Prekrasne ruševine

By Savo Stijepović

Na adresu izdavačke kuće „Vejnrajt Pres“ iz San Franciska stiže rukopis romana koji je potpisao izvesni Martin Koman, sasvim nepoznat pisac. Pošto autora nema na naznačenoj adresi, jedan od urednika angažuje svog prijatelja i zaposlenika u firmi, Dantea Kovača, kao i detektiva po imenu Virdžil Bak Maligen, da pronađu pisca i ponude mu ugovor za objavljivanje romana. Putujući kroz pustinjske i opustošene predele unutrašnjosti Kalifornije, ni nalik idiličnim predstavama o ovoj američkoj saveznoj državi, i ostvarujući neobično i neočekivano prijateljstvo, njih dvojica pronalaze Komana u jednoj hipi komuni nedaleko od Palm Springsa, koju su nekoliko godina ranije osnovali brat i sestra Lafajet, bogata deca velikog američkog magnata.
Nakon susreta s Komanom, Dante Kovač započinje svoje druženje s marginalizovanim društvenim slojevima, pustinjacima i odmetnicima, narkomanima, članovima opasnih sekti, hipijima, kao i sa čudnovatim propovednikom Skipom Lenskim, koji će uskoro, uz pomoć tajanstvenih sila, otkupiti imanje od Lafajetovih. Na tom posedu Lenski će, podstaknut istim tim silama, svoju neobičnu skupinu preorganizovati u naoružane sledbenike s kojima će krenuti u divlji pljačkaški pohod...
Amerika sedamdesetih godina, ukidanje slobode, razvoj utopističkog pogleda na svet, pokušaj da se haos društvenih zbivanja uklopi u harmoniju hrišćanstva, putokazi su kroz Prekrasne ruševine Sava Stijepovića. Neprestanim hodanjem po sećanjima glavni junaci traže mitološke kodove svojih predaka, ali sada u nekim novim pustinjama i ostavljajući za sobom neke nove ruševine.
 
 
Roman se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 2020.

• Language: Српски језик
• Publisher: Dereta d.o.o.
• Release date: Mar 31, 2021
• ISBN: 9791220286121

Book preview

Sotija

Impresum

Copyright ovog izdanja © Dereta 2020

Urednik izdanja

Zoran Bognar

Za izdavača

Dijana Dereta

Lektura i korektura

Nevena Živić

Likovno-grafička oprema

Marina Slavković

Digitalno izdanje

Agencija TEA BOOKS

Izdavač / Štampa / Plasman

DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd

tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

ISBN 978-86-6457-368-9

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.

Posveta

Jer ne ratujemo mi protiv krvi i tijela,

nego protiv poglavarstva, i vlasti,

i gospodara tame ovoga svijeta,

protiv duhova zlobe u podnebesju.

Poslanica Sv. Pavla Efescima, 6: 12

Prvo poglavlje

SUNCE U OČIMA

Ne možete nas zaustaviti na putu za slobodu,

Ne možete, ne, jer naše oči sada jasno vide.

Van Morison

1

Ljudi, braćo...

Zaista, zaista vam kažem, čudne su se stvari dogodile na drumu za Palm Springs. Jer, mesto ka kojem smo krenuli zvalo se Lončareva Njiva. Hipiji su ga već odavno prozvali Akeldama ili Njiva Krvi. Ali, mi to tada nikako nismo mogli znati.

Bili smo, dakle, neupućeni u neke stvari koje će nas se opako ticati.

– Pogledaj – rekao je Virdžil Bak Maligen, skinuvši šešir. I zamahnuo je njim kao kada kauboj, s nekog brda, ugleda prostranstvo prerije. Uz sve ono obavezno yippee ki-yay.

Zatim je tim „fedora šeširom, opet teatralno, pokazao na uspavanu svetloplavu dolinu koja je strpljivo čekala da upravo ili iznova bude otkrivena, a s njom i čitav jedan novi svet i jedan izgubljeni narod. Bio je to već biblijski horizont i najpre sam tad pomislio na Mojsijevo obraćanje sinovima Izrailja: „Gospod Bog naš reče nam na Horivu govoreći: dosta ste bili na ovoj gori. Obrnite se i podignite i idite ka gori Amorejskoj i u svu okolinu njezinu, idite u ravnice i brda i doline, i na jug i na sve bregove morske, u zemlju Hanansku i na Livan, sve do rijeke velike, rijeke Eufrata. Uistinu, kao da je Nova Judeja nicala pred nama. Ona nas je, zapravo, i čekala, gušeći se u suncu i prašini. Ta izmeštena Judeja. Taj šnit Amerike.

Ulasci u pustinje doista se čine lakim. Ali, o izlascima iz njih, o tome se priča, jedino se o tome govori.

– Čudesno sve ovo izgleda, zar ne? – rekao je Virdžil Maligen, osmehujući se s nekim strahovitim samopouzdanjem. Od takvog pouzdanja moraš malo i da zazireš, pa da ga poštuješ. Ali, predeo je bio uistinu krasan. Ne sećam se da li sam to glasno izgovorio.

U daljini su se, kao kroz pleteni zastor, nazirala svetla brda i putni prevoji. Trava je u ravnici bila već sasvim suva, mada su onde, u blizini, u dolinama, proticali mnogi potoci, koje su, zavisno od prostora ili plemena, nazivali različitim, mahom indijanskim imenima. Narod Jokata je nekada živeo ovde. Upravo kao što su tu nekada živele i stare, velike šume, stoletna stabla, skoro prašuma, ali danas više ne. Krupne vretenaste žile ili truli odlomci panjeva mogli su se još tu i tamo videti u zelenoj, raskvašenoj zemlji koja se lagano ugibala pod nogama. Nešto dalje, ogromni kameni blokovi ređali su se ka jugozapadu, stvarajući oblik stenovite strele koja ukazuje na pravac jezera. Tamo se nalazila i neka, odista čudna, pradavna nekropola. Groblje zmija, tako su to prozvali. Niko nije znao ko bi mogao dići tе kamene gromade i obrazovati ih na takav način, te ih postaviti na vrhu brda. Starost tih ploča bila je, kažu, oko dve hiljade godina.

– Ovde mora da stanuje neka slepa drevnost – više za sebe rekao je Maligen, posegnuvši za lepom i ukrašenom futrolom od zmijske kože koju je nosio u unutrašnjem džepu sakoa. Iz nje je izvukao jedan veći džoint. Ukusan džoint, i prilično jak, pa još i drzak, razume se.

Suk, suk, suuuk, suuuki, suuu!

Duboko je uvlačio dimove, dok mi napokon nije predao, klimajući glavom gore-dole, tu goruću štafetu. Moj saputnik je i po ovako vrelom danu bio vrlo uredno odeven: izgledalo je kao da je upravo iskočio s platna nekog dobrog holivudskog noar filma iz pedesetih godina. Da, ja sam pored sebe imao izgubljenog brata blizanca Ralfa Mikera: to je onaj lud i težak tip iz Oldričovog filma Kiss Me Deadly. To sam mu i rekao, to, kako ima pogled i pesnice Majka Hamera, i počeli smo da se smejemo kao dva radosna kretena, dva idiota, naslonjeni na haubu crvenog „bjuika skajlark ‘72", a to su, verujte mi na reč i verujte, ako ništa drugo, samo to, najlepša kola na svetu. Nego, štos je bio u tome što je i Maligen, kao i Ralf Miker u filmu, bio privatni detektiv. Vic je bio i u tome što smo obojica bili ošinuti izvrsnim kanabisom iz Juke. Taj kanabis iz doline bio je nešto posebno. Možda delimično i zbog toga jer je bio opasno radioaktivan. Plutonijumske crvene čestice bile su razasute po tvrdim, zelenim i smolastim kupama tog veselog bilja. Takvu robu, hoću reći, ni Dejvid Krozbi nije posedovao. I dobro bi platio za nju. U pesmama ili novcu, svejedno.

Sada sam se smejao, misleći kako je sve u redu i kako je sve al punto, moj prijatelju, u ruci stežući bocu belog kalifornijskog vina, koju smo tog jutra usput pokupili iz nekakve skrajnute, skrovite vinarije, dugo posmatrajući periferiju Fresna, mrežu puteva koji su svi do jednog vodili u mutnu i zagušujuću svetlost dana. Nego, istina je bila i to da ništa neće biti u redu. Stajao sam tu, pred paklom, i trebalo je tek da otvorim te grimizne mesingane kapije i veselo ušetam u njega. Što sam uskoro i učinio.

Uleteo sam unutra, zapravo. I ne, niko me nije gurnuo.

Na istoku su nemo drhtale veličanstvene planine, ne uspevajući da dodirnu mlečnobele cirostratuse. Ti oblaci su, poput rastočenih brodica i barki, plovili visoko iznad vrhova, u drugačijoj sferi. Bilo je još snega pri plavim hrbatima gorja, na kamenim čelima. Sa radija u autu doletao je, i na momente se gubio, zvuk gitare Džerija Garsije. Pesma se zvala Dark Star. Prava stvar za pravi drum, zar ne?

Rekao sam: – Hoćemo li poći ti i ja, dok još uvek možemo... Upravo kako i idu stihovi iz Tamne zvezde.

Pa, hoćemo li?

2

Poslednja tri-četiri meseca bio sam u rasulu, zapravo, utonuo sam u nekakav podmukli ludački vrtlog koji me je celog usisao u sebe i potpuno zdrobio. Umro mi je otac, a za njega sam bio naročito vezan. I ranije sam pio, ali sada sam se, uz osobitu slast, sasvim tome predao. Naglo sam postao zao. Ženu s kojom sam živeo pune tri godine, nesebičnu, lepu i dobru osobu koja mi je u svemu pomagala, doslovno sam oterao iz stana. Čitava mi je utroba siktala, tresući se. Bio sam vrlo ljut i kivan na sve, na čitav američki nakot, žene, negroide, televizijske voditelje, ljude sa šeširima, rokenrol muzičare, na hispanoide, hipije i holivudske skotove, Istočnjake, bliže ili dalje nevažno, na judeoeuropeide, troglodite, ne znam, zaista ne bih želeo da nekoga izostavim. Narav mi je proključala u tom loncu punom žalosti, jeda i nekakve neodređene krivice. Ukratko, ponašao sam se poput kakvog idiota koji divlje preti celom svetu kao da mu ovaj nešto duguje. Patetično je bilo. Težak je žrvanj mleo moje zakone i viđenja svih stvari, što me je uplašilo. Uskoro se pojavila i tajanstvena upala zgloba, ne znam kako me je zaskočila, pa oštar, dosadan bol u desnom kolenu, zatim i opadanje kose na temenu. Pustio sam bradu i naprečac oslabio, redovno se opijao, nisam prekidao trening, napijao sam se brzo, mešajući alkohol sa sedativima i još ponečim. Istina, samo sam donekle produbio vir konzumacije svega i svačega. Bio mi je potreban okidač da bih se nekako udaljio od stvarnosti. Naposletku, potukao sam se par puta, zadevajući mahom dobronamerne neznance. Mali broj prijatelja koje sam imao trudio sam se da izbegavam, kao i poznanike, susrete sa susedima na ulici, sve. Dakle, u meni je počela da vlada duboka tama i da raste užasna pustoš. Ili užasna tama i duboka pustoš. Može i tako. Helter Skelter storija. Prosto.

Ne treba biti baš uveren kako u očajanju ne postoji nikakav šarm. Cerekanje đavola zna biti nadasve primamljivo. Nadam se da znate šta sam hteo da vam kažem. Mislim, Satana je stvaran, zar ne? I nisu li o tome već pevala braća Luvin?

Nameravao sam još i da dam otkaz na poslu, no danima sam odlagao takav čin, ponašajući se drsko i bahato, te vređajući koga stignem, nadajući se kako će me preduhitriti i izbaciti napolje. Međutim, to se nije dešavalo, a sumnjam da je tako šta bilo izvesno, pošto su mi ljudi koji su vodili firmu, kako god okrenuli, bili naklonjeni, ponašajući se s preteranim razumevanjem i pažnjom. Uostalom, na neki čudan, nesvakidašnji način, oni su bili poput porodice, ili sam se to ja odenuo u kaput razmetnog sina velike, brižne obitelji. Počeo sam, isprva pomalo, a potom i sve snažnije, da mislim o sebi u mustri koja je za mene do tada bila tuđa, dakle, veoma precizno premeravajući detalje, duboko kopajući usput u sećanju. Tako mi je uspelo i da dopuzim do mučnog ili komičnog, kako se uzme, zaključka da sam ja, Dante Kovač, bio, naime, oduvek hulja i loš čovek, te da je očeva smrt bila tek montažni rez, svakako sirov, ali zato dragocen, zahvaljujući kojem bih takvo ružno i nepristojno lice mogao sretno prikazati najpre samom sebi, a zatim i svima ostalima.

Kajanje se rasulo kroz moj organizam, kroz sve moje žile.

Duboko, duboko kajanje. Duboke vode.

Ne, nikako nisam imao nimalo mira. Kajanje, permanentno, plovilo je mojim telom i šamaralo mi srce, stomak i jetru. Te stvari. I naravno, nije dosezalo do krajnjeg cilja. Nije me odalamilo u mozak, nije me puklo u duši. Nisam bio doista čestit. Daleko od toga. To pokajanje je, u temelju, trebalo da mi razvali pamet. A nije. Zakazao sam, čini se.

Amin.

* * *

U Ulici Bejker u San Francisku nalazi se pravoslavna Crkva Svetog Jovana Krstitelja. To je tu, nedaleko od zgrade „Vejnrajt Presa", u kojoj sam tada radio, u Aveniji Pacifik. Odlazio sam u crkvu, trudeći se da bude što češće, mahom na večernje službe i liturgije nedeljom, i to me je smirivalo. Prisustvo na tom mestu činilo je da se, ipak, osećam bolje. Ali, izuzev da je posredi molitva, zahvalnost Bogu, o samoj suštini službe znao sam malo. Želeo sam da se uključim u tu grupu ljudi, u tu zajednicu pravoslavnih, ne jedino Serba, da se najzad negde uklopim i udenem, kao da bi to rešilo sve stvari koje su me zdušno, u četama, dobro razvaljivale. Obično bih sa sveštenikom Jakovom, koji je bio izuzetno govorljiv, pa i gorljiv i razuman čovek bistrog uma, pričao o tome, uz čašicu ili dve rakije, posle liturgije. Rekao mi je jednom prilikom: – Vera, dabome, može srediti svaku tegobu. Upamti kako za sve, a kada kažem sve, zbilja mislim sve, postoji rešenje. Malodušnost je đavolska igra. – Gotovo istovetne reči čuću dve godine potom od Virdžila Maligena, obgrljen dugačkom pelerinom prašine nedaleko od Ljana del Rija i mešajući u rukama špil već označenih karata nafake.

Moj otac je bio pravoslavne vere i kršten je pored mora, u maloj Crkvi Svetog Nikole u Donjem Grblju. O svom zavičaju, tom skoro mitskom Agruvijumu bliskom nebesima, koji sam u više navrata i sam posetio, pa čak i živeo onde jedno, doduše, kratko vreme, često je govorio s tako iznenađenim pogledom, kao da mu drugi pripovedaju o tome, a nikako on. Ja sam pak kršten u Savini, u Boki, pedeset prve, u leto. Za veru i običaje svog plemena nisam naročito mario, mada ono osnovno jesam poznavao – srpskim jezikom izvrsno sam se služio – ali, naporno bi bilo da u to zavičajno serbstvo uskočim sa nekom vrstom lake i sumnjive predanosti, ili euforično. No, opet, istoriju sam voleo. Čak sam neko vreme jasno mogao videti sebe kao kakvog uvaženog, počasnog ili cenjenog predavača, koji sigurnim i odmerenim korakom gazi kroz studentski kampus, u zrelu jesen, recimo u novembru, dok posvuda opada lišće, historik okružen mnogim ženskim ljubopitljivim pogledima. Gledale bi me, dakako, mlade i požudne devojke, te studentice. Jer, Jarac sam u horoskopu, u tom znaku rođen, a njima, jebenim Jarcima, kao što je poznato, svaka vrsta pažnje i naklonosti uveliko prija i hrani ih. Hteo bi sve da uzme, kao da mu to po prirodi pripada, ali i da nikome ništa ne podari. Ipak, to nije do kraja istinito: kada se odluči, on daje sve, na kamare, pa je voljan da pokloni, čineći to nekako uzgred, nimalo ne hajući, i svoj život. Zna se i da takvi ljudi osvetljavaju jedino bezdane. Sopstvene jame, vrtače i mračne uvale.

Tek sam, znatno kasnije, saznao šta jesu crkva i liturgija. Verujte mi, imao sam preko pedeset godina i nije bilo dockan. Za najvažnije stvari nikada nije kasno, jer dođu upravo onda kada i treba da dođu. Još jedno amin.

Cela stvar sa službama Bogu nije nimalo naivna. To je odlučan ples. Nije ni zazorljivo kolo, ne bez određene težine. Zapravo, može da te razbije u sto komada, u hiljadu komada, ali isto tako može i da te digne i oslobodi svake mahnite kohorte i propadanja.

No, na stranu to. Sebi sam, želim reći, tokom crkvene službe najviše sličio nekakvom zlom gušteru, onom zelenom gmazu invalidu, kažimo da je u nekoj reptilskoj borbi ostao osakaćen u jednu nogu, proždrljivom, svirepom gmazu koji dokono i nezgrapno jednako ludački palaca jezikom, ide od ugla do ugla hrama, gledajući ima li koga kome se još može nauditi. Stojeći na tom mestu, na tih pet metara od ikonostasa, skrušeno i u molitvi, znao sam kako lažem i sebe i druge, a na koncu Boga samog i svete blažene angele njegove, i da je ono što radim u crkvi neiskreno, tako rđavo i podlo i s pritajenom namerom da uhodim dobro, čestito i lepo, kako bih uplitao, ukoliko mi pođe za rukom, nešto žalosno i zlo. Ipak, kada bi se ta moja nakaznost postavila na neke terazije ili uvukla kroz heruvimski razboj i pristojno odmerila, izvagala, nije to bilo sasvim tačno. Bio sam, u stvari, vrlo strog prema sebi tih nedelja: kasnije sam se više radovao svom boravku u crkvi, misli su mi postajale usmerenije, pokreti opušteniji i iskreniji, bilo je drugačije, otvorenije, i osećao sam da me grle neobične, nesvakidašnje, vedrina i slast. Mislim da sam takvu vrstu naslade stekao upravo zahvaljujući rutini i njenom toku. Ali, tada sam se i toliko užasnuo nad svojom strašnom prazninom i dubokom usamljenošću, da sam od svega toga osećao i fizički bol. Bio je to bol u kostima, utrobi, bol u jetri, slezini, u venama, u svemu onome što staje unutar čoveka. Bio mi je potreban lek, jako, hrapavo lišće, jestivo bilje, stablo puno soka, koren koji je u isto vreme ljut i sladak, kiseo i opor – mlečnobele boje, prepun sićušnih kristala što glasno pucaju na jeziku. To ili kakva màna, lepljiva, zrnasta, s ukusom divljih trava, medna rosa kao kod Plinija, kakva god. Bila mi je potrebna, u biti, velika promena. I ona je, naravno, došla, čineći se običnom, neveštom i sve vreme stiskajući zube. Da je to poželela, mogla je da mi odvali i jedan pošten šamar ili da me tresne pesnicom u stomak. Mogla je i da me žestoko pojebe, ali ja opet ne bih znao kako je to ona.

A došla je. Promena je došla sa suncem u venama.

A vera u Gospoda, makar to kod mene bilo ono i najsićušnije zrno vere, počela je da se osipa. I hulio sam doista vraški tokom tih sezona. Prilično divlje. Kao da sam bio zapreten, zaglavljen u čudovišno, vlažno korenje u gustoj, tamnoj šumi, iznad čijih se grana sablasno prostirao huk vetra koji je oticao u nekakvu daleku pustoš. Našao sam se na polovini svog druma, a na sredini bilo čijeg puta uvek stoji šuma. Uvek.

Nisam imao ni trun blagodeti u sebi. Ništa. Prazno. Nula.

Pustinja. Pustinja u umu, prašuma spolja.

3

Maks Beket, urednik edicije Roundabout, pozvao me je u svoj ured jednog prepodneva. Ulazeći, trudio sam se da izgledam što raspusnije i bezobraznije, mada sam znao da mi takav stav neće zameriti. Beket je bio uglađen čovek, desetak godina stariji od mene, prilično ogrezao u burbon, svaku vrstu alkohola i sve što ide uz to, a ide mnogo toga. Sedeo je za svojim masivnim, drvenim stolom, obučen u narandžastu potkošulju i traperice. Bio je prijatne, blage spoljašnjosti i dobrodušnog lica, i znao je da brzo menja raspoloženja, kao kokainski zavisnik koji se neprestano i nejednako spušta i diže. Uveliko je pio, pravo iz flaše. Činilo se kao da to radi satima. I jeste. Nisam ga bio video neko vreme, od očevog ukopa, i sada mi je izgledao bolje i još zgodnije. Pustio je kosu i brkove, svidelo mi se, pristajalo mu je. Oko vrata je nosio zelenu ogrlicu od ajkulinih zuba, s ruke je svukao skupoceni sat i svezao crnu budističku brojanicu i nekakvu crvenkastu vrpcu. Ponudio me je da sednem, isključio televizor uz komentar „ti jebeni Izraelci" i pružio mi paklicu cigareta da zapalim, što sam i učinio, odvojio jednu i upalio je. Na stolu, pored knjiga, hrpa hartije, svezaka, novina i raznih magazina, nalazilo se i nekoliko činija za bombonice, samo što u njima nije bilo bombona, već – u svakoj od tih staklenki – dobra šaka belih i plavih tableta različitog spektra, od analgetika do sedativa, halucinogena, pa metedrin, benzodiepami i slično tome, i sve sa istim učinkom: da te raznesu do kraja. Odnekud je dopirao glas Tima Baklija, nesputan, snažan i zadrhtao, pevao je svoju Sefroniju:

Ja sam kralj ovde, vezan za ovu kolibu kraljevskim lancima.

Veliki dvokrilni prozori bili su širom otvoreni: zvuci ulice s lakoćom su se sakupljali u jedno napeto klupko, zatim besno sudarali i rasipali. Predivna, titrajuća svetlost s okeana umivala je očuvane fasade okolnih zgrada. Na momenat, na tren, škrt i kratak kao strašno daleka i nekorisna uspomena, ukazalo mi se kako sam najednom postao blagosloven. Da. Blagosloven sumanutim putem. Već mi je postajalo bolje. Poslužio sam se i sa dve tablete amfetamina, jer trebalo je nahraniti izgladnele sinapse. Dopamin je pokrenuo rasplesanu pustolovinu, razvaljujući receptore po mozgu, varničeći i sikćući kao kakav osvetoljubivi krvolok.

Mladi ljudi mogu sve da izdrže. Još jedna istina.

– Sve je u redu s tobom, sine? – upitao je Maks Beket, naslonivši se na sto i brižno me pogledavši. Izgledao je poput čoveka koji pokušava da odgonetne besmisleni rebus. – Ne, nisam ti još uvek kako treba rekao koliko mi je značio tvoj otac i da mi je doista žao što je tako brzo zamakao. Mislim, ovako da sednemo i popričamo, na miru i polako. Ti odlično znaš šta je on učinio za nas. Toga si svestan, zar ne? I sve dok si živ, ti si osiguran. To jest, dok smo svi živi. Svi mi. To znaš?

– Znam – rekao sam. – Znam to dobro.

– Ne mogu reći da to nisam očekivao, ali opet, sve se dogodilo u par meseci i takva te vest pošteno protrese – uzvratio je Beket, odmahujući rukom. – Bio je teško bolestan. I ja sam se osetio bolesnim. Odmah po sahrani morao sam da odem. Znaš, dobro mi je došlo da napravim predah. Od svega. Od posla, pa i od porodice... I od ovog grada. Glava mi je bila kao vlažni podrum, puna memle i ustajalog vazduha. Morao sam nekako da se sredim. To razumeš, zar ne? Jeste, ima već mesec dana kako sam se vratio na posao i oprosti što te ranije nisam zvao, ali bilo je nekih neočekivanih dešavanja. Stvarno neočekivanih. Reći ću ti o tome nešto više, jer sam ubeđen da bi trebalo da učestvuješ u stvarima koje dolaze. Čoveče, kao da mi neki unutrašnji glasovi govore: hajde, šta čekaš, upotrebi ga, proklet bio! Dante je tvoj izbor. Dante Kovač ti je jedini izbor, upotrebi ga!

– Hej, Dante! – skoro da je povikao. – Dig a Pony.

A urlao je, zapravo. Verujem da ga je kokain baš tada dizao.

Maks Beket se zatim nasmejao, šeretski protresao prste kao pred neki mađionarski trik i protegnuo se u fotelji. Mislim kako sam na sve to klimnuo glavom i rekao nešto poput „aha". Potom je Beket ustao, prineo mi čašu i nalio u nju piće, pa digao uvis svoju bocu, a ja sam ga ispratio. Osmehnuli smo se jedan drugome veoma prijateljski. U tom trenutku kao da smo obojica, do poslednjeg trzaja rage, razumeli mnoge stvari koje su inače obavijene teškom i hrapavom tkaninom, gotovo neprozirne. Nismo, u suštini, razumeli gotovo ništa, ali je, kažem, prilično stvari izgledalo jasno, dobar komad ovog mučnog i tegobnog sveta i kako bi i na koji način konzumiranje tog zašećerenog parčeta valjalo izbeći.

– Sssss... Stupido – prosiktao je Maks Beket kratko, kao da šapuće sebi u uho.

Sa neba od ahata i hrisoprasa iznad umornog Pacifika padala su na grad nasumično, u širokim trakama, čudesna svetla upravo probuđenog leta. Nisam mogao, a istina je, nisam se ni trudio, da odvojim pogled s prozora. Burbon je ovde kod Beketa bio odličan i malena jutarnja porcija sedativa, kombinovana s amfetaminima i alkoholom, počela je da deluje ludačkom snagom. Nego, čovek je jedno pohlepno i neumereno biće, te mu nikad i ništa nije dovoljno i po volji. Zbog toga, kako bih potvrdio tu staru činjenicu, brzo sam progutao dva analgetika koja sam imao pri sebi, u uglovima džepova: nisam imao naročitu želju da prebiram po onim činijama, zapitkujući Beketa šta je onde šta. Nešto sam, istina, mogao da prepoznam, nešto nisam.

Maks me je kratko premeravao, kao da se pitao koliko može da se poveri i koji deo tajne da mi otkrije. Bilo je vrlo čudno u toj prostoriji. Bilo je svakako, ali ne i neprijatno.

– Vidiš, dragi moj Dante – reče Maks, naglo se dohvativši jednog rukopisa uvezanog finim, tankim knjižarskim kanapom i uredno složenim u fasciklu – imamo ovo i hoćemo to i da objavimo. Imamo, ukratko, knjigu, ali nemamo autora. Ja, naime, verujem kako je izvrsna stvar u pitanju. Pre nekoliko sedmica sam dovršio čitanje i odmah naložio da se taj rukopis umnoži. Mislim da će se i tebi svideti, jer je, na neki način, pisac ovog dela zagrizao valjano i u tvoj komad kolača. Kažem ti, ovo je opasno pisanje! Nećemo dozvoliti, nadam se, da neko drugi to objavi! Recimo, onaj stari Harper i njegove vucibatine. Nema šanse za tako nešto!

– U redu – rekoh – a šta je s autorom? I kakav je kolač u pitanju?

Nije da me nije interesovalo. Maks Beket je bio dovoljno zagonetan. I tada sam osetio kao da je blagi strujni talas uplovio u sobu. Da, duh pustinje, mora da sam pomislio, to je duh pustinje ušetao kroz prozor.

Ja, čak i ja, onaj sam koji poznaje

Puteve kroz nebesa, i stoga vetar telo je moje.

Setio sam se dobrog starog Ezre Paunda. Poželeo sam da odem i stegnem ruku tom matorom, ludom i veselom fašisti, ali mi je sinulo da on nezahvalno trune na ostrvu San Mikele, u Mlecima. Dođavola, pomislio sam, zaista su mi potrebni ljudi vredni rukovanja. Bio sam smešan, jer upravo ja nisam bio dostojan toga da mi bilo kakav čovek, čestit ili ne, pruži ruku. Ta ruka bi utekla od moje. Sakrila bi se iza leđa. Ili bi se, nakon rukovanja, čak i osušila. U meni su dugo sazrevali pakost i prezir prema svemu čega bih se dotakao. Bilo mi je potrebno izlečenje. Duh je moj bio nakazan.

– Autora nema – slegnuo je Maks Beket ramenima i onda opet posegnuo za bocom. – Nestao je. Jednostavno, nema ga. Da, negde je otišao: pif, paf, puf! Iščezao je. Na toj adresi koja je navedena na pošiljci s rukopisom – pogledaj sačuvanu omotnicu: Lincoln Avenue, 7, Salinas, CA – ne postoji nikakav Martin Koman, ako je to pravo ime našeg pisca, ono koje je istovetno imenu što stoji na početku romana. Ali, biće da jeste. Sve mi se čini, biće da jeste.

I potom se više puta blago lupnuo po desnoj nozdrvi. – Ipak, biće da jeste – ponovio je.

Zatim me je pogledao, kao da traži nešto na mom licu, nešto za šta se nada da će ga i uloviti. – Ergo, sećaš li se, Dante, one knjižice koju smo unazad nekoliko godina objavili, zvala se Tajni životi Jana Vilskog? Sećaš se, bila je u onom lepom, elegantnom formatu, koričena, crvene boje... Nije se naročito prodavala, pisac je bio potpuni anonim, a tako je želeo i da ostane. Ovlastio je druge ljude da se postaraju oko izdavanja, da, da, poslao je neke razvaljene hipi advokate s opskurnim ugovorom, bilo je urnebesno veče... Dešavalo se to tokom leta šezdeset devete. Ja pamtim te stvari. Sve se to dešavalo nedugo po tvom povratku s ocem iz Jugoslavije. Zar nije tako? Bila je to čudna knjiga, slažeš li se? Eto, i Stojan je bio za to da se knjižica objavi. Nalazio je tamo stvari koje, moguće, drugi nisu uviđali, a moguće, ni mi nismo pronalazili. Rekao je, pamtim to: „Ovo je totalno ludilo!" Upravo je tako kazao.

– I te kako čudna! To je bila stvar koju smo štampali u novembru, kao kakav maoistički katalog, tako je... U crvenoj boji. U jarkoj crvenoj boji – rekao sam. – To je bila ludačka povest o onom skoro mitskom evropejskom razbojniku po imenu Jan Vilski. Naravno da se sećam toga. Kako bih i mogao to sve da zaboravim? Proveravali smo štampu onog vremena i stvarno je jedan divlji, mladi razbojnik harao onuda, razbojnik sa tek navršenih devetnaest ili dvadeset godina. Pljačkao je, videlo se, šta stigne ili poželi, banke, trgovine, pošte, šta god i kako god se zvalo. Odmetnik Istoka Europe. Dospeo je, uskoro, tokom rata, i u zarobljeništvo, ali mu je nekako pošlo za rukom da pobegne i odjurio je, posle gnevnih sezona na severu Afrike, u Meksiko. Oh, taj ludi Slovak! Jan Vilski! Kakvo ime! I reći ću ti to otvoreno, u tom se žitiju nalazila i desetina blistavih momenata, savršeno blistavih. Da, tako je, u pravu si, neki se, uistinu, Koman i pominje onde, mada više ovlaš, ili tek usputno. Čudna stvar. Pazi, uvek se javi u nekim bitnim momentima u životopisu. Posebno krajem četrdesetih i tokom pedesetih godina!

Povukao sam par dimova i dodao: – Inače, Tajni životi su bili uzbudljivi. I dovoljno sumanuti, i dovoljno osobeni.

– Da, u tome je, izgleda, ceo trik – rekao je Maks Beket, paleći džoint i oblizujući ga sa svih strana. – Pominje se baš Martin Koman. I ovaj