Lukrecija Bordžija

By Johan Burhard

„Je li moguće da ne čezneš za Lukrecijom koju nazivaju najlepšom ženom u zemlji, o kojoj pevaju pesnici, čije draži slikari prikazuju u jarkim bojama?“
„Sav se naježim kad čujem njeno ime. Ne poznajem je, nikad je nisam video. Odvraćao sam pogled od njenih slika. Ali, da je lepa poput Venere, da očarava poput Kleopatre, da je poželjna kao Helena, zbog koje je deset godina potocima tekla krv, ne bih je mogao ljubiti! Zar je potrebno da te podsetim na sve što se o njoj priča? To je žena neosetljivog srca, koja muškarce baca pod noge da bi ih posle s prezirom upropastila. Ona pomaže svom ocu u njegovim političkim ciljevima, u njegove zamke mami ptičice koje će on očerupati ili usmrtiti. Onaj hrabri vojnik Savonarola, koji se u Firenci strastvenim govorima diže protiv Bordžije, naziva je sramotom hrišćanske kneževine. A najstrašnije priče potajno kruže o Lukreciji. Ne, moja usta nikad neće izgovoriti nešto tako bedno. Ima zločina koji su tako strašni da se u njihovu mogućnost ne bi smelo verovati, ako još želimo da sačuvamo nadu, veru i ljubav.“
 

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Jul 18, 2018
• ISBN: 9788828359159

Book preview

Johan Burhard

LUKRECIJA BORDŽIJA

Papina kći

Istorijski roman prema zapisima biskupa Burharda

S francuskog prevela

Jovana Jelenović

Impresum

Translation copyright © 2008 Agencija TEA BOOKS

Copyright za ovo izdanje © 2014 Agencija TEA BOOKS

Naslov originala:

Johann Burchard

Lucrezia Borgia

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Borivoje Jovanović

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

https://www.facebook.com/AgencijaTEABOOKS

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Prvi deo

1.

Tog lepog dana rane jeseni 1427. prema Rimu su jahala dvojica jahača. Konji plemenite pasmine izgledali su prilično izmoreno. Jahači su se primicali Kapiji Svetog Sebastijana, kroz koju su u Rim ulazili putnici pristigli s juga.

Sunce je upravo počelo da zalazi. Svojim poslednjim zracima osvetljavalo je Karakalina kupališta, već odavno u ruševinama, u kojima bi nalazile skrovište raznolike razbojničke skitnice. Za razliku od rimskih trgovaca, dvojica mladih jahača nisu se trudili da se što pre udalje s tog ozloglašenog mesta. Nisu poterali konje, nego su i dalje jahali korakom.

Jedan od njih zaustavi konja na malenom brežuljku, a za njim se povede i drugi.

– Večni grad! – oduševljeno reče mladić koji je zaustavio konja. – Rim, koji je nekad vladao gotovo celim svetom! No čini se, prijatelju Manfredo, da se i moć poglavara hrišćanstva, starca koji živi na Vatikanskom brdu okružen raskoši, usred vrtova i predivnih zdanja – proteže daleko.

– U to nema sumnje, Alfonso – složi se Manfredo. – Premda se čini da je papina svetovna vlast ograničena samo na mali deo zemlje, taj je čovek bacio svoju mrežu mnogo dalje. U nju je zapleo mnoge kraljeve i kneževe Evrope, i danas se malo šta radi bez njegovog odobrenja. I zato mi dopusti, prinče moj, da ti u ovom trenutku, kad prelaziš prag Rima, poželim sreću. Jer tamo gore u svojoj palati, u tvrđavi Sant’ Anđelo, Sveti otac te čeka.

Preko lepog Alfonsovog lica preleti tamna senka i on neraspoloženo strese glavom.

– Ne prihvatam tvoju čestitku, Alfredo – oneraspoloži se Alfonso. – Boli me, dragi moj prijatelju, što ti u mojoj vezi s Lukrecijom Bordžijom vidiš neku sreću. Istina, papa Aleksandar izabrao me je za svog zeta, a stric, kralj Federigo Napuljski, gospodar obe Sicilije, naredio mi je da se sa sjajnom pratnjom uputim u Rim i da svečano zaprosim Lukreciju. Tako bih sklopio brak koji je pripremila naša diplomatija. Šta mi je drugo preostalo nego da poslušam zapovest svog strica, meni, kraljevskom detetu bez zemlje i slave. Još pre pet godina, kad je na napuljskom prestolu bio moj otac, svaka veza s tim Bordžijom bila bi odbijena s prezirom. Mom ocu nikada ne bi palo na pamet da svog sina, princa od Aragona, veri s jednom Bordžijom, kćerkom onoga istog Rodriga Lancole koji je nekad stigao u Rim s nekim mojim pretkom kao njegov pisar. Posle je lukavošću i zločinima prisvojio tijaru, sjajnu papinsku krunu. Otac mi je, nažalost, mrtav, a nakon kratke vladavine umro mi je i brat Fernando. Sada napuljskim kraljevstvom upravlja moj stric koji me hladnokrvno žrtvuje ciljevima svoje politike.

Obrazi mladog princa zarumeneli su se od ljutnje, a prstima je stao da čupka malu, mekanu bradicu.

– Manfredo, ja volim svoju domovinu – produži mladić ganutim glasom – i zaklinjem se da bih žrtvovao i život za čast i slavu napuljske porodice koja političkim interesima žrtvuje svoje srce, svoju ličnost i svoj život. Ali, sav zadrhtim na pomisao da ću postati suprug jedne Lukrecije Bordžije.

– Je li moguće – začudi se Manfredo – da ne čezneš za Lukrecijom koju nazivaju najlepšom ženom u zemlji, o kojoj pevaju pesnici, čije draži slikari prikazuju u jarkim bojama?

– Sav se naježim kad čujem njeno ime. Ne poznajem je, nikad je nisam video. Odvraćao sam pogled od njenih slika. Ali, da je lepa poput Venere, da očarava poput Kleopatre, da je poželjna kao Helena, zbog koje je deset godina potocima tekla krv, ne bih je mogao ljubiti! Zar je potrebno da te podsetim na sve što se o njoj priča? To je žena neosetljivog srca koja muškarce baca pod noge da bi ih posle s prezirom upropastila. Ona pomaže svom ocu u njegovim političkim ciljevima, u njegove zamke mami ptičice koje će on očerupati ili usmrtiti. Onaj hrabri vojnik Savonarola, koji se u Firenci strastvenim govorima diže protiv Bordžije, naziva je sramotom hrišćanske kneževine. A najstrašnije priče – princ utiša glas – potajno kruže o Lukreciji. Ne, moja usta nikad neće izgovoriti nešto tako bedno. Ima zločina, Manfredo, koji su tako strašni da se u njihovu mogućnost ne bi smelo verovati, ako još želimo da sačuvamo nadu, veru i ljubav.

– Corpo di Dio – poviče Manfredo – ako tako misliš, prinče moj, biće najbolje da odmah okrenemo konje i što pre se vratimo tvojoj pratnji koju si ostavio sat jahanja odavde, i kojoj si naložio da te prati u Rim tek onda kad im to narediš. Odvajaš se od pratnje na čelu koje bi trebalo svečano da uđeš u Rim, prema stričevoj želji. Naredio si da za nas dvojicu osedlaju konje, zatim smo obukli jednostavna odela trgovaca i sad se potajno, kao lopovi, šunjamo u Rim.

– Sve ću ti objasniti, Manfredo – reče princ od Aragona. – U Rim dolazim nepoznat kako bih Lukreciju posmatrao izdaleka. Ako u njenoj pokvarenoj duši otkrijem samo iskru čovečnosti, baciću se pred njene noge i žrtvovati se. Njoj ionako nije do ove veze. Pod nogama joj leži hiljadu srećnika. Može da bira među najlepšim, najbogatijim i najboljim ljudima. Laka srca je dopustila da ode njen prvi muž Đovani Sforca, grof od Pezara, kad mu je u Rimu tlo pod nogama postalo vruće i kad se pobojao za život. Čak se tvrdi da mu je pomogla u bekstvu. Možda i meni lepa Lukrecija iskaže toliko dobrote i pusti me da pobegnem pre nego što postanem njen muž.

Mladi princ skrenu pogled prema zapadu. Sunce je upravo zašlo, a noć je stala rasprostirati svoju tamnu koprenu. Među ruševinama Karakalinih kupališta začuli su se šumovi i glasovi koji nisu ukazivali na dobro.

– Krenimo, Manfredo – zabrinu se Alfonso. – Ne treba izazivati grabežljive zločince. Za četvrt sata stići ćemo do krčme oca Filipa, pored Kapije Svetog Sebastijana, i u nju svratiti. Ne zaboravi, Manfredo, da sam ja napuljski trgovac Alijeno, a ti si mi pomoćnik. Da nisi spomenuo princa ili kneževsko visočanstvo. To bi upropastilo sve moje planove.

Na to princ Alfonso ostrugama lagano pobode konja. Više nisu izmenili ni reč dok im se pred očima nije ukazalo sumnjivo prenoćište što se poput velikog gnezda pripilo uz gradske zidine.

Do dvojice jahača doprla je svirka gusala i flaute, što je bio znak da je u krčmi još bilo živo. Muklo su odjekivali brojni glasovi, udaralo se vrčevima, grohotom se smejalo.

– Kako bi bilo da potražimo mirnije prenoćište? – predloži Manfredo.

Princ Alfonso odmahne glavom.

– Najbolje se može sakriti tamo gde zalazi mnogo ljudi. Osim toga, oca Filipa su mi preporučili kao čoveka koji ne ispituje mnogo svoje goste. U kakvoj uglednoj rimskoj gostionici mogli bi se raspitivati za princa od Aragona, ali kod oca Filipa neće ga pronaći nijedna pratnja pape ili njegovog sina Čezara.

Alfonso udari šakom po zatvorenim vratima. Nije potrajalo dugo, vrata se odškrinu i na njima se pojavi otac Filip, okrugli i ćelavi čovečuljak s lampom u ruci. Iza njega je virio sluga. Krčmar je odmah naslutio da su pred njim bolji gosti i reče da je spreman da im da dve sobe. Rečito ih stade uveravati da su u njegovoj kući sigurni kao u Abrahamovom krilu.

Dok je sluga odvodio konje u štalu, dvojica putnika popela su se za ocem Filipom drvenim stepeništem. Stigavši na sprat, debeli krčmar otvori jedna vrata i klanjajući se neprestano pozove putnike da uđu. Prostorija koju je osvetljavalo nekoliko sveća bila je uređena prilično dobro. Svratišta s kraja 15. veka nisu se mogla pohvaliti posebnim komforom i zato bi u njima tražili prenoćište samo trgovčići i ljudi niskog staleža. Plemići i bogatiji građani računali su na gostoprimstvo prijatelja u većim gradovima. U većini prenoćišta bila bi samo jedna zajednička spavaonica u kojoj bi se svako umotao u svoj pokrivač, prethodno skinut s konja, i smestio se što je mogao bolje. Alfonso je brzim pogledom prešao po ponuđenoj sobi i odmah se primirio zadovoljan čistoćom kojom je soba odisala.

Otac Filip pozva goste da se što udobnije smeste i obeća im tople vode za pranje.

– Zaista dolazite poslovno, gospodo? – raspriča se gostioničar. – Stigli ste u pravi čas. Rim se sav uskomešao od veselja. Same svečanosti, rasveta, muzika! Ovamo navire svet i poznate ličnosti iz svih talijanskih gradova.

– Zašto? – zainteresova se Manfredo.

– Sveti otac... Bog neka nam ga poživi još stotinu godina za dobrobit hrišćanstva... priređuje na Vatikanskom brdu svečanost koja će ceo Rim pretvoriti u jedno jedino veliko zabavište. Proslaviće veridbu svoje kćerke ljubimice s princem od Aragona. Trgovcima će to biti izvrsna prilika da za svoju robu nađu kupce. Večnim Rimom ponovo će proteći zlatna reka i srećan će biti onaj koji će iz nje znati zagrabiti.

Gostioničar je uzalud čekao da ga neko od gostiju nešto upita.

– Zaista ste već mnogo čuli o porodici Bordžija koja slavom ispunjava Italiju i ceo svet. Nažalost, ima mnogo jadnika koji je ocrnjuju i o njoj pričaju samo najgore. Neka im Devica bude milostiva... ali sve su to najobičnije laži. Ako baš i nisu... mi gostioničari ne možemo se požaliti na papu Aleksandra. U Rimu je sad veselo, novca ima svuda.

– Za vaše džepove – drekne Manfredo. – Krčmaru, dosta je brbljanja. Gladni smo i žedni. Možeš li nam dati pristojnu večeru?

– Tako mi svih svetaca! – snebivao se krčmar. – Još pitate! Kuhinja oca Filipa čuvena je u celom Rimu. Moja žena, vredna Slavija – neka mi je bog sačuva sve dok budem imao ovu gostionicu – biser je među kuvaricama. Ako plemenita gospoda budu imala dobrotu i posle kupanja budu sišli u trpezariju, poslužiću ih večerom zbog koje bi me Lukul imenovao za svog dvorskog starešinu.

– Nerado jedemo sa ostalim gostima – nećkao se Manfredo. – Čini se da kod vas ima svakojakog sveta s kojim se ne bismo rado družili.

– Oh – osmehivao se debeli gostioničar – neće biti potrebno. Pokraj velike prostorije imam manju, samo za uglednije goste. Tamo ćete biti sasvim sami. Za vreme večere zabavljače vas muzika čuvenog uličnog guslara. Uveren sam da će mu gospoda biti zahvalna za taj užitak. Narediću da vam se postavi sto!

– Odvratan brbljivac! – promrsi Manfredo kad su se za ocem Filipom zatvorila vrata.

Alfonso se nasmeja i odmahnu rukom.

– Neće biti zgorega da se malo razonodim. Možda ću se tako otarasiti turobnih misli jer ova svetina ispod nas zapravo nije gora od moje buduće verenice i njenih.

Manfredo stavi prst na usta.

– Tiše, Alfonso – šapnu princu. – Ne zaboravi da si u Rimu u kome vlada Bordžija. Ne igraj se glavom. Ovde i zidovi imaju uši. Ne bih ti mogao garantovati da se u ovom ormanu ne krije nekakav doušnik Čezara Bordžije, tog odličnog papinog potomka... Nego, zašto neprestano zagledaš taj sjajni prsten? Još nisam video lepši, čistiji i dragoceniji brilijant, časti mi.

Mladi princ od Aragona baci u stranu smeđe jahaće rukavice i mrko se zagleda u prsten. Pogled mu je odavao mržnju.

– Manfredo, zar ti nisam rekao da mi je ovaj prsten po grofu Vataliju poslala Lukrecija, kad je papin poslanik došao u Napulj da se sa stricem dogovori o svim pojedinostima moje ženidbe. Sâm mi ga je stric Federigo stavio na prst i rekao: „Tu ti dragocenost šalje tvoja lepa verenica. Moli te da ga već sad nosiš, pa i putem kad budeš dolazio u Rim, kao zalog vernosti koja će vas vezati za čitav život." Ha, ha... vernost i Bordžija!

– Ako ti je prsten toliko mrzak, zašto ga ne skineš?

– Jer me sudbina uporno gura u naručje lepe Lukrecije – reče princ skupljajući obrve. – Već sam sto puta pokušavao da ga skinem, ali mi je tako čvrsto na prstu da bih ga morao žrtvovati. I tako ga nosim preko volje. To je prva karika okova kojima pokušava da me spreči, ali joj to neće uspeti. Ljuto se vara.

Razgovor je prekinulo kucanje na vratima. Ušle su dve sluškinje i pred goste stavile dve velike drvene posude pune tople mirišljave vode. Gledajući znatiželjno strance, upitale su ih treba li im pomoć. Pošto im je ponuda bila odbijena, one izađu a dvojica plemića prionu na pranje i uređivanje.

Nakon pola sata, osveženi pranjem i očišćene odeće, sišli su drvenim stepeništem u prizemlje. Tu ih je sačekao otac Filip i odmah odveo u manju trpezariju, brbljajući o tome kako ih čeka večera kakvu ne bi prezreo ni princ od Aragona, verenik papine kćerke, kojeg s nestrpljenjem očekuje ceo Rim.

Najpre su morali da prođu kroz veliku prostoriju. Prizor je toliko okupirao Alfonsa da je zastao. Za drvenim stolovima sedeli su gosti uz pune vrčeve, uglavnom muškarci koji su pripadali nižem staležu ili pak oni koji su izbegavali rad držeći se one dolce far niente[1] lazzarona.[2] U ženama su se lako mogle prepoznati rimske devojčure. Na malom podijumu pognula su se petorica muzičara podižući svojim instrumentima paklenu buku. Gostima to nimalo nije smetalo. Naprotiv, narodni natpevi toliko su ih oduševili da su pevali u sav glas dobacujući muzičarima srebrni i bakarni novac. Nisku i slabo osvetljenu prostoriju prožimao je zadah kuvane ribe, ustajalog ulja i lošeg vina.

– Ne zatvaraj vrata – zamoli Alfonso prijatelja. – Zanima me šta rade. Uostalom, podstakli bismo nepoverenje kad bismo se sasvim odvojili.

Sto je već bio postavljen.

– Na prvi pogled nije loše – oceni princ odoka. – Da probamo.

Otac Filip očito nije preterao, možda i protiv svog običaja, kad je svoju ženu nazvao izvrsnom kuvaricom. Jela su bila izvanredno ukusna, a staro vino što ga je bio doneo u srebrnim vrčevima bilo je najbolje vrste.

U susednoj prostoriji odjednom se zaori radosna graja i pljesak. Alfonso i Manfredo zagledali su se u nedoumici. Većina gostiju digla se sa svojih mesta i svi su se sjatili oko osobe koja je svojim dolaskom privukla svu pažnju.

– Ciganka! Ciganka s maskom – čuli su se povici. – Pokazaće nam svoje najbolje plesove kojima do ludila zabavlja rimski puk.

– Na svoja mesta, glupani! – zaurlao je otac Filip. – Gde da pleše čuvena neznanka, po vašim nosevima? Dajte joj mesta. Stolove i klupe primaknite prema zidu. Zar ne, Fandanga, ili kako se već zoveš, devojko s kalabreških brda? Je li ovako dobro? Pokaži nam šta znaš!

Gomila je ustuknula do zida razdelivši se levo i desno. Napolitanci su ugledali Cigančicu veoma lepog stasa. Ispod šarenih krpa isticao se kratki kaputić a niže suknjica do kolena. Sve je to obavijalo telo predivnih oblina koje bi zadivile svakog umetnika. Priroda možda i nije obdarila to stvorenje lepim licem. Ono je gornjim delom bilo pod crnom maskom. Ali deo niže od maske bio je predivan: divne usnice i ovalni podbradak.

– Mesta za Ciganku! – povika još jednom gostioničar i rukama stade da gura goste koji su još oklevali. Kad se primakao vratima manje prostorije, proviri i osmehne se uglednim gostima:

– Nisam preterao kad sam vam obećao da ćete u mojoj gostionici doživeti prijatno veče. Videćete kako pleše maskirana Ciganka. Rim nije video ništa slično od vremena čuvene Faustine.

– Zašto ta žena nosi masku? – upita Alfonso.

– Kad bih vam na to mogao odgovoriti, gospodo, bio bih najpopularniji čovek u Rimu. Fandanga, tako se naime zove, već nekoliko nedelja izvodi plesove po ulicama i trgovima, u gostionicama. Niko ne zna odakle je došla, što za jednu Ciganku i nije čudo. Ali niko ne zna gde se danju skriva! Usred noći odjednom iznikne... sad ovde, sad onde. Zamahuje dairama, udara u kastanjete i pleše da se muškarcima zavrti u glavi. Žene vrište od zanosa, starci se podmlađuju, a mladići su spremni da ostare za jednu jedinu noć. Svi je love, ali je niko ne može uhvatiti. Pojavi se i nestane. Ponekad je danima skrivena, zatim ponovo blesne kao zvezda. Bogati mladići dobacuju joj punim rukama zlatnike, sirotinja prebira po džepovima i daruje je. A šta ona radi s novcem? Odbacuje ga kao da je manje vredan od trave iz pontijskih močvara. Sve što u jednoj noći zasluži daje prvome koga sretne, nasmeje mu se zvonko iza svoje maske i nestane.

– Neko ju je, razume se, već pratio – zainteresova se Manfredo. – Neko je verovatno video kuda odlazi?

– Pratili su je, svakako – reče otac Filip. – Ali nijedno njuškalo nije ništa pronašlo. Neki tvrde da su je videli kako zamiče među ruševine Karakalinih kupališta. Drugi se, pak, zaklinju da joj je skrovište u nekakvoj pećini u brdu Aventinu. Treći, pak... ah, dogovorila se s muzikom. Sad će zaplesati.

Gosti su se s poštovanjem odmakli u stranu i ostavili dovoljno mesta za ples. Ulični svirač dade znak i muzika zasvira vatrenu melodiju s očitim ciljem da raspali prisutne.

Fandanga je u ritmu njihala svojim vitkim telom, najpre polako, kao u nekom snu, i blago, kao da je izložena prolećnom vetriću. Njene lepo oblikovane ruke svetlucale su poput ružičastih zmija. Čas ih je dizala iznad glave, čas opet spuštala. No, uskoro su joj kretnje postajale sve življe, telo joj se upalilo u vatri tonova, pretvorilo se u plamen koji je vijugao tamo-amo. Malo bi se uvukao u sebe, zatim bi se u tili čas strahovito razbuktao.

Odjednom se ludo stade okretati. Suknje su joj vijorile oko predivnog stasa. Šarolike krpe od kojih su bile sastavljene sjale su u svim bojama. Ispod grube košulje nazirale su joj se grudi.

Žestina se sa plesačice prenela na gledaoce. Postali su nemirni, oči su im svetlucale. Muškarci su zagrlili žene i vukli ih na sebe. Sa usana žena oteo bi se pritajeni uzdah, pa prigušeni krik. Muškarci su dahtali.

Fandanga je plesala sve žešće. Tonovi s njenih daira ukrašenih svilenim vrpcama mešali su se s povicima muškaraca i žena i umiljatom svirkom flauta.

Manfredo zadrži pogled na princu. Kao da je i njega zahvatila prijatna izmaglica. Naslonio se na vrata i Ciganku bukvalno gutao pogledom. Čvrsto je stisnuo usne kao da je hteo da spreči da mu iz grudi ne poleti poklik oduševljenja.

Ciganka se odjednom oštrije nasmeja. Daire umuknu, lepo telo plesačice se ukoči usred plesa i ona se spusti na najbližu stolicu.

Krčmom se prolomi zaglušno odobravanje. Sve je nagrnulo prema plesačici, nekoliko smelijih muškaraca ispružilo je prema njoj ruke kao da će je zgrabiti i privući je k sebi. Neki mladić, kojem je iz pogleda sevala neobuzdana strast, pokušao joj je s lica otkinuti svilenu masku. Ciganka skoči, a u ruci joj blesnu kratak šiljati nož. Kroz otvore na maski besno su joj svetlucale oči, kao u grabežljive zveri.

– Nazad! – poviče neko.

– Nazad! – zagrmi otac Filip. – Ne diraj je. Nož joj je otrovan. Ako te njime samo ogrebe, gotov si!

– Tako je, ona je ubica – začu se glas. – Trebalo bi je predati stražarima. – Od vrata se kroz gomilu gurao mlad plavokos čovek visokog rasta, odeven u iznošeno odelo. – Pre osam dana ona je na Forumu povredila obraz mom bratu kad je hteo da je poljubi. Jadnik više nije doživeo izlazak sunca. Umro mi je u naručju.

Mladić Ciganki pripreti šakom a iz pogleda mu sevnu mržnja.

U prostoriji nastade pometnja. Neki su Ciganku počeli meriti mrkim pogledima. Ona je stajala uspravno poput kraljice. Nije ustuknula ni pedalj pred razdraženim napadačem. U Alfonsovim očima pojavi se divljenje.

Fandanga je malo savila telo unazad, levom se rukom podbočila a desnicu s nožem ispružila prema napadaču spremna da prihvati svaku borbu, pa i onu na život i smrt.

– Veštice, zašto si mi ubila brata? – jecao je plavokosi mladić koji je bio sav van sebe od mržnje i jada. – Ubila si mi brata, ponos naše majke, mog najboljeg i jedinog prijatelja... Svi ste ga poznavali. Bio je veslač na gondoli kao i ja. Gondola mu je bila kraj velikog mosta na Tibru. – Mladić očajničkim pogledom pogleda okolo. – Muškarci i žene, ne dajte da vas zavede pakleno umeće ove ciganske devojčure... Pomozite mi da je savladam, pa da je odvučemo pred sudiju. Ako u njemu ne nađem pravdu, neka je prokune sâm Sveti otac. Da vidimo ima li u starom Rimu još pravde?

Naklonost prisutnih već je bila prešla na njegovu stranu. Obožavaoci Cigankinog plesa od malopre, sad su je merili mrkim pogledima.

– Verujte gondolijeru Bernardu! – čulo se više glasova. – Dole s vešticom koja krije lice! Zgrabite je i vodite stražarima!

Nasrnuli su prema njoj sa svih strana. Gondolijer Bernardo zgrabi stolicu i njome visoko zamahne u želji da je sruči na devojčinu glavu, kad pred njim zasja oštrica mača. Šiljak mu probode ruku i on, jauknuvši bolno, spusti stolicu na zemlju.

– Nazad, nesrećniče! – povika Alfonso zaklonivši telom Fandangu. – Nazad! Ko od vas digne ruku na ovu ženu, umreće... Probošću ga ovim mačem!

Prestravljena gomila ustuknu. U pojavi mladića, u odlučnosti, njegovog glasa, u pretećem svetlucanju njegovih očiju – zračila je neka viša sila. I otac Filip se pobrinuo da se u njegovoj gostionici ne prolije krv. Brzo je prišao Ciganki, nešto joj šapnuo na uvo i gurao je prema vratima na kojima je stajao Manfredo s golim mačem u ruci, spreman da princu priskoči u pomoć.

– Kome je život mio – zapreti princ od Aragona – taj neće preći ovaj prag. Iza njega ga čeka smrt!

Brzo za sobom zatvori vrata, a otac Filip ih zaključa spolja i, osmehujući se, gurne ključ u džep.

2.

– Ne boj se, devojko – reče Alfonso poluglasno kad je čuo škljocanje brave. – Nijedan od ovih lupeža neće te se dočepati dok to budem mogao da sprečim. Uostalom, poznajem ja takve. Oni će za nekoliko vrčeva vina, koje će im obećati otac Filip, bez imalo kolebanja prodati ovoga istog Bernarda kojem su upravo hteli da pomognu. Ali ti drhtiš. Naravno, uznemirila si se. Sedi za sto i okrepi se gutljajem dobrog vina iz Palerma.

Princ natoči vrč i pruži ga Ciganki, koju obuze laka nesvestica; jedva se držala na stolici. Vinom samo malo nakvasi usne, zatim se podiže i Alfonso začu njen zvonki glas:

– Dugujem vam život, gospodine – reče devojka najčistijim toskanskim naglaskom. – Ja bih se u nuždi i sama odbranila od takvih napasnika, ali ovoga puta ih je bilo previše, pa bi me najzad ipak savladali. Budući da sam samo sirota Ciganka, gospodine, mogu vam se odužiti samo tako da vam poljubim ruku.

Pre nego što je Alfonso uspeo da je u tome spreči, Ciganka mu prigrabi desnu ruku, duboko se sagnu i htede da mu poljubi prste. Odjednom se uspravi i s čudnovatim izrazom u pogledu kroz otvore na maski, zagleda se u zgodnog Napolitanca.

– To što sam učinio, drago dete – reče Alfonso – nije vredno pomena. Svaki čovek koji drži do časti zauzeće se za ugroženu devojku. Uostalom, dugovao sam ti zahvalnost jer si me oduševila svojim plesom. Ali, ako hoćeš da mi izjaviš ljubav, ispuni mi jednu želju.

– Samo recite! – oduševi se Ciganka. – Učiniću za vas što god budem mogla, plemeniti gospodine.

– Nisam ja nikakav plemeniti gospodin – odgovori Alfonso pogledavši iskosa Manfreda. – Ja sam putujući trgovac. U Rim sam došao na svečanosti da visokoj gospodi ponudim svoju robu. Molbu mi lako možeš ispuniti... pokaži mi lice.

Ciganka prinese prste licu, ali samo da bi bolje pričvrstila masku.

– Gospodine, ne zahtevajte to od mene – ponizno zamoli devojka. – Bili biste razočarani. Nisam ni mlada ni lepa.

– Zar očekuješ da ti verujem! – snebivao se mladi princ. – Bio bih slab poznavalac ženske lepote kad ne bih slutio kakve se divne oči i nežno lice kriju iza te maske. A o tvojoj mladosti svedoči tvoj ples. Toliko žara može pokazati samo devojka u kojoj teče mlada krv.

– Gospodine, jeste li ikad videli vulkan? – nasmeja se Ciganka. – Iz njegovih vatrenih grudi izbijaju plamenovi, pa ipak je star kao sama majka zemlja.

Mladići su prasnuli u smeh.

– Ti nisi samo lepa već i duhovita – reče Alfonso. – Ali si okrutna, inače bi mi uslišala molbu i razotkrila lice.

– Kad biste mi i videli dušu – odvrati Ciganka – to ne znači da biste mi u nju zavirili. Možda sam se zaklela da masku neću skidati sve dok budem u Rimu. No, učiniću vam drugu uslugu. Otkriću vam budućnost.

– Moju budućnost? – iznenadi se mladi Napolitanac.

U glasu mu se osetilo sažaljenje. Bilo mu je žao što se mlada devojka bavi običnim ciganskim poslom i u tome se ne razlikuje od žena i devojaka svog plemena. Sad predlaže da mu proriče sudbinu, što drugim rečima znači, da će mu gatati, a to će u najboljem slučaju biti zabavno.

– Na vama vidim da ne verujete u moje umeće – reče maskirana Ciganka. – Sigurno ste uvereni da moje gatanje i proricanje nije ništa drugo nego prazno brbljanje i prevara. Ali, uskoro ćete se uveriti da su mi reči istinite. Pružite mi ruku i dopustite da vam razgledam crte na dlanu. Svaka Ciganka ne zna da gata. Mene je naučila majka Hekata. Pružite mi ruku, gospodine.

Alfonsu je prijalo što će joj ponovo dotaći ruku i on se osmehne:

– Pristajem. Bolje da mi ti kažeš šta mi predstoji, dobro ili zlo, nego neko drugi. Tako mi moga zaštitnika, lepa Sibilo, bojim se da mi nećeš proreći ništa lepo. Možda bi najbolje bilo da nisam ni dolazio u Rim.

Alfonso zatim sede i Ciganki pruži ruku na kojoj je svetlucao prsten s predivnim brilijantom.

Sa smeškom na licu, Manfredo priđe prijatelju. Crnokosa devojka kleknu i pažljivo se zagleda u dlan. U prostoriji je neko vreme vladala tišina. Zatim se Ciganka oglasi, najpre polako i svečano, zatim sve brže i zanesenije.

– Gospodine... dolaziš s juga, s mnogim momcima, sa sjajnom pratnjom. U Rim si došao samo s pouzdanim prijateljem. Prastari Rim te pozdravlja, radi tebe se okitio poput tvoje verenice. Očekuje te i starac u svojoj kamenoj palati. Grimiz mu pada s ramena, sa svetiteljskim je oreolom. Kraj njega vidim mladu ženu... Postalo je maglovito, pa je vidim nejasno, ali mislim da je najlepša u Rimu. Iz njenih grudi izbija čežnja, širi ruke da te dočeka... postane tvoja... podariće ti svoju lepotu, mladost, krunu, svoju dušu... Ne boj se ništa. Duša joj je preživela teške časove, ali sad ih nestaje i ona je pred tobom čista... Dobrodošao, kneževski mužu... zdrav nam bio vladaru... Koračaj po ružama do oltara pred kojim te čeka verenica, sreća i blaženstvo!

Alfonso kriknu od zaprepašćenja. Na trenutak prekrije oči rukama i oseti izmaglicu. Kako da objasni tajanstvene reči... to Cigankino neshvatljivo umeće?

Kad je ponovo otvorio oči, nje više nije bilo u sobi.

– Kuda je pobegla? – poviče Alfonso drhteći od uzbuđenja. – Manfredo, kako si mogao dopustiti da pobegne? Ona mora da mi sve razjasni... odgonetne zagonetku! Mora da mi prizna stoji li u vezi s nebom ili paklom...

Mladić pokuša da otvori vrata.

– Kroz prozor – odgovori Manfredo pokazujući na prozorčić pošto je prethodno bio odgrnuo zavese. – Preklinjem te, Alfonso, nemoj je slediti. Slutim da će za tebe biti najbolje ako je nikad više ne vidiš.

Alfonso se na trenutak ljutito zagleda u prijatelja.

– Za njom! – povika. – A ti, Manfredo, pričekaj me ovde.

Pre nego što je Manfredo stigao išta da progovori, mladi Napolitanac se vine kroz prozor ne znajući koliko je visoko od zemlje i šta ga na njoj čeka.

Srećom po njega, prozor nije bio visoko nad vrtom oca Filipa opkoljenim visokom