Iz treceg kraljevstva

By Borivoje Adašević

"Jer čovek u stvari o sebi nema ništa da kaže, nego da se u jednu halucinaciju utopi koja je, čini mi se, bila njegov život. A koja s tim životom nema ništa zajedničko, nego on u nekoj svojoj nadi da mu je život bio ispunjen, misli da ima." U te reči Bore Ćosića staje okvir između čijih granica bi se mogle smestiti sve Adaševićeve priče koja tematizuju široku temu: sudbine ljudi na prostorima srednje Evrope u dvadesetom veku. Pričama je zajednička i pripovedačeva pozicija u storiji. Shodno Ćosićevom citatu, pripovedač započinje priču ali je glavni junak – uvek neko drugi – redovno preuzima, pretvarajući taj lirski obojen život u pravcatu proznu halucinaciju. Ono na šta treba skrenuti pažnju svakako je jezik kojim pripoveda Borivoje Adašević. Taj je jezik blizak lirici, razigran, poput lavine reči koja vas nosi do samog epiloga. (Mića Vujičić)

• Language: Српски језик
• Publisher: Književna radionica Rašić
• Release date: Nov 11, 2015
• ISBN: 9789634281139

Book preview

krr-logic-01.jpg

Književna radionica

Rašić

© Borivoje Adašević

© Književna radionica Rašić

Urednik izdanja

Ivan Radosavljević

Borivoje Adašević

Iz trećeg kraljevstva

Beograd

2013.

Jer čovek u stvari o sebi nema ništa da kaže, nego da se u jednu halucinaciju utopi koja je, čini mu se, bila njegov život. A koja s tim životom nema ništa zajedničko, nego on u nekoj svojoj nadi da mu je život bio ispunjen, misli da ima.

Bora Ćosić: Carinska deklaracija

NA KOLIMA SA STAROM HARTIJOM

U bistro majsko jutro, dok ležim na krevetu u polusnu, kroz odškrinut prozor u moju sobu uplovi blaga škripa. Nedelja je. Nema duga hoda do kancelarije ni usiljenih osmeha onima koji ulaze u nju, nema tovarnih listova razbacanih po podu prilikom zavođenja dokumenata ni deklaracija kojima ne znam poreklo – mir je i tišina u mojoj opusteloj sobi, mama je nekud otišla, brat je opet spavao kod verenice i sve je nekako bledunjavo i plavo, majski. Rutinom ranoranioca otvaram oči i dižem se polagano. Škripa se pojačava, ali i dalje blaga, umiva me svojim životodarnim kliktom. Oblačim pantalone i obuvam sandale, i već se smeškam, ne dižući pogleda ka prozoru. Poznajem dobro tu škripu, njen hotimični zov, ali joj priznajem: uvek me iznenadi. Dolazi u maju, sa suncem što vetri na otvorenom nebu, i uvek je toliko nova da mami k sebi. „Matilda Gašpar!", usne i jezik klepeću kao klepetuše. Moja ćutljiva prijateljica vozi kolica sa starom hartijom. Otvaram širom prozor, nadlanjujem se na ploču drvenog ragastova i, kao u detinjstvu, iskačem napolje. Smeškam se trčeći.

Pretrčavši dvorište, dospeo sam na makadam prigradskog puta, potom se ispeo na kola sa starom hartijom, među izbledele, vetrom očerupane novine, udžbenike iz političke ekonomije i tomove sabranih memoarskih dela po zlu čuvenih državnika. Kola malko zadrhtaše, Matilda uspori, a potom se sve vrati pređašnjem tempu.

Rodila se u Osijeku 1941. godine. Hrvatsko-cigansko-mađarskog porekla. Rečju: sirotica. Kad joj je bilo godinu dana, majka je ostavi povijenu u džemper ispred vrata neke kuće u Zagrebu, sa ceduljicom u malecnoj ruci, samo ime i godina rođenja. (Kasnije saznaše i mesto.) Otada se Matilda Horvat, tako se onda zvala, vukla po domovima „bez korice kruha, kako je znala da kaže, spavajući u hladnim i, često, vlažnim posteljama, sanjajući, sve vreme, iza razlupanih domskih stakala, drugačiji život. Tako se i izbavila iz zagrljaja jedne bede, hrvatske, da bi se domogla druge, srpske. Udala se s tek napunjenih osamnaest godina za šefa zabavnog parka, imenom Lujo Gašpar, Hrvata nastanjenog u Srbiji, u mom gradu, u P. Za Matildu, ubrzo je shvatila u tragizmu toga osvešćenja, to je bio samo nastavak tegobnog života kakvim je živela i u Hrvatskoj. Sad je, doduše, imala „koricu kruha, ali ju je njen Lujo tukao po vasbogovetni dan, da se sve orilo od vike i jauka. Tako je bilo godinama, sve do iznenadne smrti Luja Gašpara. Jedne pozne januarske večeri, dok se vraćao iz kafane u trešten-pijanom stanju, nameravajući, valjda, da pređe most preko reke, zanevši se, zašao je na spoljnu stranu mostovne ograde. Išao je dok je imao oslonca pod nogama. Na onom mestu gde se sims mosta izobličuje i krivi, i gde počinje da se dni praznina od nekih deset metara, sve do zaleđenog rečnog oka, đonovi Gašparovih cipela izgubili su oslonac i Matilda je ubrzo „obukla crninu". Dolazili su zatim poverioci i zajmodavci, kockari kojima je Lujo dugovao novac, svi oni odnosili su delić po delić udovičinog nasledstva. Sve što je ostalo za Lujom Gašparom nestalo je u mesec i po dana, a Matildi je ostala jedino kuća, i to ne ona u kojoj su živeli do muževljeve smrti, već jedna na kraju grada, oronula i ruševna, koju je Gašpar na kocki dobio, davno. U zadnjem delu dvorišta, pokraj natrulog plota, našla je, jedne blage martovske zore, kolica kojima je bivši vlasnik kuće, neki polu-Ciganin, prevozio staru hartiju, od čije se prodaje izdržavao. (Onoga jutra kada se, posle celonoćne kockarske partije, vratio kući koju više nije posedovao – obesio se, vezavši konopac za granu goleme žalosne vrbe u dvorištu.) Pronašavši ta kola, Matilda je doživela trenutak sudbinskog ozarenja. Isprva ih je mesecima gurala, sakupljajući po gradskim ulicama, smećarskim kantama i đubrištima čitava brda novinske hartije, tomove i tomove knjiga i sve ono drugo, papirnato što ljudi, zamenjujući jednu glupost drugom, odbacuju. Onda joj je neki dečak iz susedstva, i sam sirot koliko i ona, predložio da kolica zakači za bicikl kojim ih je, pričali su to dečaku, i nekadašnji vlasnik vukao. Na istom onom mestu, pokraj plota što se raspadao, iz korova i šiblja izvukli su zarđali bicikl, koji je spretni dečak za tili čas osposobio za rad, opravši ga i podmazavši, a oprao je i podmazao takođe i kolica. I sad u priču ponovo ulazim ja, koji pišem ove redove i koji u rano jutro, dok Matilda promiče ispod prozora u mom detinjstvu, nadlanjen na drveni ragastov iskačem napolje i, pretrčavši dvorište, skačem na kolica natovarena starom hartijom. Zadnja stranica uvek im je skinuta, tako da mi taj naskok ne predstavlja teškoću. Matilda i ne oseti promenu težine kola koja polagano cimbaju za njom. Putujemo, promičući pokraj stabala, ljudi, kuća. Bešumno klizimo, kao aveti.

Sedeći na tim kolima, doživeo sam svoje prve fascinacije: zapalio prvu cigaretu, prvi put osetio privlačnost žene, ali sam tu sticao i poznija, zrela iskustva: tu sam, jednog sunčanog majskog dana 1999, potkraj rata, popušio svoju poslednju cigaretu (Matilda je već odavno mrtva i dok prolazi ispod mog prozora škripe točkovi njenih odavno nekorišćenih kolica), tu sam, uostalom, shvatio i neubedljivost realnog sveta i beznačajnost ljudskog bića bez unutarnjeg sadržaja, bez duše. Ali onda, u detinjstvu, kolica promiču niz prve gradske ulice, blago luparajući, a ja posmatram kako je kobac presreo goluba na Nemčevoj kući i kako ga čerupa, kida mu perje i kožu, ili kako je pijani Slavjanović, časovničar, zaustavio policajca i sad ga u zagrljaju drži, pričajući mu nešto, verujem, samo on zna šta, ili kako se žena komšijska ljubaka, u dvorišnom ulazu, s nekim mladićem, pop je šutnuo mačku, ili sam tu sliku stvorio u glavi iz puke želje da se takvo šta desi. Ljubazni sanjar u ovom je svetu preturio mnogo toga preko glave i nimalo ga ne čudi ono što vidi njegovo unutrašnje oko. Veliki zid se prevali onoga trena kada poželiš da bližnji bude večan, da ne nestane nikada, da ljubav traje i da to bude jedino što se za nju može reći. Kolica se s mukom kreću po hrapavom asfaltu prigradskih ulica, slutim: negde neko ispisuje moju vizu za prelazak nebeske granice. Kao u nekom drugačijem svetu, mrmljam stih iz Ujevićeve pesme Grob: „Jedan grob me čeka. Kopaju ga za me." Matilda polagano gubi dah, prilazimo reci. Još samo koji metar i moraću da siđem. Žurim, stoga, da dovršim priču o njenom životu.

Jedne rane februarske večeri Matilda je osetila jak bol u stomaku. Sledećeg dana već, doktor koji ju je pregledao ustanovio je neku vrstu natekline u donjem delu trbuha. Bolest koja se razvila bila je neizlečiva. Matilda je umrla nakon nešto manje od tri meseca u gradskoj bolnici u P. Među ono malo njenih poznanika pričalo se da je umrla od posledica tumora izazvanog verovatno metalnim rukohvatom na koji se stomakom naslanjala, dok je u prvim mesecima svog novog zanimanja još uvek gurala kola sa starom hartijom. Zloćudna guka u njenoj utrobi rasla je iz nedelje u nedelju, sve do dana kada je bilo nemoguće ne osetiti je. Matildu su sahranili na groblju u blizini bolnice, pod stablom topole. (Posmrtni ostaci Luja Gašpara počivali su na drugom groblju.) Dok su prolazili, posmatrao sam te svatove smrti kako se klibere noseći onu koja je dobar deo svojeg života posvetila sakupljanju otpada njihovih duša, njihovih nakaradnih škola, zabluda.