Nahod

By Branislav Nusic

Tešiš me roditeljskom ljubavlju. Oh, kad bih je imao! Jer, reci, može li mi ponuditi ljubav majka koja me ne sme glasno sinom nazvati; može li otac, kojega ne smem glasno ocem nazvati? Žedan sam uvek bio te ljubavi, ali u trenutku kad sam suve usne prineo njenom izvoru da je se nasrčem – izvor je usahnuo; u trenutku kad sam tu ljubav poznao, ja sam je izgubio, a ti me tešiš njom! Rastao sam prazne duše koja je od detinjstva žeđu gorela, lutajući kroz suve pustinje ne bi li se na izvor namerila. A kad sam našao izvor taj, svež i opojan, izvor koji bi mi žeđ zagasio i praznu dušu mi ispunio, i kad sam suve usne prineo tome izvoru, sudbina stade preda me i reče mi: „Ne, taj je izvor otrovan: ne, ta je ljubav greh!“

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Nov 5, 2018
• ISBN: 9788829544615

Branislav Nusic

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

činova

Copyright

Copyright © 2018 Klasika

LICA

Car Dušan

Carica Jelena

Caričica Grozdana

Kralj Uroš

Despot Oliver

Kesar Voihna

Kesar Branko Mladenović

Kesar Grgur Golubović

Sevastokrator Dejan

Veliki vojvoda Novak Grebostrek

Logotet Pribac

Prostosevastijar Vukašin Mrnjavčević

Plemići lutalice, gosti na dvoru Dušanovom:

Pompeo de Karabela

De Bronjar

Rodrig Baldomero

Kazer d’Arteveld

Amadeo Pondeboa

Filip Fran. Kastarel

Ulrih Rolon

Ana, monahinja u ženskom manastiru u Berovu

Krčmarica Janja

Marulja, Ciganka

Prvi krajišnik

Drugi krajišnik

Vojvoda Altoman

Vojvoda Palman, zapovednik carskih najamnika

Marko, sin Vukašinov

Momir, gramatik carev

Patrijarh Kir Joanikije

Iguman Sveti Dečanski

Iguman Sveti Arhanđelov

Protopop Jeftimije Gračanički

Teodosije, monah manastira Svetog Marka

Nikifor Tarentin, izaslanik Kantakuzenov

Dmitar, sluga Markov

Paž

Robert, sluga D’Arteveldov

Jedan sokolar

Episkopi, igumani, velmože i vlastela, paževi, sluge, kmetovi, sokolari, psari, štitonoše, kopljanici, oklopnici, svirači, Ciganke itd.

Događa se u Prizrenu, na dvoru cara Dušana, 1349. godine

PRVI ČIN

Pred bedemom prizrenskog grada polje. Od kapije, koja je na sredini gradskog platna, vodi široka staza niz brdo na kome je grad. Ovde i onde pokoje drvo; pod jednim napred kameni sto i klupa od kamena. Na stolu mačevi, strele i gitara. Pozornica puna. Vitezovi normanski, franački, sicilijanski i drugi, u raznolikom odelu. Među njima i pokoji srpski vlastelin. Svi oni obrazuju razne grupe i živo razgovaraju među sobom. Među tim grupama kreću se valeti, kmetovi, paževi, sluge plemićke, sokolari sa sokolima na ruci i psari koji vode hrtove o lančevima.

U grupi koja je duboko nazad vidi se grčki izaslanik Nikifor kojeg su takođe opkolili plemići te vode razgovor s njim. U grupi su oko stola De Karabela, De Bronjar, D’Arteveld, Pondeboa, Kastarel, Rolon. Jedni stoje, a drugi sede na kamenoj klupi.

I

VIŠE PLEMIĆA U GRUPI OKO STOLA: Kazuj, kazuj nam dalje!

D’ARTEVELD (nastavlja kazivanje): ... Tad pade Gviskaru u deo da pođe na dvor kralja Edvarda engleskog i odnese mu važne poruke od kralja Filipa francuskog. Teško mu je bilo odvojiti se od male Florise zbog koje je dosad već četiri puta lio krv, i on odluči da je povede kao svog paža.

DE KARABELA: Bravisimo!

D’ARTEVELD: Tako i učini. Ali engleski kralj Edvard, za kojeg vele da je imao dobar stomak i meko srce, uoči na tom pažu neobične kukove, i od tog trenutka sve poruke koje bi Gviskar imao da podnese kralju, morao je činiti preko paža svog. Toga radi počne on žuriti da skrati svoje bavljenje, a kralj otezati s odgovorom. Kad to ode unedogled, Gviskar odluči da napusti kraljev dvor i bez njegovih oporuka.

KASTAREL: Dosadilo mu kraljevo meko srce. (Smeh.)

D’ARTEVELD: A kralj, čuvši to, odluči da najjasnijim razlozima spreči Gviskarov odlazak. Jedne večeri, kad je ovaj izlazio iz kraljevih kupatila, sretnu ga četiri snažna čoveka i napadnu mačevima.

ULRIH ROLON: Oho, to je bio vrlo gostoljubiv kralj!

D’ARTEVELD: Drugom jednom prilikom, kad je izjahao s kraljevim vitezima, jedna strela mu skide šešir.

BALDOMERO: A trebalo je, možda, glavu da mu skine?

D’ARTEVELD: Kad vide da će zbog paža svog ostaviti glavu u Engleskoj, a desilo se još da su malom pažu počele otešnjavati čakšire u pojasu...

DE BRONJAR: Znači da se gostoljubivi kralj pobrinuo da mali paž bude dobro ugošćen.

D’ARTEVELD: ... Tad Gviskar prelomi stvar. Ode samom kralju i zamoli ga da mu dozvoli povratak u Francusku, a iz blagodarnosti na gostoljublju da primi na dar paža njegovog.

PONDEBOA: To nije bilo viteški!

ULRIH ROLON: Ali je bilo mudro.

KASTAREL: I od trenutka, kad je Florisa prestala biti verna, prestale su i Gviskarove viteške obaveze.

D’ARTEVELD: Kralj blagonaklono primi dar i, kao uzdarje, podari Gviskaru deset telećih koža, srebrni pehar, okovani tulac i jednog hrta i hrticu s poveljom koja tvrdi da su preci tih hrtova oštenjeni na dvoru kraljeva Plantađeneta.

PONDEBOA: Bogat dar!

D’ARTEVELD: I sin tog psa je, gospodo, moj Ajaks, a sin tog Gviskara sam ja. Sad već možete razumeti što se ja toliko ponosim mojim Ajaksom. Roberte! Roberte, uštvo flandrijska, zar ja uvek moram dva puta da ponovim tvoje ime da se ti jedanput odazoveš. Izvedi napred Ajaksa!

ROBERT (izlazi napred vodeći hrta).

D’ARTEVELD: To je glavom Ajaks, gospodo!

BALDOMERO: Odista, viteže, u njega se možeš pouzdati!

D’ARTEVELD: Kao u najboljeg druga i prijatelja. Peta godina je kako sam se otkinuo i lutam od dvora do dvora, željan viteških podviga, i Ajaks me svuda prati i čuva.

ROBERT: I ja, gospodaru!

D’ARTEVELD: Ti, bezbožni lenjivče, ne vrediš ni koliko rep Ajaksov. Radije bih dao da tebi glavu iščupaju no jednu dlaku Ajaksovu. Hoćete li, gospodo, da vam što bliže kažem i o rođenju Ajaksovom?

DE BRONJAR: Dosta već o tom Ajaksu! Tek valjda nije bilo i kakvog romana izmeđ’ majke kučke i oca psa?

D’ARTEVELD (uvređen): Da, oca psa, ali plemenitijeg od svakog varoškog plemića.

DE BRONJAR (plane i trza mač): Viteže, obožavaoče psećeg plemstva, ponovi tu reč na maču.

D’ARTEVELD (skoči i trza mač): Zašto ne? Mač mi je hitriji od jezika. (Pokret među ostalima.)

DE BRONJAR: A jezik hitriji od pameti!

D’ARTEVELD: Mudrost je kaluđerska vrlina, a viteška je mač.

DE BRONJAR: Dakle, pokaži ko si na maču! (Ukrštaju mačeve, življi pokret među ostalima.)

ULRIH ROLON (svojim mačem rastavlja ih): Vitezi! Vi se nećete tući ovde na dogledu gostoljubivih carskih dvorova. Gosti ste carski, a viteški je zakon poštovati domaćinov prag. Uvređeni, šta ti uvredilac duguje?

DE BRONJAR: Duguje mi krv za uvredu.

ULRIH ROLON: Uvredioče, možeš li krv iskupiti izvinom?

D’ARTEVELD: Jeftinija je krv!

ULRIH ROLON: Odlučili ste! Danas je carski lov, ne smemo svojim razmiricama remetiti svečanost. Nakon tri dana, kad se svrši lov, borićete se pred svedocima, sve dok krv ne reši vaš spor. Jel’ tako, vitezovi?

DE BRONJAR, D’ARTEVELD i VIŠE NJIH (spuštajući mačeve): Tako je! (U grupi oko Nikifora glasan smeh i čuju se delovi pojedinih rečenica: „Bolje je, ipak je bolje to! „Ja bih radije pristao da me izgnaju. „Šta ćete, svaka zemlja ima svoje zakone, a svaki zakon svoje ćudi!")

KASTAREL (prišao je grupi koja je pod bedemom i obraća se jednom sokolaru koji drži sokola na ruci): Bi l’ smeo reći da je hitriji od moje strele?

SOKOLAR: Hitar je kao strela, gospodaru, pa ipak ne znam strelu iz tvoje ruke.

KASTAREL: Brža je od munje.

SOKOLAR: Blago tvojoj ruci!

KASTAREL: Okušaćemo u lovu da ih uporedo puštamo, ja strelu a ti sokola.

PONDEBOA: (koji je bio prišao grupi u dnu, dovikuje nekome napolju): Prebaci dolamu po sapima i obesi tulac o bok!

BALDOMERO: (u grupi oko stola, obraća se Sicilijancu): Viteže, eto gitare leži uzalud, a sunce, koje je jutros najpre pozdravilo tvoju Siciliju, eno javlja se iza planine. Zar ne bi pesmom da joj pošalješ pozdrav?

ULRIH ROLON: Al’ onom pesmom kojom si nas već očarao.

DE KARABELA: Daleko je Sicilija da bih je odavde mogao pozdraviti.

BALDOMERO: Što dalje zemlja koja je rodila, topliji pozdrav koji joj se šalje iz tuđine.

KASTAREL (koji se vratio grupi): Reci, Rodriže, što dalje draga koja te je prvim osmehom ozarila, topliji pozdrav koji joj se šalje iz tuđine.

BALDOMERO: Hajde i tako, al’ nek nam vitez Pompeo kaže to uz gitaru.

DE KARABELA (uzima sa stola gitaru i peva):

Kardučijo,

O, Kardučijo, ma bela!

Na moru si me srela

Još kada bejah mlad,

I tvoja usta zrela

Na moja usta vrela

Večernji domami hlad,

O, Kardučijo, ma bela!

Da li se sećaš? Narandžin prosipao se cvet

I maslinovo lišće drhtalo više nas,

I gore, daleko, bistri treptao glas

Kô misli jedne mlad, ptičji let,

O, Kardučijo, o belisima!

A na put,

A na put kada kretoh,

Ja tvoje oči sretoh

Svud kud me vodi put;

Nit’ ikad s uma smetoh

Kose u koje spletoh

Svog srca svaki kut,

Na put, o belisima, kada kretoh,

I svuda na tom putu, kao smeh razuzdan tvoj,

Za mnom se vere, svetli, krivudav, tanki put

I mesečine miris, i sočni limun žut,

I nasmejanih zvezda na plavom nebu roj,

O, Kardučijo, o karisima!

Pa i sad,

I sad, gle! Miris struji

I čuj! To more bruji

Kô da se grlimo mi.

U buri i oluji.

Kao vihor vitla i huji,

Svuda se smeješ ti

Kô sunce, o karisima, u oluji!

ULRIH ROLON: Hvala, viteže! Žalim, tako mi boga, što nikad nisam umeo ni voleti ni tako toplo pevati o ljubavi.

D’ARTEVELD: Ja ne znam ljubavnih pesama; jer, najzad, ko bi i upamtio toliko pesama koliko sam ja dragana promenio!

BALDOMERO: U nas jedna stara poslovica kaže: „Ne menjaj ono što opašeš o bedra, a menjaj ono što pritisneš na nedra."

DE BRONJAR: A i gde bismo mi, vitezi lutalice, mogli ostati verni jednoj ljubavi. Može li leptir ostati veran jednom cvetu?

DE KARABELA (s uzdahom): Može, onome iz kojega je prvu slast posrkao.

KASTAREL (dopunjavajući ga): U uspomeni. Ma ko će još danas u uspomenama živeti?

PONDEBOA: U nas se priča jedna priča o vitezu Filibertu od Boavila i plavokosoj Margo, u kojoj se kazuje da se prva ljubav nikad ne zaboravlja. Ako ćete slušati, ja ću vam je reći.

VIŠE NJIH: Hoćemo, kazuj!

PONDEBOA (sedne): Pre no što je opasao mač, mladi Filibert je obavio ruku oko plavokose Margo. Na njenim grudima on se probudio iz sna detinjstva. A kad je već i mač opasao i prvim se ožiljkom okitio, krenuo je u svet, kao ovo mi sad, i lutao je od dvora do dvora, tražeći životu naslade, a maču zabave. Plavokosa Margo, još dovoljno nemilovana, ostala je tugujući za vitezom. Filibert od Boavila sretao je na svom lutanju uvek nove lepotice i nove ljubavi, i jednom, kada mu se ukaza prilika, poruči plavokosoj Margo: „Ne čezni i ne tuguj, jer sam ti neveran na svakom koraku. Razrešavam te! Ljubi dok si mlada, da ne bi žalila za onim što se ne vraća u životu."

DE BRONJAR: Pravo!

KASTAREL: I tada?

PONDEBOA: Plavokosa Margo ne učini tako, već ode u manastir.

DE BRONJAR: Šteta!

PONDEBOA: Docnije Filibert krenu na Daleki istok, u bojeve protiv nevernika, i dugo se tamo lomio i ratovao. Prošlo je mnogo godina, a on se nije vraćao; dok najzad, izmoren ranama i starošću, ne pade u neku tešku bolest koja ga je tri godine držala u