Trbuh sveta

By Dušan Miklja

Ova priča o Americi, bogatoj i moćnoj zemlji, „trbuhu sveta“ koji sve proždire – od robe do pameti – čita se u jednom dahu, kao najlepša bajka o putovanju u svet koji u mnogo čemu podseća na one izmišljene i nepostojeće.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 7, 2017
• ISBN: 9788663291492

Book preview

Dušan Miklja

TRBUH SVETA

Impresum

Copyright © 1989 Dušan Miklja

Copyright za srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Copyright za fotografiju na koricama © 1978 Borivoje Jovanović

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Recezenti

Milisav Savić

Prof. dr Ratko Božović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

I

Trbuh sveta

U Sjedinjene Američke Države se danas više nego u druge zemlje slivaju novac, kulturna dobra, fizički rad i – otelovljen u stručnjacima i naučnicima – „cerebralni krem sveta. Bogate i moćne, one su i doslovno postale „trbuh sveta koji politički, ekonomski, finansijski, vojno, kulturno i čak jezički ponavlja primer Rima i, možda, njegovu sudbinu.

Ako su se Amerikanci u prvim decenijama nezavisnosti osećali pretežno kao „bivši Evropljani, oni su, kako su godine odmicale, sve više poprimali svojstva „građana sveta. Broj doseljenika sa Starog kontinenta neprestano se smanjuje u korist Latinske Amerike i Azije.

Do promena je došlo ne samo u poreklu već i u strukturi emigracije. Ako je ranije, naročito u doba industrijske revolucije, preovlađivala sirotinja doslovno u vidu sirove radne snage, danas su, maltene ravnopravno, zastupljene i druge kategorije uključujući i visokoobrazovane stručnjake. Žan-Žak Servan Šrajber, ovoga puta u svojstvu savetnika Fondacije Karnedži-Melon, tvrdi da Amerika postaje univerzitet sveta. Takvu ocenu potvrđuje podatak da je 1987. godine, na primer 55,4 odsto svih doktorata u oblasti tehničkih nauka u SAD pripalo strancima. Na nekim od visokih tehničkih škola tri četvrtine studenata došlo je sa strane što je Ardena Albija, dekana fakulteta Kaltek, pobudilo da izjavi da se površnom promatraču koji je slučajno zalutao u učionice, može učiniti da je dospeo u Aziju.

Dekan je ovo rekao bez ironije i svakako bez žaljenja, jer invazija stranaca nije imala za posledicu i opadanje kvaliteta. Dekan Univerziteta u Viskonsinu, Džon Vajli, ističe da su došljaci među prvih deset odsto najuspešnijih studenata.

Značajan je, naravno, i podatak da više od polovine svih stranaca po završetku studija ostaje u Sjedinjenim Američkim Državama. Još je veći procenat profesora tehničkih nauka koji su, privučeni većim platama i drugim pogodnostima, napustili matične fakultete u korist američkih. Predsednik Univerziteta u Ajovi, Gordon Iton predviđa da će na početku 1990-ih između 75 i 93 odsto svih predavača tehničkih nauka poticati izvan Sjedinjenih Država. Reč je, dakle, o „odlivu mozgova" neviđenih razmera što je godišnjoj konferenciji pisaca Srbije u martu 1988. godine dalo povoda za zaključak da Jugoslavija jeste dužna više od dvadeset milijardi dolara, ali da je ta ista Jugoslavija izvezla u SAD dvadeset hiljada najstručnijih ljudi, što znači da je bogatoj Americi darivala kapital od nekoliko desetina milijardi dolara.

Naivno je i pomisliti da se promene u obrazovnoj strukturi emigracije događaju isključivo spontano. Zna se, naprotiv, da su daroviti i umni mladi ljudi privučeni stipendijama američkih univerziteta, a poslednjih godina u sve većoj meri i širokogrudim ponudama privatne industrije. U ovom drugom slučaju veće stipendije obavezuju svršenog studenta da se zaposli u preduzeću koje mu je plaćalo troškove školovanja. Savršeno je prirodno, prema tome, da će se privatna industrija otimati samo o one studente koji izuzetnom darovitošću i znanjem obećavaju da će nadoknaditi novac uložen u njih.

Širi spektar doseljenika više je posledica izmenjenih potreba zemlje nego liberalnijih zakona koji se, uostalom, u poslednje dve i po decenije nisu bitno menjali. Koliko su novi emigranti različiti od prethodnih, toliko su različite i zemlje iz kojih dolaze. Sve do sredine šezdesetih godina polovina svih useljenika bila je evropskog porekla. Između 1820. i 1840. godine samo pet odsto pridošlica nije poticalo iz severne i zapadne Evrope. U prve dve decenije dvadesetog stoleća primat preuzimaju južna i istočna Evropa sa 44 odsto od ukupnog broja emigranata. Latinska Amerika izbija na vrh u periodu od početka šezdesetih do kraja osamdesetih godina. U ovoj deceniji, Azija je ubedljivo na prvom mestu. Za relativno kratko vreme u potpunosti su promenjena izvorišta budućih Amerikanaca. Ako su do sredine 20. veka preovlađivali Evropljani, danas devedeset odsto svih doseljenika potiče iz Azije i Latinske Amerike.

Bez obzira odakle dolaze, pola miliona ljudi legalno se useljava svake godine s namerom da postanu državljani SAD. Zbog potrebe za poređenjem s takmacima, na ulazne vize gleda se ne samo sa stanovišta populacionih i humanističkih opredeljenja već i sa stanovišta političke i ekonomske celishodnosti. Pitanje koji emigranti pristižu sve više ustupa mesto pitanju koje emigrante SAD žele? Ono je prisutno ne samo u štampi već i u predstavničkim telima, na onim mestima, dakle, na kojima se neobavezno javno mnjenje preobražava u obavezujuće zakone.

Pravila useljavanja u SAD prvi put su kodifikovana dvadesetih godina ovoga veka uvođenjem takozvanih „nacionalnih kvota, koje se uskogrudošću i izričitom odbojnošću prema svim drugim narodima, osim prema onima sa zapada i severa Evrope, mogu – bez velikog dvoumljenja – nazvati rasističkim. Sredinom sedamdesetih godina sistem „nacionalnih kvota zamenjen je principom „ponovnog okupljanja porodice". Novi zakon najviše je pogodovao onima, čiji su najbliži rođaci već živeli u SAD. Ne osporavajući opravdanost i tog merila, kritičari mu zameraju da je – previđanjem drugih isto tako značajnih pojedinosti – nepotizam proglasio ne samo za vrhovno načelo već i za vrhovnu vrlinu.

Nije iznenađujuće što je novi zakon, kojim se pokreće procedura za promenu dosadašnje imigracione politike, usvojen u Senatu ne samo bez žučne debate već i s velikim brojem glasova. Predlagači – demokratski senator iz Masačusetsa, Edvard Kenedi, i republikanac iz Vajominga, Alan Simson, nisu nimalo krili da je cilj njihove zakonske inicijative da se težište imigracionih sklonosti pomeri od „porodičnih preferencijala" ka sistemu koji će nagrađivati profesionalno umeće i znanje engleskog jezika. Mada su i pomenuti uslovi takođe diskriminatorski, senator Kenedi njihovo uvođenje pravda potrebom ispravljanja nepravde prema narodima onih evropskih zemalja, čiji su preci bili u prvim talasima doseljenika. Potencijalni doseljenici iz Irske i Italije, objasnio je on, svakako imaju u Americi mnoštvo rođaka ali ne i roditelje, decu, braću, sestre i supružnike koji – prema važećem zakonu u poslednje dve i po decenije – jedini omogućuju zakonito useljenje.

Statistički podaci iz 1986. godine, poslednje godine za koju su takvi podaci dostupni, daju Kenediju za pravo. Iz Irske se te godine uselilo u SAD manje od 2.000 ljudi, iz Italije manje od 6.000, ali sa Filipina više od 61.000, a iz Meksika više od 66.000.

U ne tako čestoj demonstraciji jedinstva demokratski i republikanski senator i predložili su uvođenje posebne, nezavisne kategorije viza na osnovu bodova stečenih znanjem ili na osnovu specifičnih potreba zemlje čije se državljanstvo traži. Predlog novog zakona naziva se proemigrantski, jer bi se njegovom primenom gornja godišnja granica useljavanja pomerila od sadašnjih 590 na 670 hiljada. To je i dalje samo četvrtina od ukupnog broja onih koji žele da se usele u SAD. Prema imigracionim vlastima takvih je godišnje 2,2 miliona.

Mada iz shvatljivih razloga o tome ne postoje pouzdani podaci, poznato je da mnogi doseljenici, u odsustvu pravovaljanih dokumenata, u SAD ulaze i legalno. Oni se, grubo razvrstano, mogu podeliti u dve osnovne kategorije: sezonske emigrante, koji se privremeno zapošljavaju kao poljoprivredni radnici (berba voća, na primer) i doseljenike čiji je životni cilj da postanu državljani SAD. Njihov ulazak pokušavaju da spreče ne samo policijske snage već i rupe naoružanih građana koji, kao u filmovima sa Divljeg zapada, prvo pucaju a tek potom ispituju. O stanju na granici s Meksikom dovoljno, uostalom, govore podaci da se ne samo u žutoj štampi već i u Kongresu čuju predlozi da vojnici zamene carinike i policajce.

Mada se u SAD ilegalno ulazi i preko slabo čuvane kanadske granice, meksička veza se za grupne posete češće koristi. Poznato je da se istom vezom rado koristi i albanska emigracija u SAD. Bez obzira na to o kojem je etničkom kanalu reč, poslovi se ugovaraju na principu plaćanja unapred, što praktično znači da se naručioci upuštaju ne samo u finansijski i krivični već, ponekad, i u životni rizik. U leto 1988. godine, u zaključanom vagonu prispelom u Teksas iz Meksika, nađeno je nekoliko desetina ugušenih nesrećnika.

Mada se to zvanično nikada ne priznaje, imigraciona opredeljenja su često u funkciji spoljne politike. Američki listovi uveli su, maltene, stalnu rubriku o iseljavanju sovjetskih Jevreja u SAD, pri čemu se pojedinačnim slučajevima, ponekad, daje veći publicitet nego sudbinama etničkih grupa ili čak naroda. Kada je sovjetskom vođi Gorbačovu u vreme posete SAD predočeno da interesovanje za jevrejske emigrante iz Rusije potiče iz humanitarnih motiva, odnosno iz uverenja da svakom čoveku treba omogućiti da živi tamo gde želi, on je upitao. „Ako je već tako, zbog čega, onda, sprečavate Meksikance da se doseljavaju?" Podsećajući na već poznatu činjenicu o različitom obrazovnom i stručnom nivou doseljenika iz Sovjetskog Saveza i Meksika, Gorbačov je, bez sumnje, hteo da naglasi da američka imigraciona politika ne počiva samo na humanitarnim pobudama već i na političkoj i ekonomskoj celishodnosti.

Da je ova probitačnost imala, ponekad, vid ideološke isključivosti i, svakako, preterane podozrivosti, svedoče upitnici za vize koji i dan-danas liče na policijske zapisnike. Ma koliko to neverovatno zvučalo, neki od najvećih pisaca današnjice, među kojima i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Gabrijel Garsija Markes, ne mogu da dobiju američku vizu. Istu sudbinu imali su i ne manje slavan meksički pisac Karlos Fuentes i u svetu poznat čileanski pesnik Pablo Neruda. Pod udar Makaren-Volterovog zakona dospele su i tako ugledne ličnosti kao što su Gunar Mirdal, italijanski pozorišni umetnik Dario Fo i mnogi drugi. Na osnovu pomenutog zakona, izglasanog u doba zaoštrenog hladnog rata, Stejt department može uskratiti vizu bilo kom licu s obrazloženjem da je njegovo prisustvo u SAD štetno za javne interese. Doslovno istim rečima objašnjena je zabrana ulaska pripadnicama mirovne grupe „Komadres" iz Salvadora, publicisti iz Belgije i novinarki iz Kolumbije.

Imajući sve to u vidu, Robert Rihter i Ketrin Varnou došli su na ideju da u dokumentarnom filmu Viza – rat protiv ideja pruže mogućnost i pristalicama i protivnicima Makaren-Volterovog zakona da kažu šta misle o njemu. Gabrijel Garsija Markes iskoristio je ponuđenu priliku da izjavi da on nije agresivan čovek i da mu, prema tome, nikako ne ulazi u glavu da su njegove knjige dopuštene a on lično zabranjen. Karlos Fuentes je u istom filmu na izvrsnom engleskom poručio progoniteljima da se neće olako povući. On je, zaista, na ponovljeno traženje, dobio vizu i čest je gost američkih univerziteta koji izučavaju njegovo delo. Jedan od najvećih američkih dramskih pisaca svih vremena Artur Miler, kome je svojevremeno bila uskraćena izlazna viza, ocenio je Makaren-Volterov zakon kao anahron. Izvrgavši ruglu birokratske obrasce, on je u javnom predavanju ispričao kako ga je jedan od činovnika u Stejt departmentu uporno ispitivao o putovanjima u Kinu. Uzalud sam mu objašnjavao da sam u Kinu putovao samo jednom; činovnik je nastavio da me ispituje govoreći o više putovanja, izjavio je Miler uz smeh prisutnih.

U istom filmu francuski profesor, koji je proputovao ceo svet, tvrdi da je jedino u formularima za američke vize postoji pitanje o političkoj pripadnosti. Govoreći o istoj temi, Gunar Mirdal je preporučio da se na ponižavajuća pitanja jednostavno ne odgovori.

Zvaničnik Stejt departmenta Vilijam Bakli, kome je poveren nimalo lako zadatak da brani zakon, ističe da su veoma uske kategorije obuhvaćene zabranom. Da je pojam „uskosti" podosta rastegljiv, potvrdio je predstavnik za štampu imigracionih vlasti Djuk Ostin, priznavši da je na listi nepoželjnih lica čak četrdeset hiljada imena. Na ovu listu se može dospeti iz bilo kog od trideset tri različita razloga, počev od političke pripadnosti do zaraženosti tuberkulozom ili nekom drugom opasnom bolešću. Ako lice sa te liste pokuša da uđe u SAD, ono će, čak iako nekim čudom poseduje vizu, biti vraćeno sa granice. Sudeći po mnogim nacističkim ratnim zločincima koji su posle Drugog svetskog rata našli utočište u SAD, na takvu obavezu se povremeno zaboravljalo. Lica kojima je uskraćen ulazak teoretski imaju prava na administrativni postupak, ali su takvi pokušaji retko kada imali povoljan ishod.

Nije neobično što liberalni kritičari Makaren-Volterovog zakona često ističu da u njemu još počiva Makartijev duh. Pod udar ovog zakona, usvojenog daleke 1952. godine, dolaze ponekad i vrlo neobične ličnosti: poslanik u irskom parlamentu Bernadet Devlin, engleski pisac Grejam Grin i bivši član italijanskog Senata general Nino Pasti. Slučaj ovog poslednjeg posebno je apsurdan, jer je zbog protivljenja postavljanju američkih nuklearnih raketa u Evropi proglašen opasnim po bezbednost SAD, iako je svojevremeno u šezdesetim godinama u NATO paktu predstavljao Italiju.

U Kongresu SAD je, zbog toga, pokrenuta inicijativa da se Makaren-Volterov zakon bitno ograniči, odnosno primeni jedino prema licima za koje postoji verovatnoća da će se baviti špijunskom, subverzivnom, terorističkom ili kriminalnom aktivnošću. U duhu iste inicijative je i odluka Federalnog apelacionog suda, kojom se osporava zakonitost uskraćivanja ulaska u SAD onim strancima, koji su u vezi s komunističkim organizacijama. Sa dva glasa za i jednim protiv (Borka, Reganovog kandidata za Vrhovni sud) Apelacioni sud je presudio da je, u odsustvu drugih razloga, Stejt department dužan da preporuči davanje vize ili da podnese dokaze Kongresu da je lice kome je uskraćena viza zaista pretnja za bezbednost SAD. U pismenom obrazloženju isti sud je zaključio da izvršna vlast ima široka diskreciona prava da odobri ili zabrani ulazak u SAD, ali da ta prava ipak nisu neograničena.

Uprkos i takvoj oceni i pokrenutoj zakonskoj inicijativi u Kongresu, Makaren-Volterov akt je još na snazi, iako se danas primenjuje manje revnosno nego nekada. Istini za volju, pomenuti zakon je samo poslednja ali ne i jedina u nizu prepreka koje su se pred novim doseljenicima postojano isprečavale. Pokret protiv stranaca, koji je sredinom devetnaestog veka bio uperen protiv Iraca i Nemaca, obnovljen je osamdesetih godina istog stoleća s novom pomamom. Njegove žrtve su ovog puta bile istočni i južni Evropljani, na koje su raniji doseljenici gledali s nipodaštavanjem. Mada su svi emigranti, ma otkuda dolazili, bežali od bede, njima je redovno stavljano do znanja da su manje vredni od onih koji su došli ranije. Doseljenici su dočekivani s netrpeljivošću ne samo zbog visokog nataliteta i drugačijih kulturnih i životnih navika već i zbog spremnosti da za malu naknadu prihvate bilo kakav posao. Protiv njih su bili sindikati jer su „otimali posao „starosedeocima, ali i gazde jer su u prtljagu, ponekad, imali opasne evropske doktrine: socijalizam, komunizam i anarhizam.

Među pokretima uperenim protiv novih doseljenika, na posebno zlom glasu bilo je Udruženje za zaštitu Amerike. Osnovano 1887. godine, ono je na vrhuncu moći imalo milion članova. Sindikati se, takođe, nisu ustezali da se pridruže kampanji protiv stranaca. Primećujući da pridošlice često koriste kao štrajkbrehere (razbijače štrajkova), sindikalne vođe su, ne sasvim bez osnove, zaključile da ako američka industrija uživa zaštitu od strane robe, američki radnik isto tako ima pravo na zaštitu od stranog radnika.

Štiteći različite već ukorenjene interese, Kongres je 1882. godine uveo ograničavajuće zakone pod čiji su udar prvo došli bivši osuđenici i kriminalci ali, takođe, i najsiromašniji. Današnje obaveze avionskih i brodarskih kompanija da o svom trošku vrate putnike bez urednih isprava, verovatno su za uzor imale pomenute uredbe, kojima je lakomislenim ali i lakomim kapetanima nalagano da nepoželjna lica otpreme istim putem natrag. Godine 1885. Kongres je, pod pritiskom domaćih sindikata, zabranio dovoz radnika pod ugovorom, koji su radili za nadnice daleko niže od uobičajenih.

Kako su godine prolazile, tako se federalnim zakonima neprestano proširivala lista nepoželjnih, da bi kasnije uključila poligamiste, prostitutke, alkoholičare, anarhiste i obolele od zaraznih bolesti. Predloženi ispit pismenosti koji je pogodovao staroj emigraciji, prošao je u Kongresu tek 1917. godine, pošto je prethodno naišao na ogorčeno protivljenje i zaustavljen vetom čak tri predsednika. Godine 1882. prvi put je celoj jednoj etničkoj grupi – Kinezima – zabranjeno useljavanje. Odluci Kongresa prethodilo je zlostavljanje žutih doseljenika koji su u to vreme u Kaliforniji činili čak devet odsto stanovništva. Pod uticajem demagoga irskog porekla Denisa Kernija, koji je govorio da