Opasna igra

By Branislav Nusic

Komad „Opasna igra“ Nušić je namenio francuskim gledaocima. U „Opasnoj igri“ radnja se odigrava u Francuskoj i sve ličnosti koje se okupljaju u jednoj vili dvadeset kilometara udaljenoj od grada su Francuzi. Obuzet frojdizmom, Nušić u „Opasnoj igri“ invertuje Frojdovo učenje: protagonist komedije, dr Hipolit Monel, umesto da otkrije potisnuto osećanje ljubavi i da ga stimuliše ne bi li osobu doveo u normalne životne tokove, čini obratno. Težeći da uguši svaki ljubavni nagon dr Monel se bavi problemom potiskivanja ljubavnih osećanja i svoj metod naziva „psihotehnikom“. Okupljenim kolegama i prijateljima – tu su još jedan lekar, profesor univerziteta, njegov asistent, zatim jedan slikar i njegov prijatelj, velegradski bonvivan – predstavlja mladu Nanetu, koja je objekt njegovog eksperimenta, kao uspeh svoga „izuma“. Međutim, kako će uspeh eksperimenta na kraju izostati zbog pojave mladog bonvivana, koji je osvojio Nanetu, komedija dokazuje tezu kako se protiv prirode, pa tako ni ljubavi – ne može. Ne bez razloga smatra se da je Nušić izmislio dr Monela da bi obradio i svoj intimni susret sa starenjem.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Nov 10, 2017
• ISBN: 9788827535547

Branislav Nusic

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

Branislav Nušić

OPASNA IGRA

komedija u tri čina

Copyright

First published in 1932

Copyright © 2017 Klasika

Lica

Doktor Hipolit Monel

dr Bazil Omski, profesor univerziteta

dr Alen, njegov asistent

Horas Oven, slikar

Danijel

Guldn

Gospođa Guldn

Naneta

Marija

Šofer

Događa se u vili doktora Monela, dvadeset kilometara udaljenoj od grada.

PRVI ČIN

Radni kabinet u vili doktora Hipolita Monela, s velikim prozorom u ispustu koji gleda u park. Taj je prozor širom otvoren, te iz parka dopire puna svetlost i svežina.

Sto, za kojim sedi duboko zanet u studije doktor Monel, pretrpan je knjigama u koje se zario. Među nameštajem zapaža se po koji predmet koji ukazuje da je ovo radni kabinet lekara-naučnika.

I

MONEL, NANETA

NANETA (dolazeći iz parka pod razapetim suncobranom, na prozoru): Tatice! (Pošto je on ne čuje, ponavlja jače.) Tatice, neću li vas uznemiriti? Imala bih nešto da vam kažem.

MONEL (digne glavu i razvedri se kad je vidi): Ali ne, dete moje, uđi slobodno! (Sklopi knjigu iz koje je čitao i okreće se sa stolicom zajedno ka ulazu.)

NANETA (ulazi u kabinet i prilazi mu): Što ne izađete malo u park, tatice? Napolju je tako prijatno i sveže.

MONEL: Dopire ta svežina i ovamo! (Pokazuje na otvoren prozor.)

NANETA: Ne bih vas uznemiravala, ali imam da vam se žalim.

MONEL: Da se žališ? Je li što ozbiljno? No, da čujem?

NANETA: Ja mislim, tatice, da je to vrlo odvratno što radi Marija.

MONEL: A šta to radi?

NANETA: Eno je u parku sa šoferom. Seli na klupu, zagrlili se i ljube se. Ne možete zamisliti kako je to odvratno.

MONEL (ustaje, uzbuđeno): Marija? Eto, eto... Takve stvari. Ako držiš šofera, ne smeš sobaricu; a ako držiš sobaricu, ne smeš šofera. To je čitav problem. To se prosto ne može podneti.

NANETA (ne pridavajući važnost stvari): Ah... što se mene tiče...

MONEL: Znam već... ali ne bih želeo tako odvratne pojave...

NANETA: I ne mogu da razumem što će im to; šta imaju od toga: zašto se ljube...?

MONEL: Jedna ružna navika, jedan odvratan nagon.

NANETA: Pa šta je to u osnovi poljubac? (Seda u Monelovu stolicu.)

MONEL: Poljubac...? Poljubac je fizički dodir usana, običan dodir usana, usana ili i obraza ili usana i ruke... to je fizički! Moralno... moralno... poljubac uopšte i nema svoju moralnu osnovu.

NANETA: Ne vidim ja tu ničega ni moralnog ni nemoralnog.

MONEL: Jedan isti poljubac može biti i moralan i nemoralan! Zavisi od namere koju on ima. Ne mora to biti ni poljubac, može i samo rukovanje biti moralno i nemoralno. Poljubac... Zanima li te stvar?

NANETA (koja je zavirivala u jednu knjigu): O, da, ja slušam.

MONEL: Zanima li te?

NANETA: Ne zanima me, ali me interesuje.

MONEL (nastavlja): Poljubac... mislim na onaj šoferov i sobaričin poljubac, nema nikakve sadržine; nema ničega uzvišenog, ničeg idealnog u sebi, iako ga poete ubrajaju u božanstvene pojave. Naprotiv, u toj pojavi, realno posmatranoj, ima odvratnosti, ima životinjskog nagona. Poljubac ne reaguje psihički – i to je jedna poetska laž – on reaguje samo fizički, uzbuđuje i izaziva niže instinkte. Moralno jak čovek i moralno jaka žena poljubac mora smatrati kao uniženje.

NANETA: Ali zar poljubac jednog šofera i jedne sobarice zaslužuje toliku diskusiju?

MONEL: Nije reč samo o tom specijalnom poljupcu već uopšte o poljupcu koji potiče iz istih motiva.

NANETA: Na to sve ne vredi trošiti reči! Vi ćete, tatice, danas imati goste?

MONEL: Da, da, goste koji će se zabaviti kod nas dva i tri dana, a možda i više.

NANETA: Spremili smo gornje sobe.

MONEL: Za dva gospodina?

NANETA: Da. Tako ste rekli.

MONEL: Znam da sam rekao, ali maločas su mi javili telefonom da im se pridružio još jedan prijatelj, Horas Oven, slikar. Ja ga ne poznajem.

NANETA: Oven? Ah, tome se tako radujem. To je znameniti slikar, koji je na jesenjoj izložbi dobio prvu nagradu za sliku Pomračenje. O tome je mnogo pisano.

MONEL: No, dobro je što ga bar ti poznaješ. Ona druga dva gospodina su doktor Bazil Omski, profesor univerziteta, i doktor Alen, njegov asistent.

NANETA: To znam već, rekli ste mi.

MONEL: Ne znam šta treba pripremiti za ovog trećeg gospodina, ali ovi profesori su bez pretenzija. Doktor Omski je moj stari prijatelj i dolazi mi malo na razgovor i na čist zrak.

NANETA: Za onog trećeg gospodina treba, u najmanju ruku, pripremiti još jednu sobu.

MONEL: Da. I to bi trebalo biti briga Marijina, a ne šofer. (Ode na zadnji prozor.) Marija!

NANETA: Nećete je moći dozvati, sad ću je ja poslati. (Otrča napolje. Spolja se čuje automobilska truba.)

II

MONEL, MARIJA

MONEL (vraća se stolu, seda i počne opet prelistavati knjigu koju je malopre napustio).

MARIJA (dolazi): Milostivi gospodine, gospođa i gospodin Guldn došli su u posetu i mole vas da ih primite.

MONEL: Gospođa i gospodin Guldn? Ko su to?

MARIJA: Naši prvi susedi. Ona zelena vila na sedamnaestom kilometru.

MONEL: Otkud oni? (Ustaje.) Neka izvole.

MARIJA: Sad će, zadržali se u parku, u razgovoru s gospođicom Nanetom.

MONEL: Tako? Dobro! A, ovaj... vi ste spremili gostinske sobe, Marija?

MARIJA: Da.

MONEL: Imamo i jednog gosta više, spremite i onu sobu do verande.

MARIJA: Rekla mi je gospođica. A kad stižu gosti?

MONEL (pogleda na sat): Mogli bi već biti ovde.

MARIJA: Pa da, šta je to dvadeset kilometara. Onda moram požuriti. (Pođe.)

MONEL: Ovaj... Marija... Nije samo to što sam imao da vam kažem...

MARIJA (vraća se): Molim!

MONEL (ipak zbunjen):