Mis Harijet i druge priče

By Gi de Mopasan

Zbirka priča: Mis Harijet, Gospođica Biserka, Gospođa Paris i Iveta

• Language: Српски језик
• Publisher: Agencija TEA BOOKS
• Release date: Dec 7, 2017
• ISBN: 9788663290358

Book preview

Gi de Mopasan

MIS HARIJET I DRUGE PRIČE

S francuskog preveo

Dušan L. Đokić

Impresum

Copyright © 2013 Agencija TEA BOOKS

Naslov originala

Guy de Maupassant

Miss Harriet

Glavni i odgovorni urednik

Tea Jovanović

Kompjuterski slog

Agencija TEA BOOKS

Dizajn korica

Agencija PROCES DIZAJN

Izdavač

Agencija TEA BOOKS

Por. Spasića i Mašere 94

11134 Beograd

Tel. [phone]

[e-mail]

www.teabooks.rs

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Mis Harijet

Bilo nas je sedmoro u briku, četiri žene i tri muškarca; jedan je sedeo pored kočijaša, i konji su nas izvlačili hodom uz visoku obalu kojom je vijugao put.

Pošli smo iz Etrta zorom, da razgledamo razvaline Tankarvila, i još smo bili pospani, savladani svežim jutarnjim vazduhom. Naročito su žene, nenaviknute na ova lovačka ustajanja, svaki čas sklapale oči, obarale glavu ili zevale, neosetljive prema lepoti dana koji sviće.

Bila je jesen. S obe strane puta pružale su se ogolele njive, na kojima se žutila strnjika pokošenog ovsa i pšenice, što je pokrivala zemljište kao loše obrijana brada. Maglom obavijena zemlja čisto se pušila. Ševe su pevale u vazduhu, druge ptice cvrkutale su po žbunju.

Najzad se pred njima rodi sunce, sasvim crveno, na ivici vidika; i ukoliko se više pelo, postajući svakog trenutka svetlije, zemlja kao da se budila, smešila, stresala i skidala košulju od bele magle, kao devojka koja ustaje iz postelje.

Grof D’Etraj, koji je sedeo pored kočijaša, uzviknu: „Eno zeca!" i pruži ruku levo, pokazujući detelište. Životinja je bežala, skoro sasvim skrivena detelinom, tako da su joj se videle samo velike uši; zatim pređe preko jednog oranja, zastade, ponovo pojuri najvećom brzinom, promeni pravac i ponovo zastade, uznemirena, motreći na svaku opasnost, neodlučna kojim putem da udari; onda opet poče da beži u velikim skokovima i izgubi se u jednom velikom repištu. Muškarci se razbudiše i posmatrahu trčanje životinje.

Rene Lemanoar reče: – Jutros nismo nimalo galantni – i gledajući svoju susetku, malu baronicu De Seren, koja se borila sa snom, dodade poluglasno: – Vi mislite na svoga muža, baronice. Ne bojte se, on dolazi tek u subotu. Imate još četiri dana.

Uz pospan osmeh ona odgovori:

– Baš ste glupi!

Zatim se trže iz svoje sanjivosti i dodade:

– Ded, pričajte nam nešto, da se nasmejemo. Vi, gospodine Šenale, za koga kažu da ste imali više ljubavi no vojvoda Rišelje, ispričajte nam neki svoj ljubavni doživljaj, koji vam drago!

Leon Šenal, stari slikar, koji je nekad bio veoma lep, veoma snažan, veoma ponosit na svoju spoljašnjost, i veoma voljen, pogladi svoju dugu belu bradu, nasmeši se, a zatim se, posle nekoliko trenutaka razmišljanja, odjednom uozbilji:

– Ovo neće biti veselo, gospođe; ispričaću vam najžalosniju ljubav u svome životu. Želim svojim prijateljima da takvu nikad ne izazovu.

I

– Bilo mi je tada dvadeset pet godina, i radio sam kao mazalo duž normandijskih obala.

„Raditi kao mazalo" znači za mene ono tumaranje, s torbom na leđima, od krčme do krčme, pod izgovorom studija i slikanja predela iz prirode. Ne znam ništa zanimljivije od tog skitničkog života, kad čovek ide kuda ga put nanese. Slobodni ste, bez ikakvih obaveza, bez briga, i ne mislite čak ni na sutrašnjicu. Idete putem koji vam se svidi, jedini vam je vođa vaša ćud, a jedini savetnik zadovoljstvo očiju. Zaustavljate se stoga što vas je neki potok očarao, stoga što ste osetili prijatan miris prženih krompira pred vratima neke gostionice. Pokatkad je miris klematisa odlučio vaš izbor, ili bezazlen pogled neke mlade krčmarice. Nemojte prezirati ove seljačke ljubavi! I ove devojke imaju dušu i čula, i čvrste obraze, i sveže usne; njihov strastan poljubac prijatan je i ukusan kao divlja voćka. Ljubav uvek ima vrednosti, ma od koga dolazila. Srce koje kuca kad se pojavite, oko koje plače kad odlazite, to je nešto tako retko, tako prijatno, tako dragoceno da to nikad ne treba prezirati.

Ja sam imao ljubavnih sastanaka po jarkovima punim ljubičica, iza staja u kojima spavaju krave, i na slami po tavanima još toplim od dnevne vrućine. Sećam se debelog surog platna na gipkom i čvrstom telu, i žalim za prostodušnim i iskrenim milovanjima, koja su nežnija u svojoj iskrenoj surovosti od istančanih zadovoljstava koja nam daju lepe i otmene žene.

Ali na ovim putovanjima bez plana, čovek najviše voli polja, šume, rađanje sunca, suton, mesečinu. To su za slikara svadbena putovanja sa zemljom. Sami ste s njom na ovom dugom mirnom sastanku. Legnete u livadu, posred belih rada i bulki, i otvorenih očiju, pod jasnim suncem, gledate u daljini seoce s njegovim šiljatim tornjem koji otkucava podne.

Sedate kraj nekog izvora u podnožju hrasta, usred guste trave, meke, visoke, sočne. Kleknete, ili se sagnete, i pijete ovu hladnu i bistru vodu koja vam kvasi brkove i nos, pijete je s fizičkim uživanjem, kao da ljubite izvor, usne na usne. Pokatkad, kad naiđete na neko duboko mesto duž ovih potočića, zagnjurite se u nj, sasvim nagi, i osećate na svojoj koži, od glave do pete, kao neko ledeno i slatko milovanje, strujanje žive i lake matice.

Čovek je veseo na brdu, melanholičan pored ribnjaka, ushićen kad sunce tone u okean crvenih oblaka i baca na reku rumene odbleske. A uveče, pod mesecom koji prelazi preko neba, pomišlja na hiljadu neobičnih stvari, koje mu ne bi pale na um pod žarkom svetlošću dana.

Tako lutajući po ovoj istoj okolini u kojoj smo ove godine, stigoh jedno veče u seoce Benuvil, na strmoj obali između Ipora i Etrta. Dolazio sam iz Fekana, sve idući obalom, visokom obalom strmom kao zid, sa stenovitim krečnim ispupčenjima koja su okomito padala u more. Išao sam od ranoga jutra po kratkoj travi, lepoj i mekoj kao ćilim, što raste ivicom provalija pod slanim vetrom s pučine. I pevao sam iz glasa, išao krupnim koracima, i posmatrao čas lagan i zaokrugljen let kakvog galeba, koji je na plavom nebu ocrtavao beli luk svojih krila, čas na zelenom moru suro jedro ribarske barke, i proveo sam bio jedan srećan dan, bezbrižan i slobodan.

Pokazaše mi jedan mali majur u koji su primali putnike, neku vrstu krčme koju je držala jedna seljanka, usred normandijskog dvorišta, okruženog dvostrukim redom bukava.

Ostavih, dakle, obalu, siđoh u zaselak opkoljen velikim drvećem, i pojavih se pred gospođom Lekašer.

Bila je to stara seljanka, puna bora, stroga, kao da je uvek primala putnike nerado i s izvesnim nepoverenjem.

Bili smo u maju; rascvetale jabuke pokrivale su dvorište krovom mirisnog cvata i neprestano sejale kišu od ružičastih listića koji su padali na ljude i travu.

Upitah:

– Pa, gospođo Lekašer, imate li jednu sobu za mene?

Ona se začudi što joj znam ime i odgovori:

– Kako se uzme; sve je izdano. Ali možemo ipak da vidimo.

Za pet minuta pogodismo se, i ja spustih svoju torbu na zemljani pod seljačke sobe, čiji se nameštaj sastojao od jedne postelje, dve stolice, stola i umivaonika. Ulazilo se u nju iz velike i zadimljene kuhinje, u kojoj su gosti jeli zajedno s domaćom čeljadi i s gazdaricom, koja beše udovica.

Oprah ruke i iziđoh. Stara je za ručak gotovila pile, na širokom ognjištu na kojem su visile verige počađale od dima.

– Imate, znači, putnika? – rekoh joj.

Ona odgovori mrzovoljno:

– Imamo jednu gospođu, neku Engleskinju u godinama. Ona je u drugoj sobi.

Uz dodatak od pet sua dnevno, dobih pravo da jedem sam u dvorištu kad je vreme lepo.

Postaviše, dakle, za mene pred vratima, i ja uzeh da komadam zubima mršave batake normandijske kokoši, pijući pritom bistru jabukovaču i žvaćući beli hleb od pre četiri dana, ali odličan.

Odjednom se otvori drvena kapija što je vodila na put i jedna neobična osoba uputi se kući. Bila je veoma mršava, veoma visoka, tako utegnuta u škotski šal s crvenim kvadratima, da bi čovek pomislio kako je bez ruku, kad se u visini kukova ne bi videla duga šaka koja je držala beli turistički suncobran. Lice kao u mumije, optočeno viticama sede kose, koje su odskakale pri svakom koraku, podsećalo me je, ne znam zašto, na suvu haringu koja bi nosila uvojke. Ona prođe pored mene živo, oborenih očiju, i uđe u krovinjaru.

Ova neobična pojava razveseli me; to je, zacelo, bila moja susetka Engleskinja u godinama, o kojoj mi je govorila gazdarica.

Toga dana ne videh je više. Sutradan, kako sam se bio namestio da slikam u dnu one divne doline koju i vi poznajete i koja se spušta do Etrta, digoh oči odjednom i spazih nešto neobično na vrhu brežuljka: rekao bi čovek neka katarka okićena zastavama. To je bila ona. Kad me vide, nestade je.

Vratih se u podne na ručak i sedoh za zajednički sto, da bih se upoznao s ovom starom osobenjakinjom. Ali ona ne odgovori na moje učtivosti i ostade neosetljiva prema svoj pažnji koju sam joj ukazivao. Sipao sam joj vodu stalno, dodavao joj jela uslužno. Lak pokret glavom, gotovo neprimetan, i jedna engleska reč koju bi promrmljala tako tiho da je nisam ni čuo, bilo je sve čime mi je zahvaljivala.

Prestadoh da vodim računa o njoj, mada je uznemirivala moje misli.

Posle tri dana znao sam o njoj koliko i sama gospođa Lekašer.

Zvala se mis Harijet. Tražeći neko zabačeno selo u kojem bi provela leto, zaustavila se u Benuvilu pre jedno šest nedelja, i kao da nije ni pomišljala na odlazak. Za stolom nije nikad govorila, jela je brzo, čitajući pritom neku protestantsku propagandističku knjižicu. Ove knjige razdavala je svima. I sam paroh dobio je četiri; doneo mu ih je jedan dečko kome je ona za to dala dva sua. Poneki put rekla bi našoj gazdarici neočekivano, bez ikakva uvoda: „Ja voleti Boga više od svega; ja se diviti svemu što on stvorio, ja obožavati ga u svoj njegovoj prirodi i nositi ga uvek u moje srce." I odmah bi utrapila zbunjenoj seljanki jednu od svojih sveščica koje su imale da preobrate svet.

U selu je nisu voleli. Kako je učitelj izjavio: „To je ateistkinja, kao da je neka vrsta presude izrečena nad njom. Paroh, koga je za mišljenje upitala gospođa Lekašer, odgovorio je: „To je jedna krivovernica, ali Bog neće smrt grešnika, i mislim da joj se u pogledu morala ne može ništa prebaciti.

Ove reči: „ateistkinja-krivovernica", čiji tačan smisao nije bio poznat selu, unosile su sumnju u duše. Sem toga, govorilo se da je Engleskinja bogata i da je provela vek u putovanjima po svim zemljama na svetu, jer ju je porodica oterala. A zašto ju je porodica oterala? Naravno jer je bila bezbožnica.

Ona je,