si nesrećan, ohol kao poludeli pijani kralj bežao si među zidove od svih Indijanaca i Indijanki, od svih crnaca i crnkinja, crni Brando.

Mesta na meti pušaka i palica nisu bila dovoljna da te reše pitanja ogorčenosti i neutažive želje za integracijom u ostali svet.

Nisi mogao da pronađeš ulogu, iako si glumac. Naokolo su padali borci, ali tebe nijedno zrno nije pogodilo. Niko te nije imao na nišanu, osim reportera. Smejao si se, onako glumački, kao kada si se smejao domorotkinji i njenoj nežnoj puti, mašući za njom poslednji put, a unutra te je bolelo. Nije to nauk, Marlone, to je zloupotreba. Dekadencija neizgrađenog.

Makar da si pljunuo u objektiv! Ali ti ne pljuješ u svoj tanjir. Tvoje oko je uvek oko kamere, usađeno u labilni predeo neiscrpne gladi. Ono se budi i bdije nad tobom, kao i nad onima s kojima provodiš noć. U zamračenim dvoranama bioskopa. U višečasovnim orgijama suza. Pa onda, prođe i to.

Ne glumim i ne smejem se. Lažem, Brando. Rekao bih ti da lažem, zar ne? U redu. Smejem se samo na levu stranu, jer na desnoj nemam zube. Sada smo kvit, Marlone.

Glumim ulogu hladne osobe, da ne bih bio primoran da se smejem. To je moj apsurd. Prikrivam lakrdiju, da bih izbegao tumačenja. Krijem osmehe onako kako si se ti krio iza osmeha. Krijem ih jednako kao ožiljke, da ne bih bio upitan. A ti, sakrio si se pred očima sveta.

Maštao sam o dugačkim haljinama, o odorama, kako bih zbog avgustovske vreline promenio veroispovest; samo zbog još jedne senovite oblasti u kojoj bih potražio sklonište. Osvanuo bih na krstu, samo zbog tragova i stigmi koje nosim na nogama. Da li bi takvo opravdanje bilo konačno, Marlone? Da li bi donelo olakšanje?

Dopisni sam član Društva ratnih veterana. Ratujem sa samim sobom. Tu nema zakona ni pobednika, nema ordenja ni invalidnine. Nema primirja.

Patim od Vijetnamskog sindroma, mračnih vizija. Svuda unaokolo vidim nosila, ranjenike, oko glave zvižde meci. Napalm. Garež i znoj se slivaju niz lice, mokraća niz nogavice. Budan sanjam, generale Kurc. Videli smo sve. Naš unutrašnji pakao je prototip svakog drugog ostvarenog uništenja. Mi o tome govorimo, predstavljamo uloge sa scenografijom i bez nje. U jednoj