Lizuška, 11 godina

By Dojna Rušti

Zabačeno selo u Rumuniji, na samom pragu 21. veka, i u njemu jedanaestogodišnja Lizuška, devojčica koja odrasta u siromaštvu, uz nasilnog oca i majku slomljenih nada. Bežeći od očeve pesnice, Lizuška pronalazi još troje dece prepuštene samima sebi. Bez ikoga da joj objasni, bez ljubavi i među ljudima vođenim niskim nagonima, Lizuška počinje da daje svoje telo za cipelice.
Sudbina glavne junakinje romana povezana je s naličjem celog sela. Kada njena priča rasplamsa medije, otkriće se i priča tog naizgled mirnog mestašca, hronika licemerja, okrutnosti i spremnosti na najgore zločine, u kojoj svaki meštanin pronalazi svoje mesto. Dojna Rušti napisala je kratku istoriju svoje zemlje, fokusirajući se na manje urbane sredine kao najbolje pokazatelje posledica prelaza iz postkomunističkog u moderni period. Zasnovan na istinitoj prici, roman Lizuška, 11 godina uzbudio je duhove prošlosti i otvorio diskusiju o vezi siromaštva i prostitucije, pedofilije i (ne)spremnosti države da se izbori s tim problemima. Svojom prozom, Dojna Rušti opominje da istorija ne priznaje pogrešne korake, a da danak plaćaju nevini.

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Mar 24, 2021

Book preview

prava.

I

Jedanaest godina

1. Mu­ška ru­ka se pro­vu­kla iz­me­đu da­sa­ka na ogra­di i do­gra­bi­la je za uho, do­hva­tiv­ši us­put i ne­ko­li­ko pra­me­no­va ko­se. Opi­ra­la se iz sve sna­ge, pri­lju­blje­na uz be­ton­ski stub, i vri­šta­la na sav glas:

− Maj­ku ti bož­ju, vo­le, cr­vi te iz­je­li na­mr­tvo, šta ho­ćeš od me­ne? Đa­vo te od­neo i oca i maj­ku tvo­ju za­jed­no s to­bom!

Mu­ška­rac je jed­nim tr­za­jem po­vu­kao upla­ka­nu, za­ja­pu­re­nu gla­vu dok se ba­tr­ga­la u pro­ce­pu ogra­de i br­zo je opa­lio pe­sni­com u te­me. Za­tim joj je pr­sti­ma zgra­bio usne kao kle­šti­ma i na kra­ju je od­vu­kao na tra­vu u dvo­ri­šte.

− Je­bem ti ra­su tvo­ju da ti je­bem! Ja sam te na­pra­vio, ja ću te ubi­ti, ga­du­ro!

Li­zu­ška je po­di­gla po­gled s tra­ve ta­man da vi­di đon pa­ti­ke pre ne­go što joj se za­ku­cao u li­ce osta­viv­ši je bez da­ha. Le­va stra­na vi­li­ce bi­la joj je pot­pu­no oba­mr­la, ali ose­ća­la je da joj ba­le cu­re kroz pra­me­no­ve ko­se. Usle­di­lo je još pet-šest šu­te­va. Ako se bu­de pre­tva­ra­la da je u ne­sve­sti, mo­žda će us­pe­ti da se spa­se. Po­kri­la je gla­vu slo­bod­nom ru­kom, dok je dru­gu po­ku­ša­va­la da iz­vu­če is­pod se­be. Po­če­la je da bro­ji udar­ce: je­dan--dva-tri, a on­da ju je oče­va gvo­zde­na ru­ka uhva­ti­la za vrat i po­di­gla. Ona otvo­ri oči i vi­de bi­lo ko­je mu je pul­si­ra­lo na sle­po­oč­ni­ca­ma. Ni­je se obri­jao, i obr­ve su mu pa­le pre­ko oči­ju.

− Ku­da si lu­ta­la, ni­šta­ri­jo?

Iz Li­zu­ški­nih oči­ju sev­nu­še otrov­ne stre­le ko­je su ga naj­vi­še lju­ti­le, stre­le oda­pe­te iz sr­ca naj­du­bljeg pre­zi­ra.

− Šta me gle­daš, pro­pa­li­ce, zar sam te za­to na­pra­vio i hra­nio?! Za­što me ne slu­šaš i se­reš po mo­joj re­či?

Li­zu­ška je zna­la da bi naj­bo­lje bi­lo da pla­če no­sa za­bi­je­nog u ze­mlju, ali ni­je mo­gla. U dnu gr­la već joj se po­ma­lja­la če­ljust zma­ja ko­ja je je­dva če­ka­la da se ustre­mi na gla­vu nje­nog smrt­nog ne­pri­ja­te­lja i zdro­bi je me­đu zu­bi­ma.

− Kri­ste­le, osta­vi je na mi­ru! Ubi­ćeš je, dođa­vo­la!

Maj­čin glas sev­nuo joj je od uha do uha i ni­je vi­še mo­gla da se su­zdr­ži. Uviv­ši se kao zmi­ja za­gri­zla je de­be­li mu­škar­čev prst i ste­gla ga svom sna­gom. Čo­vek je za­ur­lao i ru­kom se uhva­tio za bol­no me­sto, dok je Li­zu­ška skli­znu­la po­red nje­ga, pa on­da i po­red maj­ke i svom br­zi­nom jur­nu­la pra­vo pre­ma ka­pi­ji, a oda­tle, jed­na­ko žu­stro, što da­lje, po­red ogra­da.

Kod ško­le je za­sta­la da pro­ce­ni gu­bit­ke. Uka­lja­la je svo­je ru­ži­ča­ste pa­ti­ke ko­je je do­bi­la pre ne­pu­na dva sa­ta. Osta­lo ni­je bi­lo bogzna šta. Vi­li­ca joj je i da­lje bi­la umrt­vlje­na, bo­le­lo ju je či­ta­vo te­lo, a iz ušne re­si­ce po­te­klo je ma­lo kr­vi. Za­rio joj je no­kat u tu lop­ti­cu.

Ni­je sti­gla ni da do­đe do da­ha ka­da je sa škol­ske ka­pi­je do nje do­pro glas, te­žak kao ša­mar.

− Šta ra­diš tu? Za­što ni­si na ča­su?

Li­zu­ška je sta­ja­la na uglu i po­sma­tra­la lju­ti­tu že­nu či­je je li­ce bi­lo zgu­žva­no kao pr­lja­ve ga­će.

− Ne znaš da ka­žeš ni do­bar dan? Ka­ko se zo­veš, u ko­ji raz­red ideš?

− U IV-a − pro­mr­mlja­la je Li­zu­ška, od­luč­na da ne iz­gu­bi pre­vi­še vre­me­na s tom maj­mu­ni­com, na­stav­ni­com i ina­če pri­lič­no kru­tom že­nom.

− Ni­si li ti Ele­na Ni­ce, kod go­spo­di­na Pred­uj­ke? Šta si mi­sli­la, da ne znam ko si sa­mo za­to što ne do­la­ziš u ško­lu ne­de­lja­ma? Na lo­šem si gla­su, ni tvo­ji ro­di­te­lji vi­še tu ne mo­gu ni­šta.

Iz­gle­da­la je kao da će je zgra­biti sva­kog ča­sa. Pom­no je po­sma­tra­la de­voj­či­cu bla­go nag­nu­ta ka njoj, a on­da joj spu­sti­la ru­ku na ra­me i otvo­re­no za­pre­ti­la.

− Po­la­zi sa mnom u zbor­ni­cu, kod di­rek­tor­ke, pa da vi­di­mo ku­da ideš i šta ra­diš...

Ni­je mo­gla da je pu­sti da za­vr­ši re­če­ni­cu. Vreo na­stav­ni­čin dlan ju je pla­šio. A još ka­da je ču­la za zbor­ni­cu, iz­gu­bi­la je str­plje­nje, na­pu­ći­la usne i po­sla­la joj plju­vač­ku pra­vo me­đu oči. Že­na se zgra­nu­ta po­vu­kla una­trag, a ona je po­be­gla.

U pr­voj uli­ci u ko­ju je skre­nu­la ose­ti­la se na si­gur­nom. Oda­tle je bez žur­be po­šla ka pa­di­ni na kra­ju se­la oda­kle se vi­de­la mut­na vo­da kri­vu­da­vog Nja­žlo­va. No­vo Se­lo bi­lo je po­de­lje­no na dva de­la: na na­se­lje­ni deo s ku­ća­ma i slo­bod­nu zo­nu na oba­li re­ke.

Li­zu­šku za­u­sta­vi pri­ja­tan na­let sve­žeg va­zdu­ha ko­ji se di­zao s oba­la, i na­te­ra je da ru­ka­ma pro­đe kroz krat­ke, pr­lja­ve vla­si, ko­je su vi­še li­či­le na čet­ku za pra­nje po­da ne­go na ko­su.

Tu je po­či­njao njen raj. Ose­ti­la je olak­ša­nje, a on­da se i sa­svim umi­ri­la dok je po­sma­tra­la tre­pe­ra­vu vo­du, ob­u­hva­ta­ju­ći po­gle­dom či­ta­vu pu­ta­nju re­ke, od Du­de­a­no­vog šlji­vi­ka sve do vr­ba ko­je su pre­kri­va­le nje­nu dra­gu oba­lu.

Osmo­tri­la je pan­ta­lo­ne umr­lja­ne mo­tor­nim uljem is­pod ko­jih su vi­ri­le ro­ze pa­ti­ke kao dve bom­bo­ne uva­lja­ne u pra­ši­nu. On­da je ne­ko­li­ko pu­ta vik­nu­la i eho je od­jek­nuo do­li­nom.

Pod va­lo­vi­tim gra­na­ma vr­be na­la­zi­lo se sklo­ni­šte od da­sa­ka sku­plje­nih s oba­le: udu­blje­nje na­sta­lo u utro­bi sta­rog na­si­pa. Ta­mo su sklup­ča­ne spa­va­le Tru­ba i Nu­ca. Li­zu­škin po­vik još ni­je pro­dro u nji­hov du­bok san. De­voj­či­ca je za­to od­lu­či­la da se spu­sti niz pa­di­nu, pa­ze­ći da još vi­še ne is­pr­lja no­ve pa­ti­ke. Tre­ba­lo je da pro­đe kroz vo­du do dru­ge oba­le, a ni­ma­lo ni­je bi­la ras­po­lo­že­na za to. Bi­la je nag­nu­ta nad tlom pre­kri­ve­nim pe­skom i ka­men­či­ći­ma, neo­d­luč­na da li da se izu­je ili ne, ka­da je ču­la ko­ra­ke; ne­ko joj se tr­kom pri­bli­ža­vao.

− Li­zu­ška, br­zo pre­đi pre­ko i pro­bu­di osta­le, ve­li­ka je fr­ka u Du­duu!

Ume­sto da po­slu­ša, de­voj­či­ca sa­mo upu­ti oštar po­gled ka do­šlja­ku.

– Kre­ći, do­šla je te­le­vi­zi­ja u Du­du!

Spu­štao se ivi­com oba­le i već je bio bli­zu nje. Li­zu­ška se naj­zad po­kre­nu, ali na­sta­vi da ga po­sma­tra bez­volj­no. Bio je to mla­dić ko­ji je za­vr­šio osnov­nu ško­lu pre dve go­di­ne, zvao se Ti­ti, ali su ga svi zva­li Ti­to­ška. Stal­no joj je na­re­đi­vao. Čim bi joj sreo po­gled, po­čeo bi da vi­če, kao da mu je uvek na ras­po­la­ga­nju. A Li­zu­ška ni­ka­ko ni­je pod­no­si­la da joj ne­ko go­vo­ri šta da ra­di. Za­to je pre­zri­vo od­me­ri­la nje­go­ve pan­ta­lo­ne ko­je je sa­vio do ko­le­na. Na ce­va­ni­ci mu se ras­cve­ta­la ve­li­ka kra­sta.

− Šta si se uki­pi­la? − po­vu­kao ju je za ma­le­nu gru­dvi­cu ko­ja se je­dva iz­di­za­la s gru­di. Imao je gvo­zde­ne pr­ste ko­je bi uklje­štio sva­ki put na naj­bol­ni­jem me­stu, na sre­di­ni si­se.

− Pu­sti me na mi­ru, bu­da­lo!

Ti­to­ška je iz­gle­dao za­do­vo­ljan za­ja­pu­re­nim Li­zu­ški­nim li­cem, pa je ma­lo osla­bio sti­sak.

− Svi­đa ti se, zar ne?

Li­zu­ška po­ku­ša da mu za­bi­je no­gu u sto­mak, ali je on pred­u­hi­tri i ve­što uhva­ti no­gu slo­bod­nom ru­kom. Iz­blaj­ha­ni žu­ti pra­men pa­de mu na če­lo, i on se ta­man spre­mio da još ne­što ka­že, kad mu po­gled pa­de ka ma­lom sto­pa­lu na dla­nu.

− Vi­di, vi­di, no­ve pa­ti­ke. − Pu­stio ju je sko­ro s odu­še­vlje­njem. − Od Gra­bu­lje?

De­voj­či­ca se za­do­volj­no i zlob­no na­sme­ja­la jer je pri­me­tio obu­ću, a kroz mi­sli joj pro­đe sli­ka Gra­bu­lji­nih ru­ku, ko­je, po­put dve ra­hi­tič­ne gra­ne što su je­dva pre­ži­ve­le zi­mu, cr­ne i lju­spa­ste, me­đu pr­sti­ma dr­že ro­ze plat­ne­ne pa­ti­ke.

− Vi­deo sam ga ju­če ka­da je do­neo ro­bu iz Bu­ku­re­šta, dva dža­ka ki­ne­skih ci­pe­la i pa­ti­ka. Je­si li bi­la no­ćas kod nje­ga?

− Aha.

Li­zu­šku umi­ri po­mi­sao na no­vu obu­ću, a po­gled joj za­do­volj­no kli­znu na Ti­to­ški­ne ša­pe umo­ta­ne u par raz­va­lje­nih pa­ti­ka.

Mla­dić is­ko­ri­sti tre­nu­tak da usta­no­vi pri­mir­je. Iz­va­di ci­ga­re­tu i pru­ži joj, pa bla­gim gla­som re­če:

− Idi kod osta­lih i re­ci im da je ve­li­ki ha­os u Du­duu, u Če­ki­će­voj pa­la­ti. Pri­ča se da će do­ći i te­le­vi­zi­ja. Maj­ke mi! − Po­gle­dao ju je još jed­nom, sa osme­hom ko­ji je tre­ba­lo da zna­či da su po­no­vo do­bri dru­ga­ri, a Li­zu­ška je naj­zad ski­nu­la svo­je ro­ze pa­ti­ke, za­ga­zi­la u vo­du i kre­nu­la ka vr­bi.

2. Sve če­tvo­ro po­pe­lo se na naj­vi­ši krov u kra­ju, na sto­va­ri­štu gra­đe­vin­skog ma­te­ri­ja­la. Do­tr­ča­li su kao bez du­še i za­u­ze­li me­sto oda­kle se sve vi­de­lo kao na dla­nu.

Li­zu­ška je sta­ja­la na ivi­ci, obra­za sko­ro za­le­plje­nog za Nu­ci­no ra­me. S dru­ge stra­ne, do­mi­ni­ra­la je Tru­ba, ko­ju je ču­la ka­ko s vre­me­na na vre­me mu­mla svo­jim sna­žnim gla­som ko­ji je od­zva­njao do kra­ja se­la čak i ka­da je nor­mal­no go­vo­ri­la. Tru­ba se u stva­ri zva­la Kor­ni­ka i bi­la je Ti­to­ški­na vr­šnja­ki­nja, ali je de­lo­va­la sta­ri­je od nje­ga. Vi­so­ka i s dla­no­vi­ma po­put pra­he­ra, u sva­ko­me je iza­zi­va­la po­što­va­nje, ne sa­mo u Ti­to­ški. Li­zu­ška ju je do­ži­vlja­va­la kao svo­ju spa­si­telj­ku, jer je Tru­ba bi­la ta ko­ja ju je iz­vu­kla iz dvo­ri­šta i po­ka­za­la joj ve­li­ki svet. Za nju bi da­la i ži­vot.

Pre tri go­di­ne, Li­zu­ška je bi­la bes­po­moć­na i očaj­na, sno­va is­cep­ka­nih u kr­pi­ce. Upi­sa­la je tre­ći raz­red, ni­je bi­la po­na­vljač. Uju­tro je od­la­zi­la u ško­lu i ta­mo se­de­la u svo­joj klu­pi, pr­voj do vra­ta. Vo­le­la je da dr­ži jed­nu ru­ku u dže­pu be­log pu­lo­ve­ra i vr­ho­vi­ma pr­sti­ju vr­ti očvr­snu­li smo­tu­ljak uple­te­nog kon­ca. Uči­telj Pred­uj­ka je po­vre­me­no pro­la­zio po­red nje i da­vao joj znak obr­vom da iz­va­di ru­ku iz dže­pa, a njoj je bi­lo ta­ko te­ško da ga po­slu­ša. Ipak se ni­je bu­ni­la, ni­je pro­te­sto­va­la, ni­šta ni­je re­kla, čak bi se po­ne­kad i na­sme­ši­la, dok je s mu­kom odva­ja­la ru­ku oka­če­nu o ivi­cu dže­pa. U ško­li je bi­la kao na pa­u­zi. Ni­je se mi­ca­la iz klu­pe, po­ne­kad bi ne­što pro­mr­mlja­la ka­da bi do­bi­la pri­li­ku, ša­ra­la je ivi­ce sve­za­ka ili pre­ja­ko pri­ti­ska­ju­ći olov­ku ne­jed­na­kim slo­vi­ma za­pi­si­va­la po­ne­ku reč od ono­ga što bi iz­go­vo­rio uči­telj. Pred­uj­ka bi joj s vre­me­na na vre­me pri­la­zio i nag­nuo se nad nju: Pi­ši i ti Eli­za, haj­de, svi pi­šu od po­čet­ka re­da, ve­li­kim slo­vom. Ju­tra u ško­li bi­la su po­put krat­ko­traj­ne ra­zo­no­de u nje­nom zbr­ka­nom ži­vo­tu ko­ji je po­či­njao tek na­kon što bi do­šla ku­ći. Ni­ka­da ni­je ni po­ku­ša­la da se u pot­pu­no­sti raz­bu­di jer bi je još s vra­ta otac do­hva­tio. On pre sve­ga, ali ni ma­ma ni­je bi­la bo­lja. Otac se drao kao umo­bo­lan: Idi i do­ne­si fla­šu ra­ki­je od Gra­bu­lje! Haj­de, kre­ći, u pi­zdu ma­te­ri­nu. Li­zu­ški se ni­je do­pa­da­lo što je ša­lju ne­kud ili te­ra­ju da ne­što ura­di, ali i bez to­ga, bi­lo joj je ve­o­ma muč­no. Krv bi joj jur­nu­la u gla­vu i do­šlo bi joj da ih obo­je isec­ka na ko­ma­de. Po­ne­kad čak i bez na­ro­či­to ve­li­kog raz­lo­ga. Otac bi po­be­sneo ka­da bi sa­mo ne­što pro­mr­mlja­la ili ga po­gle­da­la kra­jič­kom oka. Sko­čio bi s kre­ve­ta ili sto­li­ce i pljas-pljas, do­bi­la bi dva ša­ma­ra, je­dan za dru­gim, za­tim bi le­te­la kao bez du­še od zi­da do vra­ta, i što bi je vi­še za­bo­le­lo, to bi ja­če že­le­la da ubi­je tog ne­sreć­ni­ka pre­ma ko­me već odav­no ni­je ima­la ni­ka­kva ose­ća­nja. Tu­kao bi je i ka­da ni­šta ni­je ura­di­la. Ako bi je vi­deo no­sa za­bi­je­nog u knji­gu arit­me­ti­ke ili na­slo­nje­nu na te­ra­si s ru­kom pod bra­dom, od­mah bi pao u va­tru: Uči vi­še, ne­moj sa­mo da sto­jiš, je­bem ti sve mr­tve, maj­ku ti je­bem tvo­ju, sre­ću ti je­bem! U tim tre­nu­ci­ma, dok još ne bi do­šlo do ba­ti­na, ume­ša­la bi se i nje­na maj­ka, ko­ja ju je još vi­še ner­vi­ra­la svo­jim mja­u­ka­vim gla­som, obra­ća­ju­ći joj se kao da joj že­li do­bro: Ustaj, de­te, zar ne ču­ješ šta ti ta­ta ka­že, ustaj i idi u ba­štu da vi­diš šta ra­di svi­nja i uve­di ži­vi­nu u ko­ko­ši­njac. Njen pri­tvor­ni glas ko­ji je oda­vao sprem­nost da se udru­ži s njim, iri­ti­rao ju je još vi­še. Po­na­ša­la se kao da je na nje­go­voj stra­ni, iako je tu­kao i nju i uda­rao joj gla­vu o sva­ki zid ta­ko da su nje­ne vri­ske ču­li svi do oba­le re­ke, pa čak i do Du­dua. I ta­ko pre­tu­če­na, po­di­za­la bi se s pra­ga, br­zo bi po­ku­pi­la obu­ću ras­tu­re­nu u tu­či i po­no­vo bi se ke­zi­la, kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo: Haj­de, de­te, idi i do­ne­si ta­ti ta­njir čor­be.

Na­kon što je do­bi­la ko zna ko­je po re­du ba­ti­ne, po­ja­vi­la se Tru­ba. Zna­la ju je iz vi­đe­nja, a po­ma­lo je se i pla­ši­la, na­ro­či­to nje­nih ve­li­kih i cr­ve­nih dla­no­va, ko­ji­ma je ma­ha­la jed­na­ko sna­žno ko­li­ko je pu­šta­la i glas ko­ji je do­pi­rao čak i u miš­ju ru­pu.

− Šta je, opet ti je onaj idi­ot raz­bio nju­šku? − I, po­što je Li­zu­ška na­sta­vi­la da je­ca, Tru­ba je se­la na op­štin­sku žar­di­nje­ru, i po­če­la:

− Zar mi­sliš da će do­ći ne­ko da te spa­se od na­sil­ni­ka!? Ne­će ni­ko. Tre­ba da odeš i na­đeš svo­je me­sto. Go­ni bu­da­lu i od­la­zi. Ka­ko ku­da? Ne mo­žeš ni da za­mi­sliš ko­li­ko je ovaj svet ve­lik.

Pri­ča­la je ma­šu­ći te­škim ša­ka­ma, kao da su ven­ti­la­to­ri iz Gra­bu­lji­ne pro­dav­ni­ce, a njen glas raz­le­gao se kroz sto­ti­nu hod­ni­ka od­jed­nom, po svim uskim ka­na­li­ma ko­je je zna­la sa­mo ona i ko­ji su na­vod­nja­va­li Li­zu­ški­nu du­šu.

I već iste no­ći spa­va­la je u udu­blje­nju is­pod vr­be, oba­vi­je­na mi­ri­som mu­lja ko­ji su do­no­si­li to­pli ta­la­si. Na­red­nih da­na od­la­zi­la je u ško­lu, i ni­ko je ni­šta ni­je pi­tao, iako ni­je ima­la ni knji­ge ni sve­ske, čak ni pri­bor za pi­sa­nje. Jed­nog da­na ka­da su se za­vr­ši­li ča­so­vi, po­put met­ka je od­le­te­la ku­ći. Kri­stel je sta­jao u dvo­ri­štu i na ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje bio pri­lič­no smi­ren.

− Do­ne­si mi, mo­lim te, pa­klu ci­ga­re­ta od Gra­bu­lje.

Hte­la je da po­đe, ni­je joj re­kao ni­šta ru­žno, ni­je je gu­rao, ni­je de­lo­vao na­pe­to. Me­đu­tim, upra­vo se ta­da po­ja­vi­la nje­na ma­ma, iz dna dvo­ri­šta.

− Spa­va­la si kod ba­be, a da mi ni­šta ne zna­mo? Kad ideš kod nje, re­ci i na­ma, valj­da i mi tre­ba da zna­mo ku­da ideš.

Pro­šlo je sko­ro me­sec da­na i oni su mi­sli­li da ide na kraj se­la kod ba­ke, na­sil­ni­ko­ve maj­ke, ni­šta bo­lje od si­na, ko­ju su po­se­ći­va­li sa­mo pred Us­krs. On­da je do­šla zi­ma. Tru­ba ju je po­ve­la sa so­bom u se­lo, kod svo­jih pri­ja­te­lja, gde bi po­ne­kad pre­spa­va­li sve če­tvo­ro, ona, Ti­to­ška, Tru­ba i Nu­ca, ili sa­mo jed­no od njih, u za­vi­sno­sti od si­tu­a­ci­je. Ali naj­bo­lje je bi­lo ka­da su bi­li za­jed­no, kao sa­da dok su s kro­va skla­di­šta po­sma­tra­li pred­sta­vu u ci­gan­skoj pa­la­ti.

Pred Če­ki­će­vom ku­ćom svet se oku­pio kao u cir­ku­su. Bi­la je tu i po­li­ci­ja, a ne­ke de­voj­ke su se užur­ba­no kre­ta­le s mi­kro­fo­nom u ru­ci. S dru­ge stra­ne pu­ta, pri vr­hu kuć­ne ogra­de, Gra­bu­lja je po­sma­trao kao i dru­gi, ali naj­vi­ši je bio Šu­mar, ko­ji se po­peo na be­ton­ski stub, i s vre­me­na na vre­me bi za­zvi­ždao i pod­vri­snuo kao na svad­bi.

− Gde ste sa­kri­li de­cu, go­spo­di­ne Če­ki­ću? − upi­tao je po­li­ca­jac s ka­pom man­gup­ski na­kri­vlje­nom na jed­no oko, pra­ve­ći se da ne pri­me­ću­je film­sku ka­me­ru.

− Ni­sam ih sa­krio, gos’n Vi­ka! De­ca po­šla u Bu­ku­rešt, kod ro­đa­ka.

Bu­lju­ba­ša¹ je sta­jao na ka­pi­ji u no­vom ode­lu i s cr­nim še­ši­rom obo­da ši­ro­kog po­la me­tra.

− Ali ste se pri­pre­ma­li za svad­bu, zar ne?

Pi­skav no­vi­nar­kin glas uz­di­zao se do kro­va pro­dav­ni­ce, a Ti­to­ška po­če da se sme­je:

− Al’ je ri­ba ne­u­hra­nje­na!

Po­red nje­ga je sta­ja­la Tru­ba, ko­ja se tek pro­bu­di­la, oči­ju još na­du­ve­nih i su­vog gr­la.

− Umuk­ni vi­še. Ti bi je kao sre­dio?!

Ti­to­ška hte­de da od­go­vo­ri, ali iz de­lo­va pa­la­te s tor­nji­ći­ma za­ču se za­vi­ja­nje na­lik ur­li­ku bo­le­snog psa. Svi su se okre­nu­li u tom prav­cu. Na be­lom bal­ko­nu ukra­še­nom gip­sa­nim gir­lan­da­ma, po­ja­vi­la se naj­sta­ri­ja Ci­gan­ka u kla­nu ko­ju je či­ta­vo se­lo mo­glo da pre­po­zna sa­mo po gla­su. Zva­li su je Ar­cu­ri­ja i po­ne­kad bi iz­la­zi­la na pro­zor ili na je­dan od bal­ko­na, vri­šte­ći i pro­kli­nju­ći na je­zi­ku ko­ji ni­su raz­u­me­li ni sa­mi Ci­ga­ni, a to je uči­ni­la i sa­da, pro­bi­ja­ju­ći svo­jim gla­som uši. Kao po ko­man­di, iz su­sed­nih dvo­ri­šta ču­li su se i dru­gi gla­so­vi i ne­ko­li­ko že­na je iza­šlo ku­ka­ju­ći, po­dig­nu­tih ša­re­nih su­ka­nja. Ka­me­re su se br­zo pre­me­šta­le s po­li­caj­ca na Ci­gan­ke, ko­je su ku­ka­le iz sveg gla­sa, ta­ko da se vi­še ni­je raz­u­me­lo o če­mu je reč.

− Haj­de­mo i mi do­le − Li­zu­ška usta­de jer je bi­la su­vi­še da­le­ko od gun­gu­le i spu­sti se niz ko­si­nu kro­va sve do de­be­le kru­ške, upr­te o ro­go­ve sto­va­ri­šta ko­je bi ina­če bez to­ga odav­no pa­lo.

Bu­lju­ba­ša je tu­žno go­vo­rio u mi­kro­fon: Ne mo­že­te ta­ko da nas pro­ga­nja­te, ni­smo ni­kog ubi­li, ni­ko­me ni­smo na­ne­li zlo, mi sa­mo po­štu­je­mo na­še za­ko­ne.

Li­zu­ška se pro­vu­kla is­pod no­vi­nar­ki­ne ru­ke i sa­da je ze­va­la u nje­nu žu­tu na­ru­kvi­cu na ko­joj je bi­lo ugra­vi­ra­no Lo­ve.

− Da li je isti­na da de­ca ko­ju ste ven­ča­li ne­ma­ju ni je­da­na­est go­di­na?

Bu­lju­ba­šin po­gled is­pu­ni se mr­žnjom, ali od­go­vo­ri ko­li­ko je god mir­ni­je mo­gao:

− Me­ne je ma­ma ro­di­la dok još ni­je na­pu­ni­la de­set. I? Je­sam li glu­plji od te­be? Po­gle­daj me: ja sam bu­lju­ba­ša i ni­sam u svom ži­vo­tu bio u za­tvo­ru ili ne­što to­me slič­no. Ni u bol­ni­ci ni­sam bio.

No­vi­nar­ka je spu­sti­la po­gled i na­le­te­la na Li­zu­šku. Osme­jak joj se oteo ka de­voj­či­ci ko­se za­mr­še­ne kao da je pro­šla kroz ne­bro­je­ne bit­ke, a on­da se sa­bra­la i po­no­vo upi­ta­la be­snog Ci­ga­ni­na:

− Je­ste li sve­sni da kr­ši­te pra­va de­te­ta?

− Ko­ja pra­va, de­voj­ko?

− Na pri­mer, pra­vo da se po­ha­đa ško­la.

Bu­lju­ba­ši se li­ce oza­ri:

− Pu­šta­mo ih mi u ško­lu, na­rav­no! Imam jed­nog ko­ji je za­vr­šio fa­kul­tet. Ka­ko ih ne pu­šta­mo u ško­lu?!

− Ako ih oba­ve­zu­je­te da se ven­ča­ju sa je­da­na­est go­di­na, ka­ko on­da idu u ško­lu?

− Idu, dra­ga mo­ja, za­što ne bi išli? Pa šta vi mi­sli­te ko smo mi? Oni pre sve­ga ima­ju svoj ži­vot, mi sa­mo že­li­mo da po­sto­ji ne­ki red, ni­ko ih ni na šta ne oba­ve­zu­je. Sa­mo se dr­ži­mo na­ših obi­ča­ja.

No­vi­nar­ka se na­glo okre­nu­la i pro­me­niv­ši iz­raz li­ca po­če­la da me­lje kao na­vi­je­na:

− Stva­ri se ne­će smi­ri­ti ta­ko br­zo. Po­li­ci­ja ili slu­žba za za­šti­tu pra­va de­te­ta još uvek ne mo­gu da in­ter­ve­ni­šu, na­ro­či­to što su ta dva ma­lo­let­ni­ka odav­no na­pu­sti­la pod­ruč­je Du­dua.

Ne­ko­li­ko ko­ra­ka da­lje, Gra­bu­lja je da­vao in­ter­vju za dru­gu te­le­vi­zi­ju, a Li­zu­ška se ti­ho pri­šu­nja­la da ču­je šta go­vo­ri.

− ... za­to što su Ci­ga­ni, go­spo­đi­ce... a on­da − br­zo se is­pra­viv­ši, do­da­de − od­no­sno rom­ske na­ci­o­nal­no­sti, ka­ko se sa­da ka­že.

− Kod Ru­mu­na ne­ma ta­kvih pri­me­ra, ne po­sto­ji ven­ča­va­nje u tom ra­nji­vom uz­ra­stu?

− Ne! Ni go­vo­ra.

Gra­bu­lja je sti­snuo usne i bio spre­man da na­sta­vi svo­je ob­ja­šnje­nje kad mu se po­gled su­da­ri s Li­zu­ški­nim. Ona se sme­ja­la od uha do uha. Mu­ška­rac je za­stao po­gle­da pri­ko­va­nog za nju, ot­kri­va­ju­ći i naj­ma­nju pro­me­nu na nje­nom sit­nom li­cu; od­mah je pri­me­tio kr­va­vo uho i mo­dri­cu na vi­li­ci i shva­tio da ju je otac pre­bio. Gre­šna po­mi­sao o Li­zu­ški pro­ju­ri mu kroz gla­vu, a on­da se se­ti da je usred in­ter­vjua.

– Ne znam, go­spo­đi­ce… Šta ja znam… Ja sam sa­mo se­o­ski tr­go­vac. Či­tav dan se ba­vim ro­bom. Pi­taj­te dru­ge ko­ji zna­ju.

Na­vik­nu­ta na dru­ga­či­je od­go­vo­re, no­vi­nar­ka se okre­te u po­tra­zi za no­vim sa­go­vor­ni­ci­ma, za­bo­ra­vlja­ju­ći na Gra­bu­lju, ko­ji je po­cr­ve­neo kao bul­ka.

Li­zu­ška se i da­lje sme­ja­la, gle­da­ju­ći za mu­škar­cem ko­ji se upu­tio ka pro­dav­ni­ci. Iz­nad lju­di se pro­lo­mio zvuk sli­čan tru­bi i de­voj­ka je od­mah zna­la da je vre­me da zbri­še. Niz drum se vi­de­la si­lu­e­ta nje­nog oca sa ze­le­nim kač­ke­tom na kom je pi­sa­lo gol­den brau², na­vu­če­nim na te­me.

3. Jon Gra­bu­lja uđe u du­ćan za­gre­jan mi­sli­ma ko­je čak ni­su bi­le ni ce­lo­vi­te, tek za­mi­sli i pri­mi­sli, sku­plje­ne na br­zi­nu. Iza te­zge, pro­da­va­či­ca je sa dva pr­sta mi­lo­va­la ci­ga­re­tu ko­ju se po­na­da­la da će mo­ći da po­pu­ši na mi­ru na­kon što on ode. Obič­no bi joj re­kao: Osta­vi je, do­vra­ga, po­pu­ši­ćeš je na pa­u­zi, ali ovog pu­ta je bio ob­u­zet sna­tre­njem. Gra­bu­lja du­bo­ko udah­nu i hte­de da po­gle­da kroz pro­zor da vi­di šta se još de­ša­va na­po­lju, ali se na­đe li­cem u li­ce s Kri­ste­lom, ko­ga su svi zva­li Mol­da­vac. Na­jed­nom se tr­že, a Kri­stel br­zo pri­ne­se prst ze­le­nom kač­ke­tu. Ka­pa mu je po­kri­va­la tek te­me, ali je ima­la pri­lič­no ve­lik i krut šilt ko­ji je li­čio na pač­ji kljun.

– Živ bio, Jo­ne­le!

Gra­bu­lja se ki­se­lo na­sme­ši, a Mol­da­vac na­sta­vi dru­že­lju­bi­vo:

– Šta je ovo, čo­ve­če, Ci­ga­ni ven­ča­va­ju de­cu? – Ti­šim gla­som, sko­ro po­ver­lji­vo, obra­ti se pro­da­va­či­ci: – Daj mi ku­ti­ju kar­pa­ta i pi­vo.

Gra­bu­lja pro­mr­mlja ne­što po­se­žu­ći za do­po­la is­pi­je­nom fla­šom i upi­ta ne po­gle­dav­ši ga:

– Šta to, Kri­ste­le, ra­di ona tvo­ja ćer­ka? Pri­ča se da je stal­no bi­ješ.

Mol­da­vac pla­ti bez žur­be, raz­mi­šlja­ju­ći o ku­su­ru i ku­ti­ji ci­ga­re­ta ko­ju je još mo­gao da ku­pi, a za­tim ob­ja­sni gle­da­ju­ći Gra­bu­lju pra­vo u oči:

– Tek sle­de­će ne­de­lje opet idem na po­sao. Po­či­nje­mo vi­lu u Mi­ha­i­le­šti­ju, ne pre­vi­še ve­li­ku, tre­ba­će oko me­sec i po. Vi­de­će­mo šta će od to­ga is­pa­sti.

− Ali i tvo­ja že­na za­ra­đu­je na pi­ja­ci, plus deč­ji do­da­tak...

– Ka­kav do­da­tak! – Kri­stel ga po­gle­da mah­ni­to i po­ma­lo nad­me­no. – Naj­mla­đi za dva me­se­ca pu­ni dve go­di­ne, ta­ko da će po­moć oti­ći do­vra­ga, a de­voj­či­cu bo­lje da i ne po­mi­njem. Vi­di, ju­če sam ku­pio ku­ti­ju ci­ga­re­ta, a već ih ne­mam.

– Da. Ve­ća je ne­vo­lja kad imaš de­ce.

Gra­bu­lja je bio pot­pu­no uve­ren u to što je re­kao, ali je za­ža­lio što je pi­tao za ba­ti­ne, a Kri­stel je do­dao vi­še po­uč­nim ne­go do­bro­na­mer­nim to­nom:

– Mo­ja ćer­ka je bez­o­bra­zna. Bi­jem je, i što je vi­še bi­jem, sve je bez­o­bra­zni­ja. Ni­šta ne raz­u­mem.

– A sta­ri­ji sin?

– O nje­mu ne znam ni­šta već tri go­di­ne.

Gra­bu­lja uz­dah­nu i pru­ži mu fla­šu pi­va, a on­da re­če bla­gim gla­som:

– Pri­ča se da su ga uhva­ti­li pan­du­ri ta­mo u Špa­ni­ji i da je za­gla­vio ćor­ku.

– Sna­ći će se on.

I dok je Mol­da­vac po­la­ko kre­tao pre­ma pla­stič­nom sto­lu is­pred pro­dav­ni­ce, Gra­bu­lja je skli­znuo iza te­zge do dru­ge pro­sto­ri­je, za­tva­ra­ju­ći pa­žlji­vo be­la vra­ta pre­kri­ve­na za­ve­som.

Ni­je znao da li Mol­da­vac slu­ti šta ra­di Li­zu­ška, ali bi se ra­di­je uda­ljio od nje­ga. Gra­bu­lja se­de na sto­li­cu pod pro­zo­rom iz­me­đu gaj­bi pi­va i fan­te.