Pokretne slike

By Edna O'Brajen

Zbirku čini dvanaest priča koje prikazuju svetlo i mrak Irske devedesetih godina prošlog veka. Od uspavanih irskih sela prekrivenih mahovinom, velikih kuća, rustičnih odmarališta, i tajni iza gluvih porodičnih zidova, do gradova koji ubrzano pulsiraju ka budućnosti i neumitnoj dehumanizaciji. Protagonisti su, samo naizgled, sasvim jednostavni i obični ljudi, koji oličavaju istinsku lepotu i surovost irske svakodnevnice. Ipak, kao i u celom svom opusu, najvažnija tema Edne O’Brajen i u ovim pričama jeste žena u različitim fazama usamljenosti, žudnje, ljubavi i žaljenja.

„Edna O’Brajen je otpočela zbirku pričom koja opisuje selo i njegove izopačenosti, sirotinju i njene moralne krutosti i licemerje, a završila je s gradom i društvenim kremom čije su izopačenosti možda fleksibilnije u smislu licemerja, ali zato ne manje odvratne i podvodačke. Na taj način, celina predstavlja niz pokretnih slika koje vrlo jasno i na književno upečatljiv način dočaravaju ono što jeste tipično za Irsku i njeno društvo, ali i mnogo šire. Biti žena nije nikad i nigde lako, a biti žena koja je zašla u određene godine tek je teško.“

Iz pogovora Vladimira Arsenića

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Mar 24, 2021

Book preview

Edna O’Brajen

Pokretne slike

Prevela s en­gle­skog

Tatjana Bižić

BEOGRAD, 2020

Naslov originala

Edna O’Brien

Lantern Slides

Copyright © Edna O’Brien 1990

Translation copyright © 2020 Štrik

Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne sme se

umnožavati ni u kom obliku bez prethodne dozvole izdavača

ili vlasnika izdavačkih prava.

Antoaneti

Svaki ljudski život mora da prođe i radosti i tuge, pobede i gubitke, koji tvore istoriju sveta.

Tomas Man

„Mnogo kad u mirnu noć"

Se­lo je ma­lo i sa­nji­vo, jed­na kreč­njač­ka ste­na ne­pra­vil­nog ob­li­ka pro­te­gla se po se­o­skoj po­lja­ni, na ko­joj ra­ste ogrom­na bu­kva i oko nje na­su­mič­ne mla­di­ce što su iz­vi­ju­ga­le iz nje. Pi­to­resk­no, mo­glo bi se re­ći. Ži­vot odi­še ne­ka­kvim ti­him bru­jem. Tu ste sa­mo u pro­la­zu, na pu­tu ka ne­kom ži­vah­ni­jem me­stu. Ni u snu ne bi­ste po­mi­sli­li da tu ži­ve to­li­ke ne­spo­koj­ne du­še, sa­nja­ju­ći o dru­ga­či­joj sud­bi­ni. Pri ula­sku vi­di­te ka­me­nu ro­ma­nič­ku cr­kvu, jed­nu od naj­sta­ri­jih u ze­mlji, uz nju gro­blje, a po nad­grob­nim spo­me­ni­ci­ma ogrom­ne be­le rom­bo­ve li­ša­ja, ko­ji iz­gle­da­ju ta­ko sme­lo, da ne ka­že­mo ko­mič­no. Na­su­prot to­me, igra­li­šte za ru­ko­met, od­mah po­red, ze­le­no je i iz nje­ga iz­bi­ja vla­ga od vi­še­go­di­šnjih ki­ša. Se­o­ce je ki­šo­vi­to, bu­du­ći da ga za­plju­sku­je Golf­ska stru­ja. Ret­ko će­te kad na­i­ći na ne­ko­ga ko igra ru­ko­met, osim mo­žda ne­de­ljom, kad po­ne­ko od omla­di­ne pre­ga­zi pre­ko grob­nih par­ce­la i pla­ste­ni­ka s cve­ćem, uvr­tev­ši u gla­vu da pru­ži se­bi još ma­lo ra­zo­no­de za­ku­ca­va­ju­ći lop­tu ili ka­me­nje u oja­đe­ni ze­le­ni be­ton. Ubr­zo im to, me­đu­tim, do­ja­di, pa odu da se za­ba­vlja­ju oko sta­rih auto­mo­bi­la ili sta­rih mo­to­ci­ka­la.

Kad tu tek za­đe­te, stek­ne­te uti­sak da su u toj za­bi­ti i du­še i te­la po­sta­li žr­tve tvr­do­kor­ne učma­lo­sti. Na­i­ći će­te na pse, od ko­jih su mno­gi me­šan­ci, ka­ko se ju­re po buj­nom ze­le­ni­lu ili dre­ma­ju na sun­cu. U ba­kal­ni­ci će pre­o­vla­đi­va­ti mi­ris bra­šna i ži­ta­ri­ca, i ako vam se po­sre­ći, na­ći će­te mo­žda ba­na­ne ili gro­žđe, ali naj­ve­ro­vat­ni­je je da će­te mo­ra­ti da se za­do­vo­lji­te ja­bu­ka­ma. Pri­ma­mi­će vas, mo­že bi­ti, ši­ro­ko pe­ci­vo bez gor­nje ko­re, kao broj­ča­nik sa­ta, pu­no tam­no­sme­đih gro­žđi­ca. Ne­će­te ni po­sum­nja­ti da je u ve­li­koj ku­ći s ka­pi­jom od ko­va­nog gvo­žđa i za­ra­slom ale­jom uz kri­vu­da­vi pri­la­zni pu­te­ljak že­na po­sta­la čud­nji­ka­va, ni­su joj sve ko­ze na bro­ju. Pri­ča se da je za to kri­va se­stra, nje­na se­stra, An­đe­la. Po­što je pro­ve­la du­gi niz go­di­na u sa­mo­sta­nu, An­đe­la se, na ža­lost svog opa­tič­kog re­da i svo­je rod­bi­ne, po­ku­pi­la i oti­šla, i do­šla je da ži­vi kod Mar­ga­ret u nje­noj ve­li­koj ku­ći. U po­čet­ku se kri­la čak i od Mar­ga­re­ti­nog mu­ža, ali se po­ste­pe­no, ka­ko joj je ko­sa ra­sla, pro­mo­li­la iz svo­je so­be, pa na kra­ju i si­šla u sa­lon, da pre­đe pr­sti­ma pre­ko kla­vi­ra. Pri­ča se da ju je ta­da Mar­ga­re­tin muž Am­bro­uz pr­vi put vi­deo u sve­tov­noj ode­ći, jer kao opa­ti­cu ju je, na­rav­no, vi­đao i ra­ni­je. Am­bro­u­za, ko­ji je bio po­ma­lo ki­coš, sme­sta je osvo­ji­la nje­na le­po­ta i vit­kost nje­nog sta­sa u du­goj ha­lji­ni od sme­đeg pli­ša, ko­ja se kop­ča­la po sre­di­ni i ši­ri­la od stru­ka na­do­le. Sva­šta mo­že da se de­si s tro­je lju­di što kop­ne u ku­ći, ve­li­koj ku­ći, vla­žnoj ku­ći, ku­ći s gon­gom na ku­hinj­skom zi­du i mno­gim mrač­nim hod­ni­ci­ma ko­ji­ma ne bi ško­di­lo da se ma­lo okre­če da sa­mo u ku­ći ni­je vla­da­la hro­nič­na ne­sta­ši­ca nov­ca. Lju­di mo­gu pod ta­kvim okol­no­sti­ma da ote­ra­ju jed­ni dru­ge u lu­di­lo. An­đe­la je je­la kao pti­či­ca, ba­vi­la se ba­štom, a uve­če svi­ra­la kla­vir. I pe­va­la je. Pe­va­la je „Mno­go kad u mir­nu noć i „Uzde vi­se na ono­me zi­du. U let­nje ve­če­ri, kad je iz­bo­če­ni pro­zor bio otvo­ren, ču­la bi je de­ca ili lju­di ko­ji su mu­zli kra­ve po obli­žnjim po­lji­ma i mi­sli­li su da joj je glas pri­lič­no kre­štav. Ba­što­van ko­ji je od­la­zio ta­mo jed­nom ne­delj­no da im po­ko­si tra­vu, krao im je ogro­zde i ni­je hteo da im pod­ma­že šar­ke na nat­kro­vlje­noj ka­pi­ji ni da im uči­ni ni­ka­kvu do­dat­nu uslu­gu jer ga ni­kad ni­su po­zva­li u ku­ću ni po­nu­di­li šo­ljom ča­ja, po­što su bi­li ta­ko nad­me­ni. Su­se­di su go­vo­ri­li da sa­svim ima pra­vo da na­be­re se­bi ma­lo ogro­zda i sa­le­ta­li su ga da i nji­ma na­be­re jed­nu te­gli­cu. Ogro­zdi su im bi­li vr­lo slat­ki, žu­ti, pro­zir­ni.

Se­stre, An­đe­la i Mar­ga­ret, mno­go su se sva­đa­le; po­ne­kad ta­ko ogor­če­no da su An­đe­li­ne stva­ri le­te­le kroz pro­zor – ha­lji­ne, kor­set, mo­li­tve­nik i bro­ja­ni­ce, i kr­zne­ni oko­vrat­nik ko­ji je no­si­la na mi­su i na ko­me se na­la­zi­lo uza­no, pa­met­no li­ce ma­le­ne li­si­ce. Uvek bi se, me­đu­tim, ume­šao Am­bro­uz i An­đe­lu bi do­vu­kli na­zad iz ale­je ili čak i iza ka­pi­je ako je do­spe­la ta­ko da­le­ko. Ni­ko ni­je ni znao ni mo­gao da za­mi­sli ka­ko je mir po­no­vo us­po­sta­vljan, ka­kvoj je stra­te­gi­ji, ili umi­lja­va­nju, ili auto­ri­te­tu Am­bro­uz mo­rao da pri­be­ga­va. Go­vor­ka­lo se da se An­đe­la i on maze u ku­hinj­skoj ba­šti. Mno­gi su ih vi­de­li, ili su se hva­li­sa­li da su ih vi­de­li, i mno­gi su se pi­ta­li za­što ga že­na ni­je iz­ba­ci­la po­što je ku­ća bi­la nje­na. Am­bro­uz se dr­žao po­ma­lo go­spod­ski i pre­zi­rao je rad. Ubr­zo po­što se ože­nio s Mar­ga­ret – ne­u­gled­ni­jom se­strom – iz­naj­mio je ze­mlju da se ko­ri­sti za is­pa­šu, a sam se ba­vio la­god­ni­jim po­du­hva­ti­ma, kao što su pče­lar­stvo i pra­vlje­nje vi­na od zo­ve. Am­bro­uz je ta­ko ma­lo znao o ži­vo­tu na se­lu da su na nje­gov ra­čun stal­no zbi­ja­li ša­le. Imao je bo­le­snu ži­vo­ti­nju, ko­ja je to­li­ko za­sla­bi­la da ni­je mo­gla ni da se po­me­ri od ja­sa­la. Po­zvao je ne­ke me­šta­ne, u na­di da će ušte­de­ti no­vac ko­jim bi mo­rao da pla­ti ve­te­ri­na­ra, a ovi su ži­vin­če na­pro­sto okre­nu­li, da vi­de ho­će li ma­lo kre­ta­nja išta po­mo­ći. Vra­tiv­ši se do ja­sa­la po­što je pro­šlo od­re­đe­no pri­stoj­no vre­me, Am­bro­uz je re­kao dvo­ji­ci lju­di: „Oči su joj već sjaj­ni­je", ma­da je u stva­ri gle­dao ži­vo­ti­nji u sa­pi. Dva čo­ve­ka su zlu­ra­do uži­va­la u vi­cu i, ka­ko je vre­me pro­la­zi­lo, još su i na­ki­ti­li pri­ču.

Go­vor­ka­nja o ne­sreć­noj troj­ci pro­cu­ri­la su ubr­zo po­što je An­đe­la do­šla da ži­vi ta­mo, i na­ga­đa­nja su uisti­nu cva­la; ne­ki su me­šta­ni čak obe­ća­va­li da će se ušu­nja­ti pre­ko vi­so­kog zi­da u ku­hinj­sku ba­štu da za­vi­re kroz pro­zo­re sa­lo­na. Ni­ko im ni­kad ni­je bio u go­sti­ma, jer je Mar­ga­ret bi­la opa­ka škr­ti­ca i če­sto bi se vra­ti­la u rad­nju sa za­mo­ta­nom sla­ni­nom da pri­go­vo­ri ka­ko su joj da­li je­dan re­žanj ma­nje. Sre­ća im ni­je bi­la na­klo­nje­na. An­đe­la se raz­bo­le­la, mr­ša­vi­la je, mo­ra­la je da ode kod spe­ci­ja­li­ste i sa­zna­la je da bo­lu­je od su­ši­ce. Sa­o­se­ća­nje je na­glo pro­me­ni­lo stra­nu i sad su is­ti­ca­ne nje­ne do­bre oso­bi­ne – na­da­re­nost za pe­va­nje, po­bo­žnost ko­ju po­ka­zu­je na mi­si, ukus u ode­va­nju. An­đe­la je umr­la u ju­nu i sa­hra­na je bi­la vr­lo do­sto­jan­stve­na. Zet je po­šao za njom u grob pre ne­go što je is­te­klo me­sec da­na i to je, na­rav­no, pot­kre­pi­lo pri­če o po­taj­noj lju­ba­vi. Ma­ra­ga­ret su sa­ža­lje­va­li, do­no­si­li joj na po­klon škot­ske ko­la­či­će i džem i po­zi­va­li je na par­ti­je ka­ra­ta, na ko­je ona ni­je do­la­zi­la. Osta­la je ne­po­kret­na ne­ko­li­ko go­di­na po­sle to­ga, po­što je te­ško obo­le­la od re­u­mat­skog ar­tri­ti­sa. U po­čet­ku je mo­gla da se kre­će po­šta­pa­ju­ći se i u po­šti bi mno­gi je­dva do­če­ka­li da se ras­pri­ča­ju s njom o bo­lo­vi­ma i pred­la­ga­li su joj le­ko­ve, ko­ji su svi re­dom bi­li bes­ko­ri­sni. Na kra­ju vi­še ni­je mo­gla da iza­đe iz ku­će.

Pa­tro­na­žna se­stra na­vra­ća­la je jed­nom ne­delj­no i ula­zi­la kroz ku­hi­nju, na zad­nja vra­ta, ko­ja su za­tva­ra­na re­zom. Ta se­stra je i is­pri­ča­la me­šta­ni­ma da se Mar­ga­ret vra­ti­la u svo­ju ne­ve­stin­sku so­bu, gde je nje­na usnu­la lju­bav pre­ma mu­žu pro­cva­la i dobila fan­ta­stič­ne raz­me­re. Nje­go­vo ime joj je stal­no bi­lo na usna­ma, pri­če o onom vre­me­nu kad joj se još udva­rao, o to­me ka­kva je je­la vo­leo i ka­ko je nju uz­di­zao u zve­zde sve do smrt­no­ga ča­sa. Me­štan­ke su isto na­vra­ća­le, ali Mar­ga­ret ni­je ču­la zar­đa­li zve­kir, pa je ta­ko osta­ja­la u iz­gnan­stvu u ne­ve­stin­skoj so­bi s kap­ci­ma za­str­ve­nim čo­jom, ne­spo­sob­na da pri­mi po­se­ti­o­ce za ko­ji­ma je žu­de­la, ro­mo­re­ći mo­li­tve, po­na­vlja­ju­ći mu­že­vlje­vo ime i po­ne­kad gu­be­ći ra­čun o da­ni­ma u ne­de­lji, pi­ta­ju­ći se da li pa­tro­na­žna se­stra tre­ba da joj do­đe ili ne.

Ne bi­ste ta­ko­đe po­go­di­li ni da je mno­go gun­gu­le pri­ta­je­no u glav­noj uli­ci, u ni­zu ku­ća po­dig­nu­tih u imi­ta­ci­ji džor­dži­jan­skog sti­la. Tu ži­vi jed­na zlo­sreć­na že­na ko­ja se iz­dr­ža­va od to­ga što či­sti i ri­ba ku­će dru­gi­ma, dok njen muž vre­ba po šu­mi de­voj­ke i že­ne. Ne­ke ne mo­ra ni da si­lu­je, ne­ke ras­pu­sni­ce, ka­žu, sa­me idu ta­mo, iza­zi­va­ju, pa do­pu­ste da ih od­vu­če u gu­štar, ili pa­prat, ili ze­le­ni­lo. Jed­na do­bra de­voj­ka po ime­nu Una uzi­ma ru­blje na pra­nje, štir­ka čar­ša­ve i stol­nja­ke ta­ko da bu­du kru­ti kao da­ska. Na nje­nom ko­nop­cu za veš uvek ima čar­ša­va, stol­nja­ka, plat­ne­nih sal­ve­ta, pa čak i in­tim­ni­jih de­lo­va ru­blja. U bli­zi­ni jed­na go­spo­đa ko­ja ima sme­lo­sti da dr­ži kr­pa­re, do­slov­no ih pu­šta u ku­ću i go­re u svo­je spa­va­će so­be, po pe­to­ro ili še­sto­ro u jed­nu so­bu. Hod­nik joj gad­no za­u­da­ra, i ni­je ni ču­do. Mno­go pu­ta po­ne­delj­kom uju­tru is­tre­sa kre­vet­ske pre­kri­va­če i per­ja­ne jor­ga­ne s gor­njeg pro­zo­ra, a kom­ši­je se jet­ko do­vi­ku­ju, ne vi­ču di­rekt­no njoj, ne­go jed­ni dru­gi­ma, da ih ona ču­je. Nje­nu oro­nu­lu ku­ću pro­zva­li su Bu­va­ra.

Jed­na če­sti­ta go­spo­đa ko­ja ži­vi u ku­ći od te­sa­nog ka­me­na s er­ke­rom bi­la je žr­tva ne­kog od tih kr­pa­ra, ko­ji joj je ukrao ci­pe­le. Bi­le su to sve­tlo­sme­đe zum­ba­ne ci­pe­le ko­je je ona re­ši­la da pre­far­ba u tam­no­sme­đe. Dok su se su­ši­le, jed­na de­voj­ču­ra je do­šla da pro­si, ali u ku­ću ni­je pri­mlje­na, iako je bez pre­stan­ka ku­ca­la na vra­ta i pre­kli­nja­la da se ne­što ude­li de­ten­ce­tu u nje­nom na­ruč­ju. Ozlo­je­đe­na, od­ne­la je ci­pe­le.

Uhva­ti­li su je ubr­zo, pro­na­šao ju je na­red­nik kad se odr­ža­va­la re­ga­ta, gde je ga­ta­la sud­bi­nu ču­če­ći na ko­ma­du cr­ve­nog pli­ša, pre­tva­ra­ju­ći se da je mu­dra že­na sa Is­to­ka, a bi­la je u ukra­de­nim ci­pe­la­ma. Na su­du je tu­ži­lja, uda­ta že­na u cr­nom ka­pu­tu spre­da op­ši­ve­nom astra­ga­nom, iz­gu­bi­la že­lju za od­ma­zdom, pri­se­tiv­ši se po­ma­lo svog de­tinj­stva, svog te­škog si­ro­ma­štva, pre­da­ka pro­te­ra­nih iz plod­nih rav­ni­ca, ko­ji su mo­ra­li da po­beg­nu i na­sta­ne se u pla­ni­ni, pa se po­ka­ja­la što je pri­ja­vi­la kra­đu i su­znim je gla­som mo­li­la su­di­ju da pro­gle­da kroz pr­ste i uka­že mi­lost. Su­di­ja, ko­ji ni­je vo­leo ta­kve upa­de kad ima pu­ne ru­ke po­sla – če­ka­o­ni­ca je bi­la pu­na lju­di či­ji su slu­ča­je­vi če­ka­li na pre­tres – raz­dra­žlji­vo ju je za­mo­lio da se ubu­du­će ma­lo oba­zri­vi­je po­zi­va na mi­lost i da ka­ja­nje osta­vi za is­po­ve­da­o­ni­cu. Ka­da su joj pre­da­li ci­pe­le, uda­ta že­na je pre­kli­nja­la da pu­ste pro­sja­ki­nju da ih za­dr­ži, ali na­rav­no da se toj mol­bi ni­je mo­glo udo­vo­lji­ti i ona je iza­šla no­se­ći ih u mli­ta­voj ru­ci kao da će ih ba­ci­ti čim se na­đe na­po­lju. Kr­par­ku su osu­di­li na se­dam da­na i no­ći u okru­žnom za­tvo­ru, če­ga je mo­gla da bu­de po­šte­đe­na ako bi pla­ti­la glo­bu od pe­de­set fun­ti, što na­rav­no ni­je bi­lo mo­gu­će, pa su se kr­pa­ri raz­mi­le­li di­vlja­ju­ći po gra­du, pro­kli­nju­ći i za­kli­nju­ći se da će pro­te­sto­va­ti.

U jed­noj dru­goj ku­ći ner­vo­zni raš­či­nje­ni sve­šte­nik pre­se­di unu­tra go­to­vo ceo dan. Skan­dal je to­li­ki da se lju­di je­dva usu­đu­ju da o nje­mu go­vo­re. Kao raz­log su na­ve­de­ni živ­ci, ali se je­dan put­nik vra­tio iz­da­le­ka sa­znav­ši mrač­nu taj­nu, ukrat­ko, tvr­dio je da je sve­šte­nik ba­cao oko na že­ne. Ka­ko god bi­lo, ni­je vi­še smeo da slu­ži mi­su, ni­je smeo da slu­ži čak ni vi­so­ku mi­su, a ne­de­ljom su ga vi­đa­li ka­ko ide s maj­kom bol­nič­kim pu­te­vi­ma. Sa­ku­plja­ju gran­či­ce da ukra­se dnev­nu so­bu. Je­di­no je oni ta­ko zo­vu, svi dru­gi ka­žu sa­lon ili so­ba za pri­ma­nja, i je­di­no oni uno­se cve­će i gra­ne u ku­ću. Je­di­na je ma­la mi­lost ude­lje­na mla­dom sve­šte­ni­ku to što u po­ro­di­ci ima­ju du­šev­nu bo­lest još otkad im se pre mno­go go­di­na je­dan ro­đak obe­sio o dr­vo.

Da, pro­la­zi­li bi­ste po­red ku­ća u ko­ji­ma ima pi­ja­na­ca, u ko­ji­ma muž onog da­na kad pri­mi pla­tu ne do­đe ku­ći do po­no­ći, a že­na ga tad do­če­ku­je na vr­hu ste­pe­ni­šta, ili u dnu ste­pe­ni­šta, ili ma gde; a ima i ku­ća gde ži­ve ne­že­nje, či­je so­be ni­kad ni­je ta­kla žen­ska ru­ka, pa su pu­ne pra­ši­ne i po­ma­lo ne­go­sto­lju­bi­ve. Pro­ći će­te i po­red po­ro­di­ca s ma­lom de­com, i po­ro­di­ce ko­ja dr­ži ko­nje i po­ni­je, pa ih je sna­šla ta zla sre­ća da im je je­dan konj iz­ju­rio na glav­ni drum i po­gi­nuo jer ga je uda­rio mo­to­ci­kli­sta, ko­ji je on­da tu­žio po­ro­di­cu zbog ne­ma­ra.

„Na­či­sto ju je pre­po­lo­vio", ra­do je go­vo­rio sin­čić ko­bi­li­nih vla­sni­ka pre­pri­ča­va­ju­ći bez­broj pu­ta tu­žnu pri­ču o to­me ka­ko je pla­ho­vi­ta ko­bi­la iz­ju­ri­la na drum.

Na­ći će­te i biv­šu na­stav­ni­cu mu­zi­ke, ko­ja vi­še ne uzi­ma uče­ni­ke, ali i da­lje dr­ži no­te na kla­vi­ru kao do­kaz svog mi­nu­log ume­ća, i ko­ja pu­šta svo­je ban­tam ko­ki­ce da joj vla­da­ju ku­ćom. Ne­da­le­ko oda­tle na­ći će­te go­spo­di­na ko­ji je ne­ko vre­me od­slu­ži­vao ka­znu u Austra­li­ji kao i sva­ki naj­o­bič­ni­ji osu­đe­nik, ali se sa­da vra­tio u po­stoj­bi­nu. Osu­đen je za­to što je opa­lio u šan­ke­ri­cu jer ni­je hte­la da ga uslu­ži po­što je pro­šlo vre­me za za­tva­ra­nje, ali je na­ža­lost bio do­bar stre­lac pa ju je ubio. Vi­še ne pi­je, ali ži­vi kao po­lu­u­sa­mlje­nik i uve­če re­đa pa­si­jans. Ima za­tim tu i je­dan ne­žno za­lju­blje­ni par, jer, na­rav­no, u sva­kom se­lu ima je­dan ne­žno za­lju­blje­ni par. Ovaj par je bez de­ce i njih dvo­je sa­mi pra­ve se­bi ka­ra­me­le i pre­da­ju se raz­me­nji­va­nju ne­u­me­re­nih ne­žno­sti u sva­ko do­ba da­na, čak i za do­ruč­kom. Kad muž ode na po­sao u pi­la­ni, že­na kri­šom po­đe za njim na bi­ci­klu i sme­sti se iza vi­so­kog kreč­njač­kog zi­da na ivi­ci šu­me da se uve­ri da joj muž ne raz­go­va­ra i ne dru­ži se s de­voj­ka­ma i že­na­ma ko­je tu­da pro­la­ze.

Tu je ta­ko­đe, u ku­ći s pre­kra­snim mu­ška­tla­ma na ve­ran­di, jed­na tek pro­pu­pe­la le­po­ti­ca, pu­nač­ka, ali ne pre­vi­še, tam­no­pla­vih bi­strih oči­ju, oč­nih du­plji kao ma­sti­o­ni­ce u ko­ji­ma se ta za­mam­na mo­dra teč­nost vr­tlo­ži – oči­ju sprem­nih za lju­bav. Le­po­ti­ca či­ta ča­so­pi­se i ise­ca sa­ve­te o ne­zi ko­se, le­po­ti, vit­koj fi­gu­ri i ta­ko da­lje. De­ce ima ko­li­ko ho­će­te, uglav­nom su u ško­li, a pre­ko ras­pu­sta kraj­nje ne­sno­sna. Ima tu i se­dlar­ska rad­nja, kroz či­ja vra­ta do­pi­ru pri­jat­ni mi­ri­si no­ve ko­že i la­ne­nog ulja, a ne­da­le­ko od nje obu­ćar­ska, ko­ja mi­ri­še gad­ni­je, na znoj i sta­ru ko­žu. Či­ta­va ta rad­nja za­tr­pa­na je sta­rim ci­pe­la­ma, na­go­mi­la­nim u pra­i­skon­sku lo­ma­ču. Za­tim se tri ju­tra ne­delj­no ši­ri krep­ki mi­ris sve­žeg hle­ba, kad iz ve­li­kog gra­da stig­ne kom­bi i kad se ple­ho­vi vek­ni, ka­me­nih ko­la­či­ća s vo­ćem i čaj­nih ko­la­ča uno­se u pro­dav­ni­cu. Glad spo­pad­ne či­ta­vo se­lo – že­ne osta­ve ru­blje ko­je su pra­le ili pe­gla­le i žur­no do­la­ze, če­sto i ne ski­nuv­ši ke­ce­lju, če­sto i ne po­nev­ši no­vac, želj­ne da se do­ko­pa­ju du­ge me­ke vek­ne ko­ja ži­vot zna­či.

„Pla­ti­ću vam ka­sni­je, ili: „Pla­ti­ću vam su­tra, če­sto se ču­je dok se žur­no vra­ća­ju u svo­je ku­hi­nje da ha­la­plji­vo po­je­du pri­če­snu hra­nu. U udob­noj pro­sto­ri­ji ba­ra se­de već u taj čas je­dan ili dva pi­jan­ca i pi­ju po­la­ko, me­to­dič­no, sve­sni da je dan tek po­čeo, a ogo­va­ra­nja i ov­de cva­tu, ma­da u od­me­re­ni­jem to­nu. U tom tam­nom pro­sto­ru ko­ji mi­ri­še na pi­vo, sta­ro pi­vo i tek na­to­če­no pi­vo, sve­tlost je pri­gu­še­na jer je žuć­ka­sto­sme­đa ro­let­na uvek na­vu­če­na, pri­vat­no­sti ra­di, a mu­škar­ci, kad na­po­slet­ku i re­še da se obra­te je­dan dru­gom, na­sto­je da iz­beg­nu sit­ni­ja pi­ta­nja, ko­ja se ti­ču nji­ho­ve vla­sti­te ži­vot­ne oko­li­ne, već ume­sto to­ga ras­pra­vlja­ju o svet­skim te­ma­ma iz čla­na­ka ko­je su po­ku­pi­li po no­vi­na­ma. Na­me­štaj je tu smeđ, na šan­ku slo­je­vi i slo­je­vi oti­sa­ka ča­ša, kru­go­vi se pre­pli­ću kao go­do­vi dr­ve­ta.

Ugra­blje­ne vek­ne hle­ba do­ma­ći­ce kod ku­će ha­la­plji­vo sma­žu uz džem, tur­ši­ju ili ne­što dru­go, sa­mo da ju­tru daju ma­lo pi­kant­nog uku­sa, a on­da je ubr­zo vre­me da se pri­sta­vlja ru­čak i že­ne žur­no iz­la­ze u ba­štu iza ku­će da od­se­ku gla­vi­cu-dve ku­pu­sa, ope­ru ih od ze­mlje i pu­že­va i uba­ce da se ku­va­ju za ru­čak, ko­ji se slu­ži u pod­ne, obič­no sa sla­ni­nom. Do­bar, obi­lan, ma­stan ru­čak kod ne­kih, kod dru­gih, šta se skr­pi. De­ca is­pred ba­šta je­du hleb sa še­će­rom, ne­što ma­lo ži­vo­sti oko vre­me­na za ru­čak, lju­di pro­la­ze ta­mo i ova­mo, na se­o­skoj po­lja­ni psi se kav­že oko ko­sti, te­ri­to­ri­je ili jer su zbog ne­čeg lju­ti. On­da za­vla­da za­tiš­je do vre­me­na za ve­če­ru. Sta­ri­ji lju­di od­re­ma­ju, a sa škol­skog pro­zo­ra ču­je se skan­di­ra­nje dok de­ca uglas ili vi­ču ili ne­što re­ci­tu­ju.

Uve­če mi­ris ti­sa i bo­ro­va kao da ja­ča, na­ro­či­to po­sle ki­še. Oko cr­kve ih ra­ste mno­štvo, ne­ka sta­bla su po­sa­đe­na dav­no, ne­ka su sa­mo­ni­kla. Pre­ko pu­ta cr­kve vi­de­će­te ka­me­nu ku­ću na sprat, ne mo­že­te je pro­ma­ši­ti. Ne­kad je bi­la okre­če­na u pla­vo, sad je to sa­mo ble­da sen­ka te bo­je. Vrt je u sra­mot­nom sta­nju. Sve je po­di­vlja­lo: dr­ve­će, ši­blje, tr­no­vi­to žbu­nje, sve se to is­pre­ple­lo u lu­dač­ko klup­ko i ne sa­mo što je za­klo­ni­lo pri­la­zni pu­te­ljak ne­go se uz­ve­ra­lo i uz pro­zo­re pa ne mo­že da se za­vi­ri unu­tra. Unu­tra je Ita. Ita je ne­kad bi­la uzor u ovom za­se­o­ku, zbog po­bo­žno­sti su joj se di­vi­li vi­še ne­go ikom dru­gom. Osim što se sta­ra­la o bra­tu, ima­la ne­ko­li­ko kokošaka i pi­li­ća i mu­zla kra­ve, vo­di­la je ra­ču­na i o cr­kvi; Ita je bi­la sa­kri­stan­ka. Cr­kva je bi­la i nje­no sve­ti­li­šte i nje­na cvet­na ba­šta.

Spo­lja je, usled ne­mi­lo­srd­no­sti vre­me­na, pla­vi te­sa­ni ka­men mo­žda pru­žao na­mer­ni­ku ža­lo­snu sli­ku, ali unu­tra je sve bli­sta­lo, kao što i do­li­ku­je ku­ći Bož­joj. Ol­tar­sko kan­di­lo, uvek upa­lje­no, bi­lo je od pa­dov­skog sre­bra, na du­gač­kim lan­či­ći­ma, u po­su­di iš­čip­ka­noj ru­pi­ca­ma na­la­zi­la se unu­tra­šnja, cr­ve­na, u ko­joj sve­to ulje naj­pre za­gr­go­lji, za­tim se za­nji­še; plu­tao je tu i fi­tilj, s je­zič­kom sve­tog pla­me­na što sve­do­či o pri­sut­no­sti Hri­sto­voj. Sva­ki put kad bi stu­pi­la unu­tra, Ita Mak­na­ma­ra bi ne sa­mo klek­nu­la ne­go se i pro­str­la pred ol­ta­rom i po­mo­li­la Bo­gu da joj za­sla­di gor­ku ča­šu, i Bog bi je usli­šio.

Mno­go je go­di­na pro­šlo, ali uspo­me­na i