Kosmopolitske i druge priče

By Dušan Miklja

U Kosmopolitskim pričama se kao književni junaci, ili samo kao svici koji promiču prostorom i vremenom, javljaju flamanski slikari Rubens i Van Dajk, Sultan od Zanzibara i emir od Katara, britanska kraljica, admiral Pakistanske mornarice, pijani škotski kapetan, čak nekoliko papa, kardinal Lime, egipatski Kediv, kralj Faruk, graditelj Sueckog kanala Ferdinand Leseps, Van God, Tuluz Lotrek, Čehov, Mikalanđelo i Rafael, manekenka Naomi Kembel, predsednik Miteran, ujedinitelj Kelta Vercingetoriks, Cezar, Džems Džojs i Italo Zvevo, bavarski kralj Ludvig, Vagner, Šiler, majka cara Konstantina Jelena, Sveti Jeronim, istoričar Gibon, Euklid, belgijski kralj Leopold i mnogi drugi.
Plava džamija i Bakingemska palata, peščani satovi i drveni globusi, skupocene i nomadske prostirke, Budin zub, tantristička božanstva, recepti indijanskih vračeva, u afričkom ratu primenjena Euklidova teorema, zbirke retkih leptira, stari jedrenjaci, ukus i miris tropskih začina, lažni i pravi Isusov krst, faraonska notna skala ispisana hijeroglifima, afričke maske, fetiši i enigmatične slike takođe su utkani u već gusto tkanje planetarne prostirke od Zanzibara do svetilišta Inka.
Sudbine, prošle i sadašnje, sve odreda suočene sa životnim protivrečnostima ali i metafizičkim nedoumicama, daju ovoj zbirci ne samo prostornu širinu već i vanvremensku dubinu.
„U moru bljutave ’publicistike’ i još bljutavije ’beletristike’, ova zbirka priča, bolje reći školjka (jer školjke valjda govore ehom morskih dubina), učini sve da pobegnemo od košmarne zbilje i otisnemo se ka nekim sprudovima prateći koridore svetskog putnika, pomalo nalik melanholičnom mornaru Kortu Maltežaninu Huga Prata, kome je još u detinjstvu Ciganka rekla da na dlanu nema linije života te da ih mora sam ispisati.“
„Ovakve priče mogu ostvariti samo pisci kosmopolitske širine duha oslobođeni getoizirane i klaustrofobične ambijentalnosti naše domicilne ’beletristike’.“
(Zoran Panović: Danas)

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Jun 22, 2019
• ISBN: 9788834145722

Book preview

Dušan Miklja

KOSMOPOLITSKE I DRUGE PRIČE

Impresum

Copyright © 1992, 2003 Dušan Miklja

Copyright za digitalno srpsko izdanje © 2013 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 2001 Borivoje Jovanović

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Portret s masnicom na oku

Kada je prvi put ugledao portret s masnicom na oku Gost je pomislio da je to što vidi posledica zamućene svesti ili, još određenije, velike količine vina koje je te večeri popio. Nastojao je, drugim rečima, da ubedi sebe kako je portret bez masnice, jer nije bilo nikakvog razložnog objašnjenja zbog čega bi slikar izabrao tu vrstu modela i zbog čega bi, opet, model pristao da u takvom stanju bude ovekovečen. Pitanje se nametalo i zbog toga što se po odeći naslikanog moglo zaključiti da je visokog roda, i prema tome, nije morao da prihvati ono što nije želeo. Ni slikar, očito, nije morao da se miri s bilo kakvom narudžbinom jer i po tehnici slikanja i po motivu, nije bilo teško zaključiti da pripada čuvenoj flamanskoj školi koja nije oskudevala ni u mušterijama ni u novcu.

Gost se zbog toga sutradan ponovo vratio na „mesto zločina", uveren da se prethodne večeri prevario i da naslikani velikaš nema masnicu na oku. Ma koliko zagledao portret sa svih strana, tražeći čak od gazde vinskog podruma da donese merdevine – kako bi sliku – imajući u vidu da je bila okačena visoko pod tavanicom – izbliza pogledao, masnicu je jasno video. Njenu pojavu, takođe, nije mogao da pripiše zamućenoj svesti, jer te večeri svesno nije popio ništa.

Pošto je, dakle, nedvosmisleno utvrdio da masnica na oku postoji, Gost je zaključio da nema više razloga da se uzdržava. Naložio je zbog toga gazdi da mu iz istog bureta od sinoć naspe bokal vina i za sto donese s tanjirom čuvenog manastirskog rošfor sira. To, naravno, nije značilo da ga zagonetka više ne kopka već, naprotiv, da o njoj želi da na miru, usredsređeno razmišlja.

Izabrao je zbog toga mesto koje nije padalo u oči, a s koga je, opet, mogao nesmetano da posmatra portret. Slika je predstavljala sredovečnog čoveka sa šeširom i paunovom peruškom na njemu, utegnutog u raskošni somotski kaput s belim čipkanim okovratnikom. Sudeći po otmenom držanju i skupocenom prstenju na prstima obe ruke, model je bio velikaškog, možda čak i kraljevskog roda, ili je, ako je bio građanskog porekla, poticao iz bogate trgovačke porodice.

Gost nije bio likovni kritičar, ali se u galerijama Brisela, Briža, Anversa i Amsterdama, dovoljno nagledao slika flamanske škole da bi razlikovao majstora od običnog zanatlije. Portret s masnicom na oku, u to nije bilo nikakve sumnje, je delo majstora. Otkuda, onda, u vinskom podrumu? Gost je počeo istragu na način kojem ni iskusni policijski inspektor ne bi mogao da prigovori.

– Zbog čega delo takve vrednosti nije u jednoj od mnogih galerija? – pitao se zamišljeno. Kopkalo ga je takođe da sazna ko je slikaru poslužio kao model i zbog čega je naslikan s masnicom na oku.

Gazda, naravno, ni o čemu nije imao pojma.

– Iskreno govoreći, da je gospodin nije primetio, ne bih ni znao da slika postoji.

– Uostalom – gazda je prijateljski stavio Gostu ruku na rame, donevši „na račun kuće još bokal vina – u Briselu „takvih stvari ima na svakom ćošku.

Gost je morao da mu da za pravo jer je, koliko prošle nedelje, na trgu ispod Palate pravde bio svedok kako je kod uličnog antikvara platno savremenika Rubensa, Pola de Voa, prodato za tričavih hiljadu franaka.

Nije, naravno, bilo ništa neobično da se dela čak i čuvenih majstora nađu u birtijama jer su ih slikari zalagali za piće. Mada se zbog toga za flamanske kafedžije može reći da su bili prvi galeristi i kolekcionari, vlasnik vinskog podruma na Trgu Gran-Sablon nije ostavljao takav utisak. Pravo je, čak, čudo da se na trgu, poznatom po bogatim starinskim kućama, antikvarnicama i otmenim restoranima, našlo mesto za memljivu točionicu pića, s paučinom među drvenim gredama i, u skladu sa zapuštenošću podruma, takođe nimalo probranim gostima.

Bilo je, mora se priznati, u grubom neobrađenom drvetu klupa i stolova, bokalima od keramike s vešto izvajanim nimfama, ko zna kada okrečenim zidovima, furuni od tuča koja se ložila mirisnim trupcima, i, najzad, velikodušnom točenju pića i trpeljivom odnosu prema onima koji su više popili, nešto od atmosfere prošlih vremena koja je, istini za volju, ponekad dobijala sablasan karakter. Mušterije su za to krivile portrete u jeftinim ramovima, okačene nemarno o počađavele grede, koji bi u koktelu vlažnih isparenja, dima od cigareta i pare od kuvanog vina, posle ponoći, redovno oživeli.

Mada je i sam za to znao Gosta je od nedoličnog, može se čak reći razuzdanog ponašanja nepoznatih modela, više interesovalo da sazna otkuda masnica na oku najgospodstvenijeg među njima. Pretpostavku da je masnicu možda doslikao slikar, sveteći se zbog neisplaćenog novca, morao je da odbaci, jer se čak i površnim posmatranjem moglo videti da su sve boje nanesene u isto vreme. Od pomisli da je na slici glumac u odeći velikaša, takođe je odustao, jer je, prema zakonima iz tog vremena, prerušavanje bilo dozvoljeno jedino za vreme predstave.

Tražeći odgovor na zagonetku koja ga je sve više mučila brzo je otkrio da se mogućnosti, kao u šahovskoj partiji koja je izašla iz otvaranja, sve više umnožavaju. I sam je bio iznenađen šta mu je sve padalo na pamet, na primer i to da je portret flamanskog velikaša naslikan s masnicom za opkladu. Možda čak, što je već bilo u domenu fantastike, da je urađen po službenom nalogu, kako bi u vremenu kada još nije postojala fotografija, poslužio kao sudski dokaz.

O svemu tome, naravno, nije mogao da misli potpuno pribrano i zbog toga što gosti vinskog podruma nisu imali previše obzira za njegovu istragu. Ometali su ga, naprotiv, pijanim žamorom, a ponekad i glasnim svađama. Mada za mesto, na kome se točilo vino u bokalima, takvo ponašanje nije bilo nimalo neobično, zapazio je da je galama bila najnesnosnija upravo u trenucima kada mu se činilo da je na tragu odgonetke. Smeo je čak da se zakune da su kakofonijom, jer o harmoničnom zvučnom sazvežđu nije moglo da bude ni reči, dirigovali, takođe pijani, naslikani velikaši. U tome je, naravno, opet prednjačio najotmeniji među njima, s masnicom na oku, koji bi se povremeno u toj meri zanosio da je, mašući rukama, izvirivao iz rama dovodeći sebe u opasnost da ispadne iz njega.

Gost je, doduše, takve prizore viđao jedino posle ponoći, kada se, takođe i zbog vina točenog u bokalima, i ljudi i stvari izobličavaju i čak udvostručavaju. Odlučio je zbog toga da se dok ne okonča istragu o poreklu masnice na oku u potpunosti uzdrži od pića. Dolazio je, naravno, kao i ranije svake večeri, ali je ljubazne ponude gazde da mu natoči vino iz nove berbe odlučno odbijao.

Sedeo je tako satima, pućkajući lulu koja mu je pomagala da se u potpunosti usredsredi na predmet posmatranja. Mada je portret bio miran kao bubica, Gost se nije dao prevariti. Svim svojim bićem je, naprotiv, osećao da se flamanski velikaš samo pretvara, i da uprkos tobožnje nepomičnosti nešto smera. Bio je u to sasvim siguran i zbog toga što je, posle toliko zajednički provedenih večeri, mogao s pravom da kaže kako su se dovoljno poznavali. Nisu, doduše, nikada razgovarali, mada Gost, istini za volju, ne bi bio preterano iznenađen i da mu se poznanik lično obratio.

Ne samo da se to nije dogodilo već je i portret, kao da podražava od pića uzdržanog i u svemu ostalom smernog Gosta, i sam odustao od nestašluka, postajući sve više obično uljano platno, što je, u stvari, i trebalo da bude. Uočivši i sam promene Gost je primetio da su boje, kako se ponekad događa, počele da pucaju, a da se na površini slike hvata skrama koja kao patina više pristaje starim kraljevskim palatama nego davno naslikanim velikašima. Ni masnica na oku, prekrivena maglenim pokrovom, gotovo se zbog toga nije primećivala. Gost se, čak, imajući u vidu da ju je sve teže zapažao, pitao da li je uopšte postojala.

Mada mu je bilo pomalo žao što se – na početku neizvesna – istraga završava na tako prozaičan način, nije mu preostalo drugo već da zaključi kako je portret, koji ga je toliko uzbuđivao, možda vredna, ali, ipak, samo obična uljana slika.

Prekorevajući sebe što je toliko vremena utrošio na otkrivanju nečega što je postojalo samo u njegovoj mašti, Gost se oprosti s gazdom, izgovarajući se važnim poslovima. Dok su za rastanak ispijali piće gotovo se rastuži što se neće više družiti s portretom koji je nekada, posle ponoći, znao da oživi.

Kada se na vratima okrenuo da još jednom, poslednji put, pogleda Flamanca koji je odlučio da se vrati u sliku, ovaj mu, okačen visoko pod tavanicu, kao s predikaonice, obešenjački namignu, upravo onim okom na kome se, kao kada ga je prvi put ugledao, masnica jasno raspoznavala.

Sultan od Zanzibara

Shvatajući da je za priču u kojoj se kao likovi pojavljuju sultan od Zanzibara (na nesreću osujećen), njegov bliski rođak na vlasti u Kataru (takođe sultan), kapetan teretnog broda iz Škotske (nažalost trešten pijan) i, najzad, britanska kraljica (doduše samo prigodno i to jednom godišnje), potrebno verodostojno jemstvo, beležnik je s olakšanjem prihvatio svedočenje bivšeg zapovednika Pakistanske mornarice, admirala u penziji Njegove ekselencije Mohameda Karima Kan Kalijija Zanda, lično.

Učinio je to zbog toga što se pripadnici tako visokog društvenog staleža retko nude za svedoke, ali još više zato što je admiral, koga ćemo od sada iz milošte ali i iz praktičnih razloga oslovljavati samo s Mohamed, plovio u mladosti, kao kadet, na istom brodu sa sultanom. Mada je pomalo staromodan, ali za školsku plovidbu još uvek upotrebljiv, jedrenjak Kraljevske mornarice bacao sidro u mnogim živopisnim lukama Komonvelta, Mohamed se toga poglavlja svoga života seća samo kao beskonačne pijanke u kojoj se obilato gubljenje tečnosti zbog velikih vrućina nadoknađivalo isto tako obilatim pijenjem piva. Preterivanje u piću je, doduše, čak i u mornarici kažnjivo, ali se, imajući u vidu interese Britanske imperije, nasledniku prestola na Zanzibaru gledalo kroz prste. Pošto se nasred okeana čak i jedan sultan oseća beskrajno usamljeno, on je blagodeti kapetanove velikodušnosti rado delio s kadetom iz Pakistana.

Iz međusobne upućenosti začelo se prijateljstvo koje se pod žmirkavim saučesništvom sazvežđa Južnog krsta napajalo ne samo bezbrojnim pintama piva već i maštanjem o „ludom provodu" kada jednom odsluže rok u mornarici i konačno se iskrcaju na kopno. Za razliku od Mohameda koji je u lepljivim tropskim noćima na usijanoj palubi lagodan život zamišljao kao plebejsko izležavanje u hladovini palmi, sultan je, kako i dolikuje nasledniku prestola, za budućnost imao kraljevske planove. Mada svakako uzvišeni, oni su se svodili na nadoknađivanje svega onoga što je propušteno za vreme dugih plovidbi. Pojam svega, ipak, nije bio sveobuhvatan jer se, uistinu, iscrpljivao u opisu arapskih i crnačkih lepotica o kojima je sultan, bez preteranog protivljenja budućeg admirala, govorio kao o svom ličnom posedu.

Sazdani su, dakle, čvrsti planovi da se drugarstvo nastavi i kada jednom napuste „prokleti brod". Naslednik prestola je, drugim rečima, pozvao prijatelja u goste na Zanzibar. Mada je opis ostrva obraslog mirišljavim žbunjem karanfilića i pomalo otužnog jasmina i naseljenog raznobojnim pticama i lepim ženama sadržavao, možda, neodmerenosti i preteranosti, Mohamed ga je doživeo kao verodostojnu sliku samoga raja. Ostatak plovidbe protekao je tako u zamišljanju iskušenja kojima, kako iz svetih knjiga proizilazi, iako u rajskoj bašti i, prema tome, u mnogo boljim uslovima, nije odoleo ni zajednički praotac Adam.

Prijatelji, istini za volju, nisu ni imali želju da se brane od iskušenja već da im što pre pohrle u susret. U toj čvrstoj nameri rastali su se u Dar es Salamu, da bi svako otišao na svoju stranu: sultan u dvorsku palatu na Zanzibaru, a Mohamed u prizemnu kuću u Karačiju. Mada tek svršenom pitomcu Pakistanske mornarice u roditeljskom domu ništa nije nedostajalo, čak ni hlad palmi u senovitoj bašti na obodu grada, on je odmah počeo da štedi novac za put na Zanzibar. Ma koliko čuvaran i štedljiv, utrošio je, ipak, nekoliko meseci da prikupi dovoljno para za brodsku kartu i to za putovanje drugom klasom koja je, u to vreme, uistinu bila u potpalublju. Beležnik zapisuje ovu, na prvi pogled nevažnu pojedinost, da bi istakao koliko je Mohamedu bilo stalo do toga da se na rajskom ostrvu izloži biblijskim iskušenjima.

Nije mu, nažalost, bilo suđeno da u njima uživa. Sultanov otac je u krvavom državnom udaru zbačen s prestola, a prestolonaslednik se, kako je na radiju javljeno, pod neutvrđenim okolnostima spasao bekstvom.

Događaji na dalekom ostrvu su posredno izmenili i Mohamedov život. Umesto da otputuje na Zanzibar, on se obreo u mornarici u kojoj je, predanim služenjem, dospeo do visokog čina admirala i zvanja zapovednika. Ne može se nikako reći da je svojim životom, a još manje položajem i priznanjima koja su iz njega proisticala, bio nezadovoljan. Bio je, naprotiv, okružen počastima i često i rado viđen gost ne samo na vladinim prijemima već i kod krunisanih glava.

Ma koliko mu to laskalo, admiral iz svesti nikako nije mogao da potisne čežnju za Zanzibarom. Kopkalo ga je, takođe, šta je bilo s nesuđenim sultanom koji mu je tako velikodušno ponudio da na rajskom ostrvu dele svetovna zadovoljstva. Od prevrata, nažalost, o njemu ništa nije čuo. Ko zna da li bi ikada išta saznao da lokalna štampa u Portsmautu nije objavila vest o „prijateljskoj poseti" pakistanske flote. Čekajući s nestrpljenjem da isplovi iz studene i gustom maglom zastrte luke, admirala je u pristojnom ali neprijatno hladnom hotelu iznenadio telefonski poziv. Glas mu se učinio poznatim, ali, kako je kasnije i sam izričito naglasio, ni u snu ne bi pomislio da će mu se javiti sultan lično.

Mada samo običan građanin Portsmauta, nesuđeni vladar Zanzibara klanja se, baš tako je rekao „uvaženom zapovedniku pakistanske flote, admiralu Mohamedu" i moli da mu učini čast i poseti ga u njegovom skromnom domu. U jednoj u nizu istih – od čađi i magle pocrnelih – mezoneta, nekadašnji kadeti s britanskog školskog jedrenjaka dobili su tako, najzad, priliku da raspletu razdvojene i zamršene životne putanje.

Pošto je Mohamedova već poznata, beležnik je zapisao samo onu sultanovu, kako mu je u pero kazivao, uprkos poodmaklim godinama, pouzdani pakistanski sagovornik.

U državnom udaru koji je došao glave ostarelom sultanu, naslednika prestola je spaslo proviđenje, koje je, za tu priliku, imalo prilično neobičan vid pijanog zapovednika teretnog