Srbi kao ljubavnici

By Jasmina Ana

Saga o muškarcima okreće se ukrug, kao godovi na drvetu, kao zemaljska kugla. Čini nam se da teče, da prolazi, da se menja, a sve ostaje isto. Dileme, slutnje, strahovi, ponavljaju se kao kiše, kao vetrovi, kao snegovi Kilimandžara.
Niko ni od koga ništa nije naučio o ljubavi. Svi smo početnici u drevnom, večitom svetu. Sopstvenu mudrost nosimo u genima, kao sudbinu, kao vrelu ili hladnu krv.
Saga o muškarcima postoji, izgovorena ili prećutana, u zavisnosti od količine laži na koju smo osuđeni. Prećutanost i nesloboda samo su površina iluzije koja je dostupna našoj svesti i predstavi koju imamo o svetu. Zahvaljujemo Bogu što živimo u slobodnom vremenu, što možemo sve da uradimo, sve da izgovorimo. Kakva obmana!

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 9, 2015
• ISBN: 9788663292345

Book preview

Jasmina Ana

SRBI KAO LJUBAVNICI

Impresum

Copyright © 2000 Jasmina Ana

Copyright za srpsko izdanje © 2015 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © Jasmina Ana

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Borivoje Jovanović

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Posveta

Desetogodišnjoj Tesi, budućoj zavodnici, za sećanje na zajednički provedene tahićanske dane, na glumce i egzotične igrače teatra Tiki vilidž na ostrvu Morea, na predstavu koju smo priređivali sebi i njenoj dečjoj, svetlucavoj imaginaciji o ljubavi, o muškarcima, o transparentnoj posadi broda Haumana, godine 2000, koja je i sama, svojim postojanjem, čudesni performans.

Uvod

... Pošli smo na put,

Put je bio dug.

Nismo ni znali

Da je bio krug...

Saga o muškarcima okreće se ukrug, kao godovi na drvetu, kao zemaljska kugla. Čini nam se da teče, da prolazi, da se menja, a sve ostaje isto. Dileme, slutnje, strahovi, ponavljaju se kao kiše, kao vetrovi, kao snegovi Kilimandžara.

Niko ni od koga ništa nije naučio o ljubavi. Svi smo početnici u drevnom, večitom svetu. Sopstvenu mudrost nosimo u genima, kao sudbinu, kao vrelu ili hladnu krv.

Saga o muškarcima postoji, izgovorena ili prećutana, u zavisnosti od količine laži na koju smo osuđeni. Prećutanost i nesloboda samo su površina iluzije koja je dostupna našoj svesti i predstavi koju imamo o svetu. Zahvaljujemo Bogu što živimo u slobodnom vremenu, što možemo sve da uradimo, sve da izgovorimo. Kakva obmana!

Ko nam je uopšte rekao da se sve to nije radilo, nije izgovaralo u nekim ranijim vekovima?

Zar i onda nisu postojale tajne ženske lože u kojima se slobodno pričalo o muškarcima? Zar svaka žena od stila i ugleda nije imala zvaničnog (i nezvaničnog) ljubavnika?

Da nam put, zemaljski, nije krug, možda bismo negde drugde stigli, negde dalje od već viđenog.

Pravo pitanje je: zašto je život izgubio ukus? Zašto je, na tom večitom kružnom putu, strast negde počela da gubi na snazi, pre vremena?

Jesmo li, u ostrašćenoj borbi za slobodu ljubavi, sledeći pogrešne putokaze, stigli do slepe ulice, do ćorsokaka ravnodušnosti?

Jesu li žene, boreći se za ravnopravnost, i same postale muškarci? Zašto su se muškarci tako lako predali?

Sve dok postoje muškarci, ima nade!

Možemo odigrati novu partiju.

Možemo da falsifikujemo rezultate.

Bog je stvorio muškarce kao pobednike. Žene to treba da znaju. Da bi muškarci bili pobednici, žene treba da se predaju. Pre ili posle borbe. Zavisi od vaspitanja. Od ukusa. Od krvi.

Ali i muškarci, konačno, treba da nauče da čitaju između redova! Žene koje, u ženskim pabovima, u tajnim ženskim ložama, ogovaraju muškarce, govore da muškarci iščezavaju, da ih više nema, u stvari, čekaju svog konjanika, svog pravog muškarca, koji će sve to da demantuje.

Muškarci odumiru kao dinosaurusi

Došao je vek žena.

To me nimalo ne raduje. Sve za šta smo se borili, pokazalo je svoje naličje.

Jasno je: žene pobeđuju. Kad pobediš sebe, onda si poražen. Šta će ti pobeda nad muškarcima kad ćeš pre naći detelinu s četiri lista nego pravog muškarca.

„Ksenija, tako si seksi", rekla sam jednog dana svojoj drugarici, pijanistkinji.

„Ja bih više volela da imam seks", odgovorila je ona.

To bi u prošlom veku bilo nezamislivo, ali sada, to je stvarno i moguće. I što je nezamislivije, to je više moguće!

Lepe, preplanule, uspešne žene uglavnom su same, i tako neodoljive, seksi, nemaju seks.

Seks je negde drugde!

Pošto nisu pravi, muškarci više vole surogate, zamene za žene. Tako se osećaju sigurno i muški, jer im se one glasno dive! One se u stvari čude, ali muškarci i žene ne govore istim jezikom, niti su sa istih planeta.

Doktor Džon Grej tvrdi, što je i naslov njegove knjige: Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere.

U pravu je dr Grej: muškarci su sa Marsa.

Sigurna sam da se preci sadašnjih Marsovaca prevrću u grobu dok gledaju kako njihovi unuci uzimaju žene koje niko neće i koje samo majka može da voli. Dođe vreme – sve se preokrene! Ne vole ih ni oni, jer nikad nisu dovoljno pijani. Ali, osećaju se sigurno.

Lepa i pametna će da ode ako oni ne valjaju, a voleti takvu ženu previše je odgovoran posao za jednog Marsovca.

Marsovac će radije (jer je sa Marsa) provesti život kraj svoje surogat žene s kojom poslednjih trideset godina ne govori, jer nema o čemu, niti s njom izlazi bilo gde, jer se ne usuđuje da se izloži riziku upoređivanja.

To je tako, moj gospare, rekao bi Miljenko Smoje. Pravi seks je tu, izvorni seks bez vijagre odvija se u mraku. Muškarci (potomci muškaraca) ne boje se takvih žena, jer nemaju šta da izgube.

Šta ih briga ako izgube ženu koju niko neće!

Gde nema straha, nema ni impotencije. „Strah životu kalja obraz često", govorio je Njegoš. Šeron Stoun, onako lepa i s visokim koeficijentom inteligencije, mogla bi slobodno da se šeta Srbijom. Srbi ne bi učinili ništa. Ko sme da se opusti pored takve žene?

Možda još postoje pravi muškarci, po nekim poljima. Po njivama. Možda ih treba skinuti sa traktora. Brzo. Odmah. Pre nego što razmisle.

Kad bi nas neko posmatrao s kosmičke distance, video bi da zemljom Srbijom ne vladaju više zakoni estetike, ni logike, da ništa nije kao što je nekad bilo.

Kada je bilo, ljudi, da Srbi koji su hrabro učestvovali svim ratovima, Srbi koji su bili lud narod, u najlepšem značenju te reči (čitaj Pohvalu ludosti Erazma Roterdamskog), postanu sitničavi, cincarski racionalni? O