Narodni poslanik

By Branislav Nusic

Narodni poslanik prva je napisana komedija Branislava Nušića. Napisao ju je još za vreme studija, kao devetnaestogodišnji student.
Kada je komediju napisao predao ju je upravi Narodnog pozorišta na čijem čelu je bio Milorad Šapčanin. Iako su recezenti dali pozitivno mišljenje na ovu komediju, prošlo je čak trinaest godina dok nije doživela premijeru. Premijera je održana 19. oktobra 1986. godine. No, opet, prošlo je čak četrdeset godina da bi ova komedija bila štampana. Knjiga je svoj izlazak doživela 1924. godine.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Sep 28, 2018
• ISBN: 9788829518050

Branislav Nusic

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

čina

Copyright

Copyright © 2018 Klasika

Pre pedeset godina

Narodnog poslanika napisao sam pre četrdeset osam godina. Ja sam i ranije pisao neke komadiće, te ih ili prikazivao s drugovima, ili ih, verujući u njihovu vrednost, čuvao u svome stolu, no bez hrabrosti da ih objavim; ali je Narodni poslanik prvi komad koji sam napisao s namerom da ga predam Narodnom pozorištu na prikazivanje. Pa ipak, zazorno mi je bilo da se u svojoj devetnaestoj godini javim pozorišnoj upravi, i tražio sam ne bi li me ko na to ohrabrio. To ohrabrenje mi je došlo iz kuće Ilića, iz koje je tada nicao mnogi književni podsticaj i mnogi pokret.

Pesnička kuća Ilić bila je osamdesetih godina jedini književni klub u prestonici. Svi pokušaji, i raniji i pozniji, da se osnuje kakvo književno društvo, koje bi književnike zbližilo i dalo jačeg podsticaja književnosti, nisu ni blizu dobacivali onom uticaju koji je u tom pogledu imala kuća Ilića. Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika; na pragu te kuće susretale su se stara romantična književnost, koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se umesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina. Počevši od Matije Bana, Ljube Nenadovića, Čede Mijatovića, Đorđa Maletića i Jovana Đorđevića, ja sam lično u Ilićevoj kući sretao Vladana Đorđevića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Lazu Lazarevića, Milorada Šapčanina, Zmaja, Kaćanskoga, Đuru Jankovića (darovitog i rano preminulog pesnika), Jašu Tomića (tada neobično popularnog socijalističkog pesnika), Pavla Markovića-Adamova, Milovana Glišića, Svetislava Vulovića, Vladimira Jovanovića, Janka Veselinovića, Simu Matavulja, Brzaka, Svetolika Rankovića, Kostu Arsenijevića (tipografa, socijalističkog pesnika), Stevu Sremca, Matoša, Domanovića, Šantića, Ćorovića, Božu Kneževića, Ljubu Nedića, Nikolu Đorića, doktora Milana Savića, Iliju Vukićevića, Milorada Petrovića, Jovana Skerlića, Milorada Mitrovića, i još jedan dugi niz manje znatnih kulturnih i nacionalnih radnika.

Susreti nabrojani u kući Ilićevoj nisu mogli ostati bez posledica, i često se mnogi pokret tadašnji i mnogi pokušaji javljaju kao rezultat tih susreta. Može se gotovo tvrditi da je ovo literarno pribežište – Ilićeva kuća – bilo sredina u kojoj se razvijao proces prelaza iz romantizma u realizam; da se iz te sredine razvila ona snaga koja je suzbila literarnu hegemoniju Novog Sada i izvojevala Beogradu prvenstvo, i, najzad, da je ta sredina, dajući u Vojislavu pesničkog reformatora, dala književnosti i mnoga druga znamenita imena.

Mene je u kuću Ilića uveo Vojislav, s kojim sam još od 1880. godine drugovao, pošto smo se ranije već sretali radovima u pojedinim listovima. U početku se moje i Vojislavljevo poznanstvo svodilo na obična viđenja kod Dardanela, znamenitog kluba boemskog i duhovitog Beograda osamdesetih godina, ali je, nešto zatim, naše poznanstvo postalo tešnje, te sam postao ne samo svakodnevni gost već pogdekad i stanovnik kuće Ilićeve.

Ulazak u pesničku kuću Ilića za mene je tada imao naročitu draž. U mašti šesnaestogodišnjeg mladića, ta kuća mi je izdaleka izgledala kao neki čarobni zamak, ili kao nedokučno gnezdo gde stanuje stari orao, a orlići izleću u svet i vraćaju se svečeri na legalo. Stari Jovo Ilić – „tatkana", kako su ga zvala deca, a kraj njih i svi mi ostali – bio je tada još vrlo krepak starac. To je upravo bilo doba kada se s pokretanjem Vladanove Otadžbine (1875) on, dotle dugo vremena otrgnut politikom, ponovo vraća pesmi i peva jednim novim čudnim i egzotičnim manirom:

Cvijet mi cvati, Džamšed-lale,

Adžem đul;

Biser mi sjaje, Basra-kale,

Istanbul!

Najstariji od braće Ilića, Milutin, kada sam ja došao u njihovu kuću, nije bio u Beogradu. Bio je u nekom srezu beogradskog okruga sreski starešina i često je dolazio, a često i gubio službu, te se doseljavao u Beograd. Iako valjan činovnik, Milutin je bio izdanak omladinskog pokreta na Velikoj školi, te se nije umeo dovoljno prilagoditi vremenu i režimu. Stoga nije bila nimalo neobična pojava da se pred kućom Ilićevom zaustave kočije pokrivene arnjevima s denjkovima, koritom, nogarima i stolicama privezanim o šarage. To je Milutin izgubio službu, i eno gde se izvlači, onako suh i kratak, ispod arnjeva, da se naseli u očevoj kući dok opet ne dobije službu.

Milutin Ilić je bio neobično marcijalna pojava; preplanulog lica i oštrih crta, dubokih i toplih očiju, visokih ramena i dugih brkova. Odeven u narodno odelo, s pištoljima u silavu, on bi ličio na sliku pobeglu iz muzeja koja predstavlja orašačke ustanike. No karakterom svojim Milutin niukoliko nije odgovarao takvoj spoljašnosti. On je bio osobito blag i pitom, topao u odnosima i vrlo duhovit. Milutin je imao eminentan dar za humor i satiru, što je u objavljenim radovima dovoljno i naglasio. Što taj dar nije razvio do onih razmera do kojih je mogao, dva su uzroka. Prvi je: klasičarska atmosfera Ilićeve kuće, u kojoj se ta vrsta književnosti osećala kao divlji cvet u leji pitomih i plemenitih ruža, a drugi je uzrok bio njegov brak. Najstariji Ilić imao je inače jedan supružanski vrlo srećan brak, ali njegova supruga isuviše je težila, i uspevala u tome, da ga izdvoji iz sredine u kojoj se jedino mogao njegov talenat razvijati, isuviše je htela da ga načini „domaćinom", izdvajajući ga iz one sredine koja je imala jedan ležeran pogled na sve vrline nabrojane u čitanci za prvi razred osnovne škole. Ja mislim da su to okolnosti koje su omele Milutina da se jače izrazi u književnosti.

Dragutin Ilić, prvi po Milutinu, bio je tada već zaogrnut jednim višim oreolom. Poeta koji se još s Velike škole – gde nosi pokret lista Pobratimstva (1884) – probija sa svojim drugovima Nikolom Ćorićem i Vladimirom Jovanovićem naglo u književnost, i rasipa svoje radove kroz stupce svih literarnih listova u Srpstvu, on ubrzo stupa i na pozornicu, što je za tadašnju, pozorišnoj umetnosti vrlo naklonjenu omladinu, imalo naročitu draž. Dragutin ne samo da se odaje drami već postaje najznačajniji predstavnik onog živog pokreta osamdesetih godina koji obećava da nam donese obnovu nacionalne drame.

Dragutin Ilić je u stvari bio predstavnik kuće Ilića, i „tatkana", koji je imao puno nežnih osećanja za Vojislava, jedino bi s Dragutinom razgovarao i o političkim i o literarnim i o porodičnim poslovima. Ali, iako njen predstavnik, Dragutin ipak nije uvek i dovoljno pripadao kući, zauzet osim poezije još i svim drugim javnim pokretima, političkim, nacionalnim i kulturnim. I mada od svih Ilića preživljava najburniji život, ipak je on najplodniji, najviše piše, bavi se svim vrstama poezije (pesma: lirska i epska, roman, priča, drama); rasipa snagu i na filozofske i političke probleme, a troši se i u dnevnoj štampi polemišući i pišući političke članke.

Uvek marcijalan, s kalabreskim šeširom i raščešljanom bradom, neizmenjene spoljašnosti i držanja sve do starosti, on je nama mladima, kad smo dolazili u kuću Ilića, naročito imponovao. Otuda je na mene i imao uticaja savet koji mi je on negda dao: da napustim pesmu (ja sam se u početku svog književnog rada, kao svi, najpre i najradije bavio pisanjem pesama) i da se odam pisanju komedije.

Vojislav, treći Ilić, bio je tada, kada sam ga ja prvi put poznao, mlado i golobrado momče, koje su tada u kući odmila zvali „Ćela", zbog vrlo retke kose u detinjstvu. On je pevušio doduše, ali još bez onoga zamaha kojim će, malo docnije, privući na sebe pažnju sveg literarnog sveta. Vojislav je u kući smatran i pažen kao mezimac, jer je njegov mlađi brat, Žarko, bio vrsta odmetnika koji se združio s Palilulčićima, išao s njima u one znamenite bitke beogradske dečurlije, odlazio u lov na senice i štiglice, zametao po periferijskim rogljevima bitke, i uopšte obećavao da ne pripada kući Ilića, kojoj se tek docnije vratio i združio s braćom, kada se u njemu javlja jedan od najduhovitijih usmenih pripovedača našeg doba. Da nije tako straćio detinjstvo, što mu je i oduzelo volju da se bavi perom, da se ranije priljubio braći i onoj sredini oko njih, u Žarku bi naša književnost imala jednog velikog pripovedača i najizrazitijeg predstavnika realističke priče.

No Vojislav je prigrabio Žarkov položaj mezimca i uživao sve simpatije i nežnost roditelja i kuće još i stoga što je bio slabunjav, uvek bled, upalih očiju i nerazvijenih grudi. Žarko, koji je možda gdekad bio i ljubomoran na Vojislava, često ga je ismevao što piše pesme. U tim prilikama bi mu uvek citirao njegovu prvu pesmu, koju je Vojislav kao dete od dvanaest godina, đak prvog razreda gimnazije, napisao, i koju su svi, osim Žarka, zaboravili. Ja sam pojedine delove te detinje pesme upamtio, blagodareći samo tome što ih je Žarko vrlo često ponavljao prkoseći Vojislavu, koga je to jedilo. U toj prvoj pesmi Vojislav ismeva svoju braću, Milutina,