Iza božjih leđa

By Branislav Nusic

Jedina drama Branislava Nušića koja se dešava na periferiji Beograda je „Iza božjih leđa“. Početkom 20. veka, kritika i publika nisu bile blagonaklone prema njegovim junacima sa društvene margine. Drama je tokom Prvog svetskog rata izgubljena, da bi 1964. godine bila rekonstruisana na osnovu prepisanih uloga iz arhive Narodnog pozorišta.
Ondašnja pozorišna javnost želela je komediju o ljubavi, braku i neverstvu, a od Nušića je dobila mračnu stranu ljubavnih odnosa. Dobila je crnu hroniku. Drama „Iza božjih leđa“, nastala po istinitom događaju, dešava se na palilulskoj kaldrmi među periferijskom sirotinjom. Upravo tu Nušić smešta dramatičnu ljubavnu priču.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Dec 13, 2017
• ISBN: 9788827535462

Branislav Nusic

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

Branislav Nušić

IZA BOŽJIH LEĐA

komad u četiri čina

Copyright

First published in 1909

Copyright © 2017 Klasika

Lica

kako su naznačena u sačuvanim ulogama:

Sima

Jova

Jula

Frau Lenči

Patroldžika

Vešerka

Miloš

Kuropatkin

Udovica

Miša, udovičino dete

Laza, udovičino dete

Bandist

Bandistovica

Svastika

Živka

Praktikant

Pera

Žena Perina

Pisar

Izvršitelj

Jedna komšika

Dečko

Ovo neštampano delo Branislava Nušića, čiji je rukopis izgubljen, rekonstruisano je prema sačuvanim ulogama u arhivu Narodnog pozorišta u Beogradu.

PRVI ČIN

Napred, u prvom planu, deo ograde (tarabe) sa otvorenom kapijom s desne strane. Ispred kapije ulični fenjer. Iza tarabe i kroz kapiju vidi se periferijsko (palilulsko) dvorište. Zdesna nalevo stanovi od sobe i kujne. Levo, iza ograde, drvljanik. Ispred ograde, ivicom scene, zdesna nalevo, ulica.

I

(Patroldžika sedi na tronožnoj stoličici. Frau Lenči sedi na šamlici. Pred njima služavnik sa šoljicama kafe.

Vrata na vešerkinom stanu širom su otvorena i kroz njih se vidi gde ona pegla. Pred njenim vratima stoji jedna cigla na kojoj je raspaljen peglajz, te ona često izlazi i uzima ga.

Na levoj strani, otprilike na sredini avlije, dvoje dečurlije se igra.)

PATROLDŽIKA: Bože moj, kakvog ti sve sveta nema, da se čovek prekrsti i levom i desnom.

FRAU LENČI: Još kad bih ja samo govorila, no možete misliti da bih imala šta. Tȁ u čiji veš ja nisam zavirila.

PATROLDŽIKA: Pa jeste, takav vam je zanat.

FRAU LENČI: Ne mogu ja sve ni da vam pričam. Znate, moj je posao takav, što vidim ne vidim, što čujem ne čujem... Eto, molim vas, pre tri nedelje, nosila sam na krštenje jedno dete. Pa, kao, znate, nedelja... (Čuje se horna.) E, jeste čuli, ovo je strašno nesnosno. Ja ne znam kako vi to možete da trpite?

PATROLDŽIKA: Tȁ kako možemo! Moj Milisav je kazao gazdi: ako od Mitrovdana ostane i taj bandist u kvartiru, mi ćemo se iseliti. Znate li da koji put svira uz inat.

FRAU LENČI: Pa već nemojte mi ni govoriti, znam kakvi su ti bandisti, svaki ima svoj šus. Šta sam ono htela kazati? Ah, da... dakle tako nedelja, pa ja odnesem dete u crkvu. Mogu vam, znate, kazati, ali ovako u četiri oka, da se to ne čuje dalje: dete, znate, nije imalo oca.

PATROLDŽIKA: I-ju! Šta mi kažete, ženo? Zar to može da bude?

FRAU LENČI: To što vam kažem. I što je glavno ne zna se na koga liči. Eto, ja baš poznajem tolike ljude, pa nisam mogla da se setim. Ali već to je najmanje, ali... razvijem ja dete radi krštenja, kad ono, šta mislite, u šta je bilo povijeno?

PATROLDŽIKA: Pa u pelene.

FRAU LENČI: Da, ali kakve? Čisto čovek da ne veruje. Znate da me je bilo sramota od popa. Nisam zaista nikad mogla verovati da ima i takvih majki.

PATROLDŽIKA: A šta je bilo?

FRAU LENČI: Rasparala, znate, nogavicu od muških pantalona, pa od toga napravila pelene.

PATROLDŽIKA (krsti se): A niste mogli po nogavici poznati čije su pantalone?

FRAU LENČI: Ju, šta mislite vi o meni!

PATROLDŽIKA: Pa to jeste.

(Čuje se horna i zavija kao kuče kad mu se stane na rep.)

FRAU LENČI (zapuši uši): No, to je već suviše.

PATROLDŽIKA: Ubio ga bog bandiski! I uvek tako kad imam s kim da razgovaram.

II

PRAKTIKANT (izleti nervozno iz svog kvartira, gologlav, s nekom hartijom u ruci i uputi se pravo bandistovom kvartiru, pa gurne vrata): Jesi li čuo, komšija, posviraj, brate, pa i za pojas zadeni! Ovo je pravi pakao, ovo nije kvartir. Ja to više ne mogu dopustiti. (Onaj iznutra opet dune.) Gospodine, razumete li vi šta vam govorim?

FRAU LENČI (patroldžiki): Ju, sad će biti svađe.

PATROLDŽIKA: Vidite, takav je ovaj gospodin Mile. On sve nas zastupa.

PRAKTIKANT: Gospodine, ja vas poslednji put usmeno opominjem.

III

BANDIST (pojavi se s hornom na vratima, zatim bandistovica): Dakle, šta je to?

PRAKTIKANT: Razumete li vi da se u ovoj kući ne može zbog vaše trube nijedno pismo napisati. Evo sam koncept jednog akta pokvario... Koncept, gospodine! (Lupa šakom po hartiji.)

BANDIST: Was geht das mich an?

PRAKTIKANT: To čudo više niko u kući ne može izdržati. Idite na Karaburmu pa duvajte.

BANDIST: To neka meni kaže kirajdžija koja platila kirija, nemojte vi da mi kažete.

PRAKTIKANT: Ja, gospodine, vas nisam lično vređao, ali, kad vi prelazite na lične uvrede, onda dopustite da vam kažem da ću vam nataći tu trubu na glavu... Razumete li, nataći ću vam je na glavu...

BANDIST (umesto odgovora odsvira mu nešto).

PRAKTIKANT (nastavlja): ... Svirajte vi vašoj ženi, gospodine, a ne meni!

VEŠERKA (pojavi se na svojim vratima).

FRAU LENČI: Ju, da se sklonimo. Ovde može biti svašta. Vidite kako se gospodin praktikant razjario.

PATROLDŽIKA: Da stanemo na moja vrata. (Diže se pa uzme služavnik, i njih dve stanu na njena, patroldžikina vrata, da posmatraju svađu.)

PRAKTIKANT: Da, da, izvolite vi svirati svojoj ženi, to ja vama kažem i to je moja poslednja i odlučna reč.

BANDISTOVICA: A što pa ti, gospodine, odmah žene mešaš?

PRAKTIKANT: Vama, gospođo, čast i poštovanje. Ovde je reč o trumbeti. Svima nam je u kući dosadila ta larma, i ja u ime svih govorim.

PATROLDŽIKA: Pravo i kaže čovek. Evo i ja ću od Mitrovdana da se selim samo zbog te larme.

VEŠERKA: E, što bih pukla od muke kad mi se neko napendeči. Evo, ja sam, što kažu, vrata uz vrata, pa mi čovek ništa ne smeta, a gospođa patroldžika ima fine uši, smeta joj.

PATROLDŽIKA: Ti da ćutiš, smrdljušo! Ja s takvima ne govorim, ne podnosi mi čast.

VEŠERKA: Ju, izem ti čast, prženu na zejtinu. Misliš ti, ne znam ja pošto je tvoja čast?

PATROLDŽIKA (istrči nasred avlije): Šta znaš ti?

VEŠERKA (takođe istrči noseći kalup sapuna): To što znam.

PRAKTIKANT (utišava patroldžiku): Molim, molim, ona će uzeti reč natrag.

PATROLDŽIKA: Pustite me, molim vas, samo da je pljunem.

VEŠERKA: Pljunula si ti već na obraz tvog ćoravog muža.

PATROLDŽIKA: Ćuti, sram te bilo! Smrde ti tragovi gde god se makneš. Misliš ti ne zna se...

VEŠERKA: Zna se i tvoje!

PATROLDŽIKA: I-ju!

VEŠERKA: Zna se! Zna se!

BANDIST (dune u hornu. Svi se smeju).

PRAKTIKANT: Ama ne duvaj kad ti govorim srpski.

FRAU LENČI (uzela patroldžiku podruku): Nemojte, draga gospa Sojka, nemojte. Pametniji uvek popušta.

PATROLDŽIKA: Pravo kažete! (Pristaje da je Frau Lenči odvede