Tako je moralo biti

By Branislav Nusic

Najplodniji i najpopularniji srpski komediograf napisao je ovu autentičnu i punokrvnu melodramu, jednu od retkih u našoj dramskoj književnosti. Ta uzbudljiva, potresna priča iz starog Beograda pokazuje kako zavist i sujeta, neodgovornost i gramzivost, gordost i sebičnost u jednoj porodici – i u sredini kojom gospodari novac – mogu uništiti život čestitog bića rastrgnutog između ljubavi i osećanja dužnosti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Klasika
• Release date: Sep 26, 2017
• ISBN: 9788827535660

Branislav Nusic

Branislav Nusic (1864-1938) bio je srpski knjizevnik, zacetnik retorike u Srbiji, novinar, diplomata, a dao je i vazan doprinos razvoju srpske fotografije. Najpoznatiji je po svojim komedijama. Za redovnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. godine. Na dan njegove smrti zgrada Narodnog pozorista u Beogradu bila je uvijena u crno platno. Njegovi komadi redovno se nalaze na repertoarima srpskih pozorista, a mnogi su i vise puta adaptirani u bioskopske i televizijske filmove i serije.

Book preview

Branislav Nušić

TAKO JE MORALO BITI

Drama u tri čina

Copyright

First published in 1900

Copyright za ovo izdanje © 2017 Klasika

Predgovor

Tako je moralo biti napisao sam za konkurs koji je 1889. godine raspisalo Narodno pozorište u Beogradu. Objavljeni rezultat konkursa glasio je ovako:

Za nagradu koju je Uprava Narodnog pozorišta u Beogradu raspisala 9. marta prošle godine, konkurisalo je trinaest dela. Po pregledu tih dela Uprava je našla da ni jedno ne može biti nagrađeno. Ostalih dvanaest nemaju tražene književne vrednosti, a drama ’Tako je moralo biti’, iako u tom pogledu zaslužuje nagradu, nije nagrađena jedino zato što ne daje jednu celu večernju predstavu od dva i po do tri sahata, kao što je u stečaju naročito uslovljeno. Nu i za lirsku dramu ’Ljiljan i Omorika’ i komedija ’Običan čovek’ Uprava je našla da zbog relativno dobre obrade mogu biti predstavljene, pa je zato i odlučila da ponudi piscima ovih dela, kao i piscu drame ’Tako je moralo biti’, da im se ta dela pretstavljaju pod običnim uslovima za originale.

Kao što se kasnije utvrdilo, sva ova tri komada napisao je Branislav Đ. Nušić.

Komad je predstavljen prvi put 18. oktobra 1900. godine na beogradskoj pozornici, s Nigrinovom i Gavrilovićem. Karakteristično je, međutim, za rešenje konkursa da je komad, kad je prikazivan, ispunjavao celo veče.

Tako je moralo biti prevedeno je na nemački i štampano u Lajpcigu kao zasebna knjiga 1904. godine, a pre toga još, 1902, prevedeno je i štampano u Pragu, opet kao knjiga, na češki jezik. Kod nas je prvi put objavljeno u Delu 1902. godine i iste godine odštampano u zasebnu knjigu.

Delo koje danas predajem čitaocima unekoliko se razlikuje od ranijih izdanja, kao i od rukopisa po kome je ovaj komad prikazivan.

Preradi je glavni cilj bio da se komad, koji je ranije imao četiri čina, svede na tri. Pregledajući ga za štampu, našao sam da se sve ono što je rečeno u četiri može reći i u tri čina, što znači da je jedan čin suvišan. To je glavna izmena koju je prerada donela, ali postoji još jedna. Delo je pisano pre trideset godina, u doba kada je gospodarila, i mladim piscima služila za ugled, zastarela dramska tehnika. Komad je počivao na monolozima i, kad pisac što nije umeo drugače da objasni, izveo bi na scenu jedno od svojih lica i kroz njegov bi monolog to kazivao. U ovoj preradi sam izbegao te monologe, što je opet izazvalo potrebu jednoga novoga lica, koje u ranijem delu nije postojalo.

Inače, delo u osnovi nije menjano, pa je sačuvan i stari tekst, gde prerada nije nalagala da se i on unekoliko izmeni, ili gde težnja da pojedini odnosi i pojave budu jače naglašeni, a ličnosti izrazitije obeležene, nije zahtevala da se pojedine scene razrade.

Nušić

LICA

Jakov Nedeljković, viši činovnik u penziji

Marija, njegova žena

Jela, njihova kćer

Stanka, njihova kćer

Đorđe Đorđević, činovnik, Jelenin muž

Obrad Đorđević, učitelj u penziji, Đorđev stric

Janković, trgovac

Milan, njegov sin, Stankin zaručnik

Ljubomir Nestorović

Sofija, služavka kod Đorđa

Momak iz radnje

Događa se u jednoj otmenoj činovničkoj kući u Beogradu.

PRVI ČIN

Ukusno nameštena soba.

I

ĐORĐE i SOFIJA

ĐORĐE (izlazi iz jednih vrata u dubini, ostavljajući ih za sobom otvorena, te se kroz njih vidi raskošno postavljen sto. Odlazi drugim vratima, koja su takođe u dubini, a koja vode u hodnik): Sofija!

SOFIJA (dolazeći kroz ta vrata): Molim!

ĐORĐE: Pregledao sam, sve je u redu. Samo, šta je s tim buketom?

SOFIJA: Donet je.

ĐORĐE: Je li lep?

SOFIJA: Divan je. Sâm đurđevak, a gospođa tako voli to cveće.

ĐORĐE: Nismo još zbrinuli sve, Sofija. Valja nabaviti... da, čekajte... (Vadi iz džepa beležnicu, ispisuje nešto, cepa list i daje joj.) Otiđite do braće Petrovića i uzmite dve boce šampanjca. Vino imamo, uzmite samo šampanj.

SOFIJA: Gospođa tako voli ušećereno voće.

ĐORĐE: Imate pravo; dajte mi da dopunim. Nego čujte, Sofija; kako bi bilo da uzmete četiri boce šampanjca? (Dopisuje i to, pa joj daje ceduljicu.)

SOFIJA: Četiri?

ĐORĐE: Za svaki slučaj. Na ručku su stari gospodin i gospođa, gospođina sestra, njen verenik, i mi, to je šestoro.

SOFIJA: Pa ipak...

ĐORĐE: Stari gospodin ne smatra da je počašćen ako ne puca šampanj. Njegovo zadovoljstvo nije u tome da ga pije, već da mu pucaju boce. Moramo mu, dakle, spremiti što više metaka.

SOFIJA: Tako se radujem gospođinom iznenađenju.

ĐORĐE: Samo...! (Stavlja prst na usta.) Pazite, ne smemo se odati ranije. Gospođa mora zateći sve spremno i tada će tek biti pravo iznenađenje.

SOFIJA: Razume se! (Pođe.)

ĐORĐE: Pre no što odete po šampanj, donesite buket.

SOFIJA: Molim!

ĐORĐE: Metnite ga u onu belu vazu i stavite na sto, tamo gde će gospođa sedeti.

SOFIJA: Da, razumem! (Ode.)

II

ĐORĐE i JELA

ĐORĐE (pali cigaretu i sedi zabrinuto).

JELA (posle izvesne pauze, dolazi iz svoje sobe u ukusnoj jutarnjoj haljini).

ĐORĐE (pođe joj hitno u susret): Dobar dan, Jelo, dobar dan i – srećan ti dan! (Hteo bi da se poljubi s njom, no ona mu, bez ushićenja, pruža samo ruku.)

JELA: Hvala! Ja sam mislila ti si zaboravio.

ĐORĐE: Zar ja? Zar tvoj dan? Mislim na nj već mesec dana, već dva meseca.

JELA: Zar?

ĐORĐE: O, uverićeš se!

III

SOFIJA, PREĐAŠNJI

SOFIJA (unosi buket beloga đurđevka pa, kad spazi gospođu, zastane na vratima prestravljeno kao da je u kakvom prestupu uhvaćena): Oh!

JELA: No? Šta je? Verovatno, nije trebalo da vidim?

ĐORĐE: Razume se da nisi trebala videti. (Sofiji.) Sada već, kada ste bili tako neoprezni, nosite, nosite tamo.

SOFIJA (odnosi buket u sobu za ručavanje).

ĐORĐE (Jeli): To je samo jedna od pažnji, a ima ih puno, puno... sve što ti voliš, sve što je tebi drago! Već tri dana brinemo ja i Sofija.

JELA: Pa to je čitava zavera.

ĐORĐE: Da, zavera, kojom smo hteli da te iznenadimo.

JELA (odlazi ravnodušno ogledalu i doteruje frizuru): Vidim te poslednja dva-tri dana turobna i neraspoložena, pa sam mislila i nije ti do toga. Odista, šta ti je te si od nekoliko dana tako neraspoložen?

ĐORĐE: Oh, ništa!

JELA: Pa ipak... ti ne jedeš i rđavo spavaš?

ĐORĐE: Obične, male brige.

JELA: Valjda ne brige o mome rođenom danu?

ĐORĐE: To su bile samo prijatne brige, koje