Uputstva za spasavanje sveta

By Rosa Montero

Posle „Priče o providnom kralju“, španska književnica Rosa Montero vraća se s romanom „Uputstva za spasavanje sveta”. Taksisti Matijasu umrla je žena koju je veoma voleo i sada živi u dopola sagrađenoj kući s Ćućom i Perom, dva izgladnela, uplašena psa. Doktor Danijel radi u urgentnom centru, ali dane provodi za računarom igrajući opasne igrice, sad već potpuno zaboravivši razlog zašto je odabrao medicinu kao poziv. Serebro je starica sa zavidnom naučničkom reputacijom, bez igde ikoga, koja se uveče dostojanstveno napija u birtiji pored Kačita, javne kuće. U Kačitu radi Fatma, prelepa devojka, maltene još devojčica, koja je uspela da pobegne iz Sijera Leonea, gde su je zadesile strahovite nesreće.

Oko Matijasa, Danijela, Serebro i Fatme vrzmaju se razni sumnjivi tipovi, kriminalci i surovi dečaci iz predgrađa Madrida, a sve zajedno prati ih senka nepoznatog serijskog ubice sreće. Hoće li ovi likovi pronaći pravo uputstvo za spasavanje sveta koji postaje sve naopakiji, usamljeniji, tuđ i bez ljubavi, i tako i spas za sebe u tom svetu?

Proslavljena španska autorka Rosa Montero ovim romanom nudi uputstva koja to nisu i ideju o spasu koji nam je neophodan.

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Mar 24, 2021

Book preview

Rosa Montero

Uputstva za spasavanje sveta

Prevela sa španskog

Ana Kuzmanović Jovanović

BEOGRAD, 2019

Naslov originala

Rosa Montero

Instrucciones para salvar el mundo

© 2019, Štrik, za srpski jezik

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se

umnožavati ni u kom obliku bez prethodne dozvole izdavača

ili vlasnika izdavačkih prava.

Ako vi­še ne­maš su­za, ne­moj pla­ka­ti, smej se.

Šlo­mit Le­vin

(ba­ba Amo­sa Oza)

Čo­ve­čan­stvo se de­li na one ko­ji uži­va­ju da leg­nu uve­če u kre­vet i one ko­je od­la­zak na spa­va­nje uz­ne­mi­ra­va. Pr­vi sma­tra­ju svo­je po­ste­lje za­šti­će­nim gne­zdi­ma, dok dru­gi tvr­de da smo zbog na­go­sti ne­mir­nog sna opa­sno ra­nji­vi. Za jed­ne, čin od­la­ska na spa­va­nje pred­sta­vlja pre­kid svih bri­ga; dru­gi­ma pak ta­ma iza­zi­va ne­mir zlih mi­sli i da se oni pi­ta­ju, spa­va­li bi da­nju, kao vam­pi­ri. Je­ste li ne­ka­da ose­ti­li užas no­ći, da­vlje­nje ko­šma­ra, mrak ko­ji pi­ri u po­ti­ljak svo­jim hlad­nim da­hom, i ma­da ne zna­te ko­li­ko vam je vre­me­na još pre­o­sta­lo, zna­te da ste obi­čan osu­đe­nik na smrt? Pa ipak, sle­de­ćeg ju­tra ži­vot po­no­vo pro­bu­ja uz svo­ju ve­se­lu laž o več­no­sti. Ovo je pri­ča o jed­noj du­goj no­ći. Ta­ko du­goj da je po­tra­ja­la ne­ko­li­ko me­se­ci. Ma­da je sve po­če­lo jed­nog no­vem­bar­skog po­po­dne­va.

Tog ju­tra je ina­če si­pi­la su­sne­ži­ca, ali ne­bo je bi­lo su­vo po­put olov­nog li­ma. Hlad­no­ća je pu­za­la iz nad­grob­nih plo­ča i tvr­de ze­mlje i li­za­la član­ke le­de­nim je­zi­kom. Sta­ri­ji gro­bar je kri­šom obri­sao ru­ka­vom kap iz no­sa. Bu­bre­zi su ga bo­le­li upr­kos po­ja­su i hteo je što pre da za­vr­ši, bio je to po­sled­nji mr­tvac za taj dan. Osim to­ga, bi­la je to jed­na od onih ušlji­vih sa­hra­na na ko­je ni­ko ne do­đe, sve­ga tro­je ili če­tvo­ro lju­di, tu­ga jed­na, pa još i taj od­vra­tan dan, uz tu po­mr­či­nu, uz tu hlad­no­ću. Sa­hra­ne bez lju­di i sa­hra­ne de­ce, to je bi­lo naj­te­že. Sta­ri gro­bar je udah­nuo i uda­rio kov­čeg sa stra­ne da ga po­rav­na na gurt­na­ma da se rav­no spu­sti u ra­ku. Ka­kva zi­ma, maj­ku mu, re­če za se­be, sav uko­čen. Na­rav­no da je mr­tvi­ma unu­tra još hlad­ni­je, po­no­vio je po obi­ča­ju, kao i uvek. Ba­cio je po­gled na svog mla­dog ko­le­gu, ko­ji je bio sna­žan kao bik, zno­jio se i dah­tao, be­slo­ve­snog iz­gle­da. E taj ti ne­ma pro­ble­ma, re­če u se­bi ozlo­je­đe­no; on je, me­đu­tim, sva­ko­ga da­na bio sve bli­ži gro­bu. Ka­ko je za­je­ba­no bi­ti star. Spu­stio je ru­ke na bol­ne bu­bre­ge i obra­tio se ro­đa­ku.

– Da na­sta­vi­mo?

Pi­ta­nje ni­je do­bi­lo od­go­vor: tip je de­lo­vao ska­me­nje­no. Gro­bar po­gle­da upit­no dru­gog mu­škar­ca, ko­ji se ose­ti oba­ve­znim da ne­što ura­di, pa bla­go po­vu­če udov­ca za ru­ku.

– Ma­ti­jas... Ma­ti­jas...

– Eh?

– Pi­ta­ju lju­di da li mo­gu da na­sta­ve.

– Da li mo­gu da... šta?

– Da li da za­ko­pa­ju? – po­ja­sni uz ne­la­go­du Ri­tin ro­đak.

– Ah... da, da.

Ma­ti­jas se tru­dio da se usred­sre­di na pri­zor. Ro­đak ko­ji je lup­kao no­ga­ma po ze­mlji da se za­gre­je; krup­ni gro­bar ko­ji je dr­žao alat; dru­gi ko­ji je mal­te­rom za­tva­rao po­klo­pac grob­ni­ce. Mi­stri­ja je gre­ba­la o ka­men. Si­tan, ne­sno­san zvuk. Po­greb­nik mu je pri­šao šap­ću­ći ne­ra­zu­mlji­vo; no­sio je u ru­ci ne­ke pa­pi­re i he­mij­sku olov­ku ko­ju mu je ve­što tut­nuo me­đu pr­ste. Ma­ti­jas je pret­po­sta­vio da tre­ba da pot­pi­še i na­žvr­ljao je dva slo­va ta­mo gde mu je čo­vek po­ka­zao nok­tom. Bi­lo mu je te­ško, jer mu je sve de­lo­va­lo da­le­ko, stra­šno da­le­ko, s one stra­ne mrač­nog tu­ne­la, na po­gre­šnoj stra­ni dvo­gle­da. S ove raz­da­lji­ne, ra­ke su iz­gle­da­le kao ka­se­te u gar­de­ro­bi na sta­ni­ci. Ri­ta će se sme­ja­ti kad joj to bu­de is­pri­čao.

– Mno­go mi je žao, Ma­ti­jas.

– Da, da.

– Bi­la je sjaj­na že­na.

– Da.

Gro­ba­ri su već bi­li oti­šli, a sa­da su se ra­zi­la­zi­li i osta­li. Bol­ni­čar­ka. Ro­đak. Ri­ti­na še­fi­ca iz ad­mi­ni­stra­ci­je. Ose­ća­li su se ne­la­god­no, žu­ri­li. Je­dva su če­ka­li da po­beg­nu iz le­de­nog su­mra­ka ko­ji je pa­dao na udov­ca. Po­sra­mlje­ni što ih je ta­ko ma­lo. „Da sam znao, po­bri­nuo bih se da oba­ve­stim lju­de, ali ovaj čo­vek ne do­zvo­lja­va da mu se po­mog­ne", prav­dao se ro­đak pred bol­ni­čar­kom dok su od­la­zi­li; ose­ćao se oba­ve­znim da sa­ču­va čast po­ro­di­ce. U tom tre­nut­ku, ni­ko ni­je znao da vi­še ne­će vi­de­ti Ma­ti­ja­sa. A i da su zna­li, ve­ro­vat­no ne bi ma­ri­li; ža­lost po­se­du­je ne­ga­tiv­no na­e­lek­tri­sa­nje, po­put mag­ne­ta ko­ji od­bi­ja ume­sto da pri­vla­či. Odo­še njih tro­je žur­no, iz­le­te­še s gro­blja.

Ma­ti­jas, me­đu­tim, ni­je bio ža­lo­stan. Ne. Za­pra­vo, ni­je ose­ćao ni­šta. Ni hlad­no­ću ko­ja je u ta­la­si­ma iz­bi­ja­la iz vla­žne ze­mlje. Za­trep­tao je i po­gle­dao u ne­bo. Ko­je je bi­lo cr­no kao... Cr­no kao... Ni­je us­peo da na­đe po­re­đe­nje za to ne­bo jer bi­lo je cr­nje od naj­cr­njeg što ga je ika­da vi­deo, cr­nje ne­go reč cr­ni­lo. Noć je br­zo pa­la. Gde sam?, upi­tao se od­jed­nom, ra­se­jan, uz iz­ne­nad­no ču­đe­nje, mr­vi­cu pa­ni­ke, vr­to­gla­vi­cu. Na gro­blju, od­go­vo­rio je sam se­bi. Upra­vo sam sa­hra­nio Ri­tu. I po­no­vo mir­no ni­šta­vi­lo u nje­mu. Ni ot­ku­caj sr­ca, ni naj­ma­nja uspo­me­na u se­ća­nju. Smi­re­nost smr­ti ko­ja sve umi­ru­je.

Iza­šao je s gro­blja ne raz­mi­šlja­ju­ći, no­ge su sa­me tra­ži­le put i po­me­ra­le se. Seo je u tak­si, kre­nuo i vo­zio do obli­žnjeg auto-pu­ta M 30 uz isti otu­pe­li auto­ma­ti­zam. Grad je oko­lo ble­štao, sav osve­tljen i živ, pre­tr­pan auto­mo­bi­li­ma. Ma­ti­jas je uro­nio u me­tal­nu re­ku i pu­stio da ga no­si. Uvek je vo­leo da vo­zi. Da vo­zi ne raz­mi­šlja­ju­ći o to­me šta ra­di, za­šti­ćen svo­jim na­vi­ka­ma tak­si­ste. Dok su mu ru­ke dr­ža­le vo­lan, po­mi­slio je na voz. Ili, još bo­lje, na me­tro. Na bu­ku va­go­na ko­ji se pri­bli­ža­va­ju, na va­gon ko­ji pa­da na nje­ga, uz dah­ta­nje i škri­pu i ne mo­že da se za­u­sta­vi, na toč­ko­ve ko­ji se­ku i lo­me. I na smrt kao mir­no pri­be­ži­šte, skro­vi­šte gde se mo­že sa­kri­ti. Po­mi­slio je i na nož ko­ji je uvek dr­žao u ka­se­ti; i po­ku­šao da za­mi­sli kra­tak i hla­dan bol ko­ji bi nje­go­vo se­či­vo iza­zva­lo re­žu­ći vrat. Ali za­tim se, pr­vi put po­sle mno­go sa­ti, se­tio Ću­ća i Pe­re.

Si­šao je s obi­la­zni­ce i skre­nuo ka ku­ći. Bio je to po­znat put, ali što je bio bli­ži svom kra­ju, to se ose­ćao sve da­ljim. Da­ljim od sve­ta i sa­mo­ga se­be, da­ljim od nor­mal­no­sti i ra­zu­ma.

– Do­bro ve­če. Do Tr­ga Ku­a­tro Ka­mi­nos, mo­lim vas.

Ma­ti­jas se okre­nuo za­pa­njen i po­gle­dao u put­ni­ka ko­ji je ušao u nje­gov auto dok je sta­jao na se­ma­fo­ru.

– Do Tr­ga Ku­a­tro Ka­mi­nos, mo­lim vas – po­no­vio je čo­vek.

Ma­ti­jas ose­ti ur­lik da mu klju­ča u gru­di­ma, gej­zir gne­va i oča­ja.

– Iz­la­zi­te iz mo­jih ko­la! Iz­la­zi­te sme­sta! – ur­lik­nuo je vri­skom ko­ji mu je za­tre­pe­rio u do­njem sto­ma­ku.

Put­nik se sku­pio na se­di­štu, zbu­njen i upla­šen. Bio je to skrom­ni in­for­ma­ti­čar od če­tr­de­set i de­vet go­di­na ko­ji ni­ka­da ni­je mo­rao da se su­o­či s ta­kvim na­si­ljem, što je, u ova na­ša vre­me­na, sva­ka­ko sre­ća.

– Iz­la­zi, im­be­ci­lu! – za­gr­meo je po­no­vo Ma­ti­jas svom sna­gom, ose­tiv­ši ka­ko mu re­či, iz­la­ze­ći iz gr­la, gre­bu gla­sne ži­ce.

Čo­vek je lu­dač­ki ma­hao po­ku­ša­va­ju­ći da otvo­ri vra­ta, sve dok mu to ni­je ko­nač­no po­šlo za ru­kom, pa je iz­le­teo na ploč­nik. Ma­ti­jas je kre­nuo be­sno, tre­su­ći se, upla­šen sna­gom svo­je mr­žnje. Ubio bi ga. Za­pra­vo, vo­leo bi da je mo­gao da ga ubi­je. Je­dva je pro­gu­tao plju­vač­ku. Mr­vi­com pre­o­sta­log ra­zu­ma uga­sio je ze­le­no sve­tlo i sta­vio nat­pis za­u­zet. Te­tu­rao se tak­si­jem, kao pi­ja­nac. Ne­ko­li­ko vo­za­ča mu je za­tru­bi­lo, ali grad­ska bu­ka je do­pi­ra­la do nje­ga pri­gu­še­na, da­le­ka. Ne­što mu se de­ša­va­lo sa slu­hom i vi­dom, ne­što što mu ni­je do­zvo­lja­va­lo da vi­di i ču­je nor­mal­no. Ose­ćao se ve­o­ma umor­no; ne se­ća se ko­li­ko da­na ni­je spa­vao. Ni jeo. Bio je na­do­mak svo­je uli­ce, ali je ni­je pre­po­zna­vao. Grad je po­drh­ta­vao, raz­li­vao se, tre­pe­rio po­put ži­ve mut­ne ma­se u rit­mu bol­nih ot­ku­ca­ja nje­go­vih sle­po­oč­ni­ca. Par­ki­rao je na ćo­šku. Pla­šio se da se pop­ne u svoj pra­zan stan.

Sre­ćom, ka­pi­ja je bi­la za­tvo­re­na, a por­tir­ka ni­je bi­la u bli­zi­ni. Upa­lio je sve­tlo na od­mo­ri­štu, ko­je po­če da ot­ku­ca­va po­put sta­rog tak­si­me­tra. Ka­ko je mo­gao da za­bo­ra­vi na Ću­ća i Pe­ru? Mo­ra da već dva da­na ni­su je­li. Ni iza­šli. Čuo ih je ka­ko cvi­le s dru­ge stra­ne vra­tan­ca. Ve­o­ma ti­ho, jer bi­li su to na­pu­šte­ni psi ko­je je Ri­ta udo­mi­la, a ne­da­će ih na­u­či­le da bu­du dis­kret­ni i vas­pi­ta­ni. Otvo­rio je ula­zna vra­ta i iz­le­te­li su, ob­le­ću­ći mu oko no­gu. Ma­ju­šni, sla­ba­šni, ofu­ca­ni, pra­ve kr­žlja­ve ži­vulj­ke. On, smeđ s pe­ga­ma i pa­cov­skom dla­kom. Ona, siv­ka­sta i zde­pa­sta, s kri­vim oč­nja­kom ko­ji je vi­rio iz gu­bi­ce, i bu­lja­vim oči­ma. Ne mo­gu se na­de­nu­ti pra­va ime­na ta­ko ru­žnim psi­ma, re­kao je Ri­ti ka­da ih je sklo­ni­la s uli­ce. Za­to su osta­li Ću­ćo i Pe­ra.¹ Ma­ti­jas ih se se­tio sklup­ča­nih u kri­lu njegove že­ne ka­da je bo­lest već pra­snu­la po­put bom­be. Ka­da je po­čeo kraj.

S mu­kom je pro­gu­tao bol ko­ji mu je ste­zao gr­lo i po­gle­dao u ku­ću. Hod­nik se gu­bio u mra­ku.

– Ne – re­kao je gla­sno. – Ne.

Sve­tlo s od­mo­ri­šta se uga­si­lo i mrak se za­vio oko nje­ga. Ma­ti­jas je ose­tio na­pad pa­ni­ke pi­pa­ju­ći zid dok ni­je pro­na­šao pre­ki­dač. Kraj nje­go­vih no­gu, psi su cvi­le­li i li­za­li mu član­ke uz očaj­nič­ko odu­še­vlje­nje. Sa­gnuo se i uzeo ih u ru­ke. Za­tim je za­lu­pio vra­ta i sju­rio se niz ste­pe­ni­ce. Tr­čao je sve dok ni­je sti­gao do tak­si­ja i spu­stio ku­ce na su­vo­za­če­vo me­sto, gde su ži­vo­ti­nje za­ču­do se­le mir­no, upla­še­no. Kre­nuo je zna­ju­ći tač­no ku­da se upu­tio. Na plac. U ku­ću ko­ju su Ri­ta i on gra­di­li u op­šti­ni Vi­lja­vi­si­o­sa de Odon. To jest, u ku­ću ko­ju ne­će ni­ka­da na­pra­vi­ti. U to do­ba da­na, bez gu­žve u sa­o­bra­ća­ju, tre­ba­lo mu je sa­mo dva­de­set mi­nu­ta da stig­ne do se­la. Pre ne­go što je ušao u na­se­lje, za­u­sta­vio se u Mek­do­nald­su i ku­pio ham­bur­ge­re za pse. To­pao, ma­stan mi­ris, ko­ji mu ni­ka­da ni­je pri­jao, na­te­rao mu je sa­da vo­du na usta. Shva­tio je, po­sra­mljen, da je gla­dan, mno­go gla­dan. Ka­ko je mo­gu­će bi­ti gla­dan ka­da ose­ćaš da pro­ži­vlja­vaš kraj sve­ga? Po­ni­žen svo­jim te­le­snim po­tre­ba­ma, na­po­ri­ma svog te­la da pre­ži­vi (uve­nu­lo, bol­no Ri­ti­no te­lo, cev­či­ce za in­fu­zi­ju, pod­li­vi, ra­ne), Ma­ti­jas je ku­pio još dva ham­bur­ge­ra za se­be. Ma­da je put do pla­ca bio ve­o­ma kra­tak, tak­si je is­pu­nio slat­ka­sti vonj hra­ne.

Taj krov, po­sta­vio ga je sop­stve­nim ru­ka­ma, crep po crep. Skrom­ne zi­do­ve po­di­gao je sam, u slo­bod­no vre­me, jer je kao mlad ra­dio kao nad­ni­čar i ni­je bio loš zi­dar. Ku­ći­ca je već bi­la pod kro­vom, pro­zo­ri i spolj­na vra­ta po­sta­vlje­ni, ra­di­ja­to­ri na­me­šte­ni, do­nje ku­pa­ti­lo za­vr­še­no. Ali ne­do­sta­ja­la su unu­tra­šnja vra­ta, ku­hi­nja i kre­če­nje, a pod je bio obi­čan be­ton. Uve­li su stru­ju, ali je­di­ni iz­vor sve­tla bi­la je si­ja­li­ca na kra­ju ve­o­ma du­gog ka­bla, a vo­da je sti­za­la iz če­sme u ba­šti kroz jed­no ze­le­no cre­vo. Na­rav­no da ni­je bi­lo ni ba­šte, ma­da ju je Ma­ti­jas ta­ko zvao. Plac je bio za­par­lo­že­na, cr­ven­ka­sta, tvr­da ze­mlja po­kri­ve­na šljun­kom, dža­ko­vi­ma pe­ska i ra­znim zi­dar­skim alat­ka­ma. Usred tog pr­lja­vog i na­pu­šte­nog ni­šta­vi­la, ku­ća, ma­la i sta­me­na, iz­gle­da­la je kao usa­mlje­ni kut­njak u sta­rač­koj vi­li­ci.

Po­ku­šao je da upa­li si­ja­li­cu, ali mo­ra da je pre­go­re­la. Na­sle­po, tru­de­ći se da ne zga­zi ner­vo­zne pse, opi­pa­vao je pod dok ni­je na­šao sta­ri pre­no­sni te­le­vi­zor ko­ji su do­ne­li na plac ka­da je Ri­ta po­če­la da se ose­ća lo­še, ka­da vi­še ni­je mo­gla ni da či­ta, da bi mo­gla da se za­ba­vi uz ne­ki film dok on ra­di po ku­ći. Pri­di­gao je apa­rat i is­klju­čio zvuk. Sa ekra­na je do­pr­lo tre­pe­ra­vo, sla­ba­šno sve­tlo ko­je je ovlaš osve­tli­lo pro­sto­ri­ju. Kroz lo­še za­dih­to­va­ne pro­zo­re pro­bi­jao se ve­tar, bi­lo je stra­šno hlad­no. Hlad­no kao u gro­bu, po­mi­slio je Ma­ti­jas. Uči­ni­lo mu se da ču­je pe­sko­vi­tu škri­pu gro­ba­re­ve mi­stri­je po ra­ci. Na­la­zio se u so­bi ko­ja će bi­ti dnev­na; pra­vo­u­ga­o­na pro­sto­ri­ja sa dva pro­zo­ra. Od tu­ga­lji­vog i ne­pra­vil­nog sja­ja te­le­vi­zo­ra igra­le su sen­ke po zi­do­vi­ma. Tu su bi­le dve tr­šča­ne de­li­mič­no po­lo­mlje­ne sto­li­ce, sto­li­ca za lju­lja­nje u ko­joj je se­de­la Ri­ta, go­mi­la alat­ki i čet­ki, ne­ko­li­ko šer­pi sa osta­ci­ma pro­ba far­be, rol­ne fo­li­je ko­jom je pre­kri­vao krov pre po­sta­vlja­nja cre­pa i jed­ne pri­ruč­ne mer­de­vi­ne. Bi­la je tu i jed­na ko­fa, dva džo­ge­ra, po­la tu­ce­ta bo­či­ca sa sred­stvi­ma za či­šće­nje, gu­me­ne ru­ka­vi­ce, jed­na ofu­ca­na me­tla. Sve to po­sta­vlje­no u je­dan ćo­šak u sa­vr­še­nom re­du, ma­la do­ma­ća voj­ska ko­ju je Ri­ta do­ne­la u do­bra vre­me­na ka­ko bi po­la­ko či­sti­la. Ne­ću ni­ka­da za­vr­ši­ti ovu ku­ću, obe­ćao je su­ro­vo se­bi. I bio je u pra­vu, ni­ka­da je ne­će za­vr­ši­ti.

De­lom na­sle­po, u pla­vi­ča­stom po­lu­mra­ku, oči­stio je jed­nu od šer­pi i na­po­jio pse vo­dom, za­tim je uzeo osta­tak fo­li­je, ra­ši­rio je u ćo­šku i seo na nju oslo­njen le­đi­ma o zid. Iz­va­dio je ham­bur­ge­re, još uvek to­ple za­hva­lju­ju­ći am­ba­la­ži, i po­de­lio ih sa psi­ma. Na­por ulo­žen u je­lo do­kraj­čio mu je ono ma­lo pre­o­sta­le sna­ge. Ose­ćao je ne­ku vr­stu otu­pe­lo­sti, pot­pu­nu klo­nu­lost slič­nu uni­šte­nju. S ne­mog ekra­na te­le­vi­zo­ra mno­go se sme­ja­la ras­ko­šna, pr­sa­ta pla­vu­ša. Ma­ti­jas se stro­po­štao na bok i pru­žio po po­du, u po­lo­ža­ju fe­tu­sa, ušu­škan u svo­ju de­be­lu vu­ne­nu jak­nu. Drh­tao je. Psi­ći su se sklup­ča­li u po­lu­kru­gu nje­go­vog tr­bu­ha, te­sno oslo­nje­ni uz nje­ga, osma­tra­ju­ći ga ne­tre­mi­ce svo­jim krup­nim oči­ma. Upla­ši­la ih je pro­me­na ru­ti­ne, Ri­ti­no od­su­stvo, mi­ris Ma­ti­ja­so­ve pat­nje, ko­ji je ja­sno do­pi­rao do nji­ho­vih nju­ški. Pat­nja mi­ri­še na hla­dan me­tal, re­kli bi ti psi da mo­gu. Ma­ti­jas je do­ta­kao nji­ho­va hra­pa­va, to­pla te­la; bi­li su pra­va ute­ha u le­de­noj no­ći. Do­hva­tio je pre­o­sta­li deo fo­li­je i po­krio se njo­me na je­dvi­te ja­de. To­ga da­na, od­jed­nom se se­tio, bio je njen ro­đen­dan. Pu­ni­la je če­tr­de­set i pet. Ko­li­ko uza­lud­nog bo­la, po­mi­slio je. I uto­nuo u san kao što ka­men pa­da na dno bu­na­ra, dok je igra sve­tlo­sti i ta­me sli­ka sa te­le­vi­zi­je ćut­ke ple­sa­la po nje­go­vom li­cu.

Da­ni­jel je bio ube­đen da ga že­na ni­je na­pu­sti­la iz pu­kog za­do­volj­stva da bi ga mu­či­la. Ci­gla, ci­gla, ci­gla, tro­stru­ka ci­gla, dva otvo­ra. Što se nje­ga ti­če, ko­li­ko god da se pi­tao zbog če­ga je i da­lje s njom, ni­je uspe­vao da pro­na­đe za­do­vo­lja­va­ju­ći od­go­vor. Do­bro, ipak je­ste; za­to što je lenj. I mo­žda je ku­ka­vi­ca. Jer, uvek je bio sklon ula­ga­nju mi­ni­mal­nog na­po­ra. Me­đu­tim, ras­ki­nu­ti ni­je bi­lo te­ško. Pa, ni­su čak ni ven­ča­ni, za­bo­ga! I sre­ćom, ni­ka­da ni­su že­le­li de­cu. Pa­žnja, bu­ši­li­ca! Tri re­da srav­nje­na. Tu je i pro­blem sa sta­nom, i hi­po­te­ka ko­ju su za­jed­no ot­pla­ći­va­li. Uga­sio je ci­ga­re­tu u ćo­šku pre­tr­pa­ne pe­pe­lja­re i od­mah za­tim za­pa­lio no­vu, jer ga je raz­mi­šlja­nje o tim stva­ri­ma či­ni­lo ve­o­ma ner­vo­znim. Za­jed­nič­ka ku­po­vi­na ku­će bi­la je gre­ška. Ve­zu­je go­re ne­go brak. Ali čak je i to mo­glo da se sre­di: uvek su mo­gli da pro­da­ju stan, po­de­le no­vac i ra­sta­nu se. Od­me­rio je u mi­sli­ma tu mo­guć­nost i mo­rao da pri­zna ka­ko je de­lo­va­la pod­jed­na­ko ne­do­sti­žno kao i mo­guć­nost da po­sta­ne tu­ri­sta na sve­mir­skoj sta­ni­ci. Gde je ne­sta­la ra­dost sve­ta? Ver­ti­kal­na ci­gla, go­tov red. Šta se de­si­lo s bli­sta­vom la­ko­ćom dva­de­se­to­go­di­šnja­ka, ka­da je ži­vot bio po­put ve­li­kog bo­žić­nog po­klo­na što sa­mo če­ka da bu­de otvo­ren? Ka­ko je us­peo da za­gla­vi u jed­nom ova­ko sit­nom i pod­lom biv­stvo­va­nju?

– Sa­mo na­sta­vi da spa­lju­ješ to ma­lo pre­o­sta­lih ne­u­ro­na s idi­o­tlu­ci­ma. Div­no je vi­de­ti ka­ko tra­ćiš svoj ži­vot.

Pro­klet­ni­ca, uhva­ti­la ga je. Obič­no je sva­ki put ka­da bi čuo Ma­ri­ni­ne ko­ra­ke u hod­ni­ku, Da­ni­jel me­njao sli­ku na ekra­nu, ka­ko ga že­na ne bi vi­de­la da igra igri­ce. Ili bi čak, uko­li­ko ona na vre­me na­ja­vi svoj do­la­zak, ustao od sto­la i pre­ki­nuo igru, pa se pra­vio da raz­gle­da ko­ri­ce knji­ga na po­li­ci, ili bi otr­čao u ku­pa­ti­lo pre­tva­ra­ju­ći se da je hit­no. Me­đu­tim, ovaj put se za­mi­slio i zbog to­ga je bio ra­se­jan. Raz­mi­šlja­ti, to je bi­lo naj­go­re što je mo­gao da ura­di. Upra­vo za­to je sa­ti­ma igrao igri­ce na ra­ču­na­ru. Da ma­lo smi­ri mi­sli. Ba­cio je po­gled na sat: de­vet uve­če. Od pet po pod­ne po­sta­vljao je elek­tron­ske sli­či­ce ci­ga­la u bu­nar i po­ku­ša­vao da iz­beg­ne vir­tu­el­ne bu­ši­li­ce.

– Baš sam po­čeo igru – bra­nio se.

– Da, ka­ko da ne.

– Osim to­ga, umo­ran sam i mo­ram da se opu­stim. Osta­vi me na mi­ru, po­bo­gu!

Zar Ma­ri­na ni­je shva­ta­la da se on pr­vi sti­di ova­kvog po­na­ša­nja? Za­pra­vo, to­li­ko se sti­deo i pre­zi­rao sa­mo­ga se­be da će sa­da mo­ra­ti da ode do ku­hi­nje i na­spe se­bi vi­ski. Ni to se ni­je do­pa­da­lo Ma­ri­ni, sa­mo još je­dan iz­go­vor da po­sta­ne pre­zri­va i za­je­dlji­va. Jer Ma­ri­na ga je po­ni­ža­va­la i sva­ki put ka­da bi po­seg­nuo za pi­ćem. To jest, sva­ke no­ći. Ni­je vre­de­lo što joj je Da­ni­jel, kao le­kar, ob­ja­šnja­vao da je al­ko­hol naj­bo­lji ank­si­o­li­tik. Zar bi joj bi­lo dra­že da se klju­ka ta­ble­ta­ma za smi­re­nje i ide na­o­ko­lo opu­šte­ne vi­li­ce? Ma, šta kod vra­ga ho­će ta že­na od nje­ga?

– Po­gle­daj se, Da­ni­je­le, zar ti ni­je žao se­be? Za­tvo­ren si tu, u mra­ku, za­ko­van za ekran ra­ču­na­ra, uro­njen u smr­dljiv oblak du­van­skog di­ma, te­le­vi­zor zvr­ji... Ka­kav smr­dljiv ži­vot.

To­li­ka mr­žnja, to­li­ka fru­stra­ci­ja u tom kre­šta­vom, po­ma­lo na­zal­nom gla­su že­ne. Da­ni­jel se okre­nuo na sto­li­ci i po­gle­dao te­le­vi­zor ko­ji je, za­i­sta, bio uklju­čen, kao i uvek. Do­pa­da­la mu se ta bu­ka iz po­za­di­ne; i da se so­ba po­la­ko ga­si ka­ko pa­da noć. Vo­leo je da bu­de u mra­ku, u svom so­bič­ku, oba­sjan sa­mo hlad­nim sja­jem dva ekra­na. Do­pa­da­lo mu se da se ose­ća za­šti­će­no pli­ša­nim sen­ka­ma, po­mr­či­nom ko­ju po­kret­ni ble­sci te­le­vi­zo­ra i ra­ču­na­ra kao da su pre­tva­ra­li u ne­što teč­no. U za­štit­ni, am­ni­ot­ski me­hur.

– Od­la­zi. Ho­ću da gle­dam dnev­nik – od­bru­sio je.

Gle­da­nje dnev­ni­ka bi­la je dru­štve­no pri­hva­tlji­va ak­tiv­nost. Čak ni ona ni­je mo­gla da ga kri­ti­ku­je zbog to­ga. Ali Ma­ri­na je i da­lje sta­ja­la oslo­nje­na na do­vra­tak, ne od­la­ze­ći. Sna­žan ne­mir pri­ti­skao mu je gru­di. Na tre­nu­tak je po­mi­slio da usta­ne, iz­gu­ra je iz so­be i za­tvo­ri vra­ta. Ali ako je gur­ne, stva­ri će se sa­mo po­gor­ša­ti, to je si­gur­no. Po­bo­gu, on je hteo sa­mo ma­lo mi­ra.

– Da­ni­je­le...

Ma­ri­na je sti­snu­la pre­ki­dač na lam­pi. Sve­tlo ga je za­sle­pe­lo; za­trep­tao je be­san, i na­sta­vio da na­mr­šten gle­da u te­le­vi­zor, u uza­lud­nom po­ku­ša­ju da na obra­ća pa­žnju na svo­ju že­nu.

– Da­ni­je­le.

– Šta je!

– Ne­moj mi­sli­ti da sam za­bo­ra­vi­la da ti je da­nas ro­đen­dan...

– Na­rav­no da ni­si. Ka­ko i da za­bo­ra­viš. Ti si sa­vr­še­na.

– Pu­niš če­tr­de­set pet.

– Sjaj­no pam­će­nje.

– Haj­de­mo na ve­če­ru da pro­sla­vi­mo.

Re­či su se ko­tr­lja­le po Ma­ri­ni­nim usti­ma kao ka­men­či­ći u bo­ci: te­ške, zve­ke­ta­ve. Vi­de­lo se da ho­će da smi­ri na­pe­tost, da že­li da bu­de lju­ba­zna, ali kru­ti osta­ci be­sa i go­di­ne fru­stra­ci­je vu­kli su slo­go­ve.

– Ne že­lim. I ka­sno je. Ne­ki dru­gi dan.

– Dru­gog da­na ne­će bi­ti tvoj ro­đen­dan. Haj­de, po­kre­ni se... Ni­kad ni­šta ne že­liš da ra­diš, pra­vi si smor.

– Ja­sno ti je da ne­mam vo­lje da iza­đem s to­bom kad si ta­ko ne­pri­jat­na. Osim to­ga, tre­ba­lo je ra­ni­je da me po­zo­veš.

– Ni­sam te po­zva­la ra­ni­je jer ni­sam mo­gla! Ra­di­la sam. Ne kao ti.

Da, na­rav­no. I po­vrh sve­ga, ovo. Ma­ri­na je bi­la ne­ve­ro­vat­no vred­na i pro­vo­di­la sa­te i sa­te u ma­loj pro­dav­ni­ci bi­žu­te­ri­je i po­klo­na ko­ju je otvo­ri­la s part­ner­kom, ne­is­pla­tiv po­sao ko­ji