Beograd nekad i sad

By Branislav Nusic

Vesela igra u dva dela s prologom, prvi put izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu 1933. godine, u kojoj Nušić slika smenu generacija i protivurečnosti između starog i novog vremena.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Jan 17, 2018
• ISBN: 9788827553725

Branislav Nusic

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

Branislav Nušić

BEOGRAD NEKAD I SAD

Vesela igra u dva dela

Copyright

Copyright © 2018 Klasika

Lica

U prologu:

Jovan Sterija Popović

U komadu:

Stanojlo

Persa

Nikola, njihov sin

Milica, Nikolina žena

Njihova deca:

Zorica

Buba

Mile

Joca, Persin brat

Njegov sin

Gospođa Popović

Gospodin Popović

Gospodin Toša

Dule

Pijanista

Manikirka

Sobarica

Prvi novinar

Fotografski reporter

Prvi gospodin s korza

Drugi gospodin s korza

Treći gospodin s korza

Prolog

Jovan Sterija Popović

(Posle tri udara maljem o pod, Sterija stupa pred zavesu.)

Počitajemi slušatelji,

Bez saizvolenija mojega, sačinitelj veseloga pozorišta ovoga stavio me je pred zastor ovaj, uveren da bih ja mogao polezno poslužiti mu, kao neko predislovije onome što će se ovde prikazivati.

Život ljudski kao i sve proče pojave potčinjene jesu promenama, koje koliko iz zakona jestestvom u vaseljeni postavljenih toliko još i iz stremljenja čovekova ka napredovanju i usavršenju proishode. Te i takve promene u oblasti čovečanskoga usavršenja nama, spisateljima, ne bi beležiti pripadalo; te epohe ljudskih promena beleže učeni kroničari koji iz toga posle čovečanske civilizacije historiju sačinjavaju.

Ali kad to usavršenje samo spoljašnje obličje civilizacije na sebe uzme, ono se time prispodobljava magaretu onom navukavšem na sebe kožu lavovsku ispod koje ušesa magareća vire. Takva opstojateljstva društva jednoga dobrodošla jesu spisateljem, onima sirječ koji svoje doba beleže. Kada sam ja to pre mnogo leta učinio, napisavši kao otraz tadašnjih opstojateljstva veselo pozorište moje „Beograd nekad i sad", ja nisam stavio točku, budući sam znao da posle mene mora doći neko koji će beležiti nove dane i nove promene. Znao sam ja da će se i Nešina Ljuba udati i Velimir oženiti i porod izroditi, a taj opet porod nov porod dati, koji će čitavim stolećem otdjeljen biti od Nešine matere Smiljane, one koja rekla jest: ako posle dvadeset osam leta opet u Beograd došla bude, da ga više ovde, na ovome mestu naći neće.

Neka ni spisatelj današnjeg veselog pozorišta ne stavlja točku. Izmenit će se i ovo što je sad, i doći će novi ljudi, novo vreme, novi običaji i kroničar, koji se tada javio bude, zabeležit će ono što biva i smejat će se onome što je bilo.

Takvi su zakoni ljudskoga napredovanja i usavršenja i tima se zakonima svi povinovati moramo! (Odlazi.)

PRVI DEO

Moderna soba. Glasovir.

I

NIKOLA, MANIKIRKA

NIKOLA (sedi za jednim stočićem za kojim je s druge strane manikirka koja mu uređuje nokte): Kako imate toplu ruku!

MANIKIRKA (smešeći se): Mislite?

NIKOLA: A vele: ko ima toplu ruku taj ima i toplu dušu, ako ima toplu dušu taj ima i dobro srce.

MANIKIRKA: Možda, ja ne znam!

NIKOLA: Svaki taj vaš lepi prstić izgleda mi kao električni sprovodnik. Čim me se taknete, ja osetim udar struje.

II

STANOJLO, PERSA, PREĐAŠNJI

STANOJLO (ulazi nošeći kofer i kišobran. Persa nosi drugi kofer): Dobar dan!

NIKOLA (ne dižući se): O, oče, majko, otkud vi? ’Odite, ’odite bliže da vam poljubim ruku. (Prilaze, i on ih slobodnom rukom prihvata i ljubi ruke.) Pa otkud, otkud tako iznenadno?

STANOJLO (uzdržava se, ne bi hteo pred manikirkom): Pa... već, reći ću ti, reći ću ti otkud mi.

NIKOLA (seti se): Oh, da... pa kako, majko?

PERSA: Eto tako... hvala bogu!

MANIKIRKA (završila je pa se diže i zbira alat).

NIKOLA: Gotovo?

MANIKIRKA: Da!

NIKOLA (ustaje i zagleda nokte): Odlično! (Ocu.) Malo sam, znaš, doterao nokte. (Vadi stotinarku i daje manikirki. Stanojlo i Persa pogledaju se.) Manikiraću se opet, što skorije, radi vas!

MANIKIRKA (polazeći): Hvala lepo. Ljubim ruke. (Ode.)

III

STANOJLO, PERSA, NIKOLA

STANOJLO (gleda za njom): Pa zar sto dinara što ti podsekla nokte?

NIKOLA: Ah, pa da, to se plaća