Novo Smederevo

By Aleksandar Novaković

Smeh pomalo zastaje u grlu čitaocu koji sagleda Srbiju u krivom ogledalu ove urnebesno zabavne, duhovite i bezobrazne antiutopije Aleksandra Novakovića. Ali neka to čitaoca ne odvrati od Novog Smedereva, jer ova bujno izmaštana vizija naše alternativne budućnosti literarnim nebom veselo jezdi upravo na leđima razumevanja današnje stvarnosti u kojoj živimo. Zato namNovo Smederevo valja čitati i u pamet se uzeti, da ga uskoro ne bismo uistinu zidali!

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Apr 21, 2016
• ISBN: 9788665315110

Book preview

Književna radionica Rašić

Beograd, 2016.

Aleksandar Novaković

Novo Smederevo

roman

Bauk kruži Evropom. Bauk arhaičnog. Zašto da budem građanin, kad „podanik" zvuči carski? Dok ja, Boris Danev, pišem ove retke, Evropa se vraća u daleku prošlost. Govorim o srednjem veku, o antici, o kamenom dobu. Verovali vi ili ne, Evropa kakvu znamo prestaje da postoji. Danas je 28. jun 2030. i na prvi pogled sve je isto kao i pre desetak godina: ekonomska kriza, evro, veliki broj legalnih i ilegalnih doseljenika, novi zakoni koji teže većoj unifikaciji razjedinjenog evropskog prostora, EU obuhvata sve evropske zemlje izuzev Srbije i Rusije, živimo u prevelikim, prezagađenim gradovima. Stranke se smenjuju na vlasti svake četiri godine. Uspon desničara, uspon levičara, malo centar, pa onda sve u krug. To je lepota sistema – mnogo lajanja, a ništa se ne menja.

Ipak, nešto jeste drugačije.

Koren svemu leži, tvrde neki, u Nemačkoj, drugi – u Velsu, treći – u Rusiji. Elem, otprilike u isto vreme pojaviše se tri vaskrsla lidera iz neslavne prošlosti. Vaskrsao je Armin, veliki vojskovođa, onaj koji je razbio legije rimskog cara Oktavijana Avgusta u Teutoburškoj šumi, preko dva metra visok, ogromnih, sivih očiju, raščupane zlatne kose, s ulubljenim štitom u jednoj i krvavim mačem u drugoj ruci. Beše to baš u vreme turističkog obilaska narečene šume, severno od Osnabrika. Vođa ljutih Heruska, germanskog ratobornog plemena, obratio se iznenađenim turistima na jeziku Nemcima delimično razumljivom. Zanimljiva je činjenica da se pojavio u Teutoburškoj ili Tevtonskoj šumi, nedaleko od Osnabrika, Grada mira, poznatog po konclogorima. Armin, upadljivo arijevske pojave, ponavljao je da polaže pravo na najvišu božansku počast ratnika, pozdrav heil. Taj pozdrav star dva milenijuma izazvao je revolt turista, naročito onih iz Izraela i Istočne Evrope. Ubeđeni da je u pitanju neonacistička provokacija, turisti su vođu Heruska gađali hamburgerima, sokovima i čokoladicima. Odgovor ovog ratnika koji je uspeo da rasplače rimskog cara beše brutalan: vitlajući mačem dugim blizu dva metra, pojurio je na turiste, koji su se razbežali. Petoro turista je isekao na šnite, a troje teško povredio. U tom ludilu, rukovodeći se primitivnim lingivističkim paralelama, Armin se najviše okomio na turiste koji su govorili romanskim jezicima, jer je za njih mislio da su kleti Rimljani. Među žrtvama su bili dva Italijana, jedan Španac, jedan Rumun i, verovatno slučajno, jedan Litvanac. Policija je reagovala skoro munjevito i tejzerima neutralisala Armina upravo dok je glavu tridesetčetvorogodišnjeg vulkanizera Mirčea Staneskua nabijao na sveže izdeljan kolac.

Iz Rusije su se kroza zidine državne cenzure jedva probijale neproverene glasine. Izvesni Dimitrije je lunjao naokolo i tvrdio da je legitimni car Rusije. Navodno, spreman je da zasedne na presto u Moskvi, primi miropomazanje, iživljava se na slugama, loče votku i kvas, čereči neposlušnike i tak daljše. Vlasti su ga utamničile. Gospodar Rusije (koja je odavno skrenula u srednjovekovlje, uvela caristički sistem vladavine i opričničku bratiju) beše zaintrigiran tim čovekom. Da li je ubačeni provokator ili polujurodiv? Dovedoše Dimitrija u Kremlj i Gospodar se ne mogaše čudom načuditi: pred njim je stajao, od glave do pete, ruski čovek s početka XVII veka. Govorio je starim ruskim jezikom, smrdeo, zubi mu behu truli. Nosio je odoru koja beše više orijentalna no evropska. Međutim, bio je ošišan na kratko i obrijan, što nije bila ruska moda u ono vreme. Rusi, i seljaci i bojari, vo vremja ono, nosili su bradurine. Gledajući ga tako izbrijanog, a dobro poznajući istoriju svog naroda, Gospodar reši da istinu iz njega izvuče najefikasnijom prečicom, mučenjem. Na sreću, nije morao mnogo da se trudi. Nakon nekoliko ćuški i pretnje odsecanjem nosa i ušiju, tridesetogodišnji Dimitrije je briznuo u plač i sve priznao. Na kolenima, moleći za milost i krsteći se u suzama, Dimitrije priznade Gospodaru da nije nikakav car nego običan samozvanac, imenom Mićka Pamfilov, a ne Griška Otrepev (kako u knjigama istorijskim stoji), te da je ubačeni element, raspop, bludnik, tiranin, sakupljač leptirova i ljubitelj vivisekcije.

– Fu ti čort! Ko stoji iza tebe?! – ludeo je Gospodar. – Neki moj odbegli tajkun, CIA, Čečeni, ko, govori?!

– Žečpospolita – reče Dimitrije Neutešni.

– Poljski dnevni list?

– Ne, Gospodaru, Poljska i njen kralj, Žigmund Treći. Poslao me s moćnom vojskom i ja sam osvojio, na prevaru, Moskvu.

Gospodar uperi prst u prćasti nos Pamfilova i gromoglasno objavi:

– Lažni Dimitrije!

Mićka, odnosno Griška, odnosno Lažni Dimitrije jeste istorijska ličnost. Jedini je čovek u dugoj ruskoj istoriji, ako izuzmemo Tatare, koji je uspeo makar nakratko da okupira celu zemlju. Izdavao se za sina Ivana Groznog. Dimitrije je izdanak plemenitog stabla koje, navodno, nije uvenulo. Uspeo je da nagovori poljski dvor da mu da vojsku s kojom je oborio strašnog Borisa Godunova i trijumfalno ušao u Moskvu. Vladao je samo godinu dana. Oženio se, predvidljivo, Marinom, poljskom princezom koja je, uprkos željama pravoslavnog sveštenstva, ostala verna Rimu. Deset dana po venčanju, Dimitrije je ubijen. Na presto dolazi Vasilije Šujski. Slede borbe za presto. Minjin i Požarski dižu ustanak, Poljaci su izbačeni iz zemlje i na tron Rusije dolazi dinastija Romanovih. U prvi mah potresen, uplašen za svoj položaj, Gospodar je pomislio da je najbolje rešenje da odmah, lično, likvidira tog navodnog Dimitrija. Predomislio se jer je shvatio da mu ta smrdljiva budalina više vredi živa. Poslao je oštru notu vladi Republike Poljske i zahtevao izvinjenje i par milijardi dolara odštete ili će sa svojim generalima i silnom vojskom „doručkovati u Krakovu, ručati u Vroclavu i večerati u Varšavi".

Razume se, Poljacima se ta pretnja ni najmanje nije dopala. Odgovorili su da su oguglali na ruske pretnje još pre pet–šest vekova te da, kao članica NATO pakta, nemaju nameru da se izvinjavaju za neku smutnu rabotu stariju od četiri veka. „Rusija je, stajalo je u demaršu, „ionako puna ludaka, mistika, pustinjaka i mužika koji umišljaju da su plave krvi ili proroci ili i jedno i drugo. Poljska je ozbiljna zemlja i mi nemamo vremena da se bavimo tim retrogradnim glupostima. Uvređen, Gospodar je pohapsio sve poljske građane koji su se zatekli na ruskoj teritoriji (obojicu), hermetički zatvorio Rusiju, postavio 3452 bojeve rakete na granicu s Poljskom i baltičkim republikama, i to je bilo to. Sledećeg dana se ulicama Varšave pronela vest da se general Tadeuš Košćuško, slavni osamnaestovekovni rodoljub, vratio iz Amerike da podigne ustanak protiv Rusa.

Manje bitan po istoriju kontinenta, ali jednako konfuzan, beše misteriozni povratak Ouina Glindura, velškog ustanika, mistika i kralja s početka XV veka. Eistedvod, festival velške umetnosti, održan u Hlanhloesu, prekinut je Glindurovom pojavom. Mivanui Hlajd, mlada harfistkinja, tokom izvođenja svoje kompozicije inspirisane tradicionalnom pesmom iz XII veka „Rastočio sam glavu Grifu Risu jer je rekao da mi je žena kurva", osetila je dah na vratu, a zatim je čula kako joj neki muškarac, na njenom maternjem, velškom jeziku, kaže:

– Pojma nemaš, ženo niskog roda! Ta pesma počinje iz C dura! E, Mivanui, nikad od tebe bard. Ja bih na tvom mestu prodavao ribu na pijaci u Anglsiju.

Okrenula se i ugledala mrškastog, onižeg čoveka tamne kose i brkova, u crnom oklopu, pokrivenog belo-zelenim plaštom na kojem je dominirao veliki, krvavi zmaj. Publika se skamenila. Čovek je isukao mač, podigao ga visoko i povikao:

– Velšani! Rode moj, krvi moje krvi! Počujte me! Vratio sam se jer je kucnuo čas da se naša zemlja oslobodi stega saksonskog neprijatelja! Ja sam vaš kralj, Ouin Glindur! Nisam umro jer sam se zarekao da neću počinuti dok Vels ne bude slobodan! Ako ste puni neverice, vi pogledajte istorijske knjige. Da li bilo gde piše da sam umro? Kažu samo: „Posle sloma ustanka mu se gubi svaki trag. Tako mi Svetog Dejvida, u proročanstvu stoji: „Glindur će se vratiti kad kucne čas da Vels ponovo bude slobodan! I ja sam vam se vratio! Mačeve u ruke, strele u tobolce, srčanost u grudi! U zoru marširamo na Kardif!

Našlo se, za par sekundi, nekoliko srčanih Velšana koji su razoružali Glindura. Stigao je u prestonicu pre zore ali ne u zlatu, svili i kadifi, kako je planirao, već u ludačkoj košulji. Njegov dvor postade Vajtčerč, bolnica za sumasišavše.

Ipak, nekolicina očevidaca, ponukana dirljivim govorom, otišla je do duševne bolnice i razgovarala s vladarom koga je veliki Šekspir, prikazao u Henriju Četvrtom kao Ovena Glenovera, mističnog, merlinovskog Kelta, više druida nego hrišćanskog vladara. Glindur je, suprotno očekivanjima baziranim na Henriju Četvrtom, pokazao svoje pravo lice: pragmatičan političar, dovitljiv vojnik i ljubitelj umetnosti. Keltska verovanja je smatrao za besmislice. Ni hrišćanstvo mu nije bilo mnogo blisko. Da bi dokazao prisebnost, otkrio je radoznalcima gde je sakrio blago i šta je uzidao u ovaj ili onaj zamak. Bilo je tu svega – od zlatnika i dokumenata do političkih protivnika.

I, gle čuda, govorio je istinu. Nakon godinu dana intenzivnih iskopavanja širom zemlje, pred očima ovog malog naroda sinula je istorija s početka XV veka. Na veliko insistiranje nacionalističkih partija, vlasti su pustile Glindura, koji je odlučio da nezavisnost svoje zemlje ovaj put pokuša da povrati diplomatijom i stranačkim pregovorima. Kao što se i očekivalo, njegova partija nazvana Vels zauvek osvojila je ubedljivu većinu na izborima. Šest meseci kasnije Vels se otcepio od Ujedinjenog Kraljevstva.

Glindurov uspeh je inspirisao mnoge retrogradne snage. U Italiji su se partije iznova podelile po liniji gvelfa i gibelina. Francuski istoričari, čitanosti radi, okrenuli su se revizionističkim knjigama u kojima su sve republikanske tekovine prikazali kao zaludne i lažne nasuprot „našim velikim Lujevima". Među književnicima, u ovoj retro-raboti je prednjačio Mišel Uelbek, koji je objavio trotomni šedevr Vesela zbitija viteza Žana Jebanjara. Hladnokrvni Švajcarci su dobili čoveka koji se istovremeno izdavao za potomka Vilijema Tela i naslednika kuće Habzburga, koja je, iako austrijska, poreklom iz Švajcarske. Dokazujući da je on taj za kojeg se izdaje, Vilijem Tel je ubio pet Švajcaraca, a trojica su izgubila po jedno oko. Večito humani Norvežani su stali iza ozloglašenog izdanka loze Erika Krvave Sekire, koji je, u skladu s nadimkom, pobio sedmoro braće i sestara da bi zaseo na presto. Narodi koji nikad nisu imali svoje kraljeve otišli su još dalje u prošlost. U Finskoj je Kalevala postala bestseler, a nekoliko poslanika u parlamentu je zatražilo da se zemlja podeli po plemenskoj pripadnosti. Malta se proglasila za poslednje uporište feničanskog nasleđa. ETA se povampirila u Baskiji i obnovila terorističke napade. Dizali su u vazduh sve, čak i latinične natpise. Prva žrtva beše neonska firma za tapas bar Kod Sanča u Santanderu. Baskijski jezik, tvrdili su, imao je drevno, izgubljeno pismo koje je ličilo na egipatske hijeroglife.

Monarhističke partije zauzimale su sve više mesta u parlamentima republika Portugala, Irske i Grčke. Njihovi pripadnici tražili su povratak na feudalizam i manufakture. Kolege poslanike nazivali su šljamom, niskorodnom bagrom, kmetovima. Tako beše i u Holandiji, srcu kapitalizma, prvoj nacionalnoj državi Evrope. Mirni i racionalni Skandinavci sve češće su kupovali glisere, izvozili se na otvoreno more i tamo, u vikinškom stilu, s rogatim šlemovima na jantarskim glavama, pljačkali turističke brodove. Bugarska, a tu počinje moja priča, nije predstavljala izuzetak u opštem ludilu. Štaviše, Bugarska beše školski primer zemlje koja se pretvorila u ludnicu.

***

Pre ovih sumanutih zbivanja, bio sam jedan od mladih bugarskih pisaca. Večito mladih, da budem precizan. Dok si živ – mlad si. Kad crkneš, postaješ klasik. Pod uslovom da si za života poznavao prave ljude, hranio ih, pojio i levima častio. Imao sam tad jedan jedini cilj u životu: da postanem svetski poznat, makar kao Gospodinov. Ne znate ko je Gospodinov? Možda je trebalo malo