Dole kraj reke

By Edna O'Brajen

Devojčica Meri od jedva četrnaest godina zatrudni. U Irskoj je abortus zabranjen i devojčica uspeva da ode u Englesku, odakle je ipak nasilno vraćaju jer se saznaje za njene namere. Diže se na noge čitavo irsko društvo: sudstvo, crkva, revnosni građani i građanke. Silina advokata, sveštenika, žena koje prekidanje trudnoće osuđuju kao ubistvo najgore vrste, obrušava se na Meri. A Meri ćuti. Ćuti o tome ko je otac. Kada se to bude otkrilo, pokidaće se guste mreže licemerja, neljudskosti i nepravednih zakona koji štite isključivo poredak ustaljene moći. Kako je lako gaziti već zgaženu, kako je lako razapinjati napuštenu, kako je lako pobeđivati nejaku.
Edna O’Brajen iskoristila je istinitu priču za svoj roman Dole kraj reke i kao i uvek u svojim delima nije se libila da istinu baci svima u oči.

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Dec 27, 2019
• ISBN: 868959731X

Book preview

www.strik.rs

Zašto

čitati

ovu

knjigu

Svi su razlozi za čitanje ovog romana a nijedan protiv. Jer ovaj roman govori o tome da zakon nije zakon ako nije na strani ljudskosti. Ako ljude čini neljudima. Da ne može biti pravičan ako se donosi u ime samo jednog dela čovečanstva. Prvi put sam čitala Ednu O’Brajen, ona piše veliku, glomaznu književnost. Piše božanstveno. Piše za sve nas, o nama. Ona nas ne da, da budemo loši, da budemo oni koji bacaju kamen. Ona govori o saosećanju za drugo ljudsko biće. Zastani, razmisli, nešto grozno može se desiti svakome od nas, i tebi, sestro, i tebi, brate. Kako bi tebi bilo da te još na to i gaze?

Preporučila Svetlana Petković, stomatološkinja

Copyright © 1997 by Ed­na O’Brien

© 2019 Štrik, za srpski jezik

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se

umnožavati ni u kom obliku bez prethodne dozvole izdavača

ili vlasnika izdavačkih prava.

Naslov originala

Ed­na O’Brien

Down by the Ri­ver

Urednica

Ljubica Pupezin

Ed­na O’Bra­jen

DOLE KRAJ REKE

Pre­ve­la s en­gle­skog

Bo­ja­na Do­dić

BEOGRAD

2019

Mrak je u našim dušama, ne mislite li tako? Tiše malo.

Naše duše, ranjave od srama zbog naših grehova.

Uliks, Džejms Džojs

Trbuh ti je kao stog pšenice ograđen ljiljanima.

Pesma nad pesmama

NO­VI ZLO­ČIN

Is­pred njih vi­ju­ga put, ne­pre­gled­na va­lo­vi­ta me­ša­vi­na bla­ta, po­kr­plje­nog as­fal­ta i ze­le­nih fjor­do­va, iz­bra­zda­nih i iz­ga­že­nih trav­na­tih po­vr­ši­na, osim po­ne­ke mla­de vla­ti ko­ja stre­mi sun­cu; ko­rov u cva­tu i cve­će u pu­nom sja­ju, kar­ne­val­ski pri­zor, a naj­u­zvi­še­ni­ji i naj­go­spod­ski­ji me­đu nji­ma sto­ji na­pr­stak, dok ve­li­ke, ču­pa­ve pče­le gu­ra­ju si­salj­ke u hlad­na, tuf­na­sta udu­blje­nja lju­bi­ča­stih i be­lih zvon­či­ća. O, sun­ce. O, be­stid­ni, žu­ma­nja­sti al­ba­tro­se; ma­lo da­lje, na me­stu na kom je pao, ugi­nuo i is­tru­lio si­ro­ti ma­ga­rac, za­dr­žao se vonj, pro­ša­ran i pre­či­šćen kroz raz­li­či­te slo­je­ve li­šća; ša­si­ja auto­mo­bi­la, ne­kad tir­ki­znog, oko­va­na rđom, šta­velj i ko­pri­va kri­ju po­ce­pa­na se­di­šta, sve­ti­li­šte na kom je pi­ja­ni vo­zač na­šao svoj kraj, za­tim, me­sti­mič­no, go­mi­le ot­pa­da, fla­še, ka­ni­ste­ri, no­vi­ne i smr­dlji­vi ot­pa­ci grad­ske sve­ti­ne, sve osta­vlje­no tu u glu­vo do­ba no­ći.

„Hu­lje", re­kao je njen otac. Uvek bi to re­kao kad pro­đe po­red tih sme­tli­šta, za­kli­nju­ći se da će pre­gle­da­ti ze­mlji­šne ta­pi­je svo­jih pre­da­ka i is­te­ra­ti na či­stac pra­vog vla­sni­ka. Ho­da­ju ćut­ke, mu­ška­rac da­le­ko is­pred, s me­kim sme­đim še­ši­rom ko­ji se na jar­kom sun­cu pre­si­ja­va kao ze­len­ka­sta kr­ho­ti­na sta­kla, ne­u­stra­ši­vi od­met­nik, ži­vah­nog ko­ra­ka, vo­đen ne­ka­kvom gro­zni­ča­vom po­ma­mom, dok sa­o­bra­ćaj po­la­ko je­nja­va i re­ka ve­se­lo klo­ko­će u da­lji­ni, a pod po­vre­me­nim na­le­ti­ma ve­tra gra­nje ari­ša po­le­ti uvis i ce­lo dr­vo po­pri­mi ob­lik sre­brot­ka­ne kri­no­li­ne.

Drum je utih­nuo, uspa­van re­či­ma sop­stve­nog je­zi­ka, obra­tio im se ras­ko­šnim go­vo­rom sun­ca i ša­ro­li­kog ze­le­ni­la go­vo­re­ći o sta­rim po­bu­na­ma i o no­vom zlo­či­nu ko­ji se ko­me­ša u kr­vi.

Mu­ška­rac je no­sio me­tar – po­zajm­ljen – a de­voj­či­ca me­tal­nu kan­ti­cu da be­re ku­pi­ne. Još je za njih bi­lo ra­no, ro­zi­ka­ste, tek za­ru­de­le sit­ne iz­ra­sli­ne od­luč­ne da bol­nim zre­njem iz­ra­stu u plod. Mu­ška­rac je bio u bo­drom ras­po­lo­že­nju jer je bio na­mi­slio da pro­da par­če ja­lo­ve mo­čvar­ne ze­mlje, da je ot­pre­mi spa­ko­va­nu u kon­tej­ne­re sa ozna­kom „an­ti­kvi­te­ti". To mu je si­nu­lo pret­hod­ne ve­če­ri dok je u no­vi­na­ma či­tao o stran­ci­ma ko­ji se gra­be za bla­ti­šta.

„Ma šta mi na­pri­ča­ste", re­kao je. U Evro­pi, a i ši­re, lju­di su ne­de­ljom od­la­zi­li u pri­ro­du, ski­da­li grad­ske oko­ve u po­tra­zi za ka­lju­gom i pod­zem­nim sve­tom. Jed­na ta­kva gru­pa pi­o­ni­ra ima­la je sre­će da na­ba­sa na hi­lja­du go­di­na sta­rog mu­škar­ca i prem­da su zna­li da je reč o ve­o­ma ozbilj­noj stva­ri, ipak su od­ne­li je­dan nje­gov deo, nje­go­ve ma­le, sme­žu­ra­ne ke­se ko­je su u no­vi­na­ma zva­li la­tin­skim na­zi­vom te­sta.

„Mo­žda će­mo is­ko­pa­ti i ne­kog čo­ve­čulj­ka... Pe­ćin­skog čo­ve­ka", iz­ja­vio je mu­ška­rac.

„Valj­da ne­će­mo", re­kla je Me­ri.

Ba­cio se na po­sao, švić­nuo jak­nu čim su sti­gli, iz­vu­kao me­tal­ni me­tar, po­sta­vio ga me­đu vla­žne na­bo­re cr­no­sme­đe ze­mlje i ra­do­sno uz­vik­nuo kad je me­tar do­ta­kao ba­ru­šti­nu. Do­vi­ki­vao joj je me­re, po­na­vlja­ju­ći ih da bu­de si­gu­ran da ih je do­bro ču­la. Fun­te, ši­lin­zi i pe­ni­ji igra­li su mu pred oči­ma, te­pi­si za nje­nu maj­ku, za nje­nu jad­nu, iz­mu­če­nu maj­ku, bi­cikl za nju, a za­tim je, po­ne­sen svo­jim pro­ce­na­ma, opi­sao oko gla­ve me­tal­nim me­trom, svo­jim ča­rob­nim šta­pi­ćem, oreol pro­gla­siv­ši se go­spo­da­rem tog na­pu­šte­nog ali le­gen­dar­nog pre­de­la, žu­ti­ke i pa­pra­ti, je­ze­ra i mo­čva­ra, bo­rov­ni­ce, mir­te, ma­ho­vi­ne, pti­ca pe­va­či­ca i bu­ka­ča; to je bi­lo nje­go­vo car­stvo. Uda­rio je me­trom kao bi­čem, za­tim se raz­ma­hao nji­me nji­šu­ći ga una­o­ko­lo da po­tvr­di svo­ju moć i bo­gat­stvo, ta­ko du­go tu po­lo­že­no, ras­pro­str­to i skri­ve­no, što sa­mo le­ži i če­ka da ne­ko za­ri­je ašov. Za­ba­cio je udi­cu u jed­nu lo­kvu, pa za­tim u sle­de­ću, upe­cao ze­le­ne al­ge i ne­žnu po­to­čar­ku pu­nu si­ću­šnih be­lih ni­ti i sta­vio pred no­ge Me­ri.

„Gric­ni ma­lo", re­kao je i od­mah na­sta­vio da če­šlja tre­ću ba­ru u po­tra­zi za ve­li­kom ri­bom, do­sta je bi­lo sit­nih, krat­ko­re­pih kle­no­va, jed­nog lo­so­sa od če­ti­ri-pet ki­lo­gra­ma ho­će, ne­što da za­gri­ze ma­mac. Uži­vlju­ju­ći se sve vi­še u tu svo­ju pred­sta­vu, on iz­vu­če štap, otre­se vo­du i klek­nu da na udi­cu za­ka­či soč­ne cr­ve ko­ji su mu se od ra­nog ju­tra gu­ši­li u dže­pu pan­ta­lo­na.

„Za­pa­li­će­mo va­tru i is­pe­ći će­mo ga... Ko ono be­še... Znam... Fjon Ma­kujl je po­jeo lo­so­sa zna­nja... I mi će­mo." Spu­sti štap i sta­de pom­no da po­sma­tra ne bi li ulo­vio iz­daj­nič­ko ta­la­sa­nje, vo­de­ne pr­ste­no­ve iz­nad ri­bljih no­zdr­va.

Po­na­šao se kao što se po­na­ša pred go­sti­ma, kad ga vr­to­gla­vo po­ne­se do­bro ras­po­lo­že­nje, ali je ono če­sto bi­lo krat­kog da­ha i obič­no se za­vr­ša­va­lo sva­đom oko ko­nja, ili oko pra­va na po­ro­dič­ni mo­to. Nje­gov je: Si­la bo­ga ne mo­li.

„Haj­de... Pot­pa­li va­tru", na­re­dio joj je i kre­nuo una­zad, pre­tva­ra­ju­ći se da za so­bom vu­če stra­ho­vi­to te­žak te­ret.

„Spre­mi­će­mo ga kod ku­će", re­kla je Me­ri, uče­stvu­ju­ći u pred­sta­vi.

„Spre­mi­će­mo ga ov­de", uz­vra­tio je i slo­bod­nom ru­kom za­vi­tlao ci­pe­lu na nju ne bi li po­če­la da sku­plja gran­či­ce za pot­pa­lu i hra­nu za va­tru, bu­se­nje ko­je je le­ža­lo una­o­ko­lo kao uga­že­ne ci­pe­le od ne­šta­vlje­ne ko­že.

„Eure­ka... Eure­ka, re­kao je i ob­zna­nio sve­tu da će slo­mi­ti tu ri­bu, ili će ri­ba slo­mi­ti nje­ga. Po­tom je iz hi­ra od­lu­čio da osta­vi tog dru­ška­na da se krč­ka u vla­sti­tom so­su, spu­stio štap, ugla­vio me­tal­no ku­ći­šte pod ka­men, po­čeo da tra­ži ci­ga­re­te ko­je ni­je po­neo, be­sno po­vi­kao „sra­nje, sra­nje, i na kra­ju pri­šao Me­ri ot­po­za­di dok je ona po­vi­je­na va­di­la opr­lje­ne ce­pa­ni­ce iz pe­pe­la jed­ne sko­ra­šnje va­tre.

„Vi­ken­da­ši", re­kao je.

„Da. Vi­ken­da­ši."

„Pi­tam se za­što do­la­ze ova­mo."

„Da uži­va­ju u pri­ro­di."

„Svu­da se mo­že uži­va­ti u pri­ro­di, ali te­ško bi na­šli sa­mot­ni­je me­sto od ovog."

Pi­tao ju je mo­že li da po­go­di šta su vi­ken­da­ši je­li.

„Oh... Ne­što... Tvr­do ku­va­na ja­ja... Krom­pir."

„A po­sle krom­pi­ri­ća na re­du su ja­go­de", re­če on i po­če da je pip­ka po ha­lji­ni, da po­vla­či pot­ko­šu­lju ko­ju je no­si­la is­pod. U tre­nut­ku kad je to ura­dio, po­mi­sli­la je ka­ko je od­u­vek zna­la da će se to de­si­ti, ili se mo­žda već de­si­lo, pa se sad sa­mo po­na­vlja oka­me­nje­no vre­me. Us­pra­vi­la se ne bi li ga za­u­sta­vi­la, i po­če­la žu­stro da se mi­go­lji, go­vo­re­ći da bi tre­ba­lo da se vra­te, pra­ve­ći se da ne pri­me­ću­je nje­go­vo po­i­gra­va­nje la­sti­šem, hva­ta ga, pa ga pu­šta da puk­ne, po­i­gra­va­nje me­som i čip­ka­stim ob­ru­bom, da uop­šte ne pri­me­ću­je ru­ku iz­me­đu no­gu, nje­go­ve ra­ši­re­ne pr­ste ko­ji je po­di­žu, vi­so­ko go­re, kao na lju­lja­šci, sve da­lje, i da­lje, muč­ni­na u sto­ma­ku, go­re u pro­stor is­pu­njen ku­mu­lu­si­ma.

„Je l’ ti le­po?"

„Ne znam."

„Je l’ ova­ko lep­še?"

„Ne znam."

„Od če­ga su na­pra­vlje­ne de­voj­či­ce?"

„Ne znam."

„Od za­či­na i še­će­ra, eto na­ma ve­če­ra – po­no­vi, Me­ri."

„Od za­či­na... i še­će­ra... i... i...", glas joj za­pi­šta, a pla­ni­ne i ne­bo po­če­še da se su­da­ra­ju.

„Re­ci... re­ci."

„Po­be­ći će nam ri­ba", ka­že ona.

„Ima ona cr­va... Do­bro je njoj, do­đi", ka­že sad mu­ška­rac ne­što mek­šim gla­som, za­di­že joj ha­lji­nu, od­mi­če se una­zad, spu­stiv­ši ru­ke ta­ko da ona mo­ra da se oslo­ni na njih. Me­ri kra­jič­kom oka uhva­ti sta­ru kon­zer­vu oval­ti­na¹ sa sli­kom že­ne u na­ran­dža­sto­cr­ve­nom ogr­ta­ču, za­tim je on od­no­si da­lje od sve­tlo­sti, na me­ku ko­si­nu nad ko­jom vi­si ve­nac od vre­sa, sad mu se te­lo spu­šta kroz va­zduh, kao bo­žan­sko bi­će ko­je si­la­zi na taj­no me­sto gde su sa­mo njih dvo­je, on i ona. Po­tom ta­ma, te­ška ta­ma, osim tač­ke sve­tlo­sti na nje­go­vom ra­me­nu i raz­li­či­tih po­kre­ta, vo­da se kre­će, ze­mlja se po­me­ra, te­lo se po­me­ra, svi se po­me­ra­ju kao jed­no po da­nu bez ve­tra. Pti­ce se ne ču­ju. Na pu­stom su me­stu, od­se­če­nom od svih dru­gih me­sta, i nje­no te­lo isto, sve­sni deo nje­nog te­la odva­ja se od onog što se de­ša­va ta­mo do­le.

Ne bo­li ako ka­žeš da ne bo­li. Ne bo­li ako ti ni­si ti. Una­krst, vo­šta­ni omo­tač, ras­kr­sti jed­nu stra­nu, ras­kr­sti dru­gu stra­nu. Ko­je­šta­ri­je. Vla­žno, dru­ga­či­je vla­žno. Nje­go­va srž, nje­na srž, nji­ho­ve dve sr­ži spo­je­ne u jed­nu. O, ugu­še­ni, pu­sti sve­te. Tra­je več­no, za­tim krik, zrak sve­tlo­sti, ze­mlja po­pu­šta sti­sak, vres je go­li­ca po gla­vi i vi­še ni­kad ni­šta ne­će bi­ti isto, ose­ća se kao da je umr­la.

Ru­ži­ča­sta espa­dri­la upa­la joj je u vo­du, pa ju je iz­va­di­la i okre­nu­la na­o­pa­ko da iz nje is­cu­ri mulj kao iz lev­ka. Po­sma­trao ju je is­pi­ti­vač­ki, gle­dao kroz nju kao da je par­če pa­pi­ra, pa se osmeh­nuo.

„Šta bi ti maj­ka re­kla... blud­ni­ce ma­la."

Mu­ška­rac od­la­zi do je­ze­ra, kr­či put kroz gu­stu ro­go­zi­nu, mo­žda se sad pe­re u vo­di, sto­ji u pa­pra­ti, bri­še se zde­la­stim li­stom lo­kva­nja, pa će po­sle mi­ri­sa­ti na slat­ki lo­to­sov cvet.

Sve se sko­ri­lo, ko­a­gu­li­ra. Kao pla­zma je. Opra­će se u re­ci, pra­će se i pra­ti dok se ne do­ve­de u red. Ga­ći­ce će ba­ci­ti da­le­ko, čak kod vi­lin­skog br­da. Ne zna šta se de­si­lo. I ne­ma ko­ga da pi­ta. Tad joj se pred oči­ma ja­vi­la sli­ka od ko­je se pre­pa­la, ne­što što je jed­nom vi­de­la i za šta je mi­sli­la da je sa­svim be­za­zle­no; na jed­noj pro­sla­vi vi­de­la je tor­tu ko­ja joj se či­ni­la ce­la, ne­i­se­če­na, ali kad joj je sa­svim pri­ma­kla li­ce, pri­me­ti­la je da je tor­ta ise­če­na na ko­ma­de, sva­ko par­če je bi­lo ise­če­no, jed­no do dru­gog sve ise­če­na par­čad, pod­la var­ka.

Pe­nju­ći se pre­ko ras­kli­ma­ne ka­pi­je pri­ve­za­ne ka­na­pom, ko­ja od sta­ze kroz mo­čva­ru vo­di do glav­nog pu­ta, ona iz­gu­bi rav­no­te­žu, zgra­bi pro­cve­ta­lu ki­ćan­ku šta­ve­lja i sta­vi zdro­blje­ne ko­ral­ne ku­gli­ce u džep. Sa­mo će one zna­ti. Ni­ko dru­gi ni­kad ne­će sa­zna­ti.

Ali ipak ho­će.

U uda­lje­nom Gra­du mu­škar­ci če­ki­nja­vih ko­zjih bra­di­ca, mu­škar­ci ozbilj­nog, za­o­ku­plje­nog iz­gle­da ko­ra­ča­ju kroz ve­li­ke hod­ni­ke, im­po­zant­ne fi­gu­re, pred­stav­ni­ci zna­nja i do­sto­jan­stva, dok im be­le pe­ri­ke sva­ki čas me­nja­ju bo­ju is­pod olov­ne ku­po­le, dla­ka se žu­ti, pe­če, sve­tlu­ca, moć­ni­ci, mu­škar­ci pu­ni se­be, po to­me ka­ko im ha­lja pa­da i pod ko­jim uglom im na­ta­pi­ra­na pe­ri­ka sto­ji vi­di se da ima­ju jak ka­rak­ter, a ne­ko­li­ko ko­ra­ka iza njih idu nji­ho­vi pod­re­đe­ni na­to­va­re­ni fa­sci­kla­ma i re­gi­stra­to­ri­ma, sve po­trep­šti­ne ko­je op­slu­žu­ju za­kon sad su u po­kre­tu, ne­ki su već u sud­ni­ci, dru­gi po­la­ko idu u sa­le ko­je su im do­de­lje­ne, mu­škar­ci od prin­ci­pa ko­ji ne zna­ju ni­šta o vla­žnoj taj­ni ko­ju kri­je put, jed­nog će da­na bi­ti po­zva­ni da o njoj su­de, jer sve se uvek sa­zna, ni­šta se ne mo­že sa­kri­ti, sve je po­zna­to i upi­sa­no u be­le­žni­cu vre­me­na.

PLO­DO­VI

Bi­la je su­bo­ta. Pu­sti­li su je da osta­ne u kre­ve­tu. Maj­ka joj je do­dir­nu­la če­lo. Go­ri. Go­ri.

Sun­ce je pra­vi­lo je­zer­ca sve­tlo­sti, ot­kri­va­lo pla­vet Bo­go­ro­di­či­nog ogr­ta­ča, na­gla­ša­va­lo be­le obli­ne nje­nih gru­di. Pra­ši­na se vr­tlo­ži­la po li­no­le­u­mu kao da je živ stvor. Po­či­sti­će so­bu kad usta­ne. Za­šu­šta­će per­na­tim bri­sa­čem pre­ko pla­vo­si­vog li­no­le­u­ma i ša­ra u ob­li­ku zgnje­če­nih bo­bi­ca. Ni­je gle­da­la u Na­šu go­spu. Na­ša go­spa zna. Mo­žda i nje­na maj­ka zna. Mo­žda Ta­ra zna. Mo­žda na­stav­nik kog vo­li zna, mo­žda je za­to bio ta­ko ne­lju­ba­zan. Ni­kad ne­će ima­ti deč­ka. „Ni­kad ne­ću ima­ti deč­ka, ni­kad." Ni­je se za­lju­blji­va­la u mla­di­će kao Ta­ra. Ali svi­đao joj se no­vi na­stav­nik ko­ji je po­čeo da ra­di u usme­re­noj ško­li. Zvao se Av­gu­stin i imao je bra­du. Za­mi­šlja­la ga je ka­ko le­ži na po­ko­še­noj li­va­di i mo­li svo­ju dra­gu da mu is­tre­bi mra­ve ko­ji su mu se uvu­kli u bra­du. Imao je ve­re­ni­cu. Oti­šla je u ško­lu i za­mo­li­la da ga po­zo­vu da bi mu pre­ne­la po­ru­ku.

Nje­na maj­ka je po­ru­či­la da kod njih ima slo­bod­nih so­ba, ako tra­ži sme­štaj. Ni­je nje­na maj­ka baš to iz­ri­či­to re­kla, već je sa­mo na­tuk­nu­la da bi im no­vac od iz­da­va­nja so­be po­mo­gao da pod­mi­re tro­ško­ve. Osim to­ga, kad bi uve­če još ne­ko se­deo s nji­ma za sto­lom, ma­nje bi se sva­đa­li. Či­ni­lo se da je bio zbu­njen tim po­zi­vom da iza­đe iz kan­ce­la­ri­je, i čas se sme­škao, čas je žmir­kao. Pa­tio je od ne­ho­tič­nog žmir­ka­nja. Me­ri je zbr­za­la po­ru­ku, mi­sle­ći da je on pro­zreo var­ku, ali ni­je. Jed­no­stav­no je bio pre­za­do­vo­ljan sa­da­šnjim sme­šta­jem, gde je no­ću uži­vao u bla­go­de­ti­ma ko­je ni­ko, pa ni on sam, ni­je mo­gao da ob­ja­sni; na­i­me, sva­ke no­ći u snu mu je do­la­zi­la su­ku­ba. Ži­veo je u iz­najm­lje­noj so­bi iz­nad jed­nog lo­ka­la i uži­vao u dru­štvu mu­ška­ra­ca ko­ji su po­sle rad­nog vre­me­na do­la­zi­li tu da pi­ju i pro­di­sku­tu­ju o sve­mu što se de­ša­va u gra­du i u ze­mlji, o sva­koj sit­ni­ci. Uve­če bi uglav­nom do­bio ne­što da po­je­de, sen­dvič s hlad­nom go­ve­di­nom ili ko­lač, po­tom bi oti­šao u so­bu, i u ne­ko do­ba, ni­kad isto, po­ja­vi­la bi se noć­na po­se­ti­telj­ka, ski­nu­la s nje­ga po­kri­vač i oba­su­la ga s bez­broj glad­nih po­lju­ba­ca po bu­ti­na­ma, a kad bi se pro­bu­dio da op­šti s njom, ona bi već ne­sta­la, ili bi sa­mo us­peo da uhva­ti kra­ji­čak be­le spa­va­ći­ce.

Bio je po­pri­lič­no si­gu­ran da je to bi­la Moj­ra, rad­ni­ca u lo­ka­lu. Mo­ra­la je bi­ti ona. Ali ni­šta u nje­nom op­ho­đe­nju u to­ku da­na ni­je je oda­va­lo. Usta­ja­la je ra­no, ta­ba­na­la iz­me­đu rad­nje i ku­hi­nje, pr­ži­la sla­ni­nu, sta­vlja­la juf­ke u peć­ni­cu, da­va­la svoj sud o vre­men­skim pri­li­ka­ma i do­zi­va­la ga: „Do­ru­čak, pro­fe­so­re." Vr­lo zva­nič­no bi se nad­vi­la nad nje­ga i si­pa­la mu čaj. Sa­ti­ma bi je po­sma­trao, ka­ko uno­si gaj­be pi­va i s tre­skom ih spu­šta na pult, pa do­vi­ku­je kel­ne­ru da do­đe da po­či­sti rad­nju; ka­ko svla­či mu­slin s ve­li­kih ku­va­nih šun­ki i sta­vlja ih na se­ka­če; ka­ko se­če šun­ku; gle­dao je ka­ko za­hva­ta ma­sti s pre­zla­ma i še­će­rom, li­zne ka­ši­ku i sta­vi je ce­lu u usta. Gle­dao je ka­ko se če­še. Gle­dao je ka­ko gr­di po­šta­ra ko­ji je bio isu­vi­še lenj da iza­đe iz kom­bi­ja i uru­či pi­sma. Ni­je se iz nje mo­gla iz­vu­ći ni reč ni na jed­nu te­mu osim vre­me­na. Po­mi­šljao je da joj po­sta­vi zam­ku, na pri­mer da sta­vi ko­fer na­sred so­be da bi se sa­ple­la, ali je za­klju­čio da bi bi­lo glu­po sve po­kva­ri­ti. U svo­ju pret­po­stav­ku je bio si­gu­ran zbog nje­nih usa­na. Usne su joj, na ina­če ne­u­gled­nom li­cu, bi­le za­mam­ne, na­bu­bre­le, cr­ve­ne, cr­ve­ne po­put ma­li­no­vog vi­na, i mr­da­le su se ve­žba­ju­ći za noć­ne po­ho­de.

„Pra­vo da vam ka­žem, već sam se sme­stio", re­kao je Me­ri i ona se po­ku­nje­no uda­lji­la, mi­sle­ći da je na­pra­vi­la bu­da­lu od se­be.

„Osra­mo­ti­la sam se... Zar ne?", pi­ta­la je Bo­go­ro­di­cu i za­tim obe­ća­la da će či­ta­ti de­ve­to­dnev­nu mo­li­tvu ne bi li na­šli sta­na­ra. Ur­lik je bio to­li­ko pro­do­ran da joj se uči­ni­lo da se ši­ri kao va­tra. Otac se is­tre­sa na maj­ci za­to što ju je pu­sti­la da osta­ne u kre­ve­tu. Sa­kri­la se is­pod po­kri­va­ča. Zvuk je pra­ti. Ne mo­že da ra­za­be­re šta tač­no otac go­vo­ri, ali to ni­je ni va­žno, ona sa­mo če­ka zvuk lo­mlja­ve i po­tom ti­ši­nu, bub­nja­ju­ću ti­ši­nu ko­ja uvek usle­di kad maj­ka pad­ne na pod ili na sto­li­cu. Ne ču­ju se, ipak, ni pad ni ti­ši­na, sa­mo pra­ska­va, ogrom­na raz­ja­re­nost.

Ma­lo ka­sni­je maj­ka je do­šla da joj is­pri­ča šta se de­si­lo. Otac je u voć­nja­ku uhva­tio ne­ke de­ča­ke ka­ko kra­du vo­će, jed­nog na kru­šci ka­ko tre­se gra­ne, dru­gog ka­ko sku­plja plen, a tre­ći je vi­rio kroz ru­pu u zi­du, ču­vao je stra­žu. Ute­rao ih je u ku­hi­nju da im oči­ta bu­kvi­cu i pri­pre­tio da će po­zva­ti po­li­ci­ju. Maj­ka joj je od­glu­mi­la ce­lu sce­nu, oca ka­ko za­pi­su­je nji­ho­va ime­na, go­di­šte i gde ži­ve, iako do­bro zna da sva tro­ji­ca ži­ve u si­ro­tinj­skom kra­ju, a za­tim je opi­sa­la ka­ko su pre­ble­de­li kao kr­pe, i ka­ko je je­dan čak mo­rao da iza­đe za vre­me is­pi­ti­va­nja, pri­te­ra­lo ga.

„Mi­sli­la sam da si ti", re­kla je Me­ri.

„Ja sam se ce­pa­la od sme­ha", od­go­vo­ri­la joj je maj­ka.

„Mi­sli­la sam da na te­be vi­če", re­kla je Me­ri.

Maj­ka je po­če­la da se sme­je. Ču­dan, te­žak, na­pu­kao smeh. U tom tre­nut­ku ni­je vo­le­la maj­ku.

Mo­že­mo o ne­ko­me da mi­sli­mo vi­še stva­ri od­jed­nom. Mo­že­mo da mi­sli­mo mno­go šta, sve raz­li­či­to, i sve isti­ni­to. Maj­ka je kao le­ja ve­čer­njeg ze­le­ni­la i ve­čer­njeg cve­ća, buj­na i obil­na tam­no­cr­ve­na da­li­ja; maj­ka je kao deo ka­me­nog zi­da s vi­tra­ži­ma kroz ko­je ni­ko ne mo­že da pro­nik­ne po­gle­dom; maj­ka je kao ki­ne­ska go­spo­đa sa sli­ke, s bo­de­žom u ko­si i na­pu­će­nim, sve­zna­ju­ćim usna­ma; maj­ka je že­na ko­ja je se­de­la na sto­lu kad je do­šao onaj le­kar i ona­ko slo­bod­no se po­na­šao pre­ma njoj, kad ga je pu­sti­la da joj ra­ši­ri no­ge i sta­vi ru­ke na li­sto­ve, pa da joj izu­je ci­pe­le, a njoj da ka­že, pro­mu­klim gla­som, da ide da se igra. Mo­že­mo o ne­ko­me da mi­sli­mo vi­še to­ga u isto vre­me, i sve isti­ni­to, ali či­ni se da je jed­no isti­ni­ti­je od osta­log, ono ne­što taj­no.

Maj­ka joj je re­kla da mo­ra da usta­ne, da je otac tra­žio da pre­ne­se po­ru­ku.

„Ka­kvu po­ru­ku?", pi­ta­la je lju­ti­to.

„Svež va­zduh će ti vra­ti­ti ru­me­ni­lo u obra­ze."

„Ka­kvu po­ru­ku?"

Uma­lo da tad ka­že, bi­la je sprem­na sve da ka­že.

ME­SO

Tr­či. Tr­či. Tr­či. Ako tr­čim, to ne mo­že da se do­go­di. Na pu­tu je bez­broj auto­mo­bi­la i ka­mi­o­na, ali ima i kri­vi­na i sle­pih uglo­va iza ko­jih vre­ba ko zna ko. Otac joj je na­lo­žio da ode kod onog čo­ve­ka ko­ji ima ras­plod­nog pa­stu­va i da ga pi­ta mo­že li otac da do­ve­de ko­bi­lu. Te­le­fon mu je u kva­ru.

„Bi­će ti bo­lje kad usta­neš", re­kla joj je maj­ka, po­di­la­ze­ći joj iz­li­za­nim re­či­ma o sve­žem va­zdu­hu i ru­me­nim obra­zi­ma.

Dok je pro­la­zi­la kroz si­ro­tinj­ski kraj, maj­ka jed­nog od onih de­ča­ka osu­la je palj­bu po njoj, ma­lo u ri­mi ma­lo u psov­ka­ma, pro­kli­nju­ći vla­sni­ke voć­nja­ka, lju­de ko­ji ima­ju ze­mlje, ali u se­bi ne­ma­ju ni ka­pi hri­šćan­ske kr­vi; krup­na že­na, go­lih ru­ku, ša­ka iz­ra­nja­vlje­nih od pra­nja ve­ša, ko­že po­su­te pe­ga­ma, s upa­dlji­vim be­lim ožilj­ci­ma od vak­ci­na­ci­ja. Mot­kom mla­ti po ka­ri­ra­nom te­pi­hu ko­ji vi­si na štri­ku, ču­de­ći se če­sti­ca­ma pra­ši­ne ko­je iz nje­ga ku­lja­ju.

Kad je Me­ri iza­šla iz se­la i kre­nu­la se­o­skim pu­tem, ve­tar se po­ja­čao. Ose­ća nje­go­ve ša­pe na obra­zi­ma, do­di­ru­ju je. Tr­za se na sva­ki zvuk. Tru­di se da odr­ži ko­rak s lep­ti­ri­ma ko­ji ju­re na­pred ma­šu­ći ra­ši­re­nim kri­li­ma, žal­fi­ja-ze­le­nim, tač­ka­stim, kao da su po­pr­ska­na po­le­nom. Zna sa­mo čo­ve­ko­vo ime – zo­ve se Ej­mon. Li­ce mu je cr­ve­no i lju­di pri­ča­ju da je go­lim ru­ka­ma ubio ne­mač­kog ov­ča­ra, psa svo­je že­ne, kad ga je že­na na­pu­sti­la, i osta­vio ga is­pred zgra­de slo­mlje­nog vra­ta i kr­va­vih če­lju­sti. Otad je po­stao sa­mot­njak.

„Ne. Ne. Ne." Zvuk je li­čio na pi­šta­nje. To njen glas od­go­va­ra mla­di­ću ko­ji vo­zi na­mir­ni­ce i uspo­ra­va ka­mion da joj po­nu­di da je po­ve­ze.

„Ra­di­je ću pe­ši­ce", ka­že sad ma­lo ma­nje pa­nič­no.

„Pa­met­no", uz­vra­ća mla­dić i od­vo­zi se ve­se­lo za­tru­biv­ši. To je re­al­nost. Sve i sva­ko da­je se­bi za pra­vo da je na­pad­ne. Kao da je gu­ba­va. Šta da ra­di za su­tra­šnju pri­čest? Re­ši­la je da ode do ol­ta­ra i kad do­đe tre­nu­tak za ho­sti­ju, da po­gne gla­vu. Sve­sna je da će po­sle ne­ko­li­ko ne­de­lja sve­šte­nik pri­me­ti­ti šta ra­di i da će do­ći da je obi­đe kod ku­će ili u ško­li. Sva­kog da­na, da maj­ka ne zna, od­la­zi do re­ke. Po­ne­se so u pa­pir­noj ke­si, po­spe je po pli­ća­ku i ču­či u sla­noj vo­di.

Kli­za­vi put ob­ru­bljen je s obe stra­ne ze­le­nom čip­kom od žbu­nja i tr­no­vi­tog gr­mlja. Pro­la­zi po­red omal­te­ri­sa­nih stu­bo­va na ko­ji­ma ta­ble ogla­ša­va­ju pan­si­on­ski sme­štaj, a još ma­lo da­lje, pri­ve­zan za le­sku, sto­ji ma­li po­ni, tu­žan, na go­mi­li ba­le­ge, okru­žen mu­va­ma zun­za­ra­ma. Na uda­lje­noj li­va­di ko­bi­le i ždre­bad le­že u pa­ro­vi­ma, sun­ča­ju se. U tom tre­nut­ku jed­no ždre­be jur­ne u ga­lop, a za njim i maj­ka, ga­lo­pi­ra­ju za­jed­no oko li­va­de, be­li i krem­be­li udo­vi me­ša­ju se i sli­va­ju u jed­no, gra­ci­o­znim, a opet čud­no is­tr­za­nim po­kre­ti­ma, po­tom iz­ne­na­da sta­nu i osvr­nu se oko se­be, kao da oče­ku­ju po­hva­lu. Ždre­be ti­ho si­sa ko­bi­lu, ti­ho, bez ijed­nog klo­ko­ta, dok ko­bi­la, na­iz­gled rav­no­du­šna, ha­la­plji­vo pa­se i gu­ta ne­sa­žva­ka­nu tra­vu.

Kroz otvo­re­na vra­ta ku­će Me­ri vi­di deč­ju ogra­di­cu, ru­ži­ča­stu, ru­ži­ča­stu kao milk­šejk od ja­go­de, s preč­ka­ma po ko­ji­ma vi­se igrač­ke i dran­gu­li­je, ta­ko­đe ro­ze. De­ča­čić ru­me­nih obra­za či­ja je jed­na ušna re­si­ca jar­ko­cr­ve­na i na­gnje­če­na, igra se va­tro­ga­snim ka­mi­on­či­ćem, po­di­že i spu­šta krh­ke be­le mer­de­vi­ne, lju­ti se na ko­la, i ka­ko je ugle­da, bri­zne u plač. Po­ja­vi se de­te­to­va maj­ka, mla­da že­na u na­ci­go­va­noj suk­nji, uzi­ma ga u na­ruč­je i ka­že mu: „Do­bro, do­bro", oba­si­pa­ju­ći ga po­ljup­ci­ma. Že­na i muž tek su se bi­li do­se­li­li u kom­ši­luk da pre­u­zmu upra­vlja­nje su­per­mar­ke­tom. Me­ri ih je pri­me­ti­la za vre­me mi­se, je­di­ni brač­ni par ko­ji je se­deo za­jed­no.

„Otac me je po­slao da pi­tam mo­že li ma­lo ka­sni­je da do­ve­de ko­bi­lu."

„Frenk", do­zi­va že­na. Po­gre­ši­la je ku­ću. On je u si­voj pi­ža­mi ko­joj ne­do­sta­je uč­kur, pa mo­ra da je pri­dr­ža­va. Po go­lim gru­di­ma uti­snu­te su mu ša­re kao od tvr­de ora­ho­ve lju­ske, a ko­sa mu je raš­ču­pa­na.

„Po­gre­ši­la si ku­ću, ka­že i po­ka­že na ku­ću još ma­lo da­lje niz put, is­pred ko­je sto­ji trak­tor. Maj­ka ne­žno vra­ti de­te u ogra­di­cu, a ono po­či­nje da uda­ra sva­ku igrač­ku po­na­o­sob i, na­jed­nom, kao da je va­šar igra­ča­ka oži­veo, po­či­nje tu­lum, ru­ži­ča­sti ša­lo­ni po­če­še da se otva­ra­ju i za­tva­ra­ju, ka­sa iz­ba­cu­je fi­o­ku, ro­ze lop­ti­ca se nji­še na klat­nu, pu­dri­je­ra pra­vi ko­lu­to­ve, dok neo­bi­čan gr­le­ni glas ne­pre­kid­no po­na­vlja: „Be­bi­ca... Be­bi­ca... Be­bi­ca... Muž i že­na sto­je jed­no po­red dru­gog i sme­ju se, i ta­kva har­mo­ni­ja vla­da me­đu nji­ma, ta­kva ne­za­si­ta lju­bav, kao da se lju­be, iako se ne lju­be. Ma­li pro­stor iz­me­đu nji­ho­vih te­la na­bi­jen je že­ljom i to­pli­nom, i kad gle­da­ju de­te, gle­da­ju ga istim