Katenačo

By Vule Žurić

Trebalo bi sedamnaest priča iz Katenača Vuleta Žurića čitati kao što istinski ljubitelj fudbala posmatra poslednjih sedamnaest minuta utakmice u kojoj njegov tim vodi sa 1 - 0. I brani se. Ali se brani dostojanstveno, smisleno i sa stilom. Šarmantno. Tako da ne ostaje sumnja šta se tu dešava i da li su stvari na terenu do kraja osmišljene, ili su plod nekakvog haotičnog improvizovanja. Kao što taj posvećenik strepi (ali na stadionu, ne u svojoj fotelji), nada se, napreže i daje sve od sebe da doprinese trijumfu. Šta bi čovek više hteo od literature? Da citiramo i parafraziramo Žurića, po ružnim vremenima sve ružno je i dalje ružno. Osim dobre književnosti.

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 11, 2015
• ISBN: 9789634281146

Book preview

Književna radionica Rašić

Beograd, 2015.

© Vule Žurić

© Književna radionica Rašić

Urednik

Srđan Srdić

Vule Žurić

KATENAČO

catenaccio /katenač:o/ m 1. reza, zasun. 2. (u

fudbalu) defanzivna taktika, bunker.

3. (šalj.) krntija, olupina.

Klajn: ITALIJANSKO-SRPSKI REČNIK

VENČANJE U OKRUGU ČIROKI

Crvene kaljave vode Save i dalje su plavile zemlju i noć.

Svake četvrte večeri imao je da obiđe straže na reci.

Obala po kojoj je gazio beše blatnjava, a ona druga – puna neprijateljskih vojnika. Njegova uniforma bila je nova i nikako nije uspevao da je isprlja toliko da se ne razlikuje od ostalih u varoši.

Šabac je poslednjih meseci četiri puta prelazio iz ruke u ruku i, sem imena na štapskim kartama i strateškog položaja koji je na njima zauzimao, grad nije bio više ništa. Tek poneki preostali siromah, mnogo vojske, još više ruševina i jedan jedini pristojan lokal, kojim je upravljala Ruža.

Ostavio je mitraljesce u zidinama stare turske tvrđave i krenuo ka Volođi, mornaru, Rusu, koji je čuvao torpednu cev. Tek što je pripalio cigaretu, metak mu prozuja iznad glave. Baci se na zemlju i nastavi da puši, dok je ceo roj istih onakvih zujeva malaksavao u šipražju.

Uvalja opušak u blato i otpuza ka obali.

„Volođa?!" šaputao je što je glasnije smeo.

Rus mu mahnu.

„Ima li čega, Volođa?" upita kada, skriveni u šipražju, čučeći, pripališe nove cigarete.

„Slava bogu, gospodine potporučniče, nema, reče Rus i zakašlja se. „A da ima, poručivao mu je kroz kašalj, „već bi se čulo u varoši. Nikako nije prestajao da kašlje. „Torpedo kad pogodi, to onda znaju svi sem onih koje je pogodio.

Ustade, oslanjajući se na koščato rame mornara koji je i dalje kašljao.

Noć u gradu ni po čemu se nije razlikovala od noći u polju.

Po ruševinama se gazilo gotovo ravnodušno.

On je najviše voleo ruševinu kuće doktora Vinavera, odakle je rado „posuđivao" romane i filozofske rasprave i onda ih uredno vraćao u krater gde je, pre, bila velika doktorоva biblioteka.

Sada mu se žurilo, jer ponoć samo što nije bila otkucala.

Nadao se da je Ruža još uvek slobodna, te da će uspeti da otplešu nekoliko igara, dok se ne pojavi komandant, koji je, kako su ga opomenuli čim je došao u prekomandu, „njen prijatelj!".

Prvi tonovi vesele muzike stigli su sa slabom svetlošću fenjera, koja je od njegove snažne figure po fasadama preteklih kuća razlivala slabašnu senku. Promicao je lešinom grada uz sve jasniji odjek valcera, koji su u Ružinom lokalu izvodili zarobljeni austrijski muzikanti.

Izbivši na samo raskršće, odakle mu je do lokala trebalo tek nekoliko koraka, on ču kako upravo sviraju Ružin omiljeni valcer.

Igrala ga je, međutim, sa komandantom.

Lokal beše pretrpan. Oficiri i devojke su stajali sasvim pritešnjeni uz šarene tapete koje su se jedva držale na zidovima koji su se jedva držali, dok je njegova najnovija ljubav odbrojavala korake igre u naručju debelog čoveka.

„Bili ste u Balkanskim ratovima", konstatovao je komandant, nakon što mu se propisno predstavio i predao kovertu sa naređenjima da se upućuje u Šabac.

„Bio sam, gospodine pukovniče!"

„E, pa, rekao je komandant i bezvoljno spustio sve te papire na astal, „i sami vidite da je ovo nešto sasvim drugo.

Sada je njegovo lice bilo još bleđe, dok su se pukovnikovi obrazi caklili prostački.

„Stigao si, Krakov! reče mu jedan kolega, sa kojim je bio u klasi na Akademiji. „Ili, nastavi ovaj, peužajući mu čašu šampanjca, „nisi stigao na vreme."

Ispi čašu do dna, htede da je razbije o pod, zid, o nečiju glavu, ali je vrati poručniku i izađe.

Ritam valcera mu nije dao da još žustrije krene ka zgradi komande grada, pred kojom ga stražari propisno pozdraviše.

U dugačkom hodniku, na prvom spratu, gde se nalazila njegova kancelarija, jedva ga sustiže komandantov ađutant.

„Gospodin pukovnik je naredio da sutra u osam budete kod njega."

„Gde?!"

Ađutant je bio pospan, a sada i zbunjen.

„Gde da mu se javim?"

„Pa, u njegovu kancelariju."

Zausti da upita još nešto, šta bilo, ali primače ruku obodu kape, salutira i odvuče se u kancelariju.

Nije mogao da krene „kući", jednoj od retkih neoštećenih zgrada, gde je bilo smešteno još nekoliko oficira. Svukao je šinjel, i dalje više čist nego prljav, bacio ga na daščani pod i legao, uveren da od besa, ljubomore i nemoć, neće uspeti ni oka da sklopi.

Probudilo ga je kucanje, a onda i udaranje po vratima.

Trgnuo se, skočio, izvukao revolver, pogledao kroz prozor, u maglu, a onda polako odškrinuo vrata.

„Gospodine potporučniče", progutao je knedlu još umorniji ađutant.

„Da?!"

„Mislio sam... mislili smo..."

„Ti do sada nisi bio na frontu?" upita ga, vraćajući revolver u futrolu.

„Nisam, gospodine potporučniče."

„Tako sam i mislio", reče, ni sam ne znajući šta time hoće da kaže.

„Gospodin pukovnik vas očekuje."

„Kažite mu... nemojte ništa da mu kažete. Dolazim za minut."

Hteo je da se iskrade kroz prozor, da se spusti niz oluk i da ode kod Ruže, koja je, nije prestajao da zamišlja, topla i gola spavala pod jorganom.

Juče je uhvaćen jedan begunac, koji je napustio položaj još za vreme prethodnih borbi, reče pukovnik, ne dižući pogled sa papira što su pred njim ležali na astalu. „Osuđen je na smrt streljanjem i vi ćete komandovati streljačkim vodom. Odvedite ga sutra ujutru do nasipa i tamo ga pogubite."

„Razumem, gospodine pukovniče!" gotovo viknu i sastavi pete.

Magla je bila toliko gusta da on, na tren, pomisli kako vreme više neće prolaziti, a već u sledećem trenutku promeni plan i svrati u Miljkovu mehanu, gde naruči prepečenicu.

Nije, u stvari, imalo o čemu se da se razmišlja. Imao je da izabere.

„Ali, to je nemoguće! rekla mu je Ruža, nakon što joj je izložio svoj plan, dok su pili kafu u salonu, iza navučenih teških zavesa. „On će vas, ako ne ubiti, onda teško kazniti, prekomandovati ko zna gde i više nećemo moći ni ovako da se viđamo.

„Ja imam pravo na vas!"

Ćutala je.

„I vi me želite."

„Da, ali..."

„Doći ćete sutra uveče, nakon..."

Ruža spusti ruku na njegovo koleno. Od Save dođe strašan tresak.

„Gospode!" ciknu Ruža.

„Ne bojte se, reče, ustajući i pripasujući sablju. „To je torpedo potopio austrijski monitor.

Dok su te noći čučali na obali, Volođa mu je sve ispričao. On ga, međutim, nije slušao.

„I bum!" reče Rus, a on se trgnu iz misli, potapša ga po ramenu, ustade i krete nazad u grad, usput tražeći najpogodnije mesto za sutrašnje ubistvo.

U hodniku ga opet sustiže komandantov ađutant.

„Gospodine potporučniče, osuđeni se ubio!"

„Kako se ubio?"

„Još je živ, ali se ubio!"

„Ništa vas ne razumem?!"

„Tražio je da ide poradi sebe i..."

„Obesio se?"

Ađutant pospano zavrte glavom.

„Ne, vidite, on je..."

Na kraju je tražio da ga odvedu tamo.

Krenuo je za ađutantom, stražarem i stražarem koji je osuđenog sprovodio do nužnika.

„Ruke mu nisam odvezao, rekao mu je stražar. „Hteo sam, duše mi, gospodine potporučniče, ali dobili smo strogo naređenje da ga ni po koju cenu ne odvezujemo. Ušao je, ja ostadoh ovde, da popušim po jedan duvan i vidim, nema ga. Uđem i imam šta da vidim.

Na podu je i dalje ležala krv.

„Kako je mogao da prelomi kičmu?"

„Dozvolićete, reče drugi stražar, nasloni pušku na zid, raskopča šinjel, skinu ga i pruži ađutantu. „Iskoristio je ovo, pokaza na ispupčenje u podu. „Tu je ranije bio još jedan zid."

„Dobro."

„I onda je, nastavi stražar i legne na pod, „nekako ovako. Poče da se rita preko onog ispupčenja. „Razumete?"

„Ustani."

„Razumem!"

„Umreće do jutra", reče dugi stražar.

„Bez svesti je", doda ađutant, pripaljujući mu cigaretu.

Ponovio je sve to pred komandantom i ađutantom, koji je treptao sve sporije, ostavljajući kapke sve duže spuštene.

„Kazna mora da se izvrši", reče komandant mirno.

„Ali, on ne može da ustane!"

„Onda ga odnesite na nosilima!"

„Razumem!"

Ujutru, koračao je daleko ispred ostalih, ne osvrćući se i ne saginjući, iako su sa druge obale meci sve češće doletali.

Stigli su na mesto koje je juče odredio i on naredi voljno, pa ode dalje niz obalu. Kada se nakon pola sata vratio, komandant je stajao pred postrojenim vojnicima.

„Hteo sam da izvidim teren", promrmlja i tek tada baci pogled na onog nesrećnika. Ispod ćebeta su mu virili tabani u poderanim prljavim vunenim čarapama.

„I?" jedva terajući smešak iz uglova tankih usana, upita ga komandant.

„Streljaćemo."

Pukovnik zadovoljno krenu da suče brkove, a on naredi da nosila odnesu do nasipa.

„Šta stojite tu?!" poče da se dere pukovnik kada četvorica vojnika spustiše nosila pod nasip.

„Uspravite ga! Ako treba, podmetnite nešto. Snađite se, boga vam vašeg mangupskog!"

Pronađoše neko kamenje i uspraviše ranjenika.

„Tako. Potporučniče, nastavite."

Nosila se nakriviše i samoubica se skotrlja.

„Ama!" ljutito rukom odmahnu pukovnik i krete ka nasipu, gde je nešto mrmljao i onoj četvorici pokazivao kako da uglave nosila.

„Sada može. Pročitajte presudu!" dernjao se odatle komandant.

Nije, međutim, imao glasa. Samo je stajao i gledao u bledo parče hartije u svojim mirnim rukama.

„Dajte mi to! gotovo s razumevanjem naredi pukovnik i istrgnu mu naredbu o izvršenju smrtne kazne. „Sutra ujutru da mi se javite na raport. Napustite gubilište.

U njegovoj glavi nije bilo mesta za odjek plotuna ispaljenog minut-dva kasnije.

Ušao je u grad kao kuga u selo: naizgled jedva, odlučan da uradi ono što je naumio.

MARIO BANANA

Volim dosadne stvari

Endi Vorhol

U njenoj glavi bilo je mnogo stvari koje nisu znale kako da izađu.

A na albumu Mingus In Europe Vol.1 (što će reći da postoji i Mingus In Europe Vol.2), između dvije kompozicije, Mingas predstavlja muzičare. Najavljuje i Erika Dolfija.

Mingas najavljuje crnce uz veliki aplauz publike, a onda kaže, ili ako baš hoćete, promrmlja, kako je sa njima, tu, na bini, duhom prisutan i klavirista koji je, međutim, još uvijek u bolnici, u Parizu.

„Nismo mogli da ga dignemo", mrmlja Mingas i neko iz publike nastavlja da tapše.

Da je znala makar djelić te priče, možda bi se ponašala drugačije kada je zazvonilo. Ne bi prvo probala da se javi na daljinski za TV.

Zvonio je fiksni telefon, laka jeftina kopija teškog starinskog crnog telefona. Odmah zatim oglasio se i mobilni, seksi disko hitom.

„Halo", ponovila je u slušalicu iz koje se uvijao kabl u koji je, kad god bi pričala, uplitala lijevi kažiprst.

Sada za to nije bilo vremena.

„Samo trenutak", reče, ne sačekavši da bilo šta sazna, pa pritisnu dugmić na mobilnom.

Seksi disko hit prestade.

Vratila se u hodnik. Gledala je u kalendar nad crnim telefonom. Nije bio taj mjesec.

FEBBRAIO, pisalo je iznad slova i brojeva.

Malo slova i malo brojeva.

Bio je skoro maj, Uskrs i Vaskrs za građanima.

Jaja je farbala u lukovini, a zečići su se i ove godine odljepljivali.

„Vidiš da je sve to isto", rekao joj je, čim se prvi zec odlijepio.

„Ove su ipak bolje", rekla mu je. Te naljepnice je bila kupila nekoliko dana ranije. Prodavci kesica sa bojama i sličica za jaja bili su svuda po velikoj pijaci. Držali su robu na drvenim stolićima na rasklapanje.

„Evo vam ova sisata", rekao je stric, kada je svratio pred Novu godinu.

„Ko je ta?" pitao ga je, listajući kalendar.

„Sada je vrlo popularna. Vidi joj sise!"

I ona je pregledala svih dvanaest fotografija u boji i, sem na jednoj, djevojka je rukama prekrivala grudi.

Skrivala je bradavice.

Na fotografiji za februar pozirala je okrenuta leđima.

Tijelo joj je bilo pod zlaćanim kapljicama, glava skoro sasvim okrenuta ka objektivu, ali središnji dio sjajnog, bolje reći masnog papira, zauzimali su njena gola guza i kapljice na preplanuloj koži.

„Da?" upita najzad krzo crnu slušalicu.

„Mi smo", reče ženski glas.

„Da?"

„Eto…"

„Samo malo, strina, da se javim na mobilni. Da?"

„Vi ste?"

„Da?"

I onda počeše da plaču iz obje slušalice.

Stajala je u tamnom hodniku na čijem podu je ležao isflekani itison, prekriven parčetom linoleuma kod samih ulaznih vrata.

Na stubištu se otvoriše vrata lifta.

Suvo oko je naslonila na hladno oko špijunke. U smiješnome kadru vidjela je nosatog poštara.

Zvonio