Put oko sveta

By Branislav Nusic

Na svome putu oko sveta, Jovanča Micić, trgovac iz Jagodine, doživljava mnoge avanture i učestvuje u događajima u zemljama u kojima boravi. U Pešti se fiktivno ženi, na Divljem zapadu je žrtva napada na poštanska kola i postaje šerif. Zatim postaje zarobljenik gusara, biva među kupcima devojaka na dvoru u Kini, u haremu u Persiji... i najzad se trijumfalno vraća u Jagodinu.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Jan 8, 2018
• ISBN: 9788827548127

Branislav Nusic

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

Branislav Nušić

PUT OKO SVETA

Čudnovati doživljaji Jovanče Micića, Jagodinca, u deset slika, s pevanjem i igranjem

Copyright

First published in 1911

Copyright © 2018 Klasika

PRVA SLIKA

SREĆKA NORVEŠKOG MEĐUNARODNOG SAOBRAĆAJNOG DRUŠTVA SERIJA 12706, BROJ 97

Lica

Jovanče Micić

Persa, njegova žena

Gospodin Toma, poreznik u penziji

Odbor za ispraćaj putnika:

Profesor

Saveta, komšika

Zemlička, apotekar

Mika, telegrafista

Sima, marveni lekar

Jedan građanin (Pera Krka)

Šegrt Nace

Šef stanice

Pevačko društvo. Sviračko društvo. Narod. Deca.

Događa se u avliji Jovančine kuće u Jagodini.

Avlija pred kućom Jovanče Micića u Jagodini. Pozadi plot i širom otvorena kolska kapija. Nad kapijom izvešan barjak.

Iza plota, u dubini, vidi se druga strana ulice.

U avliji ka desnoj strani kuća, a pred kućom klupa; na levoj strani veliki dud, a oko njega sto, kraj koga su dve stolice.

Na stolu je globus.

Za vreme prvih scena prolaze ulicom pojedini tipovi, zastajkuju, zagledaju i odlaze. Što docnije, to se sve više zbiraju, naročito deca.

I

PROFESOR, JOVANČE

PROFESOR (prstom druge ruke opisuje put): Dakle, put bi vas, gospodine moj, ovuda kroz Evropu, preko Atlantika, vodio ka Meksiku, zatim u Veliki okean ili Pacifik. (On napušta razgovor s Jovančom; zaboravivši se, počne držati lekciju šetajući se; levom pritisnuo globus, desnom demonstrira i mlatara pisaljkom kao u slušalici, dok Jovanče još jednako drži prst.) Klima je u primorju u Velikom okeanu slična onoj oko Sredozemnog mora u starom svetu. Leta su gotovo sasvim beskišna, a zime blage. Zlato, koje je prvo Evropljane i primamilo da se isele tamo, i danas je najvažniji proizvod, naročito u divnoj Kalifornijskoj dolini, koju navodnjava reka Sakramento, kao što ste videli prošlog časa.

JOVANČE (prekinu ga): ’Oću li ja još da držim ovo Meksiko?

PROFESOR (seti se): Ah, da, oslobodite se! Dakle, šta ono rekoh...?

JOVANČE (drži prst): Rekao si, brate, sakrament.

PROFESOR: A jes’, dakle, u divnoj Kalifornijskoj dolini... (Hteo bi da nastavi lekciju.)

JOVANČE: Molim te, brate, još jedanput ti da meni kažeš: kako ću ja to da dođem s one strane? Ne mogu nikako da upamtim.

PROFESOR: Eto, molim vas, da vam stvar predstavim na najjasniji način. (Skine globus i metne ga na zemlju.) Stvar će nam biti jasnija ako je posmatramo s tačke ptičjeg leta.

JOVANČE (ustaje i prilazi globusu, nad kojim se obojica nagnu).

PROFESOR: Zamislite vi sad da ste ptica.

JOVANČE: Koj’ tica?

PROFESOR: Zamislite samo.

JOVANČE: Ajde pa ti sad! Tica da budem?

PROFESOR: Tako ćete, zaboga, mnogo bolje razumeti.

JOVANČE: O, gospode, što ti je nauka; sad moram zbog nju i tica da budem! Pa dobro, kakva tica?

PROFESOR: Ali, zaboga, to nije važno, to je samo pretpostavka.

JOVANČE: Pa, dobro, de, neka je pretpostavka, i neka i nije. Kad moram da budem, neka budem. Eto, da kažemo, dživdžan ću da budem. (Gleda gore na dud.) ’Di da se popnem?

PROFESOR: Ali ne, zaboga... dakle, napustimo to, kad vas toliko buni. (Sagao se da digne globus.)

JOVANČE (zadržava ga): Jok, ne buni me. Kad moram da budem, neka budem!

PROFESOR: Dobro. E, dakle, pogledajte odavde celu zemlju.

JOVANČE: Pa mala beše, more!

PROFESOR: Vidite! Ja ću sad preći tu liniju koju ćete vi svojim putem obeležiti. Vidite. (Fiksira štapom jednu tačku.) Evo... ovako... ovako. Sad ste već u Americi; skrećete od Velikih Antila i Bahamskih ostrva, prelazite suvim Meksiku i zatim sečete Ekvator. Idite, molim vas, za mnom. (Obilaze zajedno oko globusa.)

JOVANČE: Teraj ti samo, idem ja.

PROFESOR: Odatle ćemo se dočepati azijskog kopna i, verovatno, iznad obeju Indija, preko Arabije, na Malu Aziju... tako... evo smo sad opet na evropskom kopnu i... vidite, vratio sam se opet odakle sam i pošao.

JOVANČE: Sad znam! Eto, vidi! (Digne nogu.) Atlant, okean, sakrament, kopno, ekvator, op-cup, i, eto, obiđo’ ceo svet. (On je, govoreći to, opkoračio globus.) Je li tako?

PROFESOR (dižući globus na sto): Da, donekle, samo donekle je tako. Uostadom, na mapi, koju sam vam obećao doneti, vi ćete sve to možda jasnije videti.

JOVANČE (zamisli se): Aha, da mi je doneseš. Nego... šta ti ono reče nešto: klima? To mu nisam razumeo.

PROFESOR: Klima? Dakle... podneblje – ili vazduh.

JOVANČE: Pa šta vazduh? Šta imam ja s vazduhom posla, neću valjda da jedem vazduh?

PROFESOR: Bogami, možete i vazduh jesti, ako lepo ne naučite one strane reči koje sam vam dao. Da ih niste zaboravili?

JOVANČE: Ovde su, more. Ništa ja nisam zaboravio!

PROFESOR: Pa čitajte ih uz put, sviknite se da ih izgovarate.

JOVANČE: Ih ne brini. Meni mi dosta da znam samo kako se hleb kaže, jerbo bez to znanje može da mi se desi, što ti kažeš, da jedem klimu.

PROFESOR: A da me poslušate i ono drugo što sam vas savetovao.

JOVANČE: Šta beše to?

PROFESOR: Dakle, da kupite jedan notes i da beležite, da beležite sve, svaku sitnicu, što god vidite. Svaki dan i svaki događaj treba zabeležiti. Šteta proći toliki svet, a ne zabeležiti svoja opažanja.

JOVANČE: I to ću da te poslušam. (Na kućna vrata.) Nace, ’odi ovamo!

II

NACE, PREĐAŠNJI

NACE (šegrt, pojavi se na vratima).

JOVANČE: Da ideš u dućan, pa da mi doneseš tefter-veresiju.

NACE: Znam, gazda.

JOVANČE: E, tu knjigu da mi doneseš.

NACE (odjuri).

JOVANČE (okreće se profesoru): Što da kupujem kad imam gotovu knjigu?

III

MIKA, JOVANČE, PROFESOR

MIKA (telegrafista, naiđe žurno, uzrujan; na njemu bele rukavice i kokarda na grudima; obučen svečano): Zaboga, gazda-Jovanče, pa mi te očekujemo u čitaonici, a ti se ovde maješ. Već je ceo priređivački odbor na okupu.

JOVANČE: Gle, bogami! Ja se zamajo sa ovu zemlju. Pa sedi, brate, dok se spremim.

MIKA: Ta nije mi do sedenja. Ne znam gde mi je glava. Ne možemo od jutros nikako da skupimo članove pevačkog društva. Prvi tenor otputovao je u Batočinu na vašar, a bas opet ima danas neko plaćanje, pa neće ni da čuje za pevanje, te sad jurim kao lud.

JOVANČE (koji je dotle navukao kaput i prišao vratima od kuće): Perso! O, Perso! Izađi ovamo!

IV

PERSA i SAVETA (izađu na vrata), PREĐAŠNJI

JOVANČE: Pripazi, boga ti, zašto odo’ ja, čeka me odbor.

PROFESOR: Molim vas, gospođo, pripazite i na ovo (globus) dok ne dođe famulus da ga odnese.

MIKA: Ajde, zaboga, svaki je minut skup!

JOVANČE (Persi): Pa ako što nije gotovo, a ti požuri, zašto, znaš, dođe mu vreme. Ajde. (Ode, za njim profesor i Mika.)

V

PERSA, SAVETA

PERSA (povezane glave, sva uplakana): Sedi, boga ti, od sve muke se bar razgovaramo. (Seda na klupu.)

SAVETA (seda): Šta da ti kažem, sestro? Ja bih ti rekla da je to sudbina.

PERSA: Ne govori, komšika, molim te, tako! Da je umro, pa da kažem sudbina. Da ga je pogodila puška, da su ga pregazila kola ili, što kažu, da ga je ubo vo, pa da kažeš da je sudbina. Ali ovako...!

SAVETA: Pa i ovo je za tebe kao da je umro.

PERSA: Ama, kako umro kad je živ? Drugo je to kad muž umre, pa ideš za sandukom, pa mu daješ sedam dana, pa mu daješ četrdeset dana...

SAVETA: Živ čovek, pa da se lomata po svetu i ko zna... ne primi za zlo, komšika... sa kakvom se verom može tamo da pomeša.

PERSA: I to, i to može da me snađe, pa em da izgubim muža, em da mi se smeje svet.

VI

GOSPODIN TOMA, PERSA, SAVETA

GOSPODIN TOMA (nosi jedan broj novina): Dobar dan!

PERSA (ustaje): Dobar dan, gospodine Tomo, izvol’te!

GOSPODIN TOMA (uzme stolicu): Hvala, sedite vi, molim vas. Nisam vam, znate došao u vizitu pa da me nudite, nego... a spremno sve, sve, a?

PERSA: Sve, gospodine Tomo, sve. Ocrni se ja nesrećnica za moj život, pa to ti je!

SAVETA: Ama, nemoj tako, komšika.

PERSA: Pa dobro, gospodine Tomo, kažite vi meni, pobogu brate, zar tu ne može da mu stane država na put?

GOSPODIN TOMA: Razgovarao sam s gospodinom načelnikom, pa veli: ne može mu ništa, nema oslonca u zakonu.

PERSA: Kakav oslonac, ubio ga bog i sa osloncem! Čovek hoće da napusti kuću i ženu, a on mu traži oslonac.

GOSPODIN TOMA: Pravo da vam kažem, nisam se ja ničemu ni nadao od ovog načelnika. Među nama budi rečeno, i to je jedna stokuća, koja je putovala oko sveta. Ovo mu je trinaesti okrug i devetnaesta selidba. Otkako je u državnoj službi ima – baš sam pre neki dan izračunao – 7.243 kilometra putnih troškova. I sad od takve vlasti da tražite pomoć. Nema više, gospođo, onog srećnog vremena kad smo mi upravljali ovom zemljicom, te se znalo i otkuda ko ide, i kuda će, i zašto će.

PERSA: Bar da ga pripita vlast, ili da mu popreti.

GOSPODIN TOMA: I on je, znate, čudan neki čovek. Šta da vam govorim, muž vam je, pa znate kakav je. Nije ko drugi, nego on sve tako nešto zavrnuo. Molim vas, eto prošle zime: ode bestraga u hajku na kurjake. Dobro, hajd’ digli se seljaci, to razumem: dosadili im kurjaci, pa se digli. Ali on, molim vas, trgovac, pa da ostavi dućan i da ide u hajku na kurjake. Ono, i ja sam lovac, ali, brate, to se zna kako mu je to red i kako se ide u lov i u hajku. Izađe društvo do prve mehane na drumu, pojede ćevap, pa se u mrak vrati kući. To je drugo.

PERSA: Jeste, takav je. Eto, znate kad se upisa u dobrovoljce!

GOSPODIN TOMA: Hajde, to mu praštam, to je bilo za vreme mira, ali znate, valjda, kad ono zape da proda kuću, pa da ide u Jerusalim.

SAVETA: A kad bi, gospodin Tomo, razgovarali s gospodinom protom?

GOSPODIN TOMA: Razgovarao sam, pa ništa. Prota kaže: može da mu svešta maslo. To toliko!

PERSA: Niodkuda pomoći, sestro! I što je najgore, pući će bruka po celom svetu.

GOSPODIN TOMA: Bruka je već pukla. Eto, i novine pišu.

PERSA: Kuku!

GOSPODIN TOMA: Baš sam poneo i da vam pročitam, ako počem...

PERSA: I piše baš njegovo ime?

GOSPODIN TOMA: Dabogme da piše, pa i sliku će mu doneti.

PERSA: Kuku! Kô u Policijski glasnik.

GOSPODIN TOMA (razvija novine): Evo, molim vas. (Čita.) „Svetski putnik. Dopis iz Jagodine. Ovdašnji trgovac Jovanče Micić bio je prošle godine u Beograd i pazario espap za četiri hiljade dinara kod tamošnje firme Buki Anaf."

PERSA: