Злочин власти

By Borislav Radosavljević

Pišući redovno osvrte na politička zbivanja lokalnog i opštijeg značaja u jagodinskom listu “Novi put“, Borislav Radosavljević se odlučio da ove novinske zapise sabere i objavi u jednoj knjizi. Rukopis Zločin vlasti predstavlja zanimljivo političko štivo o događajima, u jednom vremenu u kome su se politički događaji smenjivali nezamislivom brzinom. U Radosavljevićevim novinskim zapisima, uz raspad jugoslovenske države, opisano je dotrajavanje i propadanje komunizma u Srbiji, praćeno upornim nastojanjem postojeće vlasti u Srbiji da komunističku ideju u prerušenom obliku održi i sačuva.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Mar 21, 2016
• ISBN: 9788621515127

Book preview

Борислав Радосављевић

ЗЛОЧИН ВЛАСТИ

О Месићу, Ћосићу, кравама и комунистима

ЧЛАНЦИ И ПОЛЕМИКЕ

НАРОДНА КЊИГА * АЛФА

БЕОГРАД, 1997.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Текстови сакупљени у овој књизи представљају избор чланака и полемика објављених у регионалном листу „Нови пут" (који излази у Јагодини и покрива још општине Ћуприју, Параћин, Свилајнац, Деспотовац и Рековац), у време кад сам био главни и одговорни уредник тога листа.

Први текст објављен је априла 1989, сви остали у континуитету почев од јануара 1990. до краја 1992. Осим што је објављен знатно раније, први текст је различит и по томе што се не бави односима и појавама у региону Поморавља и Републици Србији, већ полемише са, у то време актуелним, ставовима Републике Словеније. Увршћен је у овај избор не само зато што је полемичан, већ пре свега што одсликава какав је био положај листа у време када сам преузео уређивање. Одговарајући на оптужбе комунистичких лидера Словенске Бистрице, ја сам користио прилику да промовишем нову, демократску концепцију листа и да се одбраним од локалних газда који cу тај инцидент покушавали да искористе да ме смене.

У првим објављеним текстовима читаоцу ће бити уочљиво да се баве искључиво локалним темама, да су критике, са данашњег нивоа слободе штампе, исувише опрезне, са сталним, колико је могуће циничним позивањем на програмске ставове партије на власти и изјаве њених лидера. Зато је важно знати да су ти текстови објављивани у време кад у Србији није било опозиционе и слободне штампе. „Погледи су још били малотиражни лист крагујевачких студената, „Српска реч'\ „Демократија и „Време нису излазили, а „Борба се тек борила за садашњу концепцију. Каква је реакција власти била на те, данашњем читаоцу исувише опрезне критике, види се из оштрих напада појединих званичника, који су у листу добијали запажена места да би одмах потом добили и достојне одговоре.

Током времена реаговање званичника било је све ређе, a чланци све оштрији и директнији.

С обзиром да многи чланци представљају коментаре актуелних, готово дневних догађаја, нужна је још једна напомена. У тим чланцима, наиме, приметна је сасвим разумљива опрезност у проценама које су, нужно, морале да се заснивају на непоузданим информацијама извлаченим из хаоса бесомучног медијског рата. Шта више, многи чланци су покушај раскринкавања пропагандних лажи моћних српских масмедија, телевизије и радија. Кад читалац, који је данас о тим догађајима добро информисан, процењује шта сам у датом тренутку могао и смео да кажем, нека упореди шта су о томе могли и смели да кажу други. Зато је испод сваког текста штампан и датум објављивања. Притом читалац треба да има у виду и положај листа који за оснивача има Скупштину општине у којој је Социјалистичка партија на власти и који прима уредне дотације, као и сви локални листови, без којих би његово излажење било немогуће. Само се по себи разуме да је сваки мој текст помно анализиран у намери да се пронађе и докаже каква неистина која би била повод за осуду Новог пута и смењивање уредника. Безброј пута је од стране „лојалних новинара на колегијуму покретана дискусија о мојим чланцима у „доброј намери да се укаже на „застрањивања", злоупотребу и приватизацију листа.

Да су такве критике добиле макар једном верификацију колегијума, оне би постале платформа за осуду листа од стране оснивача и мој крај као уредника.

Морао сам увек, на свако питање, у сваком тренутку, да имам одговор.

Текстове сакупљене у овој књизи потписивао сам увек пуним именом и презименом, јер иза њих није стајао нико осим мене као аутора, чак ни редакција.

На крају још неколико напомена о одлуци да се ови текстови писани за дневну употребу, у вечној журби и галами редакције, штампају у облику књиге. Није никаква реткост да се различити текстови, писани са свешћу о томе да ће имати и трајнију вредност, најпре објављују у новинама, па после, пошто су одиграли своју дневно-политичку улогу, пошто су извршили своју мисију међу бројним читаоцима новина који се, без икаквих доказа, понекад помињу у контексту другоразредних – објављују и као књиге и посвећују читаоцима у чију аналитичност се а приори не сумња. Ови текстови, међутим, нису писани са намером да остану као трајно штиво. Све што у њихов прилог као аутор могу да кажем јесте једино да су писани пуном снагом и са пуном слободом које сам се коначно, после толико мучних година ужасне цензуре и још ужасније самоцензуре, домогао на начин који је сасвим посебна прича.

Идеја да се ови чланци и полемике нађу у књизи потекла је од читалаца. Они су од самог почетка комуницирали са редакцијом – долазили лично, писали писма, звали телефоном – да би изразили задовољство због таквог писања и предложили да се том штиву обезбеди трајнији живот од живота једне новине. Они су одмах осетили да су ти текстови набијени оним вишком енергије и храбрости, оним инцидентним надахнућем неопходним да би се у ово време и на овим просторима говорило језиком аргумената и искреног убеђења.

На сваки покушај да се овакво писање у „Новом путу" заустави читаоци су реаговали еруптивном снагом. Десило се једном да објавим писмо неког читаоца који је, незадовољан таквом критиком режима, тражио моје смењивање. Неколико наредних бројева морала су онда бити испуњена реаговањима оних којима је достигнута слобода писања представљала онај мајушни доказ да се и овде догађају промене на боље и који им подгрева надање без којег би им живот био суровији и тежи.

ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА

ПИСМО ИЗ СЛОВЕНСКЕ БИСТРИЦЕ

Има једна српска прича о кумовима која би се, у овом часу, могла применити и на градове побратиме – Светозарево и Словенску Бистрицу. Пошао, вели прича, неки човек да меље жито, па кад стигао, видео да је воденичар његов кум. Благо мени, помислио човек, ево мога кума, самлеће ми без ујма. A воденичар угледавши придошлицу помисли за себе: Благо мени, ево мога кума, даће ми два ујма!

Ето, и ми смо, пошто смо обелоданили да нам је неко, на такав начин, вратио новине адресоване на председника Комитета у Бистрици, очекивали да ће се побратими потрудити да открију и јавно жигошу онога међу њима који је учинио шовинистички испад, а они траже одговорност уредника што се усудио да са тим инцидентом упозна јавност!

He знамо да ли су кумови из приче покушали и успели да отклоне своје неспоразуме, а што се побратима тиче – из Словенске Бистрице стигло је писмо, потписали су га председник и секретар Општинског комитета Стане Ковач и Јанко Ковачич, које, без обзира на намере, неће допринети да се неспоразуми отклоне.

Уосталом, ево тог писма у интегралном облику, уз напомену да је евентуално одступање могуће у некој нијанси због превода.

НИСМО ВРАТИЛИ „НОВИ ПУТ – „Председништво ОК СКС Словенска Бистрица у присуству председника OK СКС саопштава следеће објашњење у вези са писањем у једном од последњих бројева часописа OK ССРН Светозарева „Нови пут.

Огорчени смо и разочарани садржајем чланка часописа „Нови пут који је преузео лист „Политика у чланку под насловом КАО ДА HE ЧУЈУ ПУЦЊЕ и од њега часопис „Вечер. У том чланку je главни и одговорни уредник часописа „Нови пут Борислав Радосављевић изјавио да је председник OK СКС Словенске Бистрице недавно вратио примерак тог часописа. To је поткрепио шаљивим и тенденциозним коментаром.

Уз сву одговорност саопштавамо уредништву часописа „Нови пут и јавности, да никада из OK СКС Словенске Бистрице није враћен примерак часописа „Нови пут. Питамо се зашто се друг Радосављевић није обрагио OK СКС Словенска Бистрица и од њих захтевао објашњење и зашто је било потребно без правих аргумената пред суд јавности поставити председника OK СКС (име се не наводи, но јасно је да је он) и са њим комунисте општинске организације.

Задњи број часописа „Нови пут" који смо добили носи датум 1. март 1989. године. Од тада па надаље нисмо добијали нове бројеве исто као OK ССРН и CO Словенска Бистрица.

Зашто после тога датума нико од именованих није добио ниједан примерак часописа „Нови пут"?

Приметили смо изостанак следећих бројева али смо били превасходно убеђени да су у питању неке објективне тешкоће у уредништву листа. Ни у једном тренутку нисмо сумњали у вероватноћу објективне околности и били смо убеђени да ћe нас о томе правовремено обавестити уредништво или његов оснивач. Разлога за сумњу нисмо имали јер познато је да се прави пријатељи о свему добром и лошем договарају. Ми нисмо само пријатељи већ и побратими. Часопис „Нови пут" нам је служио као стални извор информација из братске општине Светозарево и CP Србије и желимо да то само буде и убудуће.

ДА СЕ УРЕДНИК ИЗВИНИ – Из наведеног председништво OK СКС Словенска Бистрица захтева:

1. Да наше објашњење у вези са поменутим чланком у целини објавите у часопису „Нови пут" на исто тако видном месту као спорни чланак. Уз то објавити и фотокопију враћеног броја, нашта се позива друг Радосављевић.

2. Фотокопију отпремнице пошаљите директно OK СКС Словенска Бистрица.

3. Да наше објашњење објавите у часопису „Политика и Вечер.

4. Да се главни и одговорни уредник часописа „Нови пут" јавно извини због нетачног информисања јавности.

5. Да НАДЛЕЖНИ ОРГАН OK ССРН Светозарево утврди одговорност главног и одговорног уредника часописа „Нови пут" за одређено штетно политичко деловање.

Чланови председништва OK СКС Словенска Бистрица оцењују да текстови са таквом позадином какав је поменути чланак у листу „Нови пут не доприносе реализацији захтева највиших партијских и државних органа СФРЈ о превазилажењу такозваног медијског рата. На тај начин иде се на кидање годинама грађених братских веза међу радним људима и грађанима Светозарева и Словенске Бистрице. To већина радних људи и грађана ове општине не жели, а најмање најодговорнији друштвено-политички радници ове општине који на разне начине доприносе традиционалној доброј сарадњи. О садржају напред поменутог чланка смо разговарали са друговима из OK СКС из Светозарева. Изразили смо забринутост због таквог писања листа „Нови пут.

Поверење се гради, брзо га је могуће срушити и врло тешко га поново изградити. Ми се тога придржавамо, зато ћемо одлучнo реаговати да бисмо допринели истини, правди и међусобном поштовању, што је одлика братских односа.

Позивамо све радне људе и грађане братских општина Словенске Бистрице и Светозарева да се не оптерећују и идентификују са напред изнетим непријатељима.

КРИВЕ НОВИНЕ – Писмо се завршава у великом стилу: нису непријатељи они који чине разне шовинистичке испаде, већ они који о томе пишу. Класичан политикантски образац! Али пођимо редом.

Другови из Бистрице траже главу уредника на основу његове „изјаве штампане у мариборској „Вечери. Уредник међутим вије давао никакве изјаве, већ је у „Новом путу" објавио факсимил враћеног примерка листа из кога се све јасно види. Примерак је насловљен на председника Општинског комитета, а пошта је својим печатом и налепницом потврдила да је примерак примила и покушала доставу, али да га странка не прима и да захтева да се он врати НАЗАЈ 11000, што значи не у Светозарево него у Београд. Коме у Београд? Можда Слободану Милошевићу? Потпуно је јасно о чему се ради. Није само јасно зашто одговорни у Бистрици све то поричу када је пошта државна служба, званична и плаћена, и њени документи у свим цивилизованим земљама имају судску и сваку другу веродостојност. Било би добро да другови искористе свој ауторитет да пронађу, ако то није учинио председник, ко је то учинио у његово име. Да сазнамо и ми и они ко нас то вуче за нос. Да погледамо том шовинисти у очи. Или је можда друговима из Бистрице непријатно да признају да таквих има међу њима?

КОМЕНТАР НИЈЕ ШАЉИВ – Што се тиче „шаљивог коментара којим је пропраћен факсимил, морамо рећи да је то велика заблуда. Коментар је озбиљан да озбиљнији не може бити, озбиљан до суза, а односи се на изјаву првог човека словеначких комуниста Милана Кучана да постоји више истина. Лансирање ове жалосне крилатице у политички живот Југославије значи да се до праве истине не може доћи, да праве истине заправо и нема и да је свакоме дозвољено да маже и лаже како му се прохте. Но, то није нити је икад било нити ће икад бити тачно. Протагонисти такве „политике морају сићи са политичке сцене јер ће их убити истина коју нису могли или нису хтели да схвате. Ово није никакав наш став, ово су животне аксиоме.

He знамо зашто се у овом писму на гомилу трпа и чињеница што у Словенску Бистрицу од првог марта више не шаљемо „Нови пут. To је потпуно тачно, али није ни у каквој вези са реаговањем ва нечији шовинистички испад. Учињено је то зато што из Бистрице не добијамо у замену њихове новине, нити смо их икада примали. Сматрамо да то није ни лепо ни побратимски да ми годинама шаљемо бесплатно новине а да у размену не добијемо ништа. Очекивали смо да нам се другови из Бистрице јаве па да се о томе договоримо. Ако немају своје новине, а желе да знају шта се ради у Светозареву, био би леп гест према побратимској општини да се на Нови пут" претплате.

СРПСКА И СЛОВЕНАЧКА ШТАМПА – Сада нешто о реаговању и захтевима партијских функционера из Бистрице. Вредно је запазити да су се другови из Бистрице најпре обратили Општинском комитету у Светозареву и од функционера тражили разјашњење спора. Зашто? Да ли они мисле да су општински функционери одговорни за писање „Новог пута a да je одговорни уредник само њихов службеник? Или да новинари немају право на своје мишљење и свој став? Где је та толико извикана баш од стране Словеније слобода штампе, говора и мишљења? Или се можда то односи самo на Словенију, док би у другим срединама функционери то морали чвршће да узму под своје? Како иначе друкчије да протумачимо што cу другови из Бистрице „забринути због оваквог писања у „Новом путу, а ни прстом нису мрднули да оспоре бар делић оних силних неистина и клевета које лансирају њихове новине на челу са злогласном „Младином. Или да можда схватимо да ни тамо не постоји слобода штампе и да је све то што пишу словеначке новине уствари став њихових званичних институција?

Много је питања проистекло из реаговања и захтева другова из Бистрице. Основни захтеви, међутим, да се главни и одговорни уредник извињава што осуђује шовинизам и да одговара што je о томе писао – не изазивају никакву дилему: они су одбрана путем напада. Боље је да се разговара о одговорности уредника „Новог пута него да се открије да је неко из Бистрице вратио српске новине Слободану Милошевићу. Нека пуца брука код наших побратима уместо код нас. A штa тек рећи за крајње непримерен и дрски захтев да уредник „Новог пута даје „исправке у „Политици и „Вечери", листовима са којима нема никакве везе нити има било какву одговорност за њихово писање?

КАКО СЕ ГРАДИ ПОВЕРЕЊЕ – Реч две, на крају, о поверењу које се тешко гради а лако разграђује. To je тачно, али зашто ове речи баш Словенци да упућују нама сада? После толико жалосних напора њихових моћника да се Србија онемогући у њеној историјској борби за враћање државности и достојанства, за сузбијање контрареволуције на Косову и заштиту свог народа који на том тлу живи! Нисмо нешто чули да су се другови из Бистрице оградили од спорних изјава својих лидера у дому Ивана Цанкара и на разним другим трибинама. Нису дошли да са нама изразе протест због прогона Срба и Црногораца. Нису послали „Новом путу" телеграм којим би изразили згражање због мучког убиства недужних војника на спавању које се десило овде у Параћинској касарни. Све су то биле праве историјске прилике за јачање нашег узајамног поверења, за јачање братства и јединства које је ковано у такође тешким, и још тежим историјским приликама.

Живот тече даље и доносиће собом нове прилике да јачамо наше поверење. Размишљајте, драги побратими, о томе, и будите нам побратими и у добру и у злу, а поготово у злу, кад нас живот искушава. Протоколарне посете и свечани ручкови и вечере слабе су прилике за јачање братства и пријатељства.

12. април 1989.

КАБЛОВСКИ ЛАЖНИ РАЈ

КУДА ИДЕ ИНДУСТРИЈА КАБЛОВА

Чак ни прелиминарне резултате привређивања у тек минулој години одговорни у Индустрији каблова још не дају у јавност, али незванично се зна да су гори него икад раније. Финансијски стручњаци покушавају да скрпе завршни рачун не би ли некако избегли да прикажу губитке. Јер то би онда значило кресање ионако танких плата, а затим би дошло незадовољство радника, штрајкови и захтеви да се мењају директори. До свега тога, наравно, лако може да дође и паника која сада влада у редовима руководилаца ове фирме може се тумачити и као очајнички покушај да се очувају фотеље и привилегије у неприкосновеном систему лажног раја договорне економије. Али, да ли би смена руководилаца донела било какав бољитак?

СПОСОБНИ И НЕСПОСОБНИ – Светозаревачка кабловска индустрија је једна од ретких фирми у овом делу Србије која je у кадровској политици имала реда и система. Постојала је селекција кадрова почев од стипендирања, преко запошљавања, па до избора за најодговорније функције. Без обзира што ствари не треба идеализовати и што су грешке увек могуће, у глобалу гледано требало би претпоставити да су на челу фирме увек били (и да су сада) најбољи кадрови. Њиховом заменом, значи, само би се изгубило јер би места заузели мање способни. Такве изнуђене кадровске промене можда сада и прижељкују каријеристи.

Али: ако смо дошли дотле да најспособнији воде фирму у пропаст, где су онда заиста способни који би могли да је спасу? To питање, у Светозареву а и другде, поставља се на сваком кораку. Ми не видимо способне – кажу они који брину о кадровима. Способних једноставно нема! На здравље нам! To значи да се ухватимо за руке па у хладну воду. Прокламације о тржишној привреди и кметовска психологија очигледно ве иду заједно. Способни да извршавају наређења и способни да креирају ново нису исто. Има способних и способних. Данас се тражи способност да се напусте мртви ходови договорне економије и уведе свежина тржишта. He треба, дакле, мењати кадрове, већ правила игре. Боље речено: треба мењати само оне који не желе или нису у стању да у привређивање унесу нова правила. О којим правилима је реч?

ПЛАТА И ЗАРАДА – Прво и свето правило договорне економије јесте да се прима плата без обзира на рад и учинак, и то унапред договорена плата, у непроменљивим односима. Плату одређују некакви „бодови" а њихов број зависи од степена хијерархијске лествице. Од портира до директора један према пет. Радио не радио, свира ти радио. Где ћеш се наћи на лествици зависи од способности, али и од поткованих лактова. Коначно, зашто је и потребна нека способност да се прима плата?

Сва памет социјализма, за све ове силне године, није била у стању да смисли систем зарађивања. А за све то време он одлично функционише на корак од наших западних граница. Али страх од „капиталистичке експлоатације" у нама је јачи од страха од атомске бомбе. Да није тог страха ни Индустрија каблова не би догурала довде докле је догурала. Нико никада тамо није имао храбрости, а и данас је нема, да пропише својим комерцијалистима да продају каблове на проценат. Цела комерцијала ИКС је једна велика чиновничка касарна, иако ни у Југославији поодавно нико никоме не брани да се понаша и зарађује тржишно. Помоћник директора ИКС Десимир Мишић, на телевизији, тражи од владе услове привређивања, као да ће нешто изменити ствар ако влада своје услове пропише у новембру уместо у децембру, а ни једном речју не помиње унутрашње услове рада које прописује он и његов колегијум. Као да Анте Марковић треба да дође у Фабрику каблова и да нареди да чиновници комерцијале постану акционари фирме и започну продају на савременим основама. А какве су то основе и како се то ради – Мишић зна исто тако добро као и сви ми.

Колико сутра, ако би се прешло на зараду на основу учинка продаје, продаја у земљи (садашња најслабија тачка!) оживела би, али би способни продавци почели да зарађују толико колико Мишић не може ни у сну да замисли. Утврђени ред договорне економије пукао би као мехур од сапунице: зарађивали би неки којима се, можда, данас говори марш из канцеларије, а без посла би остали и они којима се куца на врата. Пошто је критеријум прост као пасуљ – ко више прода више заради – знало би се ко је способан а ко није и не би више „способни" морали да се траже свећом по дану и да се не налазе. Виц је вероватно у томе што ми такву очигледност не желимо. Она претпоставља утакмицу, рад и неизвесност. Шта ћe то онима који данас имају положај, нерад, новац и извесност?

КАПИТАЛИСТИЧКО ПОДМИЋИВАЊЕ – Рад на проценат учинио је да подмићивање у тржишној привреди буде обична појава. Део свог процента, своје зараде, човек може да дели с ким хoћe и како xoћe. Словенци, који су одавно прешли на тај систем продаје, нису пушком, већ подмићивањем створили привилеговане трговачке односе са Србијом. У нашим главама, међутим, ти пословни потези дилера мере се истим кантаром као и корумпираност чиновника који због ситних поклона, често жалосно јефтиних и смешних – агенди, календара, ташни, значака, хотелских ручкова – пристају на штетне уговоре. Тако комерцијалци Фабрике каблова (они већи) купују у иностранству оно што се може и у земљи само да би остварили девизне дневнице, или у Београду, Загребу и Љубљани (они нижи) оно што се може и у Светозареву, само да би добили дневницу и евентуално пословни ручак. А колико је тек таквих уговора сачињено добро подгрејаних ковертама пуним девизама?

Чиновницима се то мора замерити (морају се кажњавати) али зашто смо дозволили да комерцијалисти буду чиновници? Зашто им нисмо дали зараду и могућност да они подмићују друге, да својим новцем обезбеђују зараду за фирму?

Говоримо о комерцијали, јер то је почетак, први корак ка тржишту без кога се не може учинити ни други. A то би ускоро довело до правог маркетинга, јер би онај ко је заинтересован да што више прода знао и шта има прођу на тржишту, а знао би и како да утиче на производњу и како да од ње извуче што више и што квалитетније робе. Ни у производњи правила игре и начин зараде нису никаква тајна, али се не почиње од производње, јер то је друга велика заблуда договорне економије: да се планира производња пре него што се сазна да ли је то икоме потребно и пошто се може продати, ва основу планског (претпостављеног) тржишта и цена. Тога се чак и Фабрика каблова одрекла, морала је да смањи производњу лијући тешке сузе, али без икаквог покушаја да се агресивније понаша ва тржишту.

СОЦИЈАЛИСТИЧКИ КРИМИНАЛ – Одсуство тржишног привређивања и мале зараде које то прате не значе да данас баш нико ве зарађује и да свима не ваља. Има још увек много оних који славе „социјализам јер су у ситуацији да узму колико им треба и не треба. Ствари су, наравно, општијег типа, али тема нам је Индустрија каблова. Колико само у тој фирми има оних који се богате без рада, било да злоупотребљавају положај, било да краду легално као рачунополагачи, или илегално, износећи свакодневно „ситнице за своје приватне поподневне мајсторске делатности? Сви ми то знамо и не избегавамо чак да о томе говоримо, али они који су за то одговорни – никако да изврше неопходне промене.

Напротив, они говоре о томе како су људи лоши, све сам лопов до лопова, и треба настојати да се ти људи промене, да се од лопова начине поштени људи, па ће тако престати и черупање друштвене имовине. А знате ли зашто се то тако говори? Зато што се тако проблем преноси на „неког другог", јер није задатак директора да мења људе. Али није ни проблем у промени људи, већ у промени услова рада и зараде. Кад зарада радника буде зависила од машине и њене исправности – он неће да је квари и неће резервне делове купљене за њу да краде и носи кући, него ће, ако шта има, доносити од куће да је поправи.

Зараде у капитализму су легалне и стављене у функцију општег напретка. Ко хоће да заради мора више да ради. Зараде у овом нашем „социјализму" су илегалне и једино у функцији личног богаћења, а на штету друштва. Много је богатих појединаца, а сви скупа смо сиромашни.

Ми смо прокламовали тржиште и преузимање свега оног од капитализма што се показало као исправно и незаобилазно цивилизацијско достигнуће. Шта онда чека Индустрија каблова? Докле ће страх од легалних зарада и одбрана нелегалних бити маскирани „бригом за очување социјализма, докле ће се у програме за опоравак уносити фразе „треба да поправимо радну дисциплину и слични бисери из арсенала договорне економије?

ПСИХОЛОГИЈА ГОМИЛЕ – Од нашег толико извиканог „самоуправљања" у 99 одсто случајева остала је још само психологија гомиле: ако нема обећане плате, радници напусте посао и започну свој уцењивачки рушилачки поход, без здраве памети и селекције. Ни радници Индустрије каблова нису изузетак: откад постоји Фабрика каблова штрајковали су искључиво због плата (чак и кад је не само појава, већ и сама та реч била забрањена) и увек су, на тај начин, ту плату и добијали – била зарађена или не. И у последњем штрајку извукли су плате које нису биле зарађене. И сада, како се чује, примају оно што не зарађују. Зато им прете губици. Зато је завршни рачун за њихове финансијске стручњаке толико главоболан.

Али савезна влада ставила је на та понашања тачку. Психологија гомиле тешко да ће изнудити новац којега нема. Може само довести до убрзаних ломова и стечаја фирме. Ако нису у стању да сами измене ствари – нечем другом, уосталом, не би требало ни да теже. Тек ако неко паметан преузме тог болесног дива, преуреди га и оспособи за тржиште, од њега се могу очекивати резултати који се од такве концентрације капитала и кадрова морају очекивати.

10. јануар 1990.

ЗАНОСНИ СЈАЈ ИЛУЗИЈА

ЧИМЕ СЕ БАВЕ СВЕТОЗАРЕВАЧКИ КОМУНИСТИ

Повод за овај напис је последња седница Председништва Општинског комитета Савеза комуниста у Светозареву. Према извештају нашег сарадника, на овој седници, на којој су седели челни људи и других општинских организација, разговарало се о визији развоја општине Светозарево. Могло се очекивати да ће за ову тему, која значи питање живота и смрти за све нас, бити припремљена брда материјала у којима би највећи умови и најодговорнији људи ове општине и сви познаваоци њених прилика помно изучили досадашњи развој и указали на све успехе и промашаје, нудећи поправке учињених грешака, лекове за досадашње болести, рушење досадашњих заблуда и идеје за брзо престројавање.

Уместо свега тога, комунистички челници су без икаквих припремљених студија, процена и оцена, изоловани од свега у својој тапацираној сали за конференције, „иницирали развој града Светозарева. И у том „иницирању изрекли су једну рогобатну али тешку и за оцену сопственог учинка типичну мисао: Уместо досадашњих носилаца развоја Светозарева, АИК-а и Индустрије каблова – рекли су па то и записали – трећи носилац развоја је будући робни центар са бесцаринском зоном.

Шта вам казује ова тужна и граматички неисправна реченица? Најпре, да се Председништво партије која је све досад била на власти и која је то још увек, одриче АИК-а и Индустрије каблова као носилаца развоја општине. „Уместо практично целе светозаревачке привреде и комплетне индустрије, Председништво нуди визију неког будућег робно-транспортног центра који постоји засад једино као магла у нечијим главама! Светозаревачки челни комунисти, дакле, не виде шта се око њих збива и понашају се и даље ортодоксно: напуштају брод који тоне и нуде нове визије, неку лепшу будућност, наше боље сутра! Стварају илузију да се баве „самом суштином ствари, будућим развојем. да одређују правце тога развоја. И што је најгоре: они би заиста били спремни, усред ове свеопште кризе и беспарице, да подрже (пошто су већ зацртали) свакога који би сада почео да улаже друштвене nape у тај робни центар па макар тај немао никакав програм и никакве гаранције да и та инвестиција неће пролазити јалово као што у овом тренутку пролази наше заиста највеће, објективно, већ створено друштвено богатство – Индустрија каблова.

ЈЕДАН ПРИМЕР – Јер у природи је капитализма (здраве тржишне привреде) да најпре ствара капитал а тек потом да се окружи сјајем који богатство пружа. A у природи је комунизма, међутим, да најпре гради Потемкинова села, кулисе, лажни сјај који ствара илузију богатства у којој треба да живе повлашћени, али која прескупо стаје све сиромашнију радничку класу. Отуда велелепне промашене инвестиције, моћне фабрике које праве фелеричну робу, или не праве никакву, институти са скупом опремом и људима који не раде јер немају никакве програме. У овом тренутку, на пример, Индустрија каблова, која нема новац за плате радника, зида, и тиме се јавно хвали, истиче то као свој престиж, зграду института за развој, грађевину, намерава вероватно да