Epske narodne pesme

By Grupa autora

Zbirka epskih narodnih pesama: „Boj na salašu“, „Uzimanje Užica“, „Banović Strahinja“, „Kneževa kletva“, „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Boj na Deligradu“, „Boj na Mišaru“, „Početak bune protiv dahija“, „Ženidba Marka Kraljevića“, „Car Lazar i carica Milica“ i mnoge druge.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: May 27, 2022
• ISBN: 9791221342598

Book preview

Grupa autora

EPSKE NARODNE PESME

Copyright

First published in 1959

Copyright © 2022 Klasika

BOJ NA SALAŠU

Vino piju tri srpske vojvode

u bogatoj i ponosnoj Mačvi,

u lijepu selu Metkoviću,

a kod dvora Petra Erićeva.

Prvo bješe srpska vojevoda

Katić Janko, iz sela Rogače,

od Kosmaja, gn’jezda sokolova;

a drugo je vojvoda Vujica,

iz Azanje sniže Smedereva;

a treće je srpska vojevoda

Čupić Stojan, zmaju od Noćaja;

s njima pije do dvjesta Srbina.

Tu Srbina bez konja ne bješe,

već sve Srbi na konjma dobrijem,

na hatima, a pod mizdracima.

Ja kada se napojiše vinca,

te im vince iziđe u lice,

a rakija priče govoriti,

poče im se Čupić tugovati:

„Ah, moj brate, Janko i Vujica,

teško su mi Turci dodijali,

jer sam, braćo, na krajini ljutoj,

ukraj Drine, ukraj vode ladne,

pak mi Mačvu iz prevare kradu,

ne mogu se s njima udesiti,

a da mi se s njima udesiti,

volio bi neg’ carevo blago,

da ja vidim čija jeste Mačva,

čija jeste, čija l’ će ostati;

to bi sada, braćo, najvoljeo."

Istom Čupić u riječi bješe,

a stražarče doleće sa straže,

vjerna sluga Jurišića Stanka,

iza Batra, sa sela Salaša;

gologlavo bješe, bez obuće,

bez obuće i bez duge puške;

od šumskoga trnja oderano,

groznijem se suzam’ uprljalo.

Vojvodama kada ono dođe,

ono njima boga ne naziva,

već ovako njima progovara:

„Žlje ga sjeli, tri srpske vojvode,

žlje ga sjeli i vino popili!

Vi pijete i popijevate,

sirotinja u nevolji cvili:

na Mačvu vam Turci udariše,

sedam hiljad’ i trista Turaka

i pred njima Memed-kapetane

od Zvornika, grada bijeloga,

bijela mu brada do pojasa.

Buljugbaša Jurišiću Stanko

sa svojijeh sedamdeset druga,

šćaše junak da uzbije Turke,

i na Turke oganj oboriše;

puče pušak’ od Jurišić-Stanka,

puče pušak’ sedamdeset ravno,

od Turaka sedam hiljad’ puče;

mi ne znasmo jedan za drugoga,

ko l’ pogibe, kog’ li uvatiše,

ko l’ uteče, koji li ostade,

nit’ znadosmo kud se đede Stanko.

Ele Turci Mačvu pregaziše,

porobiše Sovljak i Glogovac.

Tko je vama konje nabavio,

tko je vama čohu porezao,

tko li vam je pokovô oružje

razma jadna sirotinja raja?

Pak s Turcima raju zavadiste

i Turcima sada izdadoste

Što činite, da vas bog ubije,

što činite, jer se ne bijete,

ne bijete, jal’ se predajete?"

Kad to čuo Čupiću Stojane,

u ruci mu puna čaša vina,

puna mu se čaša zadesila,

od eška mu zadrhtala ruka,

pa ispusti čašu na siniju

(nit’ se razbi, nit’ se proli vino)

a pljesnu se rukom po koljenu,

pod koljenom skerlet čoha puče,

i bijela koža na koljenu;

na ruci mu tri zlatna prstena,

ta sva tri mu crkla na prstima;

Čupić Stojan grozne suze proli:

u Stojana nema mlogo druga,

razma cigle dvije vjerne sluge,

jedno bješe Sićiću Marinko,

a drugo je Šumanac Vasilju;

Stojan viknu dvije vjerne sluge:

„Sluge moje, brže konje vaše!"

A on skoči, pripasa oružje,

sobom Stojan do mrkova dođe,

pa mrkovu priteže kolane,

priteže mu četiri kolana,

a i petu ibrišim-tkanicu,

uzdu vrže, na mrkova sjede;

oko njega dvije vjerne sluge.

Vako Čupić reče sa mrkova:

„Braćo moja, Vujica i Janko,

budite mi danas u nevolji,

da idemo dočekati Turke."

A Vujica glednu na Katića,

Katić Janko u zemlju preda se,

jer Katiću milo ne bijaše

boj zametat u zemlji neznanoj

s malo društva a s mlogo Turaka;

društva malo, a i to nevješto,

ne poznaje staza ni bogaza.

Proli suze Čupiću Stojane,

suze proli, pa opet govori:

„Braćo moja, Vujica i Janko,

budite mi danas u nevolji,

danas mene, ja ću sjutra vama;

il’ vi pošli, il’ ne pošli, braćo,

ja ću jedan udarit na Turke,

pod sramotom ovom ostat neću,

mret mi danas ili mreti sjutra,

volim prije o manje grijote."

Kad pogleda vojvoda Vujica

ta đe Čupić grozne suze lije.

Vujici se vrlo ražalilo,

pa on skoči na noge lagane

i Čupiću ovako govori:

„Pobratime, Čupiću Stojane,

neka znadeš, ja te izdat neću

sa mojijeh sto pedeset druga;

ko te izdô, izdalo ga ljeto,

bijelo mu žito ne rodilo,

stara njega majka ne viđela,

njim se mila sestra ne zaklela!"

Pak Vujica viknu na družinu:

„A, na noge, moji sokolovi,

brzo svoje konje opremajte!"

Vujo ode do konja alata,

priteže mu četiri kolana,

a i petu ibrišim-tkanicu,

uzdu vrže, sjede na alata,

oko njega sto pedeset druga;

tu se Vujo i Stojan sastaše.

Sramota se Janku učinila

da on junak od društva ostane,

da ostane i da ih izdade,

veće i on na noge ustade

i doleće do konja đogata,

do đogata grive oknivene,

priteže mu četiri kolana,

a i petu ibrišim-tkanicu,

uzdu vrže, na đogata sjede,

oko njega pedeset momaka.

Tri vojvode zajedno pođoše,

tri vojvode kao tri sokola,

a za njima do dvjesta Srbina

na atima, a pod mizdracima,

kono srodno jato golubova;

bože mili, da lijepe kite!

S Metkovića sela polećeše,

pak Bogatić selo prelećeše,

u Klijenje selo dolećeše;

a kad biše u selo Klijenje,

Čupić Stojan glednu ispod ruke,

al’ mu Sovljak ognjem gorijaše

a po njemu Turci alakaju.

Onda Čupić ’vako progovori:

„Braćo moja, Vujica i Janko,

i vi, braćo, dv’je stotine Srba,

oćete li da se poslušamo:

da mi dobre konje odjašemo,

pa da s konja zbacimo terkije

da mi dobrim konjma oblakšamo,

da kolane konjma pritegnemo;

brzo ćemo sudarit s Turcima;

a nemojte žaliti terkija!

Ja sam čuo od starijeh ljudi:

onđe nema nigda starješine,

starješine ni da sudit može,

koji nije kadar platit vina

u mehani za potrebna druga;

vala bogu, i bog mi je dao,

ako bog da te zdravo budemo,

terkije ću vama dopuniti

i hoću vas vinom napojiti;

ako l’ koji u boju pogine,

tražiću ga, pa ga saraniti,

l’jepo ću mu telo opojati."

Kad to čulo dv’je stotine Srba,

svi Stojana odmah poslušaše,

pak s dobrijeh konja otsjedoše,

pozbacaše sa konja terkije

i kolane konjma pritegoše,

pak na dobre konje usjedoše,

potekoše putem prijekijem,

na salaško polje istrčaše.

A kad oni na drum iziđoše,

Turci prošli drumom širokijem,

prošli Turci u bogatu Mačvu,

oko puta preko polja ravna

na pločama travu odadrli,

al’ se jošte povratili nisu.

Kad je Stojan sagledo drumove,

opet onđe ustavio društvo,

pa on svojoj družini govori:

„Braćo moja, Janko i Vujica,

i vi braćo, dv’je stotine Srba,

ja sam noćas lijep san usnio,

neka znate, naš će mejdan biti,

ako bog da, dobićemo Turke!

Samo, braćo, drž’te se junački,

nemojte se, braćo, prepanuti!

Vidite li to salaško polje

koliko je dugo i široko,

kad se Turci s plijenom pomole,

sve će polje sobom zakriliti,

vi se, braćo, prepanut nemojte!

Ja sam čuo od starijeh ljudi:

nema smrti bez suđena dana,

ni junaka bez prvoga brata;

neka znate, ja ću biti prvi.

Već ovako da se poslušamo:

oko glave saruke zavijte,

a po turski sablje pripašite

i po turski konje razigrajte

da se Turci dalek’ ne osjete,

nas je malo, a mlogo Turaka;

pa ajdemo pravo među Turke,

ko nas gođe vidi od Turaka,

svak će mislit: njima indat ide;

a kada se s Turcim’ izm’ješamo,

da svi, braćo, boga pomenemo

a po jednu pušku izbacimo;

više pušak’ nemojte bacati,

već trgnite sablje od pojasa

da kroz Turke juriš učinimo,

pak da Turke odmah ras’ječemo,

ras’ječemo Turke na buljuke,

neka ne zna jedan za drugoga

tako ćemo Turke zabuniti!

Jošte, braćo, da vam riječ kažem

izvadite drvene čuture,

napijte se pocerske rakije

zarad srca i zarad slobode!"

Kad to čulo dv’je stotine Srba,

svi po turski glave zamotaše

a po turski sablje pripasaše,

pak trgoše drvene čuture

i stadoše sve dva i dva piti;

Čupić trže drvenu čuturu,

pa on pije sa dva pobratima.

Po jednom se pićem obrediše,

a po drugu piti započeše,

al’ se Turci poljem pomoliše.

Kolika je sila u Turaka,

sve su polje sobom zakrilili!

Oni gone plijen od Sovljaka:

sedam hiljad’ bijelih ovaca,

pet hiljada crvenijeh koza,

tri hiljade krava muzovnijeh,

šest stotina mačvanskih volova;

stoji bleka ovac’ za janjcima,

stoji meka janjac’ za ovcama,

veka stoji koza za jarići,

a jarića dreka za kozama;

stoji rika krava za teladma,

a teladi meka za kravama;

buka stoji mačvanskih volova,

ne poznaju svojijeh čobana,

vidi stoka đe će putovati,

pake žali svoga zavičaja;

a za njima Turci alakaju.

Viče Turčin jedan do drugoga:

„Lakše, Mujo, ne umori marve!"

„Hoću, Uso, a da kako neću;

daleko je Drini putovati,

bojati se Čupića Stojana."

Turci misle niko ih ne sluša,

Čupić sluša, pak suze proljeva,

ta od jada, gledajuć’ očima

kako Turci srpski plijen gone

(u zvjerki bi srce prepuknulo,

a kamoli u živu junaku!)

pa govori Čupiću Stojane:

„Vidiš, brate, Janko i Vujica,

vidite li sirotinjskog pl’jena?

Tko b’ ostao pod ovom sramotom?"

Pa on saruk na oči namače:

„Ajte za mnom kako koji može!"

Svi saruke na oči nam’koše,

a po turski koplja okrenuše

i po turski konje razigraše,

pak svi šute, ništa ne govore,

već odoše nasusret Turcima:

najnaprijed Stojan na mrkovu,

za Stojanom Vujo na alatu,

za Vujicom Janko na đogatu,

a za Jankom dv’je stotine Srba.

A kada ih Turci opaziše,

oni misle njima indat ide,

pa ovako njima govorahu:

„Vala, kardaš, nemaš kuda amo,

što smo ćeli, to smo učinili;

ovđe vama ne ima iseta."

Srblji šute, ništa ne govore.

A kad se s Turci izm’ješaše,

izm’ješaše, pak se poznadoše,

tad svi Srblji boga pomenuše

a na Turke oganj oboriše;

od Srbalja dv’jesta pušak’ puče,

mrtvih pade za dvjesta Turaka;

od Turaka sedam hiljad’ puče,

pade magla od neba do zemlje,

nit’ se vidi neba ni oblaka:

viš’ njih jarko pomrčalo sunce

od puščanog praha i olova.

Ali Srblji, stare mejdandžije,

više pušak’ metati ne šćeše,

već trgoše sablje od pojasa

i kroz Turke juriš učiniše,

rastisnuše Turke na buljuke

kao vuci bijele jaganjce,

da ne znade jedan za drugoga,

tko li gine, tko ln zadobiva.

Turci viču: „Umeti Muhamed!"

Srblji viču: „Za vjeru rišćaisku

i za slavu imena srpskoga!"

Kad se dvije udariše vojske,

Crnobarac Stanko harambaša

na daništu bješe kraj Salaša

s pobratimom Ninković Jovicom

i sa pobrom Latković Jovanom;

kad stadoše sablje sijevati,

Stanko srcu odoljet ne može,

veće oni s daništa skočiše,

svaki sebe ubi po Turčina,

pak na turske konje usjedoše

i po polju Turke poćeraše.

Kada viđe Čupiću Stojane

ja u boju Crnobarca Stanka,

Čupić njemu ’vako progovori:

„Be, aferim, Crnobarac-Stanko!

Da si sinoć mog brata ubio

i da si mi dvore zapalio,

ta sve bi ti danas oprostio,

niti bi te igda prekorio;

proklet bio tko ti spomenuo

kad si Srblju tako u pomoći!"

Da se kome stati nagledati

kako srpske sablje sijevaju,

mrtve turske glave zijevaju!

Tu ne osta Srbljin u družini

koji turske ne ots’ječe glave,

koji po dv’je, koji po četiri,

vojvodama ni broja ne ima.

S’ječe Turke od Rogače Janko,

što bi Janko Turak’ ostavio,

dočekuje vojvoda Vujica,

što b’ Vujica Turak’ propustio,

dočekuje Crnobarac Stanko,

što bi Stanko Turak’ promašio,

dočekuje Latković Jovane,

što bi Jovan Turak’ ostavio,

dočekuje Ninković Jovica,

što b’ Jovica Turak’ propustio,

dočekuje Čupiću Stojane;

Čupić radi da glasnik ne ode:

sabljom s’ječe, a mrkovom gazi,

drugom rukom buzdovanom tuče;

na sve strane Čupić posla ima,

jer on želi da glasnik ne ode.

Od Srbalja nitko ne pogibe

razma jedno ciglo momče mlado,

a ni ono ne bi poginulo,

ali smotri toke na Turčinu,

pak ne šćede konja da se drži,

već sjah’ s konja da toke dobije,

pa ga Srblji u boju zgaziše;

et’ tako je ludo poginulo!

Od Turaka malo ko uteče

razma jedan Memed-kapetane

na đogatu konju vilovnome.

Poćera ga Čupić na mrkovu,

ćeraše se preko polja ravna,

ćeraše se za puno dva sata:

nit’ mu može Memed izmaknuti,

nit’ ga može Čupić prestignuti,

jer je Čupić konja umorio

i mrkov mu rana dopanuo;

na mrkovu sedam grdnih rana,

još se konjma pokoriti neće.

Al’ govori Čupić sa mrkova:

„Poturico, Memed-kapetane,

obazri se da se ogledamo,

da vidimo čija je sad Mačva,

il’ je tvoja, il’ će biti moja,

čija li je od starine bila!"

Turčin muči, ništa ne govori,

veće bježi s glavom bez obzira.

Opet Čupić njemu progovara:

„Jao, kurvo, Memed-kapetane,

ćeraću te Drini do obale,

dok te junak u Drinu ne nagnam,

ja se tebe okaniti neću;

ako li mi uz Drinu pobjegneš,

ćeraću te do grada Zvornika,

da bi znao da ću poginuti,

ja te danas ostaviti neću!"

Tad se Turčin natrag obazreo,

desnu ruku na prsi metnuo,

Stojanu se do sedla poklanja:

„Bogom, brate, Čupiću Stojane,

pokloni mi život na mejdanu;

tvoja Mačva i tvoja starina,

ja se u nju nigda vratit neću,

nit’ ću doći, nit’ ću zavojštiti,

već ću s tobom u dosluku biti,

držaću te kako brata svoga;

ako l’ bi se u nju kad vratio,

eda bog da i Muhamed svetac

te ja iz nje glave ne iznio!"

(Bože mili, čuda velikoga,

đe sâm Turčin tada sebe prokle!)

Al’ se Stojan ne bi povratio,

ćero bi ga makar i pješice;

ali Katić pristo za Stojanom

na đogatu grive oknivene,

pa ga Katić sustići ne može,

već Stojana grlom dozivaše,

grlom viče, b’jelom rukom maše:

„Pobratime, Čupiću Stojane,

vrat’ se amo, boga ti jednoga!

Pust’ Turčina jednog oglasnika

neka kaže bosanskom veziru

kako jeste vojsku pokupio

bez fermana i bez buruntije

i bez r’ječi cara čestitoga;

pa kako je porobio Mačvu

(nek’ se vali po Bosni kamenoj),

oćerao krave i volove,

oćerao i koze i ovce,

nek’ im bule sir i maslo kupe."

Onda Čupić posluša Katića,

pak se prođe Memed-kapetana,

povrati se Janku u Salaša;

od Turaka šićar pokupiše,

sirotinjski plijen povratiše

a Iliju Srba saraniše.

Otkako je gavran pocrnio,

nije zmija guju dočekala,

kao Čupić Memed-kapetana

u široku polju salaškome;

ako li tko vjerovati neće,

neka ide te očima vidi:

znati će se turska košturnica dokle teče sunca i Salaša.

UZIMANJE UŽICA

Sanak snila Kučukova kada,

čudan sanak, a u čudan danak,

u subotu uoči neđelje:

đe Užice tama popanula,

Krčagovo ružom procvatilo,

pola plavom, a pola crvenom,

viju vuci na Terezijama,

sa Tatinca lajaše lisica,

nešto puca sa malih Kruščica,

uz Đetinju munje