Treći put italijanskih komunista

By Dušan Miklja

Italijanska Komunistička partija najmoćnija je leva politička formacija u Italiji i jedna od najvećih stranaka na italijanskoj političkoj sceni 1970-ih. Knjiga Treći put italijanskih komunista je anatomski presek tada najveće radničke partije Zapada. Ostavivši velike istorijske rekonstrukcije istoričarima, autor se strogo i konzistentno drži zadate teme, a to je prikaz nastanka stategije „italijanskog puta u socijalizam“ čija je osnovna karakteristika svesni napor prevladavanja ograničenosti socijaldemokratije, s jedne, i „realnog socijalizma“, s druge strane. Za čitaoca su posebno zanimljivi delovi koji gotovo fotografski verno odslikavaju složen mehanizam funkcionisanja italijanske Komunističke partije, kao što je na primer odnos „baze“ i „vrha“, način sprovođenja masovnih akcija, izvori finansiranja, odnosi s ostalim italijanskim strankama – demohrišćanima i socijalistima, klasno-socijalna slika IKP i njena zastupljenost u najrazličitijim društvenim slojevima.
Autor veoma uspešno analizira specifičnosti italijanskog kapitalizma u svetlu ekonomske krize koja ima veoma žestoke socijalne i političke posledice izražene u snažnim sindikalnim pokretima, štrajkovima i poteškoćama demokratske konsolidacije. S obzirom na međunarodnu poziciju italijanskih komunista, ekstenzivno su obrađene karakteristike njihove antiblokovske politike uz sva neminovna ograničenja kao i smisao i domet krilatice o „novom internacionalizmu“ koja promoviše nezavisnost, samostalnost i ravnopravnu saradnju svih subjekata međunarodnog socijalističkog i progresivnog kretanja.

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 15, 2017
• ISBN: 9788663291812

Book preview

Dušan Miklja

TREĆI PUT ITALIJANSKIH KOMUNISTA

Impresum

Copyright © 1982 Dušan Miklja

Copyright za srpsko izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Predgovor

Meni je, kao starom borcu Italijanske komunističke partije i prijatelju Jugoslavije i njene revolucionarne avangarde, koji je zajedno s komunistima te zemlje delovao i borio se još u dalekim godinama fašističke diktature, a potom u slavnom otporu i partizanskoj borbi, svakako drago što će bolje poznavanje Italije i njenog radničkog pokreta da učini zdravijim i delotvornijim odnose koji nas ujedinjuju.

Ovih godina, pošto su izlečene rane nepravično nanete našem prijateljstvu nesrećnom odlukom Kominforma iz 1948. godine, ne samo da smo priznali greške prošlosti već i shvatili koliko je važno stvarno poznavanje vaše Partije i njenog samosvojnog istraživanja novoga puta ka socijalizmu i novoga načina da se živi socijalizam koji povezuje slavno iskustvo borbe sa zahtevima novoga saznanja posle oslobodilačkog rata.

U situaciji, tako različitoj od vaše, osetili smo dužnost da u traženju italijanskog puta, pre svega, učinimo da naša Partija živi kao velika revolucionarna organizacija mase, sposobna da se duboko ukoreni u istoriji, na podsticajni način utisne u nacionalnu stvarnost i postane avangarda i jezgro velikog radničkog i demokratskog pokreta za promenu naše zemlje i usmeravanje Italije ka socijalizmu.

To je delo koje je na teoretskom polju i svakodnevnom radu ostavio iza sebe drug Palmiro Toljati. Kada je, posle Dvadesetog kongresa, u godinama koje su bile teške ali pune nade, Toljati susreo Tita, taj zagrljaj i međusobno razumevanje označile su za nas etapu nove politike za koju smo se borili porazivši fašizam u ratu, u kome su naš pokret otpora i naše partizanske brigade koristile vaše dragoceno iskustvo i crple snagu u borbi vođenoj od 1943. godine, rame uz rame s vašim borcima.

Te godine bile su godine različitog iskustva i potrebe da se slede pouke stečene iz tog iskustva. To su, takođe, bile godine u kojima smo naučili, i jedni i drugi, da verujemo u širi internacionalizam i međunarodnu solidarnost, priznajući punu autonomiju svakoj komunističkoj partiji, ono jedinstvo u različitosti o kome je Toljati ostavio pouku u svom testamentu, okrenemo se prema oslobodilačkim pokretima, socijalističkim partijama, narodnim organizacijama i snagama koje se na različite načine u svim delovima sveta izražavaju kao pokretači napretka i predstavljaju elemente velikih preobražaja koji označavaju ovu istorijsku epohu.

Verujem, ako postoji zemlja sposobna da razume i prati s kritičkim duhom i bratskim interesovanjem naše iskustvo, ta zemlja je Jugoslavija. Drugovi sposobni da to čine su jugoslovenski komunisti.

Mnogobrojne su veze između naše dve partije, između naših provincijskih i regionalnih organizacija i vaših republika i gradova.

Smatram jednim od najuzvišenijih i najuzbudljivijih trenutaka moga života internacionalističkog borca izražavanje bola, ali u isto vreme i ponosa i nade u času oproštaja od druga Tita – toga dana kada mu je čitav svet priznao političku vrednost i inteligenciju i gledao na vas u želji da nastavite njegovo delo.

Pozdravljam knjigu druga Dušana Miklje kao doprinos prijateljstvu sa željom da se uzajamno upoznavanje još više produbi.

Đankarlo Pajeta

Rim, 3. decembra 1981.

I Partija borbe – partija vlasti

Britanska kraljica je u jesen 1980. posetila Italiju. Kako to običaji nalažu, njoj su tom prilikom prvi dobrodošlicu poželeli građani. Od tri mesta – u kojima je boravila – Rimu, Napulju i Palermu, u prva dva, gradonačelnici su bili komunisti.

Do istog susreta moglo je doći u bilo kojoj drugoj „crvenoj opštini u kojoj su, doslovno u pola Italije, na vlasti radničke partije. „Krunisane glave, drugim rečima, mogu da zaobiđu Apenine, ali ako su već na njima, ne mogu da mimoiđu komuniste.

Otkako je osnovana, 1921. godine u Livornu, Komunistička partija je prešla dug put. Pre šest decenija imala je ukupno 42.000 članova. Danas je u njenim redovima 1.752.000 Italijana.

Još veći utisak ostavlja broj birača. Od prvih posleratnih izbora (1946. godine), kada su dobili 4.356.686 glasova, odnosno, 19 odsto izbornog tela, snaga i uticaj komunista neprestano rastu. Godine 1976. za IKP glasa 12.620.509, odnosno 34,4 odsto birača. Tri godine kasnije taj uspeh se nije ponovio ali 11.107.883 glasova još uvek predstavlja 30,4 odsto ili trećinu izbornog tela.

Ma kako računali, ostaje slika velike narodne partije i najveće radničke partije Zapada. U kapitalističkom svetu zapravo nema primera da u jednom trenutku komunisti predsedavaju u čak sedam parlamentarnih komisija i u dva saziva i samim parlamentom. Poslanike je na red prvo pozivao temperamentni veteran Pjetro Ingrao, a potom uglađena i otmena, kao da je sišla s renesansnog platna, Toljatijeva saputnica Nilda Joti.

Raspored snaga na italijanskoj političkoj sceni dobija još više na značaju kada se uporedi s drugim zapadnoevropskim zemljama. Prema oceni Berlingvera svedoci smo sve upornije odbrane interesa krupnih kapitalističkih grupa i najjačih država na račun radnika iz ekonomski manje razvijenih krajeva, kakvi su Italija i njen jug.

Kako je daleko maj 1968. godine kada su studenti na Sorboni tražili da „mašta dođe na vlast", zaključuje tim povodom s uzdahom direktor rimske Republike, Skalfari. Prema njegovom tumačenju, politička kretanja u Evropi govore o obnavljanju neoliberalizma „zasnovanog na efikasnosti, inicijativi preduzetničkog kapitala i profitu, kao jedinom merilu ne samo ekonomskih već i etičkih vrednosti. Jedna gotovo arheološka kategorija se, dakle, povampirila na način koji uvodničaru rimskog dnevnika daje pravo da zaključi kako se „Evropa devetorice u suštini ne razlikuje od tradicionalne merkantilne imperije koja još uvek obrće 40 odsto svetske trgovine.

U tom svetlu više od 30 odsto glasova za komuniste u Italiji ravno je čudu. Nije mali broj onih, uključujući i Katoličku crkvu, koji su izborne rezultate upravo tako doživeli.

Ko glasa za komuniste?

Prema jednoj studiji, urađenoj za potrebe pokrajinske vlade Toskane, društveni sastav komunističkog biračkog tela otkriva da partija nove glasove dobija više u takozvanim mešovitim urbanim sredinama, u kojima su zajedno s radnicima i zanatlije i službenici, nego u tradicionalnim proleterskim uporištima.

Komunisti, naravno, ostaju najjači u radničkim gradovima. Oni su, takođe, snažni u klasičnim napoličarskim zonama kao što su Umbrija, Toskana, Emilija Romanja i Marke.

Ako je Komunistička partija Italije pre svega radnička partija (više od 40 odsto njenih članova su radnici) njeno seljačko jezgro, naročito na severu zemlje, je isto tako veoma uočljivo. Njega čine „braćani (nadničari) i „mezadri (napoličari) oko kojih se u bogatim poljoprivrednim pokrajinama kakva je Emilija Romanja okupljaju takođe mali trgovci i preduzimači, kao i veći deo zadružnog pokreta.

Na selu su, uostalom vođene najžešće bitke. Komunistička partija je, dakle, radnička ali i narodna jer sve više izražava interese različitih društvenih slojeva. To je još 1944. godine na povratku u Italiju primetio Toljati: „Mi jesmo partija radničke klase, rekao je on, „ali radnička klasa nikada nije bila gluva za nacionalne interese".

Nova komunistička partija je, otuda, prema njemu, morala da ima svojstva nacionalnog, vladajućeg i narodnog masovnog pokreta. „Ako radnička klasa, posredstvom svoje partije, ne zakorači napred i ne kaže: mi smo ti koji danas branimo opšte interese zemlje, odnosno nacije, nema u Italiji druge klase koja je sposobna da to učini. Pošto se suočavamo s velikim nevoljama u nacionalnom životu i ne manjim u provincijskom i lokalnom, bilo bi apsurdno ako bi se ograničili na odgovor: da smo u socijalističkom ili u komunističkom društvu, stvari bi ovako išle... Moramo imati veze s narodnim masama, s radničkom klasom, seljacima, slobodnim profesijama, intelektualcima, koje će nam omogućiti da naša rešenja dopru u sve socijalne sredine", govorio je Toljati o partiji.

Teorijski razložne ove osobine nisu bile i lako dostižne. Valja, najzad, imati na umu da su komunisti još 1943. godine imali samo nekoliko hiljada članova. Vodeći kadrovi su u doba fašizma bili fizički uklonjeni ili izmučeni u zatvoru i izgnanstvu. U Inoćentiju, na primer, od 5.000 radnika samo 6 su bili komunisti, u Kaproniju ih je bilo 40 od 4.000, u Mareliju de Sestu 7 od 4.000, u Falku 180 od 7.000, u čitavom radničkom Torinu, najzad, nije bilo više od hiljadu članova partije.

Ovi podaci su od značaja za shvatanje puta koji su „koracima od sedam milja" otada prevalili italijanski komunisti. Kako objasniti tako brz napredak? Prema jednoj analizi Berlingvera u Uniti, privlačna snaga partije sadržana je u velikim radničkim i demokratskim bitkama koje je vodila, u određenim inicijativama koje je preduzimala i najzad u jasnim izgledima koje daje svojoj borbi odbacujući apstraktne, nemoguće i nerealne ciljeve.

Takva svojstva Berlingver je još više naglasio u intervjuu Vitoriju Goresiju iz izdavačke kuće Feltrineli: „Šta vidimo u zemlji u trenucima nevolje?, pita on. „Kada je poplava, komunisti se prvi mobilišu. Kada u Napulju ili u Bariju izbije kolera, lekari komunisti ne beže.

Snažni zemljotres koji je zadesio Italiju krajem 1980. godine otkrio je sve slabosti države ali i visoku organizovanost i mobilizacione sposobnosti Komunističke partije. Zadrugari iz „crvene" Emilije Romanje dospeli su u ugroženo područje pre armije, a efikasnost njihove pomoći u svemu je nadmašila državnu.

Stvorena je, dakle, jedna nova kultura ponašanja koja dolazi do izražaja upravo u trenucima kada je potreba za društvenom solidarnošću najveća. Rim i Palermo su takvu potrebu osetili u leto 1975. godine kada su korporativistički štrajkovi „gradske čistoće zapretili epidemijom. Kamioni s komunistima dobrovoljcima su tada preuzeli ulogu vozila komunalnih službi. Pripadnici partije su isto tako više puta onemogućili uspeh „divljih štrajkova na aerodromu Fjumićino. Zahvaljujući komunistima javnost je konačno došla do saznanja da postoje štrajkovi upereni protiv gazda, ali i onih aristokratskih kategorija zaposlenih koji pogađaju pre svega putnike na železnici i avionima što znači široke mase građana.

Milion ljudi na festivalu Unite

Takvo ponašanje donelo je partiji ugled velike nacionalne formacije koja bez crvenila može govoriti o reformi države, odbrani institucija Republike i odgovornom rukovođenju privredom. Komunisti su, najzad, jedini koji na jednom mestu mogu okupiti više od milion pristalica. Upravo je toliko ljudi na festivalu Unite u jesen 1980. godine u Bolonji slušalo Berlingverov završni govor. Nije, naravno, sve u brojevima, ali i oni svedoče o snazi najveće radničke partije Italije.

Festivali partijskog dnevnika organizuju se svake godine u svim mestima i čak više njih u jednom gradu. Takvih smotri za dvanaest meseci ima na hiljade, a prema slobodnoj proceni na njima je prisutno i desetak miliona ljudi, članova partije, ali i pripadnika drugih stranaka, čak i takvih koje su sve drugo samo ne politički istomišljenici. Prilika je to za borbu mišljenja i manje ili više „prijateljsko ubeđivanje".

Nacionalne festivale naravno nije lako prirediti te su i oni primer organizovanosti i požrtvovanosti komunista. Na onome u Bolonji, na primer, danonoćno su dobrovoljno radili članovi partije svih uzrasta i zanimanja od penzionera do gradonačelnika. O doprinosu koji su komunisti Emilije Romanje dali nacionalnom festivalu svedoči činjenica da je na njemu svakodnevno, bez ikakve naknade, bilo zaposleno deset hiljada ljudi. Među njima je bilo i takvih koji su radi te manifestacije žrtvovali svoj godišnji odmor. U vreme kada su mnogi, ne samo u kapitalističkim zemljama, oboleli od virusa potrošačkog društva, nije zgoreg da se pomenu ti primeri.

Bolonja je kao mesto festivala izabrana početkom godine. Odluka nije promenjena ni posle fašističkog zločina u kome je u železničkoj stanici osamdeset četiri lica izgubilo život. „Nismo pogrešili, rekao je Berlingver, „jer je glavni grad Emilije Romanje ne samo za Italiju već i za čitav svet simbol komunističke moći i uticaja. U ovom gradu od rata naovamo radnička partija na svim izborima ima apsolutnu većinu.

Oni koji su se u dane festivala zadesili u Bolonji shvatili su, ipak, da je jedno slušati i čitati o snazi partije, a sasvim drugo videti svojim očima kako se ona u životu ispoljava. Dva časa uoči Berlingverovog govora, na primer, crvena povorka duga deset kilometara zaustavila je svaki saobraćaj. Bar isto toliko ljudi je s gradskih pločnika stisnutom pesnicom uzvraćalo pozdrave. Ako je u tom času u gradu bio makar jedan fašista morao se zavući u najdublju „mišju rupu". Nigde se, valjda, u Evropi nije moglo videti toliko crvenih barjaka uključiv i devojku koja je i doslovno od glave do pete bila umotana u partijsku zastavu.

Festival je, takođe, mesto na kome se često i rado peva. Revolucionarne pesme „Bandjera rosa i „Bela ćao čuju se i po sto puta na dan ali ih svaka nova grupa uvek puna srca prihvata. Dani Unite nisu, naravno, samo za dušu. U Bolonji je, na primer, za dve nedelje prodato čak sto hiljada knjiga. Najveći izdavači nisu se ustezali da svoja najuglednija izdanja izlože u šatrama. Ma šta mislili o komunistima u njihovu strast za čitanjem mogli su da se pouzdaju.

Mada je blizu polovina članova partije radničkog porekla u njoj su zastupljene i druge socijalne grupe. Radnika je 40,7 odsto, nadničara i poljoprivrednih radnika 4,9, direktnih proizvođača i napoličara 5,2, trgovaca 3,5, zanatlija i sitnih preduzimača 5,1, službenika i tehničara 6,7, pripadnika slobodnih profesija 2,2, studenata 2,2, domaćica 10,2, penzionera 17 i 2,3 odsto ostalih.

Izmenjeni sastav i naglašena težnja da se osvoje novi izborni prostori došli su do izražaja i u uvršćenju na komunističke izborne liste 1976. godine 10 odsto takozvanih „nezavisnih kandidata. Pomenuta inicijativa je, između ostalog, imala za cilj da odobrovolji srednju klasu što nije podjednako dobro primljeno u svim sekcijama. Dokaz za to je i pismo jednog starog komuniste, profesora u Veneciji, koji na zajedljiv, ali i duhovit način izražava nezadovoljstvo previše široko shvaćenim otvaranjem: „Budući da nisam žena, ni mladić, ni katolik, ni nezavisni intelektualac i da, shodno tome, nema nikakvih izgleda da se pojavim na listi partije koristim slobodu da primetim... Činjenica je, ipak, da nezavisni kandidati nisu naneli štetu partiji. Oni su, naprotiv, doprineli njenom ugledu i predstavili je kao snagu koja brani radničke, ali i nacionalne interese.

Komunistička partija je ne samo partija borbe već i vlasti. O tome ubedljivo svedoči činjenica da je u periodu između dva saziva parlamenta (između 1976. i 1979. godine) imala 229 poslanika od ukupno 630 i 117 senatora od ukupno 315.

Od 1.025 regionalnih savetnika komunisti imaju 304. Zajedno s drugim levičarskim snagama partija učestvuje u upravi šest regiona. Od 94 provincijske uprave komunisti su u 34. Oni su takođe u administraciji u više od trećine opština. Od 95 glavnih sedišta provincijskih vlasti u 37 upravljaju „crvene hunte" među kojima i u pet najvećih italijanskih gradova: Rimu, Milanu, Torinu, Đenovi i Napulju.

Lična karta partije

Kakva je lična karta partije?

Broj članova se kretao od 1.657.000 u 1974. godini do 1.790.000 u 1978. godini. Dve godine kasnije je članstvo obnovilo 1.752.000 komunista što je gotovo za sto hiljada više nego pre pet godina, ali i za 40.000 manje nego u rekordnoj godini. Najviše je pridošlica u inostranim federacijama (27,12 odsto) i na jugu (10,10 odsto) dok je u ostalim krajevima priliv manje-više uravnotežen.

Mada je Komunistička partija i u članstvu i u glasovima proširila svoj socijalni prostor, ona je još uvek prevashodno radnička partija. Više od 40 odsto radnika u njenim redovima to nesumnjivo potvrđuje. Na severu, u Lombardiji i Pijemontu, broj radnika prelazi čak polovinu od ukupnog članstva ali na jugu u Pulji, Bazilikatu i na Siciliji opada na manje od 30 odsto.

Među kadrovima u sekcijama radnici su predstavljeni čak s 43 odsto, a u višim telima s 32 odsto. O organizacionoj snazi partije dovoljno govori podatak da je 1980. godine delovalo 13.023 sekcija i ćelija, od kojih 266 van zemlje. U pripremama za Petnaesti kongres održano je više od dvanaest hiljada sastanaka (od toga više od hiljadu u fabrikama i na poljoprivrednim dobrima).

Na ovim skupovima govorilo je 117.585 ljudi. Na 118 kongresa federacije (od kojih devet u inostranstvu) uzelo je reč 4.077 delegata. Pred tim brojkama ni najbezočniji kritičari komunista se ne usuđuju da potežu inače omiljenu temu o unutarpartijskoj demokratiji.

Iz ankete u kojoj je učestvovalo čak 16.000 delegata na različitim nivoima, proizlazi da je 60 odsto učesnika Petnaestog kongresa ušlo u partiju pre desetak godina. Iz nje se takođe vidi da je porodica u mnogim slučajevima presudno delovala na političko opredeljenje. U 31 odsto slučajeva majka, a u 41 odsto očevi bili su komunisti.

Kakve osobine treba da poseduje jedan komunista? Prema odgovorima delegata, on pre svega mora biti moralno ispravan. Od komuniste se, takođe, traži da bude solidaran s drugovima, ali i da ispolji političku inicijativu i organizacione sposobnosti. Od članova partije se, dakle, očekuje da budu čestiti i socijalno odgovorni ljudi koji će zavisno od svojih sposobnosti doprinositi borbi za društveni preobražaj.

Ispitivanje partijskih uzoraka je za divno čudo pokazalo da je Komunistička partija, bar kada je o funkcionerima reč, maskilistička partija. Devedeset odsto lokalnih administratora, regionalnih odbornika, parlamentaraca i čak rukovodećih zvaničnika su muškarci.

Osim Unite šta čitaju komunisti? Najveći broj, čak 46,3 odsto, kupuje, kao drugi list Republiku, milanski Korijere dela sera čita 37,6, a torinsku Stampu 20 odsto anketiranih. Među časopisima uz Rinašitu 15 odsto prati Espreso i isti toliki procenat Panoramu. Mnogi redovno gledaju televizijski dnevnik, ali samo jedna petina ima vremena da „svake večeri ili gotovo svake večeri" prati program u celini.

Zanimljivi su odgovori na pitanje: „Šta je odlučilo da se pridružite partiji?" Želja za aktivnom društvenom ulogom koja se ne može svesti na puki altruizam postojala je kod devet od deset delegata kongresa. Gotovo svi su naglasili neminovnost promene društva i zadovoljstvo koje pruža borba za ideale pravičnosti i jednakosti. U mnogim odgovorima se pripadnost partiji objašnjava njenim radničkim karakterom i činjenicom da ona brani interese takozvanih običnih ljudi.

Delovanje među radnicima u tuđini

Rukovodstvo partije svojim sastavom u velikoj meri odgovara „ličnoj karti" članstva. To praktično znači da je na Petnaestom kongresu četvrtina ovoga tela koje ima 168 članova promenjeno, mada su i sva velika imena ostala u njemu. Prema objašnjenju predsednika izborne komisije Červetija promene pre svega izražavaju želju za širim društvenim i privrednim predstavništvom u rukovodstvu partije. U rukovodstvu je povećan broj lica koja se bave naučnoistraživačkim radom ili su zaposlena u različitim organizmima i institucijama od gradske i regionalne uprave do parlamenta. U odnosu na njih smanjen je broj članova Centralnog komiteta, koji su obavljali isključivo partijske funkcije. Izborna komisija i Kongres posebno su naglasili da to ni na koji način ne znači omalovažavanje njihove aktivnosti koja je, naprotiv, i dalje od prvorazrednog značaja.

Kriterijumi za izbor članova rukovodećih tela bili su, kako je rečeno, njihova sposobnost da se suoče sa sve kompleksnijom situacijom, lični kvaliteti i potreba za nacionalnim predstavništvom. Sastav rukovodećih tela je potvrdio želju partije za prisutnošću u svim oblastima privrednog i društvenog života.

Komunisti nisu ostavili na cedilu ni iseljenike koji se „trbuhom za kruhom" potucaju po tuđini. Za samo četiri godine od 1974. do 1978. godine broj članova partije je među italijanskim radnicima-emigrantima porastao od 14.179 na 18.836 a broj federacija od šest do deset. Za njihove potrebe osnovani su mnogi listovi među kojima Ralte nuova u Švajcarskoj, L’inkontro dei lavoratori u zemljama Beneluksa, Emigracione ođi u SR Nemačkoj, Konfronte u Švedskoj, Dijalogo u Velikoj Britaniji i Unita reprint u Australiji.

U saradnji s drugim političkim snagama komunisti takođe učestvuju u izdavanju još sedam listova u različitim krajevima sveta. O uticaju partije dovoljno, najzad, govori činjenica da je na evropskim izborima