Tavanice

By Zuzana Brapcova

Žensko odeljenje praške psihijatrijske bolnice s oljuštenim zidovima i kaiševima obmotanim oko tela koja zalepljena za lica kreveta zure u tavanice, mesto je odvijanja romana. Tu će se sresti različite osobe sa snažnim unutrašnjim uraganima koji raznose doživljene i proživljene elemente stvarnosti. Tu će se, baš na tim tavanicama – kao na bioskopskom platnu ili na neprobojnom graničniku – takođe sretati i tuga i uspomena na umrlu radost, detinjstvo i zrelost koja sebe nekad ne prepoznaje, slabost i spokoj, nesanica i strah, ono što želimo i ono što od te želje ne možemo. Ako ste ikad osetili da je ovaj svet premali ili preveliki za vas, ako vam ljubav koju želite liči na privlačnu stoglavu aždaju, a ona koja vam se daje na običan jastuk u koji uvek možete da se isplačete, onda ste na dobrom mestu, jer ovde, u ovoj knjizi, postoji velika mogućnost da se sretnete s nekom svojom olujom, s nekom svojom tavanicom.

„Snažna priča prefinjene strukture, koja opisuje stvarnost i atmosferu mentalne bolnice i maštovito istražuje granice ljudske prirode.“
Literari hab

„Roman Zuzane Brapcove je književni fenomen, delo koje se kreće po ivici, izvanredno zbog zgusnutog I poetičnog stila. Književni događaj godine.“
Respekt

• Language: Српски језик
• Publisher: Štrik
• Release date: Mar 24, 2021

Book preview

Zuzana Brapcova

Tavanice

Pre­vela s češkog

Tihana Hamović

Beograd, 2020.

... nad prazninom tavanica, a u grudima santa leda ivicom o ivicu škripi.

Ivan Diviš

Sa­da već znaš: ne­ke stvar­no­sti go­di­na­ma le­lu­ja­ju gra­dom, za­no­se se na ovu ili onu stra­nu, a dru­ge se si­lo­vi­to i tre­nut­no pri­lju­blju­ju uz mal­ter, ko­ru dr­ve­ta ili ko­žu stran­ca, u jed­noj sa­svim od­re­đe­noj tač­ki. Da­nas već znaš, ali on­da si mi­sli­la da se sve ne­po­vrat­no stvrd­nja­va­ju i ne­sta­ju u du­bi­na­ma pod ta­va­ni­com, gde zja­pi svod sve­mi­ra.

Ali ba­uk te po­ver­lji­vo ob­u­hva­ta oko ra­me­na, ipak si ti tam­no­va­la u bub­nju po ko­me je lu­pao. Ka­da bi ma­kar umeo da iz­go­vo­ri „z! „Ne-zja-pi, ne-zja-pi, ta­mo-baš-ni­šta-ne-zja-pi!

Po­što si glad­na kao ži­vo­ti­nja ko­ja se ne­de­lja­ma i me­se­ci­ma gr­či­la u spr­že­nim udu­blje­nji­ma ostr­va, bez mo­guć­no­sti da shva­ti nje­go­ve ide­a­li­zo­va­ne obri­se, bi­će ti dra­go da se za­do­vo­ljiš tvr­dom ko­ri­com ono­ga što si pro­ži­ve­la, dav­nom sce­nom i ogo­lje­nom ko­sti sli­ke.

*

Dva bol­ni­ča­ra hit­ne po­mo­ći pri­ve­za­la su je za le­žaj i za­lu­pi­la vra­ti­ma. „Ja sam kao ona ža­ba, re­če pra­znom pro­sto­ru u ko­me se sa­že­lo ne­ko­li­ko go­di­na. „Ona ža­ba iz bu­na­ra ko­joj je pr­sla lo­ba­nja ka­da je pr­vi put ugle­da­la mo­re. Kre­ću na put kroz grad, ko­če na ras­kr­sni­ca­ma, pa ubr­za­va­ju, ona po­ska­ku­je na le­ža­ju, dla­nom pri­sti­ska krov vo­zi­la i gle­da na­vi­še, ta­mo gde je ne­bo pu­no obla­ka, fe­bru­ar­skih, po­di­vlja­lih na ve­tru, ko­ji žu­re u su­prot­nom sme­ru; uz pra­sak i gr­mlja­vi­nu san­te le­da ki­da­ju se iz smr­znu­te ma­se i uplo­vlja­va­ju u ne­ko pot­pu­no no­vo ne­bo; iz po­kre­ta po­ku­lja ne­što što ima na­ziv, sa­mo ga se tre­ba se­ti­ti.

„Vo­de... mo­lim vas, daj­te mi vo­de..." Sa­da već zna. Na­ziv je žeđ. Ni­ka­da ni­je bi­la ta­ko žed­na.

Ri­đa gla­va okre­će se pre­ma njoj, na­ga de­voj­ka s te­to­va­žom na de­be­lom vra­tu sa­ži­ma se u ap­strak­ci­ju.

„Ne’am, go­spo­ja... smir’te se, ’oće­te? Sa’ će­mo e’o, ta­mo će vi dat da pi­je­te..."

„Sa­mo ma­lo vo­de", za­mo­li­la je po­no­vo ka­da je ri­đi po­te­gao iz pla­stič­ne fla­še.

Sa­mo da me do­ve­zu gde već tre­ba da me do­ve­zu, a je­di­no što imam je ova uprt­nja­ča. Da li Ri­bi­ka zna šta je to uprt­nja­ča? Ili tor­ni­ster? Ili tor­bak? Ka­da se vra­tim... Obla­ci­ma ko­je po­sma­tra pri­dru­žu­ju se rav­ni kro­vo­vi vi­škov­skih zgra­da, si­mens maj­kro­soft hju­let pa­kard.

Dr­mu­sa ka­i­še­vi­ma žu­de­ći za vo­dom. Bar jed­nim gu­tlja­jem. Ne­ko­li­ko ka­plji­ca na usna­ma. I po­ku­ša­va da se se­ti ne­ke psov­ke. Ali to­kom go­di­na pro­ve­de­nih s Da­li­bo­rom, sve ih je za­bo­ra­vi­la. Le­pe­za gru­bo­sti se za­klo­pi­la.

„E’o sko­ro, go­spo­ja! Sam’ što ni­smo! Ne­moj­te se na me lju­tit, ja sam vi ma­li, a vo­de će vam na­ko­man­do­vat ta­mo nad­le­žni..."

Ka­kav je ovo, po­bo­gu, di­ja­le­kat? Mo­žda se sa­mo kao bak­suz za­gla­vi­la u ne­kom vi­cu s ko­jim se ri­đi upra­vo spe­tljao i ni­ka­ko da se do­ko­pa po­en­te, a ka­da ga ne­sreć­nik šo­fe­ru ko­nač­no is­pri­ča do kra­ja, is­kli­znu­će mu iz usta u tre­nut­ku ne­pri­jat­ne ti­ši­ne i za­pu­ti­će se pra­vo ku­ći.

Sam što ni­smo. Ali gde? Pa­pir ko­ji je ne­ko za­pa­lio da bi uni­štio do­ka­ze, po­la­ko do­go­re­va u la­va­bou. Dok sta­ro li­šće i su­ve gra­ne puc­ke­ta­ju pod no­ga­ma, ona isto ta­ko su­vo, iz­lo­mlje­no i ti­ho pu­šta da joj kli­ze slo­go­vi sa isu­še­nih usa­na, a ne­bo za­sti­re žeđ i ve­li­ka si­la pre­kri­va sve što je bi­lo na vi­di­ku: vi­še ne po­sto­je ni put ni ko­la hit­ne po­mo­ći ko­ja ne­kud idu, ne­ma nje­ne uprt­nja­če po­red bo­ka ni­ti uspo­me­ne na Ri­bi­ku: ma­lim pr­sti­ma iz­vr­nu­la je žeđ i pro­kle­la je­tru, ce­lo bi­će is­ce­di­la do pot­pu­ne su­vo­će i kr­pu ba­ci­la u pu­sti­nju.

Ri­bi­ka, ti ne znaš šta je sve mo­ra­lo da bu­de u uprt­nja­či ka­da smo išle da pe­ša­či­mo, do Šar­ke, do Pro­kop­ske do­li­ne ili duž Be­ro­un­ke, pra­te­ći žu­te zna­ko­ve na dr­ve­ću, po­red vi­kend na­se­lja, u pe­šač­kim pa­ti­ka­ma. Iz­me­đu se­be i tog dav­nog pu­to­ka­za, iz­me­đu se­be i te­be na­go­mi­la­la sam na­nos la­ži ko­ji ni­ka­da ne­ću mo­ći da ot­ko­pam. Da li se još pro­iz­vo­de? Pe­šač­ke pa­ti­ke?

Ali sa­da u tor­bi ne­mam han­za­plast, knji­ži­cu za vak­ci­na­ci­je, ni­ti hleb s traj­nom sa­la­mom na ko­ju se po­sle sve ose­ća­lo; tre­ba­lo bi da ti po­ša­ljem po­ru­ku, dok još ni­je ka­sno, da se ne za­bri­neš, da su­tra uža­snu­ta ne zo­veš bol­ni­ce i sve ur­gent­ne pri­jem­ni­ce i mr­tvač­ni­ce, ali mo­je ve­za­no te­lo ska­me­ni­lo se u mo­nu­ment. Po­ku­ša­vam da pri­dig­nem ru­ku: sva je od pe­šča­ni­ka, od gra­ni­ta, od mer­me­ra. Ni­je mo­ja. Ne­po­mič­no le­ži po­kraj tu­đeg te­la kao ša­pa sfin­ge.

Vo­žnja tra­je či­ta­vu več­nost. Na kro­vu za­sta­klje­ne zgra­de po­red ko­je pro­mi­ču, ugle­da rad­ni­ke ko­ji mon­ti­ra­ju sve­tle­ću re­kla­mu. Po­di­že se pre­ma njoj, pre­ma sta­ro­pra­me­nu ko­ji je sklo­pljen od si­ja­li­ca u bo­ji. Uz­le­će i pi­je gor­ku, le­de­nu, bli­sta­vu rđu, dok joj je po­gled pri­ko­van za nje­ne pa­pu­če ko­je štr­če spram obla­ka iz­nad ko­la hit­ne po­mo­ći, iz­ne­na­da je nji­ma fa­sci­ni­ra­na, lju­bi­ča­ste su i ču­pa­ve, si­gur­no ku­plje­ne kod Vi­jet­na­ma­ca, do­bi­la ih je od ma­me za Bo­žić; ri­đi se za­ču­đe­no osvr­će, a že­na se sme­je kao lu­da jer joj se či­ni da ne­što to­li­ko uža­sno kao te pa­pu­če na nje­nim no­ga­ma ne­mi­nov­no mo­ra bi­ti ga­ran­ci­ja sreć­nog ras­ple­ta.

Po­be­ći. Uhva­ti­ti ma­glu. Strug­nu­ti čim se ko­la hit­ne po­mo­ći ras­puk­nu kao be­la lar­va.

„Ku­da me vo­di­te?"

Žen­ski akt, iz­va­ljen me­đu ri­đim dla­ka­ma, ni­je se ni ma­kao, čo­vek je pro­gu­tao svoj di­ja­le­kat i po­no­vo ne­mo zu­ri na uli­cu is­pred se­be. Ali od­jed­nom je po­čeo ta­ko ja­ko da ze­va da je go­spo­đi­ca, ko­ja je do ta­da le­ža­la, na­glo se­la i po­ma­lo po­ze­le­ne­la. Mo­žda zbog to­ga što po­la­ko pi­juc­ka le­de­ni mo­hi­to. Ali ona je na­ru­či­la to pi­će! Ona se­di s ma­mom u ku­bi­stič­kom ka­feu, a ko­no­bar pred njih upra­vo spu­šta dve ča­še i ta­njir sa slat­kim ven­či­ćem. Na­rav­no, ven­čić je če­tvr­tast, ipak su u ku­bi­stič­kom ka­feu. Za ve­li­ki kon­cert­ni kla­vir se­da pi­ja­ni­sta i umor­no do­ti­če dir­ke, čak i one mo­gu da ču­ju ka­ko mu puc­ke­ta­ju svi zglo­bo­vi.

„Hte­la sam da raz­go­va­ram s to­bom, a sad ovo..., re­če ma­ma dok se ogla­ša­va­hu pr­vi grom­ki akor­di. Ja, a ne is­te­to­vi­ra­na go­spo­đi­ca, pi­juc­kam mo­hi­to i sme­jem se, jer: „Ma­ma, ču­ješ li šta svi­ra? Pi­ja­ni­sti­ne do­tra­ja­le gla­sne ži­ce sen­ti­men­tal­no se ras­kre­šta­še:

Oči čor­ni­je, oči stra­sni­je,

oči čor­ni­je, i pre­kra­sni­je,

kak lju­blju ja vas,

kak ba­jus ja vas,

v nje­u­dob­nij čas

ja uzna­la vas...

A ma­ma ne ve­ru­je da je to slu­čaj­nost, da ni­sam na­ru­či­la pe­smu od pi­ja­ni­ste, i za­do­volj­no za­ri­va ka­ši­či­cu u ku­bi­stič­ki ven­čić.

„Ku­da me vo­di­te?" Ne vi­če. Ose­dla krik. Ukro­ti svoj ton ta­ko da joj omo­gu­ći sa­svim obič­nu, objek­tiv­nu, ma­nje-vi­še pri­stoj­nu me­đu­ljud­sku kon­ver­za­ci­ju. Ali po­ti­ljak je po­stao nem. Čak vi­še ne pri­ča svo­me ko­le­gi za vo­la­nom vi­ce­ve o Ci­ga­ni­ma i pe­de­ri­ma.

Ko­la hit­ne po­mo­ći od­jed­nom su se za­u­sta­vi­la. Čuo se tre­sak vra­ta. Du­go se ni­šta ne de­ša­va.

Sa­njam, i to ne o mo­hi­tu, to se­bi ne bih do­pu­sti­la: idu po vo­du, da­će mi da se na­pi­jem vo­de. Ipak ne vo­ze stvar. Ko­mad ka­me­na u pa­pu­ča­ma. Na pum­pi će u to­a­le­tu na­to­či­ti vo­du u pla­stič­nu fla­šu i ku­pi­ti ka­fu s auto­ma­ta, vo­zač sa še­će­rom, bol­ni­čar bez, i sen­dvič i kre­ke­re s uku­som sla­ni­ne. Čak i s ko­lo­vo­za is­pred ko­la sa­da ši­klja gej­zir. Oblak iz­nad gra­da se ras­pr­ska­va i slap vo­de mi te­če pra­vo u usta. Do­le na Must­ku tri sta­re, pu­nač­ke, na­sme­ja­ne i raz­br­blja­ne Ita­li­jan­ke iz­vi­ja­ju se da se na­pi­ju vo­de, tog vru­ćeg let­njeg da­na, 16. ju­la 2008. go­di­ne, u 13.15. Ili ne ta­da? Da li je va­žno?

Po­sta­vljam dla­no­ve pod mlaz ko­ji iz­vi­re ne­gde vi­so­ko na pla­ni­ni, ti si sa mnom; pra­tim tvo­ja po­vi­je­na, krh­ka le­đa, kao kod de­voj­či­ce, i tvoj otre­si­ti ko­rak, ni­ma­lo na­lik na hod de­voj­či­ce, on mi go­vo­ri: Haj­de po­bo­gu, ne­moj stal­no da se va­ljaš po kre­ve­tu s tim tvo­jim de­pra­ma, di­ži se i ho­daj, ko­ra­čaj, mar­ši­raj, stu­paj, tem­po, haj­de, idi kroz pri­ro­du, pe­nji se na br­do, str­či s nje­ga, di­ši du­bo­ko, kao što ti je go­vo­ri­la ma­ma kad si bi­la ma­la, za­bo­ga, pa ti di­šeš kao da se po­ra­đaš, mo­raš du­bo­ko da di­šeš, udi­ši mi­ri­se, gle­daj oko se­be, gde će ne­što da šmug­ne iza dr­ve­ta, da šu­šne, ži­vo­ti­nja, ka­men, gle ta­mo di­vlju bun­de­vu, is­pod nje je pe­čur­ka, ka­da si po­sled­nji put na­šla pra­vu le­pu be­lu pe­čur­ku, tu je ve­tar me­đu kro­šnja­ma i pa­u­či­na me­đu pr­sti­ma, a na tvom ra­me­nu u ka­plji­ci tvo­je kr­vi se­di ko­ma­rac.

Da­ješ mi da pi­jem iz tvo­jih dla­no­va, ne ide baš, ce­lo li­ce mi je mo­kro. Pred na­ma je još de­set ki­lo­me­ta­ra, a no­ge su mi ce­le u žu­lje­vi­ma. Iz­ne­na­da se u do­li­ni pod na­ma otva­ra pre­deo oba­sjan za­la­ze­ćim sun­cem. Gr­lim te, kao da je po­sled­nji put. Gde je taj tre­nu­tak? Ko bi ga pro­na­šao u mom te­lu, sa­da stvrd­nu­tom kao sta­tua? Gde je taj tren... Ko bi ga pro­na­šao... I tvoj je­zik u mo­jim usti­ma, ukus ku­pi­na, tvo­ju plju­vač­ku, ži­vot.

Ko­nač­no. Ri­đi je otvo­rio vra­ta i opet ih že­sto­ko za­lu­pio. Na se­di­šte po­red nje sru­čio se čo­vek u ko­žnom sa­kou, s li­ca su mu štr­ča­le pla­stič­ne na­o­ča­re sa oštrim ra­mom. Iz­gle­dao je po­ma­lo kao En­di Vor­hol.

„Da ne­ma­te ne­što za pi­će? Uža­sno sam žed­na", pro­ša­pu­ta­la je ka­da su opet kre­nu­li.

Je­dva ju je po­gle­dao. Pre bi se re­klo da je sa­mo ne­za­in­te­re­so­va­no re­gi­stro­vao pri­ve­za­ni kip u lju­bi­ča­stim pa­pu­ča­ma, ko­me je na sto­ma­ku le­ža­la pre­i­sto­rij­ska uprt­nja­ča. U žur­bi u ko­joj je bi­la, ni­šta dru­go ni­je na­šla u Pe­pe­lo­voj ku­ti­ji. Skre­nuo je po­gled ne iz­go­vo­riv­ši ni reč.

Ri­bi­ka, da­ću da me od­ve­du kud god že­le, sa­mo da is­pra­vim ono što sam ti uči­ni­la; kr­či­ću bra­zde bol­nič­kim hod­ni­ci­ma, pu­sti­ću da mi za­ri­ju ce­vi u utro­bu i no­ću ću se po­kri­va­ti mu­mla­njem bo­le­snih sta­ri­ca i nji­ho­vih po­tom­ki­nja po­kraj iz­an­đa­lih po­ste­lja, po­tom­ki­nja zga­đe­nih vre­me­nom pro­ćer­da­nim u ogav­nom smra­du bol­ni­ce, kao po­ka­ja­nje ću u svo­ju gla­vu une­ti bes­kraj­no tru­ća­nje sve­ta i kre­šta­vi krik ba­u­ka.

Vi­di, sa­mo po­gle­daj ka­ko ne­moć­no i umor­no iz­la­zim u za­tvor­sko dvo­ri­šte i pro­si­pam na duks sos iz voj­nič­ke či­ni­je, i ka­ko me no­ću opi­pa­va­ju iz­glad­ne­le ru­ke kra­dlji­vi­ca; za­ro­ni­ću u mo­li­tve, le­de­ne kao Vlta­va u ja­nu­a­ru, ili ću za­u­vek osta­ti ne­po­mič­na u me­hu­ru ću­ta­nja; a on­da, u sko­ko­vi­ma, na ze­mlju, di­ži se, na ze­mlju, di­ži se, obi­ći ću pla­ni­nu Ka­i­laš iz­nad ko­je kru­že le­ši­na­ri i u či­jem pod­nož­ju je tvoj de­da če­znuo da bu­de ras­trg­nut nasmrt.

Kud god, sa­mo ne u Vrt.

Po­no­vo tan­dr­ču kroz grad pre­ko mač­jih gla­va, po as­fal­tu, za­u­sta­vlja­ju se na se­ma­fo­ri­ma. U jed­nom tre­nut­ku Ema se okre­će na bok, ko­li­ko joj to ka­i­še­vi do­zvo­lja­va­ju, i po­vra­ća. Blju­je po­red no­gu En­di­ja Vor­ho­la. Na po­du ko­la hit­ne po­mo­ći za­sve­tlu­ca sa­svim ma­la me­du­za, obla­čak iz stri­pa u ko­ji su za­bo­ra­vi­li da upi­šu tekst.

„Da li bi­ste mo­žda hte­li da se igra­mo glu­vih te­le­fo­na?", upi­ta. Ali En­di ne raz­u­me. Ka­ko bi i mo­gao? Glu­vih te­le­fo­na se ipak ne mo­že igra­ti udvo­je. Za­tim po­či­nje da se igra sa­ma sa so­bom, ša­pu­će i mr­mlja, br­blja i ša­lje da­lje, dok joj od­jed­nom ne pad­ne na pa­met: šta ka­da bi ma­kar jed­nom bi­lo obr­nu­to? Ka­da bi se na kra­ju, od one pr­ve be­smi­sli­ce, iz­ro­di­la jed­na sa­svim ja­sna reč: re­ci­mo...

Vrt. Vi­di ga ka­ko di­vlje pul­si­ra, kao da je stvo­ren sa­mo se­kun­du ra­ni­je, isme­va­nje sva­ke si­me­tri­je, na­ka­zni ko­smos po­de­ljen u trip­tih. Oko bu­na­ra u ko­ji pa­da­ju pre­gr­šti mr­tvih pti­ca, u mrač­nom kra­jo­li­ku prot­ka­nom iskra­ma sve­tlo­sti, ga­lo­pi­ra­ju na­gi ko­nja­ni­ci na svi­nja­ma; pa­pa-đa­vo na ve­li­čan­stve­nom tro­nu pro­ždi­re i od­mah po­vra­ća pro­klet­ni­ke, u tom ča­su na­do­la­zi ples pa­kle­ne mu­zi­ke i ba­uk s bub­njem u ko­me je za­to­če­no ma­lo de­te, škor­pi­o­ni i mu­ška­rac ra­za­pet na har­fi, i dva uha spo­je­na iglom iz ko­jih štr­či dr­ška no­ža.

„Pa­pa-đa­vo pro­ždi­re... Na­o­ča­re se pre­ma njoj upit­no okre­nu­še. „Zna­te li ku­da nas vo­de? Da ne­ma­te ne­što za pi­će? En­di Vor­hol za­ču­do pro­go­va­ra. „Ne znam. Ve­ro­vat­no vam je hlad­no." En­di Vor­hol ski­da svoj ko­žni sa­ko i po­kri­va je nji­me sve do bra­de.

Bol­ni­čar ne­što ja­vlja pre­ko ra­dio-ve­ze. Tek sa­da je shva­ti­la da ni­je uklju­če­na si­re­na. Na sre­ću, da­kle, ni ona ni En­di Vor­hol ni­su uop­šte va­žni. Ni­ka­kvi akut­ni slu­ča­je­vi. Tre­ba­lo je da po­ku­ša da ode iz sta­ni­ce hit­ne po­mo­ći u Mo­to­lu, da zbri­še i osta­vi im ume­sto se­be sa­mo pra­zno ro­ni­lač­ko ode­lo, da do­pli­va do ku­će i za­spi, ko­nač­no bez pi­lu­la, da spa­va dva­de­set če­ti­ri sa­ta, pro­bu­di se, po­dig­ne ro­let­ne i ode na po­sao, za­tim na ru­čak s Ri­bi­kom, uve­če da upa­li sve­će i pu­sti Ni­ko dok če­ka da Di­ta po­zvo­ni na vra­ta... Da raz­go­va­ra­ju i sme­ju se i pro­ve­du noć vo­de­ći lju­bav. Da se pro­bu­di. Po­dig­ne ro­let­ne. Ode na po­sao. Ja­vi se Ri­bi­ki, po­zo­ve ma­mu u ka­fe na mo­hi­to i ku­bi­stič­ki ven­čić. Da se kre­će jed­no­stav­no u bez­bed­nom sto­ma­ku sva­ko­dne­vi­ce.

Spa­va­ti, du­go, ne bi­ti još ro­đe­na, ko­nač­no za­spa­ti bez pi­lu­la, na­kon mno­go go­di­na. Ali da li to nje­no te­lo vi­še uop­šte mo­že?

„Da li ste se ra­ni­je le­či­li na psi­hi­ja­tri­ji?"

Već tri sa­ta je le­ža­la na pri­jem­nom ode­lje­nju u Mo­to­lu, a u ve­nu joj se sli­vao još je­dan otrov. Do­da­tak sve­mu ono­me što je pro­gu­ta­la to­kom da­na i no­ći. Po­red nje, iza za­sto­ra, dok­tor je gla­sno do­zi­vao ne­ku že­nu da se po­vra­ti iz hi­po­gli­ke­mij­skog šo­ka: „Go­spo­đo Vo­rač­ko­va, ču­je­te li me? Trep­ni­te ako me ču­je­te!"

Opet i iz­no­va Ema je ču­la nje­gov sna­žan glas ko­ji se po­di­zao do ta­va­ni­ce i po­no­vo spu­štao do po­da, ša­man­ska lop­ti­ca sko­či­ca ko­ja bu­di mr­tve. U me­đu­vre­me­nu je tri pu­ta za­tra­ži­la či­ni­ju i mi­lion pu­ta po­že­le­la da usta­ne, za­hva­li se na bri­zi i ode. Ali čim bi se pri­di­gla, pro­stor se di­vlje za­le­lu­jao i za­vr­teo u spi­ra­lu.

Sto­ga je od­u­sta­la. „Ima vi­še od go­di­nu da­na... Sa­mo kad po­pi­jem pi­lu­le mo­gu da spa­vam i ni­šta me ne bo­li."

„Po­bo­gu, go­spo­đo Vo­rač­ko­va! Haj­de, po­vra­ti­te se! Ču­je­te li me?"

„Ko­li­ko ste ih da­nas po­pi­li?"

Na­su­mi­ce je lu­pi­la ne­ki broj, sva­ka­ko, šta god da ka­že, ne­će va­lja­ti. Iz­raz na dok­tor­ki­nom li­cu ni­je se ni naj­ma­nje pro­me­nio. Sve je zna­la, sve vi­de­la, pret­po­sta­vlja­la, sa svi­me se već su­sre­la.

„Mo­ra­te da sa­če­ka­te pre­voz."

Za­tim, za sat, za dva, za več­nost, dva bol­ni­ča­ra u na­ran­dža­stom pri­ve­za­će je za no­si­la i za­lu­pi­ti vra­ta. Kre­nu­će na put kroz grad, ne­bo će bi­ti pu­no obla­ka, fe­bru­ar­skih, po­di­vlja­lih, žu­ri­će u su­prot­nom sme­ru, pu­ca­ti i stvrd­nja­va­ti se kao san­te le­da.

Još ne­što je pri­me­ti­la na ne­bu iz­nad Pra­ga: s neo­bič­nom ele­gan­ci­jom, ne­sta­ju­ći i po­no­vo se po­ma­lja­ju­ći iza tam­nih obla­ka, kao dve ro­de plo­vi­le su i kru­ži­le dve be­le san­da­le. Ni­je mo­gla da otrg­ne po­gled od tog pri­zo­ra. Na­pe­to je po­sma­tra­la pu­ta­nje nji­ho­ve plo­vid­be, ukr­šta­le su se i po­no­vo uda­lja­va­le, dok je iza njih na ne­bu, kao po­sle avi­o­na, osta­jao sve slo­že­ni­ji splet li­ni­ja. U jed­nom tre­nut­ku iš­če­zle su iz nje­nog vi­do­kru­ga, ali ubr­zo su se opet po­ja­vi­le, igra­le su se žmur­ke i ju­ri­le po tka­nju ne­ba. U toj oča­ra­va­ju­ćoj igri bi­lo je ne­čeg isto­vre­me­no umi­ru­ju­ćeg i te­skob­nog, ne­ki opi­ljak joj se za­rio pod ko­žu. Od­jed­nom je shva­ti­la: u ple­su ko­ji je zbu­nji­vao, san­da­le su se jed­na od dru­ge ne­po­vrat­no uda­lja­va­le.

Bio je to nji­hov po­sled­nji dan u grč­kom se­o­ce­tu Lim­ni Ke­ri. Ko­fe­ri su im već bi­li ukr­ca­ni u auto­bus, če­ka­li su vo­za­ča. „Haj­de­mo još jed­nom na ste­ne, da se po­zdra­vi­mo. Bo­ga pi­taj ka­da će­mo po­no­vo vi­de­ti mo­re... Vo­zač ne­će si­gur­no još do­ći, u ovoj ze­mlji je vre­me ka­te­go­ri­ja ko­ja se de­fi­ni­še znat­no dru­ga­či­je ne­go kod nas." Da­li­bor je ti­me hteo da ka­že da se vo­zač opet za­pri­čao s br­blji­vom ka­sir­kom iz lo­kal­ne pro­dav­ni­ce.

Hi­tro su se us­pen­tra­li na ste­ne ko­je su se oštro spu­šta­le u za­liv. Sva­ki tre­ći, pe­ti ili sed­mi ta­las za­plju­snuo bi ka­me­nu ma­su i ce­le ih is­pr­skao. „Gle, eno ga, opet pli­va!"

U mo­ru, na ne­ve­ro­vat­noj uda­lje­no­sti od oba­le, ugle­da­la je ma­lu cr­nu tač­ku. Ne­znat­nu, je­dva uoč­lji­vu gla­vu „nji­ho­vog" pli­va­ča. Sva­kog ju­tra i sva­ke ve­če­ri, taj is­traj­ni pli­vač ne­sta­jao je ne­gde u vo­de­nom pro­stran­stvu, a oni su ga zna­li sa­mo kao tač­ku ko­ja iz­ra­nja iz bes­kra­ja i po­no­vo se u nje­mu gu­bi – ni­ka­da ga ni­su vi­de­li ka­ko ula­zi u vo­du ni­ti ka­ko iz nje iz­la­zi, ni­su zna­li ko je ni­ti ka­ko iz­gle­da. Ka­da bi taj čo­vek, že­na ili mu­ška­rac, sa­da po­to­nuo za­u­vek, ka­da bi bi­li sve­do­ci nje­go­vog uta­pa­nja u ne­pre­gled­noj da­lji­ni, ne bi ni­šta mo­gli da uči­ne. Smrt, ni­štav­na kao vrh či­o­de, bi­la bi sa­svim be­zna­ča­jan, uz­gre­dan do­ga­đaj u ši­ro­kom pla­vet­ni­lu ne­haj­nog, pra­dav­nog kre­ta­nja, tek još je­dan ta­las od njih bez­broj. Jed­no­stav­no bi si­šli sa ste­ne, ušli u auto­bus, na aero­dro­mu ku­pi­li po­sled­nje grč­ko pi­vo mi­tos i od­le­te­li za Prag.

Ni­je joj vi­še bi­lo do po­sma­tra­nja pli­va­ča. U iz­ne­nad­nom po­ri­vu iz­u­la je san­da­le od plu­te, za­mah­nu­la ru­kom i ba­ci­la ih u mo­re. Ne­sta­le su u pe­ni, ni­je bi­la si­gur­na da će is­pli­va­ti. Već je hte­la da se okre­ne i ode, ali Da­li­bor joj je ste­gao ruč­ni zglob. Be­le san­da­le su is­pli­va­le i za­po­če­le di­vlji ples na ta­la­si­ma, jed­na je bi­la no­še­na pre­ma oba­li, a dru­ga se upu­ti­la ka otvo­re­nom mo­ru. Po­ne­kad bi ih ne­ki ta­las pri­bli­žio, ali ceo ci­klus na­red­nih ta­la­sa opet bi ih ne­do­sti­žno uda­ljio.

„Za­što si to ura­di­la?"

Iz­ne­na­đe­no je po­gle­da­la Da­li­bo­ra. Slam­na­ti še­šir, tam­ne na­o­ča­re, za­ra­stao u bra­du. Ni­je je gle­dao, pra­tio je ples sve uda­lje­ni­jih be­lih san­da­la. Nje­gov od sun­ca iz­go­re­li nos kao da je hteo da se oslo­bo­di s li­ca i... I šta? Mo­žda da se ba­ci sa ste­ne? Uči­ni­lo joj se da... Ali ne. Da­li­bor ne bi ipak... Zbog ne­kih san­da­la... Sa­mo su ga is­pr­ska­li ta­la­si.

„Ma šta pri­čaš? Pa znaš da sva­ka­ko tre­ba da ku­pim no­ve... Bi­le su iz­li­za­ne i na le­voj je pu­kao ka­i­šić i..."

Ču­la je se­be ka­ko tru­ća, ble­be­će i me­lje sve vi­še, u iz­ne­nad­nom pa­nič­nom stra­hu od ti­ši­ne ko­ja bi me­đu nji­ma mo­gla na­sta­ti kao ne­pre­mo­sti­vi po­nor. Be­smi­sle­na na­va­la re­či ku­lja­la je iz nje­nih usta, ni­je vi­še zna­la ni šta tra­bu­nja, uple­la je mo­žda i no­ve tren­do­ve u let­njoj obu­ći i da će po­gle­da­ti kad se vra­te... Stvar­no joj tre­ba­ju... Već ih je mer­ka­la u ne­ko­li­ko pro­dav­ni­ca...

I dok je se­be pre­zi­ra­la uz bol­no ga­đe­nje, ka­ko odav­no ni­je, dok se jed­na san­da­la još je­dva vi­de­la, a dru­ga već sa­svim ne­sta­la u mo­ru, Da­li­bor, njen muž, ko­ji